Четвртак, Август 08, 2013

Мт. 21,16

Свети Геогрије убива аждају - Урош Предић 

Свети Георгије убива аждају, Урош Предић

 

У Америци сам, у Њујорку, радила икону Светог Ђорђа по наруџби једне наше девојке из Београда.

Међутим, кад је икона била готова, она ми је отказала наруџбину, рекавши да јој је мајка већ донела икону. Питала ме је да ли се љутим, на шта сам јој одговорила: „Не, моје иконе иду тамо где их Господ шаље. Коме су потребније, њему иду.“ Што се тога тиче, била сам потпуно мирна.

Икону сам ставила на сто и, кад сам увече легла, гледала сам је и рекла: „Свети Ђорђе, код кога би ти хтео да будеш?“

У том тренутку зазвонио је телефон. Била је то моја кума: њено венчање је заказано за два дана, па да се договоримо око венчања јер, као кума, требало је да правим бидермајер и још понешто.

Док смо причале, чула сам из позадине њеног старијег сина (четири године) како плаче, кука, свађа се. Не знајући шта се догађа у кући, упитах: „Шта је са Филипом?“

„Пусти га! У последња два-три дана није свој: хоће икону Светог Ђорђа, и хоће, и готово!“

Иначе, Свети Ђорђе је њихова слава, а дечак има сваке ноћи страшне снове: демони га нападају, и бежи из кревета. Он сматра да ће га, ако добије икону Светог Ђорђа, светац заштитити. Свети Ђорђе убија аждају, убиће и те демоне. Ту се насмејах и погледах у икону на столу.

„Где да му усред Њујорка нађем икону Светог Ђорђа?!“, повиче кума мени на уво.

„Не брини се“, рекох јој, „Бог ју је већ нашао. Само ти уживај, размишљај о свом венчању, а Богу препусти бригу.“

Још једном погледах икону, рекавши при том: „Е, Свети Ђорђе, тамо ти хоћеш! Детету си потребнији него девојци.“

Наравно, икону сам им поклонила. Ставили су је у собу, и те ноћи је Филип легао на леђа, прекрстио ноге, ставио руке испод главе и рекао: „Свети Ђорђе, ти ћеш да ме чуваш!“ Сат времена је причао са Светим Ђорђем – као да га види. И тако је и заспао. Била је то прва ноћ да није бежао из свога кревета.

Кад су га ујутру питали како је спавао, одговорио је да је спавао одлично, јер га је Свети Ђорђе чувао сву ноћ.

Позвавши следећи пут телефоном, поново зачух Филипа како виче, на сав глас се свађа са неким.

„Па шта је сад опет?“, упитах куму.

„Отац му је узео икону, јер се они ту играју са лоптом, па се боји да ће је ударити и оборити.“

„Молим те, дај ми Пеђу на телефон!“

Кад се јавио, овако му рекох: „Слушај, Пеђа! Та икона није дата да би ти чувао њу, него вам је дата да она чува вас. Молим те, врати икону на место, да чува Филипа, а ако се нешто деси - ја ћу је рестаурирати. Јесмо ли се разумели?“

Пеђа ме је, Богу хвала, послушао и вратио икону. Филип је и даље наставио да прича са њом, да би једно јутро дошао и рекао: „Мама, Свети Ђорђе ми је рекао да ће над Београдом, ускоро, бити велики пожар.“

Нико није могао да протумачи ово, али две године након тога Београд је бомбардован и над њим је био пожар.

Бог се најрађе обраћа деци. Филипов млађи брат, стар три године, који је, пре мог одласка у манастир, кренуо са мном кући, рекао ми је да имам огроман, огроман крст у кући.

„Немам ја никакав велики крст у кући“, одговорих му, док је он ширио рукице колико год је могао.

„Имаш, имаш“, устрајавао је он.

Кад сам дошла кући и прилегла, легао је поред мене и поглед упутио горе, рекавши: „Крст! Крст! Крст! Три крста.“

У кући сам имала оца, мајку и сестру. Када сам пошла у манастир, они су кренули да ме испрате. Он је поново у колима рекао: „Мама, знаш ли где идемо? Идемо да видимо тетка Људмилин ооогроман крст!“

„Ми немамо у манастиру такав крст.“

„Имаш, имаш! Оооогроман! Не знаш колики крст имаш.“

У манастиру сам имала огромна искушења и стварно се показало да сам имала велики крст.

Кад сам изашла из манастира (била сам у манастиру Дужи), прве ноћи сањала сам Богородицу где ми говори: „Људмила, дођи овамо!“

Ја јој приђем, а она каже: „Копај овде! Овде има нешто твоје.“

Ја откопам, а оно – огроман крст. Узмем га, а он виши од мене. Стегла сам га силно, говорећи: „Боже, како је крст лаган! Као перце! Како је могуће да овај крст од пуног дрвета буде овако лаган? А већи је од мене.“

На то ми је игуманија у Дужи рекла: „Крст је лаган, а ти имаш огроман крст животни, јер ти Господ помаже да Га носиш.“

Вратила сам се поново у манастир и поново сам имала тај исти крст, али још нисам завршила са оним крстом код куће, где се и сада налазим - док се све не уреди.

 

Претходна - Почетна - Следећа

Читајте и на сајту

 

 

[Одговори]

Deci je dano ono što odrasli ne umeju da vide...

Comment by AnaM (08/08/2013 18:30)

[Одговори]

*АнаМ
Често кажем: да ми је дечја безазленост, које се сећам, али коју, нажалост, изгубих...

Comment by pricalica (08/08/2013 18:42)

[Одговори]

Zatecena sam ovo tvojom pricom?
Moja malena mi je cesto pricala da sanja svece.Jednom mi je rekla da je sanjala Sv,Jovana,koji joj dosao u san i pitao je da li ona veruje da postoji Bog,nasta je ona uplaseno odgovorila da ne zna.Zatim se on pretvorio u neku jaku svetlost i onda joj se skoro sasvim priblizio i ponovo pitao? "Da li sad verujes"? Nasta je ona samo zaplakala.Kada se ujutru probudila ,odmah mi je ispricala sve,ali tad ja nisam mogla da razmem,i rekla sam joj samo da je dobro sto je to sanjala,a da ne znam zasto sam joj to rekla? Proslo je od tad mnogo godina,ali ona i dalje pocesto sanja neke cudne snove? Nije redovan posetilac crkve,ali je dosta pobozna,sto, ne mogu da kazem,da je mojom zaslugom,vec nekom neobjasnjivom silom!

Comment by lora1 (08/08/2013 20:25)

[Одговори]

*лора1
Најбоље је о томе разговарати са неким искусним духовником. Јер се некад и непомјаник претвара у анђеле и свеце, али он долази да плаши, или хвали људе, подгревајући нашу гордељивост као да смо ми сад нешто, док су снови од Бога на спасење душе. Грлим! :)

Comment by pricalica (08/09/2013 16:52)

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме