Четвртак, Јануар 08, 2015
Божићна бајка (2)
еђутим,
Милош никог није препознавао. И да све буде још чудније, био је одевен у неке
дроњке, који нису били довољни да га утопле, а обућа на ногама му је била сва
похабана. Могао је да осети хладноћу, и то толико стварно да се стресао.
Он помисли на кућу, те се стаде освртати око себе. Но, не само да није препознавао децу ни људе, већ му је и место било скроз непознато. А како у непознатом пронаћи познато?
Зима која је ледила његове младе кости натерала га је да се покрене. И он пође међу децу, али деца, видевши у њему одрпанца, почеше да га гурају, не дајући му места у игри. Слично се десило и кад је пришао одраслима: ни они нису имали разумевања за његову сиротињу.
Милоша је све ово збуњивало, али и плашило. Да му је бар да има неког познатог, чинило му се да би му било лакше. Већ је и вече падало, сви ће се разићи, а где ће он заноћити?
Сад већ помало и унезверено се осврћући, скрену иза ћошка. Улица је сва бљештала од разнобојних сијалица, које су красиле многе излоге.
Покушао је да уђе у неку од радњи како би се бар мало згрејао, али чим би се примакао неким вратима, на њима би се баш тог трена окренуо кључ у брави; муштерије више нису могле да уђу, скитнице поготово. Јер, гледајући га, сви су у њему видели баш то - скитницу.
Милошев страх је из часа у час постајао све већи, и он, стојећи онако промрзао на снегу и усамљен, поче да плаче. Ридао је силно и горко, готово незаустављиво ронећи сузе. Те слане капље нису стизале ни да падну на тло, већ су се још на образима ледиле, додатно их бојећи модрилом.
Ни сам није знао колико је дуго плакао, кад му се учини да га неко зове.
- Милоше!
Окренуо је главу у страну, али није видео никог. Стојећи тако, поново зачу дозивање:
- Милоше! Овде сам!
Окрећући главу у почетни положај, најзад угледа онога ко га је звао. Раширивши очи од смешане радости и чуђења, Милош, угледавши Снешка Белића, истог оног из дворишта, само стварног, и сам узвикну:
- Снешко! Жив ли си?
- Жив, жив! – потврђиваше снежни човечуљак, климајући весело главом.
- И причаш...!? – не скривајући запрепашћење, збораше Милош, заборављајући на тренутак на хладноћу.
- Наравно! – примети Снешко. – Мада не увек. Само кад се јави потреба за тим.
Милош
га и даље загледаше с неверицом, кад наједном спази да Снешко уопште нема уста!
Док су га правили, онако радосни, заборавили су да их направе.
- Али како причаш кад немаш уста? – натукну он.
- Може и тако да се прича – изјави Снешко без икакве нелагодности.
- Заиста?
- Заиста!
Милош се ту замисли па, присетивши се, додаде:
- Је л` кад је потреба?
- Дабоме! – потврди Снешко.
- А... о каквој потреби се ради?
- Ако се обојица потрудимо, сазнаћемо извесно. Али, кренимо, да не губимо време!
Дечак, премда и збуњен догађајима, погледа лево и десно, те упита колебљиво:
- А куда?!... Сем тога, мени је толико хладно, да осећам како су ми се ноге следиле и не могу да мрднем.
- Па о томе ти и причам! – збораше нестрпљиво Снешко, уједно скидајући са себе шал и пружајући га дечаку. - Божић само што није, а ти си положајник.
Милош захвално прими шал и, чим га огрну, осети како му крв проструји, а слеђене ноге се најзад покренуше. Али не стиже више да сазна о чудесном позиву, јер Снешко добрано одмицаше, и он, не желећи и плашећи се да га не изгуби, потрча за њим.
Аутор: причалица Јелена Јергић
у.п.: Све слике су преузете са интернета.
Мир Божији, Христос се роди!