Божићна бајка 

 

Божићна бајкаред њим више није била пећина, већ велелепни храм, а уместо Витлејемске звезде, на храму је сијао златни крст. На средини храма била је икона Рождества, и на њој Богородица, Праведни Јосиф, во, магаре, јасле и у јаслама мали Исус.

- Али шта ја да поклоним Христу? – упита Милош, сетивши се тројице царева.

- Ти си то већ учинио, кад си своје срце начинио јаслама за Њега – одговори његов Анђелко, пропуштајући га на вратима.

На Царским Дверима, сав у златотканој одежди, стајао је свештеник, држећи у руци Свети Путир, и дочекујући га речима:

- Приђи, душице Божија! Једи и пиј!

Милош пође према Путиру, али не стиже до њега, јер га у том прекину некакво благо дрмусање:

- Христос се роди, сине! Устани! Божић је!

Био је то дечаков отац, који га је будио из сна. Дечак хитро скочи, отпоздрављајући оцу:

- Ваистину се роди! Тајо, да знаш какав сам сан сањао...!

- Испричаћеш ми кад се вратимо из цркве. Важи? – рече отац.

- О, да! Морам да се причестим! – одважно дочека Милош.

На брзину се обукавши и са свима се поздравивши, он најпосле отрча до прозора. Његов Снешко је и даље стајао на месту, али му се учини веселији него јуче, премда и даље немајући уста. Затим оде до деда Уроша.

- Деда, да ли би могао да ми купиш икону Анђела чувара? – упита.

Деда се сав озари због унукове молбе, те пољуби дечака у чело.

- Са великим задовољством, чедо дедино!

- Нема на свету таквог војника какав је Христов војник! – поносно изјави Милош.

- Како, молим?! – насмеја се деда заинтересовано.

- Причаћу ти кад се вратимо из цркве!

У том се зачу неко куцање на вратима.

- Ко би то могао да буде? – чудио се тобоже деда. – Да видимо!

- Положајник! – тихо се разлеже из грла свих.

Милош, још увек под утиском необичног сна, потрча да уз деду види кога им то Божић доводи у госте. Кад су отворили врата, угледали су на прагу једну цурицу, оскудно и обувену и одевену, али са најлепшим осмехом који су икад видели.

- Хлистос се лоди! – поздрави их звонким гласићем.

- Ваистину се роди, Душице, чедо дедино! Па ти си наш положајник! Хвала Ти, Боже, на овој радости! – обрадовао се старац у духу, те загрли цурицу и са сузама је стаде љубити.

Милош, видевши је и чувши јој име, и сам се обрадова у срцу, премда је само слутио ко би она могла да буде, али није знао.

Затим приђе девојчици и, узевши је за руку, уведе је у кућу, док је деда остао на вратима.

Бака Љубица, угледавши је, и сама се расплакала, док је Милошев отац пожурио да је дочека. Јер Душица је била ћерка његове сестре, која са родитељима живи на страдалном Космету.

Данас, на Божић, сви је виде, изузев деде, први пут.

У том се на вратима појавише и Душичини родитељи. Радост и сузе нису престајали да сеБожићна бајка смењују.

Милош је очаран маленом. Не, он од ноћас не види како је ко обучен, већ гледа у девојчицин осмех, препознајући у њему сјај Витлејемске звезде.

Кад то нађеш, остало се дода. Јер осмех, дечји осмех, знак је да су ту и јасле малог Исуса. А где је Исус, ту је и Богородица са светима, а са њима и најхрабрија војска анђела и арханђела.

Па кад су већ ту, зашто онда не отворити срце и примити Најлепшег Госта?

И како не спознати истинитост речи:

„Не бој се, само веруј!“

 

Претходна - Почетна

Аутор: причалица Јелена Јергић

(за лекторски део заслужна је моја дивна Ви)

Божићна бајка или Потрага за Витлејемском звездом

 

у.п.: Све слике преузете су са интернета.