Ако будемо људи
Једном приликом, један представник муслиманске вере на Косову упутио ми је писмо у којем каже да је за муслимане неприхватљив принцип да „док једном не смркне, другом не може да сване“. Ја сам одговорио да је тај принцип поготово неприхватљив са становишта Еванђеља и православља, јер земља Божја је довољно широка и дугачка да има места за свакога, ако будемо људи. Још сам рекао да је тај принцип - принцип оних који траже етнички чисто Косово и Метохију, или који би тражили етнички чисту Србију или било коју другу земљу. Ми смо људи, народ Божји, који живи овде и ако будемо људи, неће нам бити тесно. Ако будемо нељуди, дабоме да ће нам увек бити тесно, па чак и да нас остане двоје на целој земљи.
Патријарх Павле
Serbia - One journey - Million impressions
Колубарска битка
Плетене патофне „Бубамара“
Плетене патофне „Бубамара“ рађене су од памучног конца (Сент Џорџ, Голд) и мохер вунице, а величине су 9-10 цм.
Успомене
Стари мудрац је шетао по снегом прекривеном пољу, кад угледа уплакану жену.
- Зашто плачеш? – упита је.
- Зато што размишљам о свом животу, младости, лепоти у огледалу, младићу којег сам волела. Бог се показао немилостивим дајући нам способност памћења. Знао је да ћу, сећајући се пролећа свог живота, туговати.
Мудрац је стајао на снегу, непомично загледан у једну тачку, размишљајући.
Наједном, жена престаде да плаче.
- Шта ви видите? – упитала га је.
- Поље ружа – одговори он. – Бог је био милостив према мени када ми је дао способност памћења. Знао је да се у јеку сваке зиме увек могу присетити пролећа и – осмехнути се.
У слободном преводу са руског преводила причалица
Благо теби
Читав Сабор Српске православне цркве 1977. године дошао је новом пругом у Бар. Плавим возом.
Строги државни протокол није предвидио посјету цркви. А наредног дана био је празник Светих Ћирила и Методија.
На литургију у цркви Светог Николе у Старом Бару, не марећи за протокол, дошао је једино епископ рашко-призренски Павле. Остао је код оца Бошка на ручку.
Отац Бошко се потоњем патријарху српском пожалио на тежак живот у Бару, на малтретирања која доживљава, како једва прехрањује породицу… Владика Павле га је пажљиво саслушао и прозборио само:
- Благо теби!
Хеклана капа „Жапче“
Хеклана дечја капа „Жапче“ рађена је од памучног конца (Сент Џорџ, Танго), а намењена је деци узраста од три године и више.
Зимско чудо
УРАЛ: НА ТЕМПЕРАТУРИ ОД -30 степени - ПРОЦВЕТАЛА ВРБА
Ова вест нам је дошла са великим закашњењем. Ипак, то што се догодило у Свето-Тројицком архијерејском конаку града Невјанска, ноћу, уочи четвртог децембра, може да се назове једино чудом. Ево како о овој појави прича економ конака, отац Георгије Вахрушев.
- Много пута сам чуо да је на празник Ваведења у храму Пресвете Богородице, у неким црквама наше земље, процветала врба. Међутим, то се приписивало - или климатским условима тог места где се налази храм, или аномалији у децембру месецу услед високе температуре ваздуха. И ево, то се догодило сада у нашем храму!
Почетак овог децембра на Уралу је, како многи знају, упамћен по температури од минус 30 степени. Ипак - наставља причу отац, - трећег децембра увече парохијани храма приметили су необично набрекле пупољке на врби која расте у црквеном дворишту на пет метара од саме цркве. Молитву смо почели баш поред дрвета.
Неки
су улазили у храм да се загреју и поново се враћали да би видели како је дрво
све јасније, из минута у минут, давало знаке свог оживљавања. А у поноћ,
наочиглед пет - шест људи, на гранама су се појавили бели пахуљасти цветићи.
Отац Георгије Вахрушев прича и о следећој интересантној чињеници:
- Наиме, сам молебан и моменат отварања пупољака на гранама био је снимљен на видео камери. Касније, при прегледању снимка, јасно се видело и необично светлуцање око дрвета - на стотине малих пламичака који се дижу од грана негде у висину.
Сада један број необичних гранчица врбе украшава поједине иконе у храму, а многе су парохијани понели кући. Али, на самом врху крошње цветови се истичу до данашњих дана, баш као својеврстан доказ за оне, који не верују у ово чудо.
Вест на руском и видео снимак погледати овде (кликни).
Жан Дитур
Одговор Жана Дитура, члана Француске Академије на писмо Српске академије наука која га обавјештава о његовом избору за члана САНУ.
Када је видио да је писмо исписано на, како и сам каже, "енглеском или америчком језику" није га ни прочитао. Он даље у тексту објашњава разлог такве реакције.
Ослобођење Призрена
... И 17. октобра у вече, уђе једно мало коњичко одељење српске војске у Призрен. Мајор Селимир Остојић посео је призренску касарну са једним ескадроном коњаника. Он је ложио целу ноћ ватру на околним брдима, труба је свирала на све стране, поручио је да призренски грађани спреме сутра за војску 10 хиљада хлебова. Сутра дан ујутру позвао је прогласом Призренце да се предаду. Иса Бољетинац са својим Арнаутима и код Пећи разбијена војска Џавид паше са 8000 редовне турске војске стајаху код Призрена. Кад је руски конзул Емилијанов дознао, колико је малена српска војска, а још јој не долази помоћ, молио је мајора Остојића да одступи, да не претрпи пораз, јер нико неће казати да су Турци победили шачицу српских коњаника, него ће разгласити да је српска војска на Призрену потучена и да ће то изазвати ружан утисак. А није ни право да изгину онако храбри војници. Но мајор Остојић рече му:
- Ја не могу више одступати. Побио сам српску заставу у Призрену и крај ње ћу умрети!
Када ми је доцније конзул Емилијанов причао о томе, он је говорио:
- Пишите само што више о овоме. То су хероји за које треба да дозна свет!
У Призрену беше у оно доба ужасно комешање. Конзулу Емилијану долазили су не само Срби, да га моле за заштиту ( а он их је заштићивао колико је год могао), него су му долазили и Турци. Тражили су да их узме у заштиту ако уђе српска војска. Он им је то обећао, али им рече и то:
- Моћи ћу учинити само онда, ако донде спречите проливање крви.
А било их је доста који су изазивали крв. И било је на тргу, код водоскока, бурних призора и договора. Неки су говорили:
- Срамота је што трпимо, да нам неколико српских коњаника узму Призрен, а ми их можемо уништити.
... Када је у Призрен ушла силна српска војска с топовима и коњаницима, овладало је неописано одушевљење. На уласку у варош дочекало је генерала Јанковића српско свештенство с литијом, дочекаше га Срби неописаним одушевљењем, а дочекаше га и Турци. Чак су изашле и жене, а оне су се тога дана појавиле овако јавно, демонстративно тек после много стотина година.
Из књиге Јаше Томића „Рат на Косову и старој Србији 1912.године“
Једно
