Све у причама бива

Божићна бајка (5)

 

 

о пријатељском понашању, које није могао да не примети, Милош је разумео да се Снешко и Зимска краљица одлично познају. Али извесно да јој није било непознато ни то на шта су се њих двојица одважила.

- Пред Божићну ноћ имам пуне руке посла – објашњавала им је Зимска краљица док су пролазили леденим ходницима Зимског дворца, за који је Милош, још у саоницама, сазнао да је ту с разлогом био измештен. – Треба обићи многа места и безброј и безброј пахуља обликовати како би земља што лепше била искићена. Јер, не радују се само деца и људи Божићу, већ и природа. А и мени самој је уживање да уделом, који је мени допао у послушање, служим на најбољи начин.

Милош, загледајући сав тај безбојно-плави лед око себе, на тренутак се присети деце и људи са којима је дошао у додир у непознатом граду, и замисли се. Било му је чудно да поверује да они који терају убожјаке заиста знају шта је Божић, али одмах у себи помисли да они то не раде из мржње, већ из страха. Ипак су и они њему, као и он њима, били незнанци.

Из размишљања га прену краљичин глас, који као да се надовезивао на његове мисли.

- Наравно, кад кажем „деца и људи“, мислим на оне који свет гледају у простоти срца...

Како су те речи дечаку звучале познато, али није могао да се сети одакле! У том се огласи и његов стомак, те се он примаче Снешку, шапћући:

- Има ли овде у дворцу нешто да се једе?

Ма колико се трудио да не буде неучтив, његов шапат није могао остати скривен међу ситним леденицама, које га звонким треперењм пренесоше и до краљичиног уха.

- Не, драги бадњаконошче! Зима не рађа плодове, већ одмара земљу и лечи је да с пролећем пропупи, како би плодови били сласни – одговараше уместо Снешка Њено височанство. – Сем тога, немате много времена. Заправо, имате га врло мало.

Ту Снешко скиде са себе нос и пружи дечаку шаргарепу.

Милош осети нелагодност због тога.

- Али, како ћеш ти без носа?

- Не брини се ти ништа, може се и без носа – одговори му Снешко, уједно га гурнувши да пожури, тако да овај не стиже право ни да шаргарепу омирише.

Краљица, и сама убрзавши корак, поведе их да им покаже кога је то још, поред њих, ноћас срела и угостила. Али пре него што ће ући у ту одају, Милош се, журећи, саплете о дуги краљичин огртач, те паде, а из његових се руку просу слама по поду. Гледајући у њу, њему дође мисао на ум:

- Снешко, морам ли још носити ову сламу? Зар не би било боље да њу потрпам у обућу и запушим рупе?

Снешко, погледавши га у очи и, занемаривши његово питање, и сам упита:

- Знаш ли зашто је теби зима?

- Због снега и леда...! – дочека дечак самоуверено.

- Не због снега и леда, већ стога што су јасле празне, а пећина хладна. Слама нам треба да бисмо и јасле напунили и пећину угрејали. Кад се то деси, ти више нећеш осећати хладноћу. Тада ћеш моћи видети и Витлејемску звезду.

Милош хтеде да чује нешто више о свему томе, али врата одаје, пред којом стајаху, почеше да се отварају.

 

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

 

у.п.: Све слике су преузете са интернета.