Мајка храброст и друге приче
Шта све може воља у човека?
И још:
Након очеве смрти девојчица сама брине о огромном имању
Зашто је добро
ЗАШТО ЈЕ ДОБРО ДА МУЖ МИРИШЕ НА ВЕТАР А ЖЕНА НА КУЋУ?
ПОСТОЈИ само једна револуција коју ћу ја прихватити и благословити: револуција којој ћу се обрадовати. То је револуција у свести. Притом не било која револуција, већ јеванђељска.
Јеванђељска револуција у свести.
Шта то значи? То је нивелисање смисла и помисли у унутрашњој ризници људског срца. Оно што је достојно да буде прво поставља се на прво место, друго - на друго и тако даље. То је веома потребно будући да је код човека памет обично страга, а ноге расту из ушију због чега се сав живот неминовно заплиће и безизлазно смете.
Мушкарца је Бог створио првим, а жену - другом. То је општепозната истина, али битно је стећи навику и изводити практичне закључке из општепознатих истина. Другачије истина ризикује да постане само теорија која уопште не утиче на живот. Тако на наш живот не утичу правила и знање колико километара дели Месец од Земље. А ево још једног примера.
Ми, свештеници, за месец, тим пре за годину дана, прочитамо квинтале цедуљица са именима и молбама да се помолимо. То је обична ствар - цедуљица са белешком о породичном благостању. „О миру и слози у породици (наводе се имена, тај и тај)“.
Обична је ствар и прочитати на цедуљици имена супружника написана следећим редоследом: Татјане и Сергеја; Марије и Петра; Јелене и Ђорђа… О, Господе Исусе! Па, зашто је готово увек и свуда женско име испред мушког, као да је главно? Па, није Адам од жене, већ жена од Адама.
Можете ви да кажете: не хватајте се за ситнице. Али, то је привидно ситница - редослед имена - открива и чини очигледном укорењену болест свести. Усуђујем се да кажем на овом примеру да се свест наших парохијана показује као или феминизована или обезбожена.
То да је Адам постојао пре Еве, они знају, али даље не доносе закључке и пишу Марфа пре Спиридона.
Браћо и сестре! Кочија не сме да стоји испред коња, ако хоћемо да се возимо, а не само да стојимо у месту.
„Сергеј“ и у животу и белешци на цедуљи треба да стоји испред „Јелене“, а не иза ње. Исто такви односи су између Ивана и Марије, Петра и Наталије. Не треба се правдати тиме да „мушкарац данас више није као пре“ и томе слично.
Он и није као пре зато што сав живот живи испод сукње своје мамице и иза женских леђа.
Он се не жени зато што веома често увек у кући има од мамине пензије за топлу супу, а кошуљу ће опрати старачке руке те исте мајке. У таквом случају мајка је само спонзор инфантилног нерадника, али пробај да то докажеш. А ако чак и људи из цркве то не схвате и не изведу животне закључке, онда шта треба питати људе за које је Библија - само књижевни споменик.
Мушкарац свуда треба да буде испред. Тако је Бог наредио. На мушкарцу треба да лежи основни терет спољашњег живота, док се на жену ставља унутрашњи, породични терет. Може се рећи да муж мирише на ветар (он ради на спољним границама), а жена на - огњиште (на њој је брига о кући).
И будући да жене не само да рађају мушкарце него их буквално „производе“, време је да се добровољно одрекну од борбе за првенство и да га без борбе уступе мушкарцу. Осим тога, жена је дужна (чак ради личне среће) да на све начине помаже да у мужу, сину и брату васпитава особине лидера, главу куће, одговорног и стрпљивог човека. Ту елементарну ствар разуме веома мали број људи и због тога душа заиста боли.
Ево слика из свакодневног живота. За столом је верујућа породица коју чине млад мушкарац, његова жена, женина мајка и мало дете. Ташта сипа прво јело у тањире и први тањир даје најмањем!
Муж, глава породице, каже ташти: „Мама, први тањир - мени. Не зато што сам ја најбољи и најлепши. Једноставно - ја сам глава породице и овде једини одрасли мушкарац. Мама, први тањир - мени! Други - вама, затим вашој ћерки, и тек онда – детету“.
То су апсолутно правилне речи, изречене библијском спознајом верујуће душе. Али, знате, каква је била реакција таште? Сигурно претпостављате. Било је много уздаха и искрених недоумица, иза чије се фасаде чита: „Деца су - наши богови, то су наши домаћи идоли, ради њих живимо. А зетови - су простаци и грубијани, уображени и тврдоглави“. „Што сам ја дужна да га служим и још да га слушам?“ А оне, те жене, тако и своје ћерке уче: буди самостална, не угађај сувише мужу и остало.
Оне које су мужеви оставили или су оне саме од њих отишле, уче ћерке самовољи и свакодневном феминизму. А онда се чуде: зашто се ћеркина породица распала? Касније, молећи се за већ распалу породицу, опет по навици пишу „своју Свету“ испред Вање који је „зет“.
Људско срце не може без бола да прихвати библијску истину према којој смо само до брака своје деце ми, родитељи - њима најблискији људи. После женидбе сина и удаје кћери ступа на снагу Божија реч: „За то ће оставити човјек оца својега и матер своју и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело. (Књига постања, 2: 24). А мајка и отац хоће да и после закључивања брака њихове деце остану у главним улогама, у суштини, спорећи с Богом и мешајући се у живот одрасле деце.
Препричавајући недавно овај случај о ташти која не размишља правилно, иначе иде у цркву, и о зету који изговара правилне, али необичне речи, видео сам у слушаоници израз негодовања на лицу жена. Слушале су пажљиво и нехотице се мрштиле као од зубобоље.
Видело се како су неочекиване и једноставне речи ове обичне приче гребале по њиховом гордом срцу. Видело се да су оне саме давно и самовољно поставиле себе на главно место у својим породицама, навикле да командују и одлучују, навикле да или виком или сузама постигну своје. То су били обични и добри верујући људи.
Ако је дете - главна вредност и ако жена свим управља и командује, онда, где је место мужу? Какво ћете место њему доделити у замену за раније и природно – господарско?
Зар је створен само за то да би биолошки усрећивао ћерке чинећи их мајкама; дарујући женама радости постеље и зарађујући новац (пожељно је велики), а у осталом да ћутке стоји по страни? Је ли то све? И, научене од својих мајки и подучене женским часописима, зар хиљаде девојака које желе да се удају управо о тој „срећи“ подсвесно не маштају и моле се?
„Храни, воли, облачи, мази, милује, ни у чему не противречи јер, ја сам - газдарица“. Девојке, то није маштање о реалном мужу, него о Мачку у чизмама, који је мекан, умиљат, а по занимању - чини чуда.
Са таквим сном о браку мораћете остати неудате или се у очајању на крају удати за старијег удовца. Да се не би тако десило у снове о браку треба (снови су неминовни, они природни који у себи не носе грех) унети библијску идеју служења, добровољног смирења и невидљиве улоге.
Жели да постанеш сенка свог мужа, жели да постанеш његово ребро и да се населиш на природно место - ближе његовом срцу и под окриље тела. Жели да себе предаш њему да би се касније открила у материнству. Тада будућа срећа из категорије немогућег прелази у категорију могућег и изабраног.
Ја немам илузија о квалитету нашег свакодневног живота. Спреман сам да саслушам праведне приче о томе какви су данас мушкарци и да им „само једно треба“ итд. Али, истовремено разумем да је сва конфузија живота плод конфузије ума и да у њему треба извести јеванђељску револуцију.
Треба само с крајичка приближити се библијским значењима и настојати да се из њих донесу закључци да наша свакодневна свест одмах почиње да се буни и нервира. Тај бунт је разоткривање нашег тајног, прикривеног безбожништва.
Наведени пример није једини. Он је само у сећању и у слуху као најсвежији. Нама је суштински потребна промена начина мишљења у оном тешком и спором труду на преуређењу човека изнутра да би нам постале схватљиве речи апостола: „А ми имамо ум Христов“ (1 Кор. 2: 16).
Андреј ТКАЧОВ, свештеник и писац
Превела Ксенија Трајковић
И још један чланак вредан пажње
Мајчинска љубав
Мајка је упитана:
- Од деце, које највише волиш?
Одговорила је:
- Болесно док не оздрави, одсутно док се не врати, најмање док не нарасте и све њих док не умрем.
Tourner Dans Le Vide
Исток и Запад
Једног дана ходаше два филозофа, први с Истока а други са Запада, низ цесту која је пролазила преко зеленог пропланка у шуми. Да скрате време, дискутоваше они о многим стварима, кад наједном угледају посебно леп цвет како расте тик уз пут.
- Какав прекрасан цвет! - ускликнуше обојица, дивећи се лепоти његовог цвата.
- Каква ли је тајна те лепоте? Шта је то што чини тај цвет тако лепим? - помисле обојица и одмах почеше дискусију.
- Лепота нечега је у укупности - рече филозоф са Истока. - Зато лепоту можемо истински спознати тек кад спознамо све аспекте оног што је лепо.
Нато он пажљиво осмотри цвет са свих страна, спусти се на све четири да би удахнуо његов мирис, те рукама лагано пређе преко латица и напокон окуси полен који је заостао на његовим прстима.
- Сад спознајем овај цвет - рече он, задовољно се смешкајући.
- Не слажем се - одговори филозоф са Запада. - Спознао си тек површну истину цвета, али његова коначна истина ти још увек измиче.
Нато се сагне, убере цвет и однесе га својој кући.
Након пар дана, сретну се два филозофа опет, и Источњак упита Западњака:
- И? Јеси ли открио коначну истину цвета?
- Јесам! - одговори он задовољно. - Помно сам проучио цвет и схватио све његове мистерије. Отопивши његове латице, сазнао сам тајну његове боје! Отворивши његову стељку, сазнах тајну његовог раста! Распршивши његов полен, увидех тајну његовог мириса! Сад уистину могу рећи да сам спознао цвет.
- Који цвет? - рече Источњак.
Пешаков избор
Пешак је прешао сва поља, заобишавши коње и ловце, прошавши између топова и избегавши краљицу. Било је тешко, али је прошао. Стојећи на последњем пољу, обрисао је зној са чела. У том се зачу глас с висине:
- Честитамо! Сада коначно можеш постати краљицом!
- Не желим.
- Такво је правило. Можеш бирати. Или хоћеш да будеш ловац?
- Не, не желим.
- Коњ?
- Ни то.
- А шта би желео бити?
- Остати пешаком.
- Али зашто?
- Зато... што желим личити на себе.
- Али због чега је онда било потребно прећи сва поља и ризиковати?
- Јер сам желео проверити да ли би мени то било могуће. И могуће је.
Причу са руског у слободном преводу преводила причалица
Жива вера чини људе слободним
На вољу сваког човека може утицати (у овој или оној мери) и воља других људи. Овај утицај се преноси не само преко речи, него и тајанственим путевима мистичне међусобне зависности.
Свима је позната чињеница да упорна мисао о неком од присутних људи или поглед на човека са стране, приморава овога да окрене главу у правцу погледа упереног према њему.
О појави међусобног утицаја сведочи нарочито св. Јован К. који пише у свом дневнику:
„Ми можемо погледом довести другог у неприлику. Више пута ми се догађало да кроз прозор своје куће нетремице посматрам пролазнике - као да су привучени неком силом према прозору с којег сам гледао, они су бацали погледе на тај прозор и тражили у њему људско лице; неки би се збунили, одједном би убрзали корак, дотеривали се, поправљали кравату, шешир и сл. Има ту неке тајне.“
У појединим случајевима може се говорити и о робовању воље једног човека вољи другог, што се нарочито јасно испољава у хипнотизму. У хипнотизму је воља паралисана и човек се налази у потчињености другом човеку – хипнотизеру.
При томе се у човеку изобличава способност правилног доживљаја околног света преко чулних органа, као и способност за логично размишљање. Човек не види, чује, мирише и додирује оно што му преносе чулни органи, већ оно што му наређује хипнотизерова воља.
У односу на хипнозу људи се деле на оне који су непријемчиви за њен утицај и оне који лако потпадају под њега.
Занимљиво је да се деца до 7 година не могу хипнотизовати. Мање су пријемчиви за хипнозу обични и необразовани људи, за разлику од људи који су окусили цивилизацију. То даје кључ за разумевање „пријемчивости“ за хипнозу.
Дечја душа је света душа са чистим срцем, још увек неупрљано страстима и грехом. Отуда и немогућност да се хипнотизује дете, чија је душа још увек чисти лик Самога Бога, а његова (дететова) првосаздана светост га штити од робовања туђој вољи.
У мери човековог раста и поробљености човека греху, његова воља слаби и он постаје способан да се препушта хипнози. Прости и необразовани људи обично су мање искварени срцем и ближи су Богу од људи који су окусили цивилизацију; управо то и условљава њихову мању подложност хипнози.
Сумњиво је мишљење да хипноза доноси много користи приликом њеног коришћења од стране лекара ради лечења, на пример, од алкохолизма. Обично се након извесног прекида страст према алкохолу враћа.
Али несумњиво је да је хипноза страшна сила и људи који је злоупотребљавају – „врачеви“, „чаробњаци“ и слуге мрачних сила - уносе у свет много зла, па чак и пропаст људима.
У суштини се не може повући оштра граница између појава хипнозе, тј. сугерисања човеку идеја када је овај у нарочитом стању сна („транса“ и „сомнабулизма“) и између уобичајених узајамних утицаја и потчињености људи слабе воље људима са снажном и јаком вољом. Ови обично држе у својој потчињености друге људе слабе воље.
Изузетак су само људи са живом вером у Бога. Такви људи сс неће покоравати људима јаке воље, уколико ови за њих не представљају духовни ауторитет, тј. ако не буде вере у то да у њима живи Дух Божији. Ето зашто жива вера чини људе „слободнима“, како је говорио Господ (Јн. 8:36).
О неким људима се каже: „тежак човек“. То је човек снажног карактера и зле воље који поседује властољубивост - особину која је супротна кроткости. Он хоће да потчини својој вољи друге људе. Тешко људима из његове околине, ако су уз склоност према власти код њега снажно развијене и друге порочне склоности. Он уноси у свет много зла.
Још је горе ако у својим рукама овакав човек буде имао и власт и много материјалних вредности на које су људи овога света похлепни. А такви случајеви се често срећу: сатана се труди да повећа моћ својих слугу. Хришћани безусловно морају да се склањају од људи овога света са властољубивим карактером. Треба узимати у обзир да је властољубље карактерна црта својствена људима који живе ван Бога. Хришћанин је по природи кротак као и Христос. Ипак, није ли Христос имао неизмерно снажну вољу? Али он је био кротак и није допуштао приликом опхођења с људима ни најмању сенку психичког насиља...
Николај Евграфович Пестов
Удаљавање човека од „образа и подобија“ Божијег
Комплет „Цица и маце“
Милош Црњански
Писмо оца Тадеја
Писмо Оца Тадеја против медитације из 1994. године:
Господу омиљена племенита Душо,
Све потиче од мисли и добро и зло а каквим се мислима бавимо такав нам је живот.
Остави се медитације источњачких религија јер су све прожете магијом, ма колико оно изгледало да има нешто слично са Православљем, и не слушај лажи падших духова, него припадни скрушеним срцем у смирењу пред Господом и моли се од срца Господу.
Човек врло споро сазрева духовно јер је окружен многим саблазнима са свију страна и потребно му је дуготрајно искуство док не сазри и док не дође у крајње смирење, јер је крајње смирење савршенство хришћанског живота, а не васкрсавање мртвих и чинити разна чудеса.
Свети Оци објашњавају три степена молитве док само Свети Исак Сирин објашњава и четврти степен молитве својствену само Анђелима, а нама даје се с времена на време само као утеха.
Анђели непрекидно чезну срцем за Господа, тамо где престаје свака мисао и реч, то је молитва Анђела.
Буди у свему послушан својим родитељима и не смеш вређати своје родитеље ни мислима, а речима, опхођење и понашање према њима да о томе и не говоримо.
Свака увреда родитеља било то понашање или опхођењем, или делом или мислима то нас кошта вечног живота, зато пази на свој живот и на своје мисли јер свака мисао која није основана на љубави, правди, Истини, чистоти и племенитости од пакла је и треба је одбацити.
У свему смири себе и у смирењу припадни у молитви пред Господом.
Теби су живци ослабели због напетости у будистичку медитацију, то одбаци и опусти се и нестаће проблеми које имаш.
Од Господа и Пресвете Богомајке мир и радост и све најлепше жели Свима
Архимандрит Тадеј и братија.
Гнев Србије
Зашто се то „косовари“ селе? Не знате? Зашто су вам фрижидери празни? Зашто вам је повећана плата коју не примате? Искључите Пинк! Искључите телевизор! Послушајте глас народа и будите његов део. Сви ви којима је Србија отаџбина!
Омладино – време је да одрастеш а не да се играш и певаш док те у робље продају!
Не гледајмо на људе, већ за пример узмимо идеале који не пролазе, онако како су нам показали преци, како бисмо показали да имамо кичму и да нисмо црви ни глисте! Покажимо сви да нам је доста понижавања. Мој комшија, Крунослав, Хрват, дао је крв своју на Кошарама, иако је могао да се спасе, али је духом показао да његов идеал није нацизам већ – слобода. Мој комшија, Словак, на први позив војске отишао је и задужио опрему ставши раме уз раме са Србима - духом осећајући да је ово његова земља. Сетимо се Бранислава Нушића и других. Свуда у свету се зна: живиш у Француској – Француз си; живиш у Немачкој – Немац си. Само код нас праве појединце да бисмо се мрзели. Али то не треба да буде тако, јер бити Србин је стање духа, а то стање духа је имао и Бранислав Нушић са својим сином, Павел Штурм (потоњи Павле Јуришић Штурм), и Крунослав, и мој друг Суља.
Кад је један старији слушалац радија „Снага народа“ покушао да објасни неке ствари људима из своје околине, увек би чуо одговор: „Па то нису рекли на тв!“ Онда их је он позвао код себе да послушају радио. Кад су први пут чули обичан свет, који мисли као и они пре зомбирања тв-ом, почели су да долазе код њега редовно. У почетку је, каже тај човек, он кувао кафу њима, а после су почели да му је доносе како не би штетио. Углавном, било је као да су се откачили са „машине“ и почели поново да гледају својим, а не очима запада. Запада – који из дана у дан нагиње сатанизму.
Придружите се оној другој Европи која из дана у дан постаје разумнија, осећајући на својој кожи, где нас ова глобализација води. Ако немате нацију, државу, постајете потрошач. Ако сте донатор органа, тад сте на листи за одстрел. Ево, у Канади лекари могу да убију пацијента и то су као назвали „помагање у самоубиству“.
Ако не желите тога део да будете, онда знате шта треба да радите. Мислите док још можете! Још једино на нету можете мислити, али питање је докле. Ако и то укину, настаће мрак, а с њим ће се покренути зверињак. Не дајте да вас хране они који очекују од вас да гризете једни друге. Бог нам је свима дао таленте те их покрените. Умножите. Али се не продајте! Јер кад се једном продате, постајете таоци, а са вама и ваши у породици – заједно са вама и народ. И човек човеку постаје звер. То видим сваког дана све више, док се, под партијском књижицом, рвају за посао.
Србијо, ти која си увек стајала право, гледајући у Христа као једино светло, устани и скини прашину с очију да видиш где си!
Јер деца која долазе то од тебе очекују!
Усправимо Бешеново
Слика преузета са сајта: Манастир Бешеново
Манастир Бешеново
Рушен, скрнављен, oсакаћен, располућен,
разљуђен, разграничен, разнемањићен, расћириличен,
расрбљен, однарођен, утамничен на крсту путева где се сломило време,
решета га поган душе, траг му је завејан бокором пелина,
шибље и дивљи цвет купине га краси, сред напуклог темеља расте коприва
трње и плодови црног глога… Ко лако ломљива трска дозивам Бога.
Разгрћем коров, плевим стазу, окрећем страницу нагорелу,
сакупљам слова ћирилична, стари пањ и троскот, сваку циглу
везујем нитима словенске душе, а Они за један трен желе све то да сруше…
Сакупљам пепео са згаришта и ређам риму, осећам страх, осећам у срцу зиму…
Прошивам концем пожутеле књиге Светом водицом изворском…
Поручујем сапета горчином: “Не дирајте темеље светиње, проклете аветиње,
не дирајте иконе и иконостасе, запалите свеће за парастосе,
пречасна нека траје слобода стамена, закрпите пукотине везива и камена…
Јер, прозори када се замагле и камен се изгуби, заборавимо да смо људи!“
У поднебесју плевим коров са земље испуцале
да се Бешеново воздигне на достојну висину…
Шумим ко трска у просјају трсја,
да нас са ломаче срама не посипају бешеновским пепелом сивим
да не затамне нам поглед, кротим олује пламеном живим.
Раздањена младост звезде раскрива, растављено саставља и прошива,
однарођено укорењује, разједињено уједињује, утамничено раздањује…
Јутро је! Рађа се сан из напукле таме…
Долази свануће, манастира Бешенова Васкрснуће!
Анастасија Коцић
Специјална награда на песничком конкурсу "Да васкрсне Бешеново"
