Петак, Август 09, 2013

Еф. 6;1-3

 

Слика са интернета

 

Тако мене Бог шета тамо где треба и кад треба. Ако треба у Америку, пошаље ме, ако у болницу...

У болници сам била поред жене која је умирала од рака и, кад смо изашле, она је дошла код мене у госте и ја, видевши је онако тужну, упитах је: „Зашто не ставиш уље Светог Јована Шангајског?“

А док сам кувала кафу у кухињи, прошло ми је кроз главу питање да ли је она уопште крштена. Вратила сам се и питала је, а она ми је рекла: „Нисам. Зато сам и тужна. Требало је да се крстим, а кума ми је отказала јер сам болесна.“

„Отказала ти је зато што тако треба – кума ћу ти бити ја!“

Крштење је обављено у манастиру Раковици шест месеци пре њеног упокојења.

То је оно: препусти се вољи Божјој. Ти, у ствари, мислиш да идеш за својом ствари, али, кад све сагледаш, видиш да те заправо Господ води. Изјалови се оно што си ти хтео, а добио си оно што је Бог хтео.

За оно што сам у Америци урадила, добила сам пламену веру. И то ми се десило код Светог Јована Шангајског, али морам да направим једну дигресију.

Седам дана након свог крштења, отишла сам на Дурмитор, где сам имала чудан сан.

Прве ноћи сам сањала неку светлост и у њој црвену књигу како лебди. Чула сам глас: „Људмила, видиш ову књигу?! Ја ти је дарујем. То је чудотворна књига. Кад год наиђеш на проблем у животу, отвори је и добићеш одговор.“

Пришла сам и узела књигу. Светлост је нестала, а књига је остала у мојим рукама. Кад сам је отворила, видела сам себе како клечим поред нечег белог, прекривеног преко главе, са малим папучицама. Нисам знала шта је то, ни шта су мошти; ништа нисам знала тада, тек касније сам сазнала.

Кад сам била у Сан Франциску, клечала сам испред моштију Светог Јована Шангајског, а кад сам подигла главу, сетила сам се свог сна.

А у том сам сну чула тада и други глас, док сам клечала, да каже: „Људмила!“. Окренула сам се на десно и видела руку у ваздуху, тачније шаку, у положају којим благосиљају епископи: „Ја тебе сада овим крштавам!“ И руком је направио велики крст испред мене из кога је сукнуо страшан пламен, да сам помислила: „Како је могуће да ме није сагорео?“ И ту сам се пробудила.

У цркви, док сам клечала испред моштију, по завршетку молитве светитељу и потом Богородици, пришла ми је једна Рускиња, бакица, и рекла: „Знате, матушка, то што сте молили, то ће вам се остварити.“

„Како знате да ће се остварити?“, упитах, погледавши је.

„Зато што вас је од моштију и иконе обасјала светлост, коју сам ја видела.“

Старица је имала око деведесет година тада и била је са Јованом Шангајским као дете у његовом сиротишту. А ја сам у молитви својој тражила монаштво. То је било 1995. године.

Кад сам први пут изашла из манастира, Филип, коме сам поклонила икону Светог Ђорђа, рекао ми је: „Па шта је то, кумо? Ти изађе из манастира?“ Тада је имао седам година.

„Ето, Филипе, изиђе!“, одговорих му.

„Ништа, ништа“, продужи он, „врло брзо ћеш ти поново назад.“

Из манастира сам изашла јер су ме родитељи уценили. Хтела сам да их венчам у цркви, али они нису на то пристајали док не изађем. Изашла сам, венчала их у цркви, и поново се вратила у манастир.

Кад сам други пут изашла, седели смо код мог кума, а Филип се окренуо и рекао: „Шта је, кумо? Ти поново изађе из манастира?“ Али ту су били присутни и моји родитељи.

„Ето, Филипе, изађох!“, рекох му.

„Немој да се секираш“, настави он, „опет ћеш ти назад, само њих да испратиш.“ И показа главом на моје родитеље.

За пола године испратила сам мајку, а отац се грчевито борио да не одем скоро у манастир. Јер он је сматрао да је његова „света дужност“ да ме заустави како не бих отишла у манастир – док је жив. Али на Господу је то ко ће од нас пре отићи.

Само знам да су ми се, када сам била у Јерусалиму, десиле две чудне ствари.

У Назарету, приликом изласка из цркве посвећене бунару Мајке Божије, притрчао ми је један дечак, Израелац, и у руке ми дао крин на поклон. Значи, поред свих нас који смо били ту, он је мени поклонио цвет. А кажу да је крин цвет Мајке Божије.

Друга ствар која ми се десила била је та да ме је син мога свештеника нацртао, дечак од пет-шест година, како у апостолнику и свему, са голубом на глави, стојим поред његовог оца.

Ту сам му пришла и рекла: „Добро, Милутине, шта је ово?“

„То је Дух Свети“, рече он. „Сестро Људмила, он је сишао на вас.“

„Али ја нисам монахиња!?“

„Јеси, јеси, јеси!“

Само је то понављао.

Дете је очигледно видело нешто што ја нисам. Кроз децу Господ говори.

А Господ ме стално подсећа да сам ја Његова. Управо оно што сам и обећала на самом крштењу. А реч је реч. Зато треба људи да воде рачуна шта причају.

Међутим, ја сам се најпре молила за удају. Отишла сам у манастир Копорин да ми очитају молитву код моштију деспота Стефана, јер коме год је очитана ту молитва, тај се или удао, или оженио, или је отишао у манастир.

Ујутру ми је отац Сава рекао: „А шта ако сам ти ја читао молитву да останеш у манастиру?“, на шта сам ја одговорила: „Па нисте ваљда, оче Саво?! Ја нисам дошла због тога!“

„Па шта ако јесам?“

„У том случају, нека буде воља Божија.“

И за пет месеци сам дошла у манастир.

Господ ми је дао и пензију, преко жене која је дошла у манастир и сама се понудила да ми то среди, што сматрам да је несумњиво прст Божији и Његова помоћ да ме ослободи земаљских брига.

Двадесет пет година сам радила као спољнотрговинац, а целог сам живота сликала и хтела да будем сликар, научила да иконопишем (ишла сам на курс годину дана) и то радим двадесет година. А Господ ми је дао пензију јер сам послушала мајку, која је била упорна да ме упише у средњу економску школу, а потом, такође по њеној жељи, и вишу економску, и радила сам, по њеној жељи, у спољној трговини; дакле, испунила сам све што је она хтела. Из разлога што сам јој била послушна, добила сам и пензију, милошћу Божијом, али је Господ испунио и моју жељу – да сликам.

А отац Тадеј, кад сам га питала за монаштво, рекао ми је да не идем без родитељског благослова. Најпре да послужим оца и мајку па тек онда да одем. Међутим, нисам га послушала - отишла сам, и ево како тегобан пут имам. Значи, жива је истина да родитељи имају власт над децом.

За време мог боравка у Америци, мој отац је пола године плакао за мном. Тих пола године, ја сам имала проблема.

Када је сестра, код које сам становала, дошла у Београд и видела се са њим, и уверила га да она брине о мени и да је све у реду, он је наредних пола године био срећан и расположен и мени је све ишло од руке.

Стога саветујем свима да слушају родитеље, и кад је брак у питању: ако немају благослов само једног родитеља – имаће проблема у браку.

Самовоља никада никоме није донела добро. Морате слушати родитеље док сте у родитељској кући, мужа у мужевљевој кући, игуманију у манастиру и епископе, јер преко свег тог послушања - ти, у ствари, слушаш Бога. Јер су то Његови закони, не људски. А ти закони и хијерархија су дати ради космичког склада, који чува људе, јер су људи крхка бића. А непомјаник прави хаос, у којем се човек погуби и душу изгуби.

 

Претходна - Почетна - Следећа

Читајте и на сајту

 

[Одговори]

Ljudi koji umeju da slušaju i poštuju su srećni. Nažalost sve ih je manje...

Comment by AnaM (08/09/2013 18:52)

[Одговори]

*АнаМ
Па ипак, то је једина формула љубави...

Comment by pricalica (08/09/2013 20:58)

[Одговори]

Roditeljski blagoslov u mnogome olaksava nas put, u protivnom slede tesko prohodne stazice...

Comment by merkur (08/09/2013 21:15)

[Одговори]

*меркур
Свакако. Управо оно што и пише у наслову. :)

Comment by pricalica (08/09/2013 22:27)

[Одговори]

Na zalost, u mom slucaju, nisam znala za to pre:( Nikad nisam imala blagoslov a niti sam slusala svoje roditelje.Sada je vec kasno ,oni su otisli,a ja sam ostala sa svim svojim gresima.ZalostI.:((

Comment by lora1 (08/09/2013 23:41)

[Одговори]

*лора1
Никад није касно, сем ако човек умре неисповеђен. Нема греха неопростивог, сем неисповеђеног. Психологија има то знање, али Православље и познање. Јер ништа не лечи душу и не дотиче као благодат Божија. Љубим!

Comment by pricalica (08/10/2013 17:09)

[Одговори]

Ова казивања сестре Људмиле су препуна поука и лекова за свачију душу.
Уживам у благодати сваког њенох казивања.

Comment by trunsmoitren (08/11/2013 17:25)

[Одговори]

*трунсмоитрен
Исписујем их, али их по потреби и препричавам онима који још не могу да с нама читају. Слава Богу, и те су реакције усклађене с нашим. :)

Comment by pricalica (08/11/2013 18:49)

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме