Све у причама бива

Божићна бајка (2)

еђутим, Милош никог није препознавао. И да све буде још чудније, био је одевен у неке дроњке, који нису били довољни да га утопле, а обућа на ногама му је била сва похабана. Могао је да осети хладноћу, и то толико стварно да се стресао.

Он помисли на кућу, те се стаде освртати око себе. Но, не само да није препознавао децу ни људе, већ му је и место било скроз непознато. А како у непознатом пронаћи познато?

Зима која је ледила његове младе кости натерала га је да се покрене. И он пође међу децу, али деца, видевши у њему одрпанца, почеше да га гурају, не дајући му места у игри. Слично се десило и кад је пришао одраслима: ни они нису имали разумевања за његову сиротињу.

Милоша је све ово збуњивало, али и плашило. Да му је бар да има неког познатог, чинило му се да би му било лакше. Већ је и вече падало, сви ће се разићи, а где ће он заноћити?

Сад већ помало и унезверено се осврћући, скрену иза ћошка. Улица је сва бљештала од разнобојних сијалица, које су красиле многе излоге.

Покушао је да уђе у неку од радњи како би се бар мало згрејао, али чим би се примакао неким вратима, на њима би се баш тог трена окренуо кључ у брави; муштерије више нису могле да уђу, скитнице поготово. Јер, гледајући га, сви су у њему видели баш то - скитницу.

Милошев страх је из часа у час постајао све већи, и он, стојећи онако промрзао на снегу и усамљен, поче да плаче. Ридао је силно и горко, готово незаустављиво ронећи сузе. Те слане капље нису стизале ни да падну на тло, већ су се још на образима ледиле, додатно их бојећи модрилом.

Ни сам није знао колико је дуго плакао, кад му се учини да га неко зове.

- Милоше!

Окренуо је главу у страну, али није видео никог. Стојећи тако, поново зачу дозивање:

- Милоше! Овде сам!

Окрећући главу у почетни положај, најзад угледа онога ко га је звао. Раширивши очи од смешане радости и чуђења, Милош, угледавши Снешка Белића, истог оног из дворишта, само стварног, и сам узвикну:

- Снешко! Жив ли си?

- Жив, жив! – потврђиваше снежни човечуљак, климајући весело главом.

- И причаш...!? – не скривајући запрепашћење, збораше Милош, заборављајући на тренутак на хладноћу.

- Наравно! – примети Снешко. – Мада не увек. Само кад се јави потреба за тим.

Милош га и даље загледаше с неверицом, кад наједном спази да Снешко уопште нема уста! Док су га правили, онако радосни, заборавили су да их направе.

- Али како причаш кад немаш уста? – натукну он.

- Може и тако да се прича – изјави Снешко без икакве нелагодности.

- Заиста?

- Заиста!

Милош се ту замисли па, присетивши се, додаде:

- Је л` кад је потреба?

- Дабоме! – потврди Снешко.

- А... о каквој потреби се ради?

- Ако се обојица потрудимо, сазнаћемо извесно. Али, кренимо, да не губимо време!

Дечак, премда и збуњен догађајима, погледа лево и десно, те упита колебљиво:

- А куда?!... Сем тога, мени је толико хладно, да осећам како су ми се ноге следиле и не могу да мрднем.

- Па о томе ти и причам! – збораше нестрпљиво Снешко, уједно скидајући са себе шал и пружајући га дечаку. - Божић само што није, а ти си положајник.

Милош захвално прими шал и, чим га огрну, осети како му крв проструји, а слеђене ноге се најзад покренуше. Али не стиже више да сазна о чудесном позиву, јер Снешко добрано одмицаше, и он, не желећи и плашећи се да га не изгуби, потрча за њим.

Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

у.п.: Све слике су преузете са интернета.

Божићна бајка

Божићна бајка

или

Потрага за Витлејемском звездом

од деда Уроша ори се од дечје граје и празничног весеља. У пећи пуцкета бадњак, ту је и печеница, а деца пијучу са родитељима и траже слаткише, орахе и воће у слами. Бадње је вече, пева се Рождество Твоје и узносе молитве пре вечере.

На трпези је све посно и, судећи по дечјим изразима на лицу, све укусно; једе се са слашћу и, што је најбитније, све се дели. Газдинска кућа је то, најимућнија у селу и, Богу хвала, ничега не мањка. Сви су сложни. Где чељад није бесна, како каже народ, ни кућа није тесна. А уз молитве и Бог помаже на добро.

Деда Урошу је пуно срце док их гледа како се радују тако окупљени на слами.

Бака Љубица и сама ужива у деци, и свој тањир, по обичају, пуни последња. Са посебном радошћу у срцу нуди јелом најстаријег унука, Милоша, који је с дедом и оцем поранио јутрос у шуму. Деда је, не скривајући понос, причао мањој деци о првом бадњаку њиховог најстаријег брата, док су малишани упијали сваку реч, уживљавајући се у причу.

Кад су завршили са јелом сви усрдно заблагодарише Богу. А кад отпојаше Рождество Твоје, деца зажагорише:

- Деда, испричај нам ону причу о милом Боги који се родио у пећини...!

Премда им је већ толико пута причао о Божићу, деда Урош дочека предлог оберучке - баш као да ће причу испричати први пут.

Наместила се и бака Љубица с њима да слуша, али и мајка им и отац; јер добрим причама не сметају ни године, ни понављање.Ипак, најпажљивије је, чинило се, слушао Милош.

Сад, кад је порастао до свог првог бадњака, желео је да запамти што више од дединог казивања. То ће му користити и на веронауци, али још више од тога је осећао да, као носилац бадњака, има дужност и обавезу да зна – као што деда Урош зна!

Попут сунђера, упијао је податке о јављању Архангела Богородици, о Праведном Јосифу, о бекству у Мисир, о мудрацима који су дошли да се поклоне малом Исусу. Али, на помен Витлејемске звезде, очи дечака се раширише од неке њему непознате драгости и радозналости. Не могавши да се отме непознатом осећању, у једном тренутку чак гласно прозбори:

- Како бих ја волео да сам могао видети Витлејемску звезду!

Деда га погледа и препозна искрену жељу у изразу лица дечака, што га, у исти мах и обрадова и сневесели. „Како сад удовољити таквој жељи?“, мислио је, „јер је дечја душа нежна и с њом се мора опрезно руководити. Она лако прима веру, али је тешко веру међу људима очувати; поготово кад си млад.“

И ту загрли свог унука, а кроз причу се такну слепила Иродовог, као и људи који су одбили да приме Свету Породицу на конак.

- То што људи имају очи не значи да и виде. А Витлејемску звезду могао је да види само онај који је гледао срцем.

- Шта то значи „гледати срцем“? – упита Милош знатижељно.

- У простоти – одговори деда Урош загонетно, милујући га по глави.

- У простоти... – понови Милош више шапатом за себе, чудећи се и устајући са сламе. Затим оде до прозора и погледом потражи Снешка Белића, кога су данас направили у знак радости што је и снег пао да својом белином узвелича рођење Богомладенца.

Док га је гледао онако уређеног, са шеширом на глави, шаргарепом уместо носа и дугмадима као очима, са шалом око врата и две гране уместо руку, Милош примети:

- Можда ти знаш шта то значи. Ипак си ти дошао одозго и ближи си Богу. Штета је што не умеш да причаш...

Ту се Милош одвоји од прозора и седе поново на сламу, настављајући да слуша дедино казивање. Кад се, најзад, од приче опростише, кренуше сви на починак, како би ујутро могли поћи у храм на Божићну литургију.

Милош је, и даље мислећи о Витлејемској звезди, први легао у кревет. Након молитве Анђелу чувару, он склопи очи и поче лагано да клизи у сан. Беше то најнеобичнији сан од свих икад сањаних, у који ћемо и ми завирити за који тренутак. Но, најпре нам се ваља осврнути на битан догађај који нам је промакао.

Наиме, празничну радост Бадње вечери су, невидљиво са домаћинима, прослављали и њихови анђели чувари. Тако, док је Милош стајао крај прозора и размишљао о Витлејемској звезди, на њега је помно мотрио његов Анђелко, бележећи његове мисли. Није га напустио ни док је тонуо у сан, у којем се нашао окружен снегом, децом која су се играла и светом који је крај њега журно пролазио.

Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

Мир Божји, Христос се роди!

у.п.: Све слике су преузете са интернета.

Први бадњак

Слика је преузета са сајта:  http://www.vozd.in.rs/badnji-dan.html

Почело се смркавати.

На огњишту се давно распалила ватра. Злаћани пламен повија се изнад дрва, прашти и пуцкара, освјетљујући чак и онај кутић, гдје се стари мачак савио па спава. Из даљине почело да се разлијеже Рождество твоје. Кроз онај сумрак некако чудновато трепери и губи се, да се затим споји са другим, с друге стране, док најпошље не одјекне читавим селом. И тада све пропјева!... И небо са својим звијездама и шума са обијељеним дрвећем и куће са старим димњацима и све као да пјева и отпијева ову лијепу Божићњу пјесму...

А око огњишта сјели стари Марко и његова Јока. Загледали се у ватру и обоје ћуте. Замишљени су, суморни. И објема се, кад и када, отме тежак уздах из прсију. Тако слушају пјесму... Они пријатни звуци као да њима не годе. Они им као капље олова падају на срце и ту се смрзавају, тиште га... И срце мора да проплаче и стари морају обрисати сузе, макар и кријући једно од другога...

— Нама к’о да и није Божић — вели стари, тек да говором колико толико олакша муку. — Трећа је година, како га не славимо... Еј, пуста кућо моја!...

Старица не одговори ништа. И она, гледајући у ватру, сјећа се старих, срећних Божића и уздише за њима...

А стари настави:

— А прије, прије мој Божић био бољи, нег’ туђих хиљаду! Мој Станко, па мој Гојко били су уза ме, к’о два моја крила. И кад ја понесем први бадњак, а њих двојица два друга, није ми се чинило друкчије, него к’о да летим. И лијепо сам слуш’о онда, како ме анђели Божји милују крилом по образу и к’о да ме љубе... И тада ти запјевам Рождество да сва кућа звони!... Пјевају и Станко и Гојко уза ме, па ми се чини, да сам виши и од патрике, кад у цркви запјева са својим калуђерима... Све ми тад лијепо и драго па би свакога пољубио и са свакијем се мирбожио. И кад погледам у небо, чини ми се, к’о да видим лице Господа, како се смије на ме и на моју кућу... И тада па’нем на земљу, па се молим: Господе, подржи ме у ’вакој слави! А Станко и Гојко једнако пјевају и њихови ми се гласови разлијежу у души, к’о јек оних звона црквених... А сад...

Стаде. Није имао више снаге, да пусту садашњост сравњује са таком прошлошћу. Погледа у старицу. Она ћуташе као и прије. Он обухвати главу објема рукама и замисли се.

Сјети се Станка. Као да сад гледа, како га мртва донијеше из једне механе. Казаше, да је ашиковао са некаквом дјевојком, коју и други заволио, па — платио главом. Остаде му само Гојко. И он загледа дјевојку, ожени се и — умрије. Остаде му удовица, са дјететом у повоју. И ово је трећа година од његове смрти, а у овој се кући не прослави Божић. Нити се уносили бадњаци, нити се клала веселица, ни китио бршљан, ни ништа. Готово као да и није то српска, него латинска или, Боже сачувај, поганска кућа. Кад сва друга браћа веселе се и пјевају, ту се плаче и уздише. Баш као да је Господ, који се некада, како се старцу чинило, смијао на њу, сад окренуо своје лице, а они мали анђели далеко бјеже и облијећу око других, сретнијих кућа.

Старац тужно заврти главом. Старица отра бошчом сузе и подстакну ватру жарачем. Тиме као да хтједе и своје и старчеве мисли скренути на другу страну.

Тога часа отворише се врата, а на њима се јави Гојкова Стана, носећи у нарамку трогодишњега синчића. Њезино лице бијаше некако ведрије него обично, а и глас јој, кад је назвала Добар вече звонкији него обично.

— Ђе си била? — запита стари и погледа је пажљивије.

— У шуми.

Стари зину.

 — У шуми?

 — Јä... Отишла сам, да усијечем бадњаке.

Старац се заблену у њу као у какво чудо. Као да је погледом тражио, да протумачи своје ријечи. Она се благо осмјехну и понови исто.

— Ама што ће бадњаци? Коме ти бадњаке? — промуца стари.

— Нама — одговори она мирно. — Мој Раде хоће да превесели ђеди бадњаке...

И показа руком на дијете, које се анђелски осмјехиваше, пружајући обје руке према дједу.

Старца нешто стисну у грлу. Он скочи са свога мјеста, стаде пред невјесту и прошишта:

— Ама шта ти то мени кажеш?

— Мој Раде хоће вечерас да те обесели.

Она се опет благо осмјехну и дође слична самој Богородици, како је на иконама сликају, са Исусом у наручју. Староме се учини иста така! И он је за час разумједе.

— Сад знам... Сад све... Сад...

И узе јој малога и као вјетар истрча напоље. Стана хитно приступи једној ћаси, која је већ била напуњена пшеницом. Зграби пуну шаку и пружи старој.

— Мајко, поспи унука шеницом!

Тад се помоли стари на вратима. На глави нема капе, него му сиједа коса неуредно пала по раменима, а читаво му лице добило друкчији израз. Сав се некако разведрио и заруменио, а блажено се смјешка. И такав се наднио над златнокосим унучетом, па му придржава подужи бадњак, кога оно за крај држи...

 — Слетна веце — протепа мали и запе.

 — И сјутра Божић и сви дани по Божићу! — настави стари, некаквим надземаљским гласом.

Стара замахну, да их поспе пшеницом, али јој рука задрхта и пшеница се просу по ватри. Стана их засу обојицу. Унесоше два бадњака.

А кад трећи укрстише, Стана пружи староме чашу.

— Пјевај Рождество! — рече маломе.

— Лоздество... — поче мали и опет стаде. А старац прихвати и лагано настави.

Дршће му глас, дршће рука, дршће читаво тијело, а сузе се слијевају низ образе и падају на бадњаке. Тако заврши пјесму.

— Здрав си ми ти — рече затим, окренувши се маломе. — Здрав си, снаго моја!... Срећо моја!... Пуна кућо моја!...

Загрцну се и глас га изневјери, а сузе га наново облише. Он испусти чашу, стиште малога и поче љубити, притискујући га све то јаче на старачке груди...

Најпошље као да се освијести. Отра сузе.

 — А шта ћу плакат’ данас? — рече. — Зар ми данас и опет није срећа у кући запјевала?... Ево ја опет чујем, како ме анђели милују и видим Господа, како се смије на ме!

Па се окрену старој.

— Бабо! Ходи и ти загрли унука!... Сад нам није кућа пуста... Нисмо више самохрани!... Има нам ко бадњаке превеселити.

И пружи малога старици.

Светозар Ћоровић

Божићни поздрав безбожницима

Станите ви, верни, мало у страну. Вама се обраћамо свакога Божића. Ви знате шта је милост и истина, па се само трудите да тиме живот свој осветљавате.

А сад хоћемо да проговоримо реч отпалим од вере наше, барјактарима безбоштва, браћи по крви и језику но туђинцима по духу и мислима.

Ви заглушисте свет виком, да је вера опијум народа, али за доказ тога не показасте од своје стране ништа друго до крв, окове и тирјанлук.

Зашто се никад не запитасте: ако је вера опијум за простаке како се њоме опише најславнији философи: Декарт, Кант, Фехнер, Соловјев? и мислиоци као Паскал и Манциони?

Ако је вера опијум за глупаке, како се тим опијумом занеше најгенијалнији песници: Данте, Шекспир, Милтон, Иго, Пушкин, Достојевски, Његош?

Ако је вера опијум за дроњаве сиромахе по селима и гудурама, како да се културни варошани опију и подигну величанствене храмове тој вери у Цариграду и Риму, у Паризу и Берлину, у Лондону и Њујорку?

Ако ли је вера опијум за себре и робове, како за ту веру пође у смрт цар Лазар и цар Константин, и толики други славни кнежеви и великаши разних народа и језика?

Ако је вера опијум неписмених и неуких, како прихватише тај опијум највећи зналци светски: Коперник и Њутн, и Франклин и Мендељев, и Крукс и Пупин, и Оливер Лоџ?

Ако је вера опијум за неславне и презрене, како у име тога опијума оставише круне и господарство и богатство толики људи и жене и повукоше се у самоћу и сиромаштину, да што боље послуже вери?

Ако је вера опијум за младе људе као што је био Растко Немањић и Јоасаф царевић Индијски, како да се том опасном дрогом опије мудри и опрезни старац Немања?

Ако ли кажете, да је вера опијум за старе баке, како онда објашњавате да се њом опише толике девојке као: Ирина и Марина и Параскева и Ефимија и друге, и многе друге?

Речете ли, да је вера опијум за плашљиве регруте, како да онда буде опијум и за храброг Минина и Пожарског, и Карађорђа и Милоша, и Вашингтона и Гарибалдија, и за Фоша и Хега, и за најновије четири војводе српске?

Ако ли најзад - притешњени овим нашим питањима - узвикнете: вера је опијум за несоцијалисте, али не и за социјалисте, ми ћемо вас запитати: како онда да се опије вером толики број највећих социјалистичких идеолога и вођа као што су: Сен-Симон, Овен, Фурније, Макдоналд, Хендерсон, Лансбери и други убеђени социјалисти и у исто време убеђени хришћани?

Или ви сматрате безверство патентом искључиво словенских социјалиста? Бакуњина и истераних руских семинариста?

Кажете ли, да су веру измислили богаташи да би држали сиромахе под својом влашћу, онда значи, да никад нисте погледали ни на пећину Витлејемску ни на Голготу, нити сте чули за стотине хиљаде мученика Христових, на чијем се мучеништву утврдила вера у свету!

О, браћо по крви и језику али не и по духу Божјем, подигните храм Богу живоме, и то највећи што постоји и што је икада постојао на земљи. Гле, много премного дугујете ви вери Христовој. Јер да вера Христова није укротила дивље Сармате и од њих начинила питоме Словене, од крвожедних зверова благе руске овце, ви никад не би могли доћи до силе и власти над тим народом. Него би прошли као и друг Спартакус, кад се кренуо да отме власт од опаких Римљана, вучјом крвљу задојених.

Не један храм на земљи Словена, него сву земљу словенску учините храмом Христовим. То је мисија Словена. А оно што ви сад радите није посао Словена но Сармата. Без вере Христове Словени неће бити спасење свету но проказа. У страху од проказе свет нас је почео да ограђује карантином.

Но, да ли ћете ви хтети чути реч од брата? Због старе словенске немоћи, да се реч брата не слуша, вама ће ова наша реч свакако бити мрска и отужна. Зато бар чујте и примите реч рођака. Примите реч оног нашег честитог рођака из Индије, оног славног и велемоћног убожјака, Гандија. Погледајте и видите човека од вере, како без ваших насилних метода влада једним народом два пута многобројнијим од свих Словена укупно. И како га љубав народна штити боље него вас армирана кола с митраљезима.

Тај Ганди вам је поручио - чули сте: „Док год у Русији влада безбоштво и материјализам, и док год се Русија не одухотвори, Индија не може с Русијом.“

Тако вас ето и Индија ставља под карантин а не само западни капиталисти. Тако вођ Индије опомиње Словене на праву линију, на праву мисију њихову.

То вам је Божја опомена кроз рођака. То вам као од Бога поручује рођак Индијац. А брат Словен вас поздравља прошлим и будућим поздравом човечанства: Христос се роди!

„Братство“ - 1931. г.

„Омилије“, Свети Владика Николај Велимировић

Тата

Ко говори деци

У једном разговору са братом у Христу исприча ми он о догађају којем је сам присуствовао и који га је дирнуо до суза.

Једном приликом, прича он, уђе у храм на службу, а док је ишао према аналоњу да се поклони и целива икону Пресвете Богородице, пред њим, у реду, стајао је деда са унуком. Дечак је имао између годину и по дана до две и деда је морао да га подигне како би пољубио икону. Док га је држао, малишан је, гледајући у икону, говорио:

- Мама...

Деда се наједном збунио и, још држећи га, поче да му објашњава:

- То је Богородичица, сунце декино...

Али, за разлику од деде, дете се није дало збунити, већ понови:

- Мама...

Деда је очигледно помислио да дете тражи маму. Да би предупредио дететово неспокојство, деда настави да објашњава детету:

- Није, пиле, мама, већ Богородица...

Али дечак га погледа онако како то само мала деца умеју кад примете да их одрасли не разумеју и, подигавши прстић, показа на Христово Распеће у близини, поновивши:

- Мама!...

Деда је најзад разумео и, сав озарен и дирнут, пољуби дечака, потврђујући:

- Да, чедо дедино, Његова Мама!

За споменар сачувала причалица

Недеља у цркви

Црква није у брвнима, већ у ребрима - говоре други - зато се можеш помолити и код куће.

То је тобож руска пословица, која међутим припада нашим примитивним секташима који су се, насупрот речи Божијој, одвојили од Цркве. Бог заиста обитава у телима хришћана. Међутим, Он у њих улази кроз Свето Причешће које се даје у храмовима. Притом је и молитва у храму изнад молитве у дому. Свети Јован Златоусти говори: „У заблуди си, човече: наравно, могуће је молити се и код куће. Али молити се тако као у храму, где је мноштво отаца, где се једнодушно узноси песма Богу, код куће је - немогуће. Нећеш брзо бити услишан, молећи се Господару у себи, као што ћеш молећи се са браћом. У храму постоји нешто више: једнодушност и сагласје, савез љубави и молитве свештеника. Због тога и предстоје свештеници да би молитве народа као слабије, сједињујући се са њиховим најмоћнијим молитвама, заједно усходиле на небо... Ако је и Петру помогла молитва Цркве и извела из тамнице тај стуб Цркве (Дела ап. 12:5), онда ми реци како ти пренебрегаваш њену силу и како можеш имати оправдање? Послушај и Самог Бога који говори да Га умилостивљују побожне молитве многих (Јон. 3:10-11)... Не моле се само људи овде, већ и анђели припадају Господару и Архангели се моле. Само време им помаже, само жртвоприношење садејствује. Као што људи узевши маслинове гране машу њима пред царем, подсећајући их тим гранама на милост и човекољубље; исто тако и анђели који, уместо маслинових грана, умољавају Господара за род људски и који чине само Тело Господње, као да говоре: молимо се за оне које си Ти Сам некада удостојио такве љубави Своје да си за њих предао Своју душу; изливамо мољења за оне за које си Ти пролио крв; молимо за оне за које си на жртву принео Тело Своје“ (Слово треће против аномеја).

Тако да је и овај изговор потпуно неоснован. Јер колико је светији дом Божији од твог дома, толико је и виша молитва која се приноси у храму од домаће молитве.

Свештеномученик Данил Сисојев

Винча!

Становници Цириха падали су као мртви. Желите ли знати због чега, погледајте видео.

А онда погледајте са чиме се боре грађани Винче, а што, и поред свих позива медијима и новинарима, не налази одјека, нити пробија медијски мрак. Зар оно што не може нигде у свету, сме да се ради нашој деци?

Скандал у Немачкој (2)

Обећала си да ћеш бити вечна

Дошла два друга

Дечје право

Недеља, Детињци. У цркви је присутно прилично света, понајвише деце. Време је Божићног поста, а деца похрлише у храм да се на њихов Празник сједине са Христом. У реду за исповест стоји и моја пријатељица, која први пут долази у овај храм на причешће; са њом је и њена братаница. Премда дете има 7-8 година, видим је први пут, а тетка користи прилику да нас упозна. Дивна душица Божја, ведра, како деци и приличи. Кад се служба завршила, на излазу из храма заустави ме девојчицина тетка, изразивши жељу да се чујемо у току дана. Наравно, обрадујем се предлогу, јер се заиста нисмо дуго већ чуле.

Кад је тог поподнева веза успостављена, већ на самом почетку разговора моја ми пријатељица, између осталог, рече и то да се њена братаница данас први пут причестила, али да се, с тим у вези, десило нешто занимљиво. Наиме, њима је вероучитељ рекао да посте, како би се причестили за Детињце, што је са стране девојчициних родитеља било испоштовано. Међутим, када је требало да је одведу у цркву, мајка, која није у том „фазону“, не налазећи други начин повери тетки бригу о причешћу детета, јер се знало да и она пости и да ће ићи у храм. Једино је тетка, уместо у свој парохијски, морала, због детета, да дође у овај наш. Али брзо је то решено и договор је пао, али детету је очигледно нешто засметало у свему томе, те је, одлазећи у храм, оставила на столу родитељима разгледницу-подсетницу. На њој је писало:

„Родитељи су дужни да воде рачуна о потребама свог детета.“

За наук и споменар забележила причалица

Трагедија Галичке Русије

Принц од папира

Јуче ми је било кумче и прича како је гледала филм "Сам у кући". Тад се ја присетих, па је упитах да ли је гледала домаћи филм "Принц од папира". Она рече да није, а ја, да бих јој приближила садржај, рекох да је то наша верзија филма "Сам у кући", с тим што је овде главни јунак девојчица, а цео садржај није холивудски већ - српски. То ју је заинтересовало и нас две погледасмо заједно филм. Могу да кажем да јој се много допао. Данас, док смо ишли у храм, била је сва под утиском филма, решена да погледа и репризу.

Милосрђе Светог Николаја