Све у причама бива

О пореклу

На слици: Цар душан, Карађорђе, Живојин Мишић

Ја знам ко сам
по звону што са задужбина немањићких пева,
по јасности његова гласа,
по томе што ме од Студенице до Милешева
прадедови гледају са иконостаса
и што сваки у руци држи храм.

Ја имам
светитеља за оца и деда,
имам светитеља за кума,
и на небесима
све Сухој планини од громада
преко Ситнице до Раса и Хума
моја лоза влада.

Jа знам ко сам
и по мржњи бесомучној
којом ме злопакосни гоне одвајкада,
знам по томе колико сам Угру
пред очима црн
и по томе колики трн
у сан Византији моја моћ забада.

Ја знам ко сам
и по пријатеља својих господству,
и по благородности њихова лика
и слави им копља и штита.
Са свецима и краљевима ја сам у сродству,
о мом пореклу из књига староставних
владар на далеком двору
и летописац у манастиру чита.

Десанка Максимовић

Сусрет са Христом

Одговори оца игумана били су отворени, искрени, храбри, директни. „Сурово" истинити. Истакао је да омладина не одлази из Православне Цркве, већ из савремене оцрквовљености којој недостају атрибути истинске Цркве - заједништво, љубав, солидарност, слобода, истина и храброст да се говори истина, скромност, мудрост, неподлегање стихији савременог света. Површно православље гуши сваку духовност и емоционалност. Хипертрофирана богослужбено - дисциплинарна страна црквеног живота, „мораш“ и „не смеш“, забране и (наметнуте) обавезе само удаљавају младе људе од Цркве. Ипак, суштинска примедба оца игумана погађа центар проблема.

Зато што нису добили право хришћанско духовно и морално васпитање, није се остварио њихов сусрет са Христом, а „црква без Христа“ код адолесцената - који сваки ауторитет доводе у питање - може изазвати само револт и одбацивање. Јер, ако је дошло до живог сусрета с Христом, од Њега се не може отићи.

„Куда бих отишао од Духа Твог и од лица Твога куда бих побегао?“ (Пс. 139,7). Црква само због тога и постоји, да би дошло до тог сусрета, да би контакт са Христом јачао и развијао се - истиче отац Петар Мешеринов.

Дођи и види

Језгро хришћанске вере јесте сусрет са Христом. „Дођи и види“ - прве су речи које Христос упућује својим ученицима. Позива их да се сретну и „окусе“ сладост Његове науке, да искусе радост Јеванђеља. Сетимо се како ученици Клеопа и, претпоставља се, Лука, после сусрета са васкрслим Господом говоре један другом: „Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше писма?“ Слично искуство сусрета са Христом имамо и у преобраћању апостола Павла: „Савле, Савле, зашто ме гониш? А он рече: Ко си ти, Господе? А Господ рече: Ја сам Исус којега ти гониш.“ После тога три дана апостол Павле није видео, нити је јео и пио.

Истински сусрет са Христом изазива тектонске, дубинске промене. Цело човеково биће доживљава преображај, јер сусрет са Христом открива божанску димензију и небеску перспективу постојања. Тај сусрет открива боголикост наше личности. Пробуђена боголикост из сусрета са Христом превазилази и потискује палу природу и греховне склоности.

„Свагда видим пред собом Господа“ (Пс. 16, 8) - узвикује псалмопевац. За данашњег човека, маловерног и огрубелог, овај стих је само поетска фигура, јер ко може рећи да стално пред собом види Господа. Данашњи човек заборавља да поред телесних очију, које сви имамо, постоји и духовни вид, али само код оних који траже Бога, и „који су ради стајати пред лицем твојим, Боже Јаковљев“ (Пс. 24,6). Стајати пред лицем Божијим јесте велики изазов и само најчистији срцем имају ту храброст, али и потребу, да стану пред Њега.

Два српска великана

Ми смо у нашој Цркви у скорије време имали два духовна великана за које се слободно може рећи да су свагда пред собом видели Господа. Били су то блаженопочивши Патријарх Павле и архимандрит Тадеј.

Потписнику ових редова остаће у трајном памћењу богослужења у Саборној цркви прве недеље Ускршњег поста када је Патријарх певао и служио за певницом и када је метанисао заједно са свима нама. Својим примером показивао је шта значи смерно, скрушено и ревносно служити Господу. Као да је хтео да поручи исто што и стих „свагда видим пред собом Господа“.

Други пример из живота Патријарха Павла јесте анегдота која се одиграла у Призрену. Тада, као Владика рашкопризренски, кренуо је на јутарњу службу, а испред њега је била група ученика богословије која је ишла у истом правцу. Нису га приметили, причали су необавезно, а један од њих је гунђао и негодовао: „Докле ћу морати да устајем рано и да сваког јутра идем на јутрење!“ Патријарх Павле му је пришао и рекао: „Мораћеш све док не будеш хтео.“ Порука у вези са темом о којој говоримо је сасвим јасна: они који су се срели са Христом не морају да му служе - они желе да му служе.

Отац Тадеј, с друге стране, је на себи својствен начин сведочио шта значи стајати пред лицем Божијим. У својим беседама он је о Господу говорио са пуно љубави и дивљења, показујући своју веру и присност са Господом. Саветовао је: „Молите Господа као највећег пријатеља, од срца и искрено...“

„Видећемо како ће Господ да устроји ствари“... „Права истина је она коју вам Господ открије“... „Ја кад имам проблеме у манастиру и покушам сам то да решим само искомпликујем ствари, а када све своје бриге и проблеме препустим Господу све се разреши на најбољи начин“... Слушајући оца Тадеја имали смо снажан утисак да је Христос ту међу нама, да Он није далеки и скривени Бог него да је невидљиво присутан (то се посебно односило на Литургије које је отац служио). Да је са нама „у све дане до свршетка века“ (Мт. 28, 20).

Тајна сусрета

Ипак, постоји мистерија сусрета са Христом. Некада и код неких, ни овако упечатљиви лични примери као што су били Патријарх Павле или отац Тадеј, ни јеванђељска мудрост и лепота, ни Свето причешће, чак ни чуда не могу да изазову промену, преображај или буђење духовног живота. Једноставно нема реакције.

Зашто је то тако, остаће тајна. Да ли разлози леже у огреховљености конкретне личности, у њеној огрубелости, претераној рационалности, материјалистичком поимању света? У сваком случају, и поред тога што Господ стално „стоји на вратима и куца“ (Отк. 3, 20), постоји нешто што држи срце залеђеним за Христа, за веру и за Његову спасоносну науку.

Лични сусрет са Христом не може заменити ни теологија, ни обред, богослужење, морал или Света тајна. Све то добија своју пуноћу и смисао само ако произлази из личног односа према Њему. Многи ће злурадо или из охладнелог срца приговорити да „сусрет са Христом“ није ништа друго до песничка слика, да је то апстрактни појам без реалног, конкретног и опипљивог садржаја. Греше. Место сусрета је људско срце. Оно након додира са Истином и Христовом љубављу почиње да се мења. Уместо љубави према себи, јавља се љубав према Богу. Уместо безбрижности и лагодности живљења - страх Божији и продоран глас савести. Уместо угађања себи, служење Богу. Уместо осуђивања и оговарања, самилост и праштање. Уместо бављења тривијалностима, осећај за свето и узвишено... Дакле, „ако је ко у Христу - нова је твар“ (2 Кор. 5, 17).

Порука младим људима: ако до сада нисте срели Христа, само изразите јаку жељу да се то догоди. Све остало је у Божијим рукама. Он ће одредити време, место и начин када и како ће се то десити.

Виктор Вицановић, психолог у Деветој београдској гимназији

„Православни мисионар“, јануар/фебруар, 2013. године

Стег

Сусрет са јеретицима

Врана и галеб напали ватиканске голубове мира (кликни на слику и погледај видео)

Старац је приповедао:

- Једном дођоше к мени двојица католика. Један је био у поодмаклим годинама и био је образован. Можда је био некакав секретар у Ватикану, или новинар. Не знам тачно, нисам желео да покажем велико интересовање. Један ми рече: „Хајде да заједно кажемо Оче наш.“ Да бисмо то изговорили заједно, рекох му, требало би да се сложимо у учењу. Међутим, између вас и нас постоји велики јаз. Онда ми рече: „Зар су само православни блиски Богу и зар ће само православни да се спасу? Бог је свуда на свету.“ Да, рекох му, можеш ли ти да ми кажеш и колико је света блиско Богу? Међу нама, дакле, постоје разлике. Сви смо, разуме се, деца једнога Оца, али нека бораве у кући, а нека остају напољу.

Старац Пајсије

Јабука на гробу непоменика

- Живојине Лазићу, коси митраљезом по ширини! Чујеш ли ме? Гађај лево и десно, не само по дубини! Усред паклене буке, изазване грмљавином топова, ова заповест потпоручника Свете Милосављевића не стиже до митраљесца Дринске дивизије Живојина Лазића.

Младом потпоручнику, изложеном убитачној ватри, не преостаје ништа друго него да претрчи до његовог рова и да му на уво каже да извиђачи јављају да Швабе надиру у широком појасу и да митраљез усмери ка нападним линијама лево и десно. Неколико дана касније и до Лазића ће допрети коминике Врховне команде да на територији Краљевине Србије нема више ниједног непријатељског војника, осим мртвих и заробљених.

Тако се бранила отаџбина.

Слика друга

Четири године касније Живојин Лазић стоји пред својом кућом. О томе из његових записа и његове приче: „Ноћ је. Стојим пред својом кућом. Дрхтим... Стрепим: да ли су живи? На мени француска униформа, шлем, карабин, две бомбе. Куцам на врата и чујем мајчин глас: „Ко је?“ „Војник“, кажем, „отвори...“ Врата се отворише и ја на кућном прагу угледах мајку, три сестре и најмлађег брата. Сестра Зорка ми полете у загрљај. Виче: „Живојине, брате!“ Пољубих мајку у руку и образ. Пољубих и остале. Знам: двадесет трећи је октобар. Из овог дома сам отишао пре више од четири године. А дошао сам на дан, само да их видим, јер рат траје.

Слика трећа

„А нешто раније, уочи оног судбоносног јуриша, ја, Живојин Лазић из Санковића, код Мионице, лежим у рову испод Соколца и гледам небо: авијатичари извиђају непријатељске ровове. Француска тешка артиљерија гађа преко Соколца. Сви знамо тајну: напад ће бити у зору. Уочи напада, командир, капетан прве класе, одржа мали говор: „Јунаци моји, сутра ћемо, у име Бога, кренути из ове јаруге и избити на Соколац. Одатле, са врха, види се отаџбина!“

Вечера је стигла око поноћи, али нико и не помишља на јело. Мислимо на Соколац, на тај страшни, незадрживи јуриш на непријатеље који нас чекају на чукама. До мене је мој ратни друг Ђура Дрезгић, Мачванин. Никад није хтео да копа заклон...

Свиће. Све се претворило у око, у бомбу, митраљез, карабин, бајонет. И само је мисао: Соколац. Одатле, рекли су нам, види се отаџбина. Кренусмо: ватра, гласови, ломљава, јауци. Рањени су Иван Нинковић и Илија Протић. Вичу: „Поздравите родну груду!“ Нико не заостаје, гази напред, сече, ломи. Тек увече избисмо на Соколац. Мића Мићовић, из Јеђевице, стави два прста у уста и звизну, а потом изговори само три речи: ТАМО ЈЕ ОТАЏБИНА!

„Велико ми је срце и много ми је леп тај септембар“.

Тако су српски војници ослобађали своју отаџбину четворогодишњег ропства.

Слика четврта

Можда се Непоменик, чије су име и дело били заштићени законом, још није био ни охладио у гробу, а на сцену су ступили стари српски ратници. Народно позориште у Београду увелико је припремало извођење документаре драме СОЛУНЦИ ГОВОРЕ у режији срчане Грузинке Цисане Мурусидзе. Премијера је заказана за 30. децембар 1981, а реприза за Бадњи дан следеће године.

Аутор се побринуо да на премијеру дођу они о којима драма говори. Тако су прва места у невеликој сали заузели носиоци Карађорђеве звезде с мачевима, некадашњи ђаци-каплари, резервни официри, пилоти, прослављени митраљесци... Из Цриквенице је дошао Хрват Лујо Ловрић, витез Карађорђеве звезде и руских ордена Светог Ђорђа и Свете Ане, у истој равни с највишим румунским орденом Светог Михаила Витеза и чехословачким орденом Белог лава са мачевима. Представу није могао да види - ослепео је у једној борби као добровољац на српској страни. У његовој пратњи био је добровољац Ђорђе Беатовић, чију су мајку Госпаву аустроугарски војници јавно обесили на малом тргу у Братунцу јер је била повереник Српске народне одбране.

У једном узбудљивом тренутку публика је устала да би поздравила Милана Гвозденовића, горостаса из Жиче, који је на поноситим грудима носио Карађорђеву звезду са мачевима, и пилота са Солунског фронта Саву Микића, чија су плећа била повијена под теретом година и одликовања на грудима - било их је више од тридесет. Аплаузом, праћеним сузама, поздрављени су некадашњи ђаци-каплари, сада седе главе, научници, професори, официри: Тадија Пејовић, Живојин Товаровић, Иван Ивановић и Милорад Јевтић. Из оног бесмртног Батаљона 1.300 ђака-каплара у то време била су у животу само седморица: тројица због болести нису могла да дођу на представу.

Били су у дворани Алекса Петровић, мученик на албанској голготи и јунак са Солунског фронта, почасни грађанин Париза, кога је генерал Де Гол одликовао Орденом француске Легије части, и у то време најстарији писац Младен Ђуричић, бивши капетан брода којим је превозио заробљеног немачког фелдмаршала Мекензена, чији су топови разарали српску престоницу. Међу првима је стигао Живојин Лазић. Био је у сељачком копорану и опанцима, са шајкачом и шареном торбицом о рамену, са обавезном војничком чутурицом и низом одликовања на грудима.

На почетку представе, праћене Мокрањчевом Литургијом, у уводном делу, у коме углавном млади драмски уметници изговарају имена ратника чије ликове тумаче, Лазић је скочио са столице и у једном тренутку рекао: Ја, Живојин Лазић, село Санковић, општина Мионица, митраљезац Дринске дивизије, одазивам се позиву...

А кад је представа завршена, стари ратници су похитали да пољубе заставу под којом су извојевали велике победе.

Милић од Мачве и београдски адвокат Александар Спасић узвикнули су у исти мах: Живела српска војска! Живео краљ!

Непоменик је био мртав - није могао да чује коме припада слава.

Слика пета

На неку годишњицу смрти Непоменика телевизијска камера прати старца како се провлачи кроз шљивике и преко ливада, лако савлађује узбрдице, гази преко планинских висова, пролази кроз насеља. Жилав је и упоран старац, гази напред, али се још увек не види куда је наумио. По одећи и опанцима, по војничкој чутурици и шареној торбици личи на Живојина Лазића.

Збиља, куда се то запутио митраљезац Дринске дивизије?

Кратак је филм и телевизија неће да нас држи у недоумици. Јесте Живојин Лазић и јесте пред гробом Непоменика на коме нема ни крста ни петокраке. Живојин Лазић вади из своје торбице велику, румену јабуку, ставља на мермерну плочу Непоменика и нешто шапуће. Телевизија не бележи његов шапат.

Остала је загонетка: шта се то догодило старом ратнику Живојину Лазићу?

Слика шеста

Зејтинлик, Српско војничко гробље у Солуну: Живојин Лазић стоји пред једним надгробним крстом и рони сузе. Прате га радознали погледи ратника, али пратимо Рајко Ђурђевић и ја. Рајко је у то време био репортер листа „Дуга“, публициста, драмски писац и аутор потресних записа о солунским ратницима. Носио је мали репортерски магнетофон. Ту је забележена исповест Живојина Лазића:

- Не знате ви, ђецо, шта се у мојој кући дешавало и како сам уцењен. Бануше, пред сумрак двојица непознатих људи - испод мантила вире им пиштољи.

- Одлучено је, Живојине, да један твој син буде - мртав! Ти изабери: хоћеш ли да убијемо овог заменика шефа железничке станице у Београду или овог који ради у Новом Саду?

- Мислио сам да ће ме смрт покосити. Кумим и молим: „Немојте, децо, тако вам Бога, збијати шалу са мном, видите, ваљда, да сам стар и болестан.“ Они ни да чују: „Тако је“, кажу, „одлучено на важном месту.“ Дрхтим од страха за своју децу... Један се, као смилова, па ће ми рећи: „Има само један излаз: види ову јабуку, треба да је однесеш на гроб“ - рекоше они на чији гроб. „Ми ћемо те возити аутомобилом, а повремено снимати као да идеш пешице.“ Уцена је била страшна. Пристао сам како бих сачувао једног од својих добрих синова. Возили су ме, а често извлачили из кола и снимали како пешачим. Да су мене уценили не бих пристао - ма, знао сам за његову регименту и злочине које је она починила у Мачви и Подрињу...

А за оно шапутање на гробу, које телевизија није снимила, овако је рекао: „Задужио си нас, ни наши праунуци неће моћи да врате твоје дугове, а Србија неће моћи да се опорави на за 100 година.“

Дуго је потрајала ова исповест Живојина Лазића, али је ово довољно за историју бешчашћа.

Слика седма

Множили су се у то доба уцењивачи, лажови, преваранти, утркивали се у удворништву писци, новинари, песници. Полтронерија је цветала, сценаристи су чекали повод да неко ускочи у тај замишљени сценарио. Ипак, надмашио их је један новинар коме се пружила згодна прилика да запањи јавност.

Прилику су му пружили ђаци-каплари. Одлучили су да угасе своје удружење, мало их је остало, сви су изнемогли... Некад их је било хиљаду и триста - само у Колубарској бици изгинуло их је више од четири стотине. Гинули су и на другим бојним пољима, умирали на Крфу и Виду... Дали су отаџбини све, од отаџбине ништа не узеше. Састали су се, последњи пут, у партеру хотела „Славија“: уништили печат удружења, угасили благајну, у којој није било ни динара, изљубили се братски, свесни да се више неће видети. И све би на томе остало да се није појавио новинар и изразио жељу директора новинске куће да у њихову част приреди скромну свечаност...

Пристали су. Чак су се и обрадовали. Неко се, најзад, и њих сетио!

Али, уместо у новинску кућу, на пријем, новинар их је одвео у „кућу цвећа“, на гроб Непоменика. Наслов је био унапред написан: КАПЛАРИ СЕ ПОКЛОНИЛИ МАРШАЛУ. Већ је следећег дана освануо у новинама.

Био је то последњи „пуцањ“ у ђаке-капларе, у јунаке са Цера, Колубаре, са Солунског фронта и Кајмакчалана... Ова превара убрзала је њихову смрт. Лако је данас наћи и ту новину и тај наслов, али чему потрага? Ово је запис о времену у коме смо живели и људима које смо познавали.

Не треба трагати ни за песником који је, обраћајући се Непоменику, овако певао:

Ти си нам био бог, коме ћемо се сада клањати,

Ти си нам био Сунце, шта ће нас сада грејати,

Ти си нам био ваздух, шта ћемо сада удисати,

Ти си нам био вода, шта ћемо сада пити?

Знам да сада песника греје исто Сунце, удише исти ваздух, пије исту воду, а за „бога“ је изабрао вођу странке са демократском ознаком.

Можда је најбоље да завршим епитафом на споменику једног чачанског професора: „Јавор стоји, и Голија стоји, а од људи - како који!“

Антоније Ђурић

Преузето

А где су вам Индијанци?

Слика града

Тек кад се зазелене врбе и расцветају сунцобрани пред кафанама, пролеће је стварно дошло. То је непогрешиви знак да мраза више неће бити.

Друго је пролеће од кад су на улицама једина возила са страним регистрацијама, она која доносе хуманитарну помоћ.

Упркос свему, отварају се изложбе, представљају нове књиге, малобројна публика слуша класичну музику.

Прво сунце изводи људе у шетњу.

Пензионери бране давно одбрањене ставове, полемичари доказују своја гледишта. Нико никог не слуша, а сви љуто завађени и увређени другачијим мишљењем.

Трубачи из унутрашњости обилазе центар града и залазе на подручја сталних уличних свирача. Неравноправни дуел, лимени инструменти су јачи.

Око камере бележи слику града и остаје запис.

На углу улица Краља Петра и Кнез Михајлове, жамор се стишава. Људи се склањају и са поштовањем пропуштају неког да прође. Пред „Грчком краљицом“, сви, без обзира на политичка и остала опредељења, устају да поздраве човека крхке грађе, као са фресака.

Сам, без пратње и помпе, без спољних ознака достојанства, а достојанственији од свих, према тролејбусној станици ишао је Патријарх српски, Његова Светост, Господин Павле.

Радмила Мишев

Мама

Mayrik - Мајка

Пази срце

Познато вам је да је израиљски народ био омиљен Богу. Колико је само милости Бог показао на њему и како га је често спасавао на необичан начин!.. Израиљ је, са своје стране, служио Богу по закону који му је дао Сам Бог и хвалио се пред свим народима именом Господа Саваота, Коме је служио. Пођимо сада у мислима до њиховог храма и погледајмо шта се тамо догађа... Приносе се на жртву овнови и теоци, пали се кандило, поју се псалми; и то за младине, сваке суботе и о празницима - све по закону Божјем. Гледајући ово рекли бисмо: благочестив народ! Како је пријатно Богу да гледа на ова дела њихове вере и богопреданости! Али јавља се пророк Исаија и чујте шта каже о њима, говорећи у име Божје: Да грешна народа, семена зликовачког... не приносите више жртве залудне, на кађење ваше гадим се... празнике ваше мрзи душа Моја... Немојте долазити да се покажете преда Мном... Кад чујете ово спремни сте да се у чуђењу запитате: откуд, Господе, такав гнев? Ево вам одговора: зато што је срце њихово испуњено лицемерјем, лукавством, пљачком, немилосрдношћу према удовицама и сирочади, неправдом, угађањем телу и развратом. Ето шта им је било у срцу!... А споља кад се погледа - чинило се да су сасвим исправни.

Још поразније ово исто представља пророк Језекиљ. Седео сам, каже, у дому своме, кад ме узе Дух и постави - у виђењу Божјем - у трем јерусалимског храма... Ту сам видео рупу у зиду. Човек, који се при томе појавио, рекао ми је: уђи и види зла безакоња која се ту чине! Ушао сам и видео: свакојаке животиње што гамижу, и свакојаки гадни скотови и сви гадни идоли беху представљени по зидовима свуда унаоколо, а пред њима су, кадећи, стајале старешине Израиљеве, држећи сваки своју кадионицу у руци (Јез. 8). Шта је то? Је ли то било у стварности? Не. Овим је представљено то шта је свако помишљао у тајности, говорећи: Господ не види. Животиње представљају страсти, којима је било испуњено њихово срце, а кађење - робовање тим страстима. Такви су Израиљци били у срцу!.. Али, ко је то видео?... Нико са стране... Видео је Бог и преко пророка је донео Свој суд над њима по томе какви су били у срцу. Зато што су се, каже, предали нечистотама, говорећи: не види Бог. А Ја сам ту... Неће их жалити око Моје, нити ћу се смиловати (Јез. 9, 9-10). Ето шта је испало. А по спољашњем држању они су могли да се учине честитима.

Присетите се из житија Андреја, Христа ради јуродивог, како му је било откривено унутрашње расположење једног човека. Сви су поштовали тог човека због његове трудољубивости, предусретљивости и уздржаности. Али Свети Андреј је дошао и видео змију среброљубља како се увила око његовог врата. Дакле, једно је било споља, а друго унутра.

Други пут - неко је ишао, мушкарац или жена, не сећам се, наизглед без ичег лошег у себи, али Светом Андреју су се отвориле очи и угледао је анђела који је себи запушио нос. На питање шта то значи, анђео је рекао: неиздржљив је смрад блудне страсти којом је обузето ово лице. А споља се ништа такво није видело.

У житију Јевтимија Великог описано је како је у њиховој земљи живео неки старац, кога су сви сматрали за светог и богоугодног. Али када је био на самрти, дошао је други старац и видео како демони окружују самртников одар, са радошћу очекујући исход његове душе... Видите шта су сви мислили, а шта се на крају испоставило!

Причали су такође да је у египатској пустињи живео један старац, који је, кад би му неко послао неки дар, одмах погађао шта је било на души дародавца и увек је говорио ученицима: ту је крв, ту су сузе, ово се даје из користољубивости, а ово је од телесне нечистоте, или од сујете и гордости.

Било је и много других случајева који показују да је сва сила у расположењу срца и да, какав је ко у срцу, за таквога га сматрају Бог, анђели и сви свети. Али и ово је довољно да бисте се уверили да је тако... Окренимо се сада сами себи!

Када би се неком отвориле очи ума и када би погледао нас који смо се сада овде сабрали, шта би се показало?.. Даруј нам, Господе, да и пред Богом сви будемо колико год можемо беспрекорни, као што сматрамо да јесмо и желимо да нас други за такве сматрају у нашим међусобним односима. Али, браћо, шта ће ту речи ласкања? Не варајте се самоувереношћу, уђите у себе и разаберите фине помисли и устремљености вашег срца, сваки свога - и по томе судите себи, одређујући, без лицемерја, какви сте, знајући да сте се као такви, а не другачији, показали Богу и читавом духовном свету. А затим исправљајте лоше у себи и засађујте добро. Неко од светих отаца представио је срце као сасуд пун свакојаких гмазова и змија, које, сваки пут, чим човек смисли да нешто учини, излазе из њега и, ако је дело зло, хране се њиме, а, ако је добро, покушавају да га упрљају својим отровом. Ако је човек пажљив према себи, он неће допуштати зла дела и тако неће давати храну змијама, него ће их исцрпљивати и спречавати њихове покушаје да упрљају добра дела ударајући их у главу. Настављајући неуморно у истом духу, тако да се трудимо, на крају ће убити ове змије и мртве ће их избацити напоље. Змије су страсти и зле склоности. Њихова смрт је очишћење срца од страсти. Око тога треба да ревнујемо. Престанимо да чинимо грехе, а почнимо да чинимо добра дела тако да се уз њих не мешају никаква зла осећања и расположења. А ако се нешто и омакне, очистићемо то покајањем. Поступајући тако бићемо чисти, не само пред људима, него и пред лицем свевидећег Бога... Дај Боже! Амин.

Свети Теофан Затворник

Из беседа тамбовској и владимирској пастви, 1859-1866.

Хеклана дечја капа "Сова"

Сети се, Србине

Сети се, Србине, увреда које си ти нанео делима и језиком - нарочито необузданим језиком - браћи својој и заборави њихове увреде према теби. Само тако добићеш похвалу од твог страдалног народа и благослов Божији.

Сети се, Србине, да си познат бити јунаком и у миру, као и у рату, па заборави твоје јунаштво показано само у рату. У рату је човек јунак над човеком, а у миру над самим собом. Сети се кнеза Иве од Семберије и војводе Марка Миљанова. Српске гусле прославиле су и ратне и мирнодопске јунаке. Какав јад за гуслара кад буде певао о теби као ратнику, па му се усред песме покидају струне!

Сети се, Србине, славе и обазривости твога народа у прошлости давној и недавној, па заборави твоје заслуге и не очекуј награду од савременика. Садашњост је судија прошлости, а будућност садашњости. Само глумци очекују аплауз у току представе.

Сети се, Србине изгнаниче, твоје страдалне браће у Отаџбини, где су само две партије: безбожничка и антибезбожничка (овој другој припада сав твој крстоносни и многомилиони народ) па заборави десет нових партија у туђини, у које те увлаче људи без суза за народне болове и без слуха за пригушене вапаје народне: Не делите се, уједините се! Браћа сте!

Свети Владика Николај

 Развило се равно поље Прилепско

Развраћеност савременог света

Сада је време много ужасније и опасније. Сада се развратио хришћански свет. Њему се већ нема шта проповедати, не може се просвећивати. Он има Христову истину али ју је изгазио својим животом, својом хладноћом и равнодушношћу а некада и свесним одрицањем.

И зато – '“ко хоће да се спаси, нека чува своју душу'“, како су говорили подвижници последњег времена.

Ето зашто ми треба да се на сваки могући начин бринемо о томе да се светим црквеним правилима, уставима (типицима) и учењем оградимо од све те погубне заразе. Још је св. Јован Кронштатски стално говорио: '“Старајте се да увек поштујете правила и црквене уставе; тада ћете пребивати унутар црквене ограде и бићете ван опасности'“. А ван тог заклона је – ужас, разврат и погибао!

Памти то, душо хришћанска, и свим силама се брини о томе, да се не би нашла ван црквене ограде.

Митрополит Филарет Вознесенски

Цео текст

***

Митрополит калавритски  и егиалијски Амвросије: "Ваша деца биће робови муслимана"

Приручник за мале сатанисте

 У Немачкој предлог за легализацију инцеста

Валдорфска педагогија Рудолфа Штајнера - сатанизам у вртићима

Крст свој и крст Христов

Господ је рекао својим ученицима: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.

Шта значи крст свој? Зашто се тај крст свој, то јест засебни крст сваког човека, уједно назива и крстом Христовим?

Крст свој: то су невоље и страдања земаљског живота, код сваког човека своја.

Крст свој: то су пост, бдење и други благочестиви подвизи којима се тело смирује и покорава духу. Ти подвизи морају бити саобразни снагама сваког човека, и код свакога они су своји.

Крст свој: то су грешне слабости, или страсти, код сваког човека своје! Са једнима се рађамо, другима се заразимо на путу земаљског живота.

Крст Христов је учење Христово.

Сујетан је и бесплодан крст свој, колико год он био тежак, ако се кроз угледање на Христа не преобрази у крст Христов.

Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што је Христов ученик чврсто убеђен да над њим будно бди Христос, да Христос допушта на њега невоље, те неопходне и неминовне услове хришћанства, да се никаква невоља не би приближила њему да је Христос није допустио, те да кроз невоље хришћанин усваја Христа, постаје причасник Његове судбине на земљи, а стога и на небу.

Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што Христов истински ученик сматра испуњавање Христових заповести јединим циљем свог живота. Те свесвете заповести постају за њега крст на коме он стално распиње свог старог човека, са његовим страстима и жељама.

Из овога је јасно зашто је за примање крста претходно потребно одрећи се себе чак до уништења своје душе.

Грех је постао тако снажно и обилно својствен нашој палој природи да реч Божија не престаје да га назива душом палог човека.

Да бисмо узели крст на рамена, морамо се пре тога одрећи тела и његових хировитих жеља тако што ћемо му дати само оно неопходно за постојање; морамо сматрати своју истину најокрутнијом неистином пред Богом, свој разум потпуним неразумом, морамо се након свега тога са свом силом вере предати Богу, затим непрестаном изучавању Јеванђеља, и тако се одрећи своје воље.

Ко се тако одрекне себе, тај је способан да прими свој крст. Покоран пред Богом, призивајући Божију помоћ ради укрепљења своје немоћи, он гледа без бојазни и збуњености на невољу која долази, припрема се да је великодушно и храбро поднесе, нада се да ће посредством ње постати причасник Христових страдања, да ће достићи тајанствено исповедање Христа не само умом и срцем него и самим делом, самим животом.

Крст је тежак дотле док остаје крст свој. Када се он преобрази у крст Христов, тада добија необичну лакоћу: Јарам је мој благ, и бреме је моје лако, рекао је Господ.

Христов ученик ставља крст на рамена онда када увиди да је достојан невоља које му је послао Божији промисао.

Христов ученик правилно носи крст свој онда када увиди да су управо ове, а не друге њему послане невоље, неопходне ради његовог просвећења у Христу и спасења.

Стрпљиво ношење крста свог је истинско гледање и сазнање свога греха. У том сазнању нема никакве самообмане. Човек који не увиђа да је грешник, и уједно ропће и виче са свог крста, доказује тиме да површним сазнањем греха само лаже себе, обмањује себе.

Стрпљиво ношење крста свог је истинско покајање.

Распети на крсту, исповедај се Господу у праведности Његових судова. Окривљивањем себе оправдај суд Божији, и добићеш отпуштење својих грехова.

Распети на крсту! Познај Христа: и отвориће ти се врата раја.

Са крста свог славослови Господа и одбацуј од себе сваку помисао јадања и роптања, одбацуј је као злочин и хулу на Бога.

Са крста свог благодари Господу за бесцени дар, за крст свој - за драгоцену судбину, за судбину да својим страдањима подражаваш Христа.

Са крста благослови, зато што је крст истинска и једина школа, ризница и престо истинског богословља. Изван крста нема живог познања Христа.

Не тражи хришћанско савршенство у људским врлинама. Тамо њега нема: сакривено је у крсту Христовом.

Крст свој мења се у крст Христов када га Христов ученик носи са делотворном свешћу о својој грешности којој је потребна казна - када га носи и притом благодари Христу, и славослови Христа. Од славословљења и благодарења појављује се у страдалнику духовна утеха; благодарење и славословљење постају најизобилнији извори несазнајне, непропадљиве радости која благодатно ври у срцу, излива се на душу, излива се на само тело.

Крст Христов је само по својој спољашњости сурово поприште за телесне очи. За Христовог ученика и следбеника он је поприште највишег духовног наслађивања. То наслађивање је тако велико да управо оно потпуно заглушује невољу, па Христов следбеник и у најжешћим мукама осећа једино насладу.

Млада Мавра је говорила свом младом супругу Тимотеју, који је трпео страшне муке и позивао је да учествује у мучеништву: „Бојим се, брате мој, да ћу се, због моје младости, уплашити када видим страшне муке и гневног намесника, да ћу клонути у трпљењу.“ Мученик јој је одговарао: „Уздај се у Господа нашег Исуса Христа, и муке ће за тебе бити јелеј који Он излива на твоје тело и дух росе у твојим костима који олакшава све твоје болести.“

Крст је одувек сила и слава свих светитеља.

Крст је исцелитељ страсти, погубитељ демона.

Смртоносан је крст за оне који крст свој нису претворили у крст Христов, који са крста свог ропћу на Божији промисао, хуле на Њега, препуштају се безнађу и очају. Грешници који не сазнају свој грех и не кају се на крсту свом умиру вечном смрћу: нетрпљење их лишава истинског живота, живота у Богу. Њих скидају са крста њиховог само зато да њихове душе сиђу у вечни гроб, у тамнице пакла.

Крст Христов узноси од земље Христовог ученика распетог на њему. Христов ученик, распет на крсту свом, мисли о небеском, умом и срцем живи на небу и созерцава тајне Духа у Христу Исусу, Господу нашем.

Ако хоће ко за мном ићи - говори Господ - нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Амин.

Свети Игњатије Брјанчанинов

Хеклана дечја капа „Ав-ав“