Ватопедска „Утешитељка“
У Ватопеду смо провели веома пријатан, помало „италијански“ и ренесансни дан. Наравно, као и у Лаври, посетили смо саборну цркву, целивали многобројне ватопедске светиње, били на литургији, али је од свега што смо видели у том манастиру најјасније у сећању остала библиотека, а у самој билиотеци таква „светска“, али дивна ствар – Птоломејеве географске карте (ако се не варам, из ХI века).
Лавра Светог Атанасија је у једном тренутку била отпала у „латинство“ (за време Михаила Палеолога). Ватопед је, напротив, чак претрпео и мучеништво: за противљење да прихвати унију игуман Јефтимије је био утопљен, а дванаест монаха обешено. У Лаври предање говори о гробљу монаха-одступника. Ватопед би могао да покаже гробове својих исповедника у борби против запада. Па ипак, Лавра је манастир густо-источни, а Ватопед на себи носи лаки дашак запада. Чак га и легенде везују са западом.
Он је основан, каже се, на месту, где су под грмом нашли морем избаченог (после бродолома) царевића Аркадија, будућег императора (брата Хоноријевог, који је пловио из Рима у Константинопољ и овде био захваћен буром – V век).
Затим је и његова сестра, знаменита Гала Плацидија, имала везе са манастиром.
Ко је боравио у Равени сећа се њеног дивног маузолеја са саркофазима, сињом измаглицом, тајанственим светлуцањем модрикастих мозаика. У младости се са заносом читало о овој лепотици чије црне очи и данас гледају са мозаичког портрета. Буре, драме, љубав и политика, раскош и невоље, смелост и узвишеност испунили су њен живот. Било је задовољство када сам у Ватопеду открио траг хероине.
Легенда о Гали Плацидији је довољно загонетна. У та времена женама још није био забрањен доступ на Свету Гору. Она је пожелела да на пропутовању из Рима у Константинопољ посети Ватопед. Али, када је на побочне двери улазила у храм Благовести, зауставио је тајанствени глас Богородице и забранио јој да иде даље. Царица је пала ничице на под и стала да се моли, али ушла није. Касније је наредила да се на том месту изобрази лик Богородице. Икона и данас постоји, у ниши поред улаза. Али, шта значи ова прича? Зашто јој је Пречиста забранила да уђе? Да ли је у њеном лицу био заустављен запад? Или је била задржана управо жена? Плацидија је несумњиво била јарки израз женског принципа. У том случају то као да је предзнак касније забране уласка жена на Свету Гору. Или је, на крају, у питању нека црта личне Галине судбине?
Ко зна. Икона у ниши је сачувала назив Предзнаменатељнице, док је Ватопедски манастир, са својом библиотеком, ученим монасима, комфором и раскоши, добром кухињом, григоријанским календаром, елегантним мантијама монаха, сјајним винским подрумом – задржао нијансу извесног православног бенедиктинства.
Из књиге „Светогорске стазе“
Борис Зајцев, Павле Рак
Хиландарски путокази
О психологији масе
„Дошао је Дарвин па више нисмо Божји људи већ мајмуни, дошао је Фројд да бисмо ослободили своју сексуалност (жене су хистеричне јер не могу да спавају са комшијом). И шта се десило сада када смо ослобођени од свега? Да ли смо сад здрави? Психолошки? Физички? Где иде овај свет? То очигледно није било апсолутно у реду, али је урађено намерно, јер с таквим човеком масе можеш да манипулишеш, он је безуман, нема смисао живота, само оно што му се нуди преко медија: да има добра кола, где ће да иде на летовање, да пије кока-колу, да изгледа на одређени начин, док му главне ствари измичу. Дакле, униформисање једно и прављење идиота, те манипулисање са њима. Томе је послужила медицина у широкој мери, а психијатрија нарочито.“
Гост емисије др Јована Стојковић, специјализант психијатрије
Савременост чипке
Одмалена сам препознала лепоту чипке и та заљубљеност не престаје нити јењава. Са њом никад не можете погрешити, нити изгубити већ само добити. Тако сам ових дана наишла на феноменалан рад Олге Лејс (Olga Lace) који ме је одушевио. Хаљине, корзети, купаћи, шешири, доњи веш – игра прстију, игле и конца! Ја сам кренула од оног лакшег, па сам урадила два пара дамских рукавица према њеном моделу. Један пар је беле боје, док је други мешавина драп конца и златне нити. Наравно, попут већине ствари које урадим и оне су за излог. А док смо чекале, мој девојчурак и ја, да се појави нека дама и купи их, на наше изненађење рукавице је купио мушкарац! Оба пара!
То само потврђује причу са почетка: чипка никада не стари, увек је савремена и свевремена, привлачна сваком ко има око за лепоту.
„Кармен“
Хеклана ташница „Кармен“ рађена је од памучног конца (Танго, Сент Џорџ).У изради су коришћене позлаћене алке и ланац златне боје. Има и магнетну копчу. Ради приказа њене величине сам, приликом сликања, ставила у њу кесицу смокија.
Овако изгледа без поставе, а са поставом ћу поставити слике накнадно.
Екстреми
Пре извесног времена дође нам у посету рођака са сином. Дете сам видела кад се родило и сад кад је кренуло у школу (други разред). Изузетно мио дечак, али ја још и не сањам са киме причам.
Одувек сам рада сазнати о карактеру детета што је и овде био случај. Рачунар му није стран, воли игрице, али зими; лети једва да га и погледа, будући да му игре напољу и са другарима никад није доста. Не воли да се свађа, али воли правичност, не воли тучу, избегаваће је до крајњих граница. Може да трпи, али једном се није могло. Но, прошло је добро.
А онда сам сазнала да воли да помаже мами у кухињи! Воли да кува и не стиди се да то призна. Штавише, донео ми је колаче које је са мамом правио. Одлични су били!
- Можда ти будеш и кувар кад порастеш? – приметих.
- Можда – рече он.
- То уопште није лоше – наставих. – Моћи ћеш сам себе да послужиш, моћи ћеш посао лако да нађеш...
- И кад ми дођу гости, могу да их послужим – надовезивао се и он.
- Тако је! Да знаш да си ме веома обрадовао, јер ја такве памети често не сретнем ни код много старијих, да не кажем одраслих.
На моју похвалу он се стидљиво насмеја. Међутим, ту мојој радости није био крај.
- А знаш ли ти да он чита књиге? - у разговор се умеша и његова мајка. – И то какве! Чим је научио да чита отишао је у библиотеку и нашао књиге из историје (литература за факултет) и све прочитао!
Занемела сам! А шта и рећи? Ово је младост и наша будућност, с тим што морам напоменути да су му стричеви студирали историју. Потом је, након што је прочитао књиге, замолио мајку да га одведе у главни храм у нашем граду, јер ту није био. Она га је одвела, а он је, ушавши, остао задивљен.
Дете одмалена показује себе и открива мисли свога срца. Али умеју ли то родитељи да препознају? Да не буде, како је данас причао отац на проповеди: јадао му се човек који је у својој власти имао: њиве, куће, новац, брда и долине, али је то све сматрао – несрећом. Јер, у свом том богатству, каже, он има одраслу децу коју уопште не познаје. Чему онда земаљско благо кад смисао живота измиче?
И док смо прилазили по нафору, испред мене је било моје кумче. Свештеник, делећи јој, говораше:
- Где си, Соко, најбољи мој друже! Знаш ли ти, Јелена, да је Сока мој најбољи друг?
- Заиста? – упитах. – А знате ли ви шта је она мени и ујаку причала на путу до храма?
- Шта? – упита прота.
- Све о нашој историји, нашим владарима, Немањићима...
- Па то је лепо!
- Зар то није Српкиња?
- Него шта је! Али мене то не чуди, јер ја Соку одавно водим под екстреме. Јуче она иде кроз град, има неке велике цвикере и издалека ми маше. То је оно што је дивно, кад је дете слободно и кад се осећа међусобна повезаност. Исто тако, пре неки дан, док сам био овде и радио нешто у храму и око храма, нашла су се ту и нека деца, моји другари иначе. И тако, док сам ја друговао са њима, опазим и једног мени непознатог „човека“ од три-четири године. Дете је одмах снимило ко сам и какав сам у дружењу са другом дечурлијом, па ми приђе сасвим слободно, питајући:
- Двуже, је л` могу ја да уђем овде и направим неки квуг?
- Може, друже – рекох му и пустих га у храм.
А он, како је ушао, оптрча три круга, потом стаде те уздахну:
- Јој!
И од драгости се стресе.
У том у храм улети за њим његова баба, извињавајући се.
- Ма нема проблема, не може он овде ништа да направи; неће порушити храм – рекох јој сусретљиво.
А дечак ми, излазећи из храма, довикну:
-`Ајд здваво, двуже!
Заиста, има ли ишта лепше од слободе каквом се руководе деца?
„Госпођица“
Хеклани шеширић „Госпођица“ рађен је од црног памучног конца (Сент Џорџ, Танго), а украшен је црним и белим цветовима прављеним од трака (техником канзаши).
Срби у Бечу
„Нежност“
Хеклане беле дамске рукавице „Нежност“ рађене су од танког памучног конца.
„Романса“
Хеклане беле дамске рукавице „Романса“ рађене су од памучног конца (Танго, Сент Џорџ).
Не промени Устава
Године чине своје
У једном селу у нашој
близини догоди се да се у једном дану упокоје двоје људи, старац и старица.
Нису били ни у каквом сродству, али су у капелу донети обоје. Пролазио је ту
силан свет: родбина, кумови, пријатељи, комшије како би се са уснулима
опростили и за њихову душу помолили.
А преминула старица је, међу својом родбином, имала и сестру, са којом се није видела годинама, тачније и неку деценију. Но, сестра је, чувши да се ова упокојила, дошла да је испрати. Али време и отуђеност чинили су своје. И тако, кад је сестра дошла пред капелу и пришла ковчегу, она поче да се јада:
- Сејо моја, ето, опрости, нисмо се посећивале годинама. Гледала сам те само на сликама и сад, док лежиш овде, могу само да кажем како си се много променила да те препознати не могу.
У том старица приђе још ближе и готово са неверицом изјави:
- Јао, па теби су и бркови порасли, сестро мила!
Наравно, жена је, уместо код сестре, пришла ковчегу у којем је лежао старац, а прича ова је прерасла у анегдоту која се сад већ надалеко преноси.
За причољупце анегдоту је прибележила причалица