Све у причама бива

За Јелену

Поучна легенда

Била једна мајка са јединцем сином, па јој син отиде у далеку земљу и дуго остане. Једном напише син мајци писмо с молбом да му пошаље неку ствар на сећање. Мајка завије три ствари у платно, сваку посебно, па пошаље сину. Када син одвије први завијутак, он нађе једно огледало, испод кога је мајка написала:

- Сине, огледај се какав си!

Када одвије други завијутак он нађе слику мртвачке главе, а испод ње мајчином руком написано:

- Сине, погледај какав ћеш бити!

У трећем завијутку он нађе икону Светог Георгија како убија аждају, а на дну иконе речи мајчине:

- Погледај, сине, какав треба да будеш!

Над сваком ствари син се веома зачудио, док најзад, размишљајући, није схватио духовну поуку миле мајке, забринуте да јој син у далеком свету не изгуби душу.

Ове године се на Ђурђевдан пости!

Питање: Пост за Ђурђевдан

Хеклана ташна „Барокни цвет“

Рађена је од памучног конца (Сент Џорџ, Танго) и украшена бодом покрстице боје злата и златним перлицама. Ручка и каиш су прављени од скаја а у продужетку су настављени златним карикама и златно-црним ланцима; златне боје је и копча.

Репроматеријал за израду могуће је потражити на овој страници. Због изузетне услужности и сарадње топло их препоручујем.

Шеширић и лептир

Хеклани шеширић рађен је од памучног конца (Сент Џорџ, Танго) и намењен је девојчицама до седам година. Украс на шеширу је шнала која се може премештати или се, пак, може носити на коси.

Бабкен Симоњан

Мој први „додир“ са Србијом био је 1965. године, када сам имао свега 13 година. Увек ћу се сећати своје драге учитељице историје средњег века која је једном ушла у учионицу и рекла да ће говорити о Косовском боју из 1389. године. Пуних 45 минута наш разред слушао је занимљиву причу наше омиљене учитељице о Битки на Косову. Тај час за сва времена урезао се и остао у мом сећању, мада тада нисам ни слутио да ће прича наше драге учитељице о Косовском боју имати судбоносно значење у мом животу, да ћу се касније у потпуности посветити Србији, њеној историји, књижевности.

Годинама Србија је све више пуштала своје корене у мени и постала инспирација за моју списатељску и истраживачку делатност. Као песник, имам своју „поетску сербијану“, дакле моје песме посвећене Србији. Тај мој српски циклус садржи близу тридесетак песама којима изражавам своју симпатију према географски далекој а духовно блиској нам Србији.

Одломак из интервјуа

Косовска песма

О, Косово, будна земљо, чарна,

Твоја туга шест векова траје,

Света земљо, лепа, светлозарна

Осећам твог срца откуцаје.

Бол утиснут у све оранице

Не избледи рана јатагана,

Отри ћутке сузе, чобанице,

Моја песма нек ти буде храна.

Царе Лазо, пробуди јунаке,

Још за вама тужи земља ова

Горда звона парају облаке

И чују се из древних храмова.

Опила се земља сунчаницом

Непокорна, храбра мајко српска,

Док корачам твојом ораницом

Откуцаје осећам твог срца.

У Пећи 29. 4. 1994.

Шеширић и шнала

 

Вакцинација

Приручник за немогуће љубави

Зашто обавезна вакцинација не пије воду

Зашто обавезна вакцинација не пије воду?

Ако се ово ради, како кажу, ради заштите грађана, шта ћемо онда са тиме да наши политичари одлазе у земље где вакцинација није обавезна и хоћемо ли њих држати у карантину након повратка? Или, шта ћемо са свима онима који долазе из земаља у којима вакцинација није обавезна - шта с њима? И њих у карантин? Ако ми нисмо цивилизовани довољно као Амери, па што се они онда толико буне због вакцина?

Овде није реч о вакцинама, већ о преседану и политичкој игри, те манипулацији. Сутра могу да нареде стерилизацију. Могу шта хоће.

Онако како ће све који не назначе да нису донатори органа безобразно сматрати да јесу.

А ево шта врсни стручњак има да каже на све ово небивало:

Будимо људи

Пошто у рату многи критеријуми попуштају, Његова Светост често упозорава, позива и моли да се и у најтежим приликама сачува разум, да се не пређу границе дозвољеног. Тако, у поменутој Светосавској посланици из 1992. године, патријарх Павле, са свима архијерејима Српске православне цркве, истиче:

„Према ономе како је Свети Сава протумачио Христову мисао, наше савремене проблеме требало би схватити на следећи начин:

- Народна држава - отаџбина - земља је отаца наших. Народна држава не иде докле мач може ићи, него мач сме ићи само до границе једне народне државе, тј. отаџбине. Ако се дозволи да се држава простире докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна; престajе бити отаџбином и постаје империјом. У том случају, она добија територијално, али губи морално. Покорити или покорен бити подједнако је катастрофално за националну државу.“

Био је то повод да Његову Светост касније, у току рата, упитам колико се Срби држе тог начела.

- То начело је еванђелско и православно, одувек. Од нас хришћана не може бити одобрен рат који би био освајачки, да газимо туђу слободу и отимамо туђе имање. А да бранимо своју слободу, своју веру, своје домове, то је наша дужност. На питање једне стране новинарке, да ли постоји пpaведан рат, одговорио сам: „Сматрам да такав рат може постојати на земљи, кад постоји и на небу.“ У Откривењу Светог Јована Богослова пише: „И наста рат на небу; Михаил и анђели његови завојштише на аждају, стару змију, која је ђаво и сатана. И ратова аждаја и анђели њезини и не надвладаше, нити им се више нађе места на небу.“ (Откривење 12, 7-9). Зло увек напада Добро. Добро мора да се брани. На почетку Библије вели се да су Адам и Ева имали најпре два сина, Каина и Авеља, и зли Каин скочи на брата Авеља и уби га. Чега му је било мало, када је свега њих четворо на свету?! Видите, реч је о томе да се Добро мора бранити од Зла... И на Косову, кад су пошли Свети кнез Лазар и они наши преци, они су пошли не да отимају туђе, него да се бране од оног који хоће да отме њихову слободу и њихову земљу. Они су дали своје животе. И не једанпут наш народ је давао своје животе за слободу, али не отимајући туђе и не тлачећи туђу слободу. To је смисао тога да мач може ићи само докле иде правда. Сматрам да се Срби и у овом рату држе тог начела. То је њихово право и дужност да бране своју отаџбину, своје домове, своје гробове...

Писао је и састајао се патријарх српски са многим политичарима из света, који су били умешани у југословенске сукобе и који су били у прилици да утичу да се рат заустави. Његова Светост их је молио да буду објективни. Међутим, многи од њих ће остати глуви на те молбе. Патријарх ће ми о томе у јесен 1993. рећи:

- У мом обраћању тим људима, писмено, или када су долазили овде с циљем, како су говорили, да се на лицу места упознају са ситуацијом, стално сам предочавао да не дозволе, ако су људи добре воље, да саслушају само једне, само Србе, само Хрвате или само муслимане, него да сагледају целину и да једном мером мере свима. Од њих сам то тражио, јер они нису ни Срби, ни Хрвати, ни муслимани, па могу, ако хоће, да објективно сагледају ситуацију. Али, ево једног примера како нас представљају: кад смо лањске (1992) године у децембру имали ванредни сабор наших епископа, дошла нам је из Канаде вест да је тамо један посланик у њиховом парламенту изјавио да су двојица наших владика рекли да су Срби, односно Југословенска војска у којој је највише Срба, побили 180.000 муслимана и силовали 30.000 муслиманки. Тај посланик је још рекао да сам то и ја казао, а ја, Бог ми је сведок, никада, ни пред собом нисам рекао колико је погинуло Срба у Босни и Херцеговини и Хрватској, или колико је Српкиња силовано, јер ко тај број зна, кад се он сваким даном повећава. Ето, како нас све представљају!

Иза таквих лажи скривали су се главни изазивачи рата из света, зато су оне упорно понављане.

По истом шаблону ширене су и у току сукоба на Косову и Метохији. Страни новинари у то време патријарху су често, као по договору, постављали једно исто питање: имају ли Срби за шта да се кају и моле?

Патријарх је одговарао: „Имају, али имају за шта да се кају и моле опроштење и Шиптари, и Европа и Америка.“

Међутим, већина од оних који су постављали такво питање, добијени одговор су обично скраћивали, тако што објаве само оно да је српски патријарх рекао да Срби имају за шта да се кају и моле опроштење, док би остало изостављали!

Патријарх Павле би на то, утешно, али с истинском вером рекао: „Чуо је Онај горе!“

Преузето из књиге: Будимо људи - Јован Јањић

Са блога: Дођи и види

Хришћани

Слика преузета са: http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8399

Један грчки свештеник, који ради као мисионар у Уганди, говори са много одушевљења о хришћанима тамне пути: „Слушају нас као мала деца. Верују нам и прате сваки наш корак. Њихово „Верујем“ претвара се у дело. Све иде добро док бораве у њиховој земљи. Али чим стигну у Европу и дођу у контакт са европским хришћанима, њихова вера испари и тамнопути хришћани се погубе“.

Ова информација веома je неповољна за нас. Сведочи нам какви смо хришћани ми, Европљани, као и каквим се начином живота представљамо овим новопросвећеним хришћанима. Заиста, толико много смо изгубили, да се више не препознаје хришћанство на нашим лицима.

Са грчког превела А. М.

Јерусалим у Новој Пазови

(слика са интернета)

Наш часни отац, протојереј –ставрофор, Миле Јокић, често, у покушају да нас, паству своју тврдоврату, приведе Цркви, а опет пун љубави према својој деци ненавиклој на редовно долажење на богослужења, посебно на свету Литургију, има обичај да каже: „Дођите и видите: почните да долазите редовно на богослужења, само једну недељу, само један месец, направите експеримент са собом, пратите Цркву, слушајте је, па ћете видети да ли има разлике у вашем животу, да ли се нешто променило на боље у односу на дане када нисте долазили у храм Господњи.”

Нама, из света у коме се подразумева да правила, закони и обичаји важе у сваком, па и најмањем сегменту живота и око којих никад не постављамо питања, него их прихватамо здраво-за готово, могло би се чинити логичним да се дисциплинован однос према богослужењима подразумева и у духовном животу. Међутим, интересантно је да у области духовног, а посебно црквеног живота, себи дајемо за право да се односимо опуштено, ноншалантно, чак и размажено. Стајати неколико сати у реду да би се купила карта за неки концерт или утакмицу, стајање у реду у чекаоницама докторских ординација, чекање да се купи неки производ на акцијском снижењу, чекање у градском превозу, никоме не представља посебан проблем, јер се „тако мора“, док кад треба одстајати сат и по-два на светом богослужењу, клецају ноге, крцка кичма, презнојавамо се или смрзавамо, зависно од временских прилика, мука нам је, боли нас глава и баш као за инат, отвори се апетит, а о нервози да не говоримо. Руку на срце, било је у нашем животу много чекања, редова, стајања и замора, па ипак смо преживели и дочекали циљ својих напора, било да је то жуђена карта, лекарска помоћ, повољно купљен производ или жељено аутобуско одредиште. Због тога овај вапијући савет нашег доброг проте који своје непослушно стадо жели да уведе под сигуран кров Цркве вреди послушати, како он каже, „макар покушати, пробе ради“. И заиста, шта се може изгубити? А добитак је несумњиво велики: спасење душе и окус вечног мира и радости још за живота.

Они који су послушали овај савет, укључили су се у тај спасоносни „експеримент“, односно, како га је лепо дефинисао јеромонах Клеопа у својој беседи приликом свете Тајне Јелеосвећења у Храму Свете Петке у Новој Пазови, на Велику Среду, рекавши да: „Бити хришћанин значи бити путник, путовати за Господом, за Црквом.“ Дакле, они који су кренули за Господом у току овог Васкршњег поста, видели су и уверили се да је силан Господ у делима својим, да се из дана у дан крајолик којим смо путовали на овом духовном путовању мењао, превирући у нама непојмиве дубине и нијансе бескрајне милости и љубави Божије, смерности и трпељивости нашег Господа, уздрмавајући темеље нашег бића како бисмо, ганути толиком немерљивом, неописаном и неизрецивом љубављу Његовом заридали у покајању, немајући шта да кажемо, јер све је Он и рекао и урадио.

И тако, допутовавши и до Страсне седмице, поново саучествујући у свим оним важним и преважним догађајима последњих дана Христовог живота на земљи, тужна јер се васкршње путовање приближава крају, мада не и путовање каравана Господњег, себи признајем, у најдубљем кутку срца, да нисам боља  ни за једну-једину мрвицу него што сам била, него да је све добро у мени од Господа мога. У том неком премишљању, стиже вест да ће Благодатни огањ из Јерусалима бити донет у Србију, у Храм Светог Саве на Врачару. Чуђење, трепет, радост... и онда талас питања, истовремено, да запљусне дежурну рационалну свест: како стићи, како ускладити време, да ли ићи возом, колима... слика гужве... а срце дамарима куца: „Занео си ме љубавном чежњом Христе...“, дрхтећи као срце оне која је чула да ће њен вољени изненада допутовати у град близу њеног. Ишчитавам вест неколико пута, премотавам сећање на одгледани снимак силаска Благодатног огња и оно упечатљиво, прелепо лице младе монахиње која га, тамо, у Јерусалиму, хиљаде километара одавде, у некој од прошлих година, приноси свом насмејаном лицу - плавичасту светлост ватре на врху која не пече, умивајући се њоме, блажено несвесна чудесности тог призора пред којим се укидају природни закони. А за њом следи и сећање на причу о ходочаснику који је, не могавши да приђе од масе света која је окруживала Патријарха Јерусалимског, да упали своју свећу Благодатним огњем, заплакао и чудом, боље рећи чудесном љубављу Свевидећег Господа, Благодатни огањ је севнуо од свећица у Патријарховим рукама, прескочио хиљаде глава ходочасника и дотакао се баш његове свеће, обрадовавши управо њега, лично, усамљеног и тужног, свесног своје немоћи чак и да приђе благодати, обрадовавши га неисказаном срећом, исто као што је у оне дане обрадовао непокретног болесника у бањи Витезди, који је чекао тридесетосам година, немајући човека да му помогне да уђе у воду кад је анђео заталаса.

И онда, баш као што је севнуо огањ упаливши свећице нечијих молитава, чујемо вест да, веровали или не, Благодатни огањ стиже не само у Храм Светог Саве на Врачару, него и у друге храмове, па и овде, у Нову Пазову! Срце поскочи од радости, али га усхићује и спознаја о узвишеној љубави коју Црква, односно сам Господ, има према својој деци коју љуби подједнако. Само Господ Исус Христос тако ради, Онај исти који је на магарету, „младунчету товарне животиње“, како пише Јеванђелист, ушао у Јерусалим, неизрециво смерни Господ Бог, на тај начин васпитавајући и поучавајући своју децу да се воле међусобно. Он се не појављује као „супер стар“ на једном месту, окупљајући обожаваоце и правећи култно место. Не! То није Његов стил, већ благосиљајући нас Благодатним огњем из светог Јерусалима, благосиља нас све - и оне који су близу и оне далеко чак и у исто време и на исти начин. Слава Теби Господе!

Усхићен том вешћу, јер је понајвише и свестан њеног значаја, наш отац Миле, поред неколико пута поновљене информације на богослужењима о стизању Благодатног огња, већ успева да одштампа плакате, да становништво обавести путем медија, да трчи, да покреће, припрема, ужурбано, наравно, са свештеницима новопазовачким и суседних места, да бисмо ми могли, крајње лежерно и опуштено, не мрднувши ни малим прстом, да дочекамо ту велику Светињу тик пред нашим улазним вратима од кућа. Признајмо, прећи групно улицу на обележеном пешачком прелазу подразумева одговарајуће процедуре и веће ангажовање, а камоли организовање преузимања Светиње од аеродрома до Нове Пазове и предвођење Литије, која због нових околности мења  уобичајену трасу и значајно повећава број људи! Тонући у сан, заслужено, јер, ваља се одморити пре тих поноћних дешавања, не сећам се да ми је прошло кроз главу да ли су наш прота и остали наши оци свештеници стигли ишта да презалогаје, а камоли да одспавају…

А испред Храма Преподобног Сисоја Великог, још пре 23 часа чекам, узбуђена, са свећама  у руци, окружена насмешеним лицима браће и сестара из Цркве, који пристижу, поклон од самог Христа, директно из Јерусалима, убеђена да је већини нас који бауљамо првим корацима по Цркви заједничка жеља да отпутујемо у свети Јерусалим-а ево, Јерусалим стиже код нас! Улица блиста осветљена свим светлима, а време, како се пожелети може! Поређани у два шпалира ишчекујемо пролазак кола у којима се преноси светлост Благога Бога. Свештеник Ђорђе, онако висок, надкриљује огањ брижно, као некада први хришћани што су свето Причешће, у својим рукама, на длановима. Предаје га нашем оцу Милету који га уздигнуто, величанствено, уноси у храм Господњи. Звона  радосно поскакују, лепршају беле одежде свештеника, а онда мушкарци излазе из храма са свећама упаљеним Благодатним огњем, да и ми упалимо наше. Гледам у своје свеће са осећањем да је време стало, да су стали звуци, мириси, боје, да постоји само ово сад што траје, Небо које се спустило на земљу и ми, окупљени - заједнички пламичци свећа стопљени у један пламен који гори а не сагорева.

„Христос Воскресе из мертвих, смертију смерт по прав, и сушчим во гробјех живот даровав!", почиње појање, уста се сама отварају и придружујем се, очарана својим пламеном, а опет пазећи да не изгубим корак са високим приликама отаца и браће који достојанствено узносе песму, заједно са сестрама. Неко осећање узвишености тренутка подиже се у грудима, али и љубави – па то су моји, моја браћа и сестре и оци, предводи нас Пастир Добри! О, Господе! Нека овако предвођени Тобом уђемо у Царство небеско као Мудре девојке у ложницу Младожењину! Каква символика: јасно издвојени, ходајући средином главне улице града, поворка хришћана са свећама у рукама, предвођена Богом, појањем слави победу Васкрслог Господа над смрћу! А свет на тротоарима стоји, неки загледани, а ипак се не примичу, други у колима седе чекајући да опет крену тамо куда су намерили, трећи са тераса, налакћени, посматрају равнодушно, док неколико средњошколаца прекида да се кикоће, фасцинирани призором…

Мање свећице су догореле до уласка у Храм Свете Петке, испред кога стојимо, прикупљајући се. „Помириши како је диван мирис воска, то је свећа из Јерусалима!“, шапуће ми познато лице; нагињем се да помиришем и застајем на пола пута јер почиње громогласни усклик јутрења пред затвореним дверима храма. Много пута понављамо „Христос воскресе...“, као деца која дозивају мајку пред вратима, јављајући јој да су она ту, да су стигла, знајући да их чека. И заиста, Она нас дочекује, Пресвета Мајчица наша Богородица, раширених руку са Христом у наручју. Препознајемо  је по радосном дочеку при уласку у храм и благим, кротким, умирујућим, брижним погледом са фреске. „Ангел вопијаше благодатњеј: чистаја Дјево радујсја! и паки реку: радујсја! твој син воскресе тридневен от гроба, и мертвија воздвигнувиј - људије веселитесја!” И заиста: „Прослави се, прослави се хришћанска Црква, зато што над тобом засија слава Господња: слави сада и весели се! А Ти, Чиста Богородице, радуј се због васкрсења Тобом рођеног.”

У експлозији боја фресака које као да су од упаљених свећа још интензивније, од цвећа, шарено офарбаних јаја, одеће хришћана који су напунили цркву, од блиставих одежди свештеника, од свег тог појања и крстоликог опхода испред Олтара, стапам се као честица Једног, Недокучивог, знајући да у овој васкршњој радости Цркве учествује све створено, сав видљиви и невидљиви свет. Мора тако да буде, јер како би другачије - дошао је Васкрсли Господ наш да нас обрадује и дарује Собом док још пловимо реком времена, пре него што дође други пут, исто овако изненада и неочекивано као што је стигао Његов благословени огањ. Да ли ћемо га и тада дочекати спремни?

Благодарим сестри у Христу са чијом дозволом објављујем овај текст.

Buongiorno Principessa

Краљев јелен

Говори се како је у старом Риму постојао један јелен који се слободно кретао по краљевском врту и коме нико није смео да учини ништа нажао. Табла с натписом: «Ја сам краљев јелен», потврђивала је припадност (својину). Тако је јелен био од свих поштован.

Краљев јелен је и сваки Хришћанин. Само име, Хришћанин, објава је припадности. Тако треба да осећа свако дете Божије. Јер име Хришћанин није само почасна титула, већ израз сигурности. Хришћанин може да се нађе усред различитих искушења, али он никад неће бити побеђен од лукавог, уколико носи на себи печат жртвеног Јагњета, Господа нашег Исуса Христа.

Са грчког превела А. М.

Христос васкрсе!

Ваистину васкрсе!

Привремено одвајање

Персијски владар Кир, који је уживао славу и част као ретко који човек на земљи, затражио је да на његовом споменику напишу следећи натпис: «О, човече, ма ко да си и ма одакле да долазиш, уверавам те да ћеш и ти завршити тамо где се и сам тренутно налазим! Ја сам Кир, оснивач Персијског царства. Молим те, немој ми завидети! Немам ништа до ово мало земље, која покрива моје мртво тело.»

То је признање човека, који није познао Бога, нити је веровао у вечност. Окрутна је и неподношљива смрт за човека који у Бога не верује и сумња у бесмртност душе. За верника, пак, живот се не завршава лопатом погребника. Гроб за хришћанина представља улаз на врата вечности. У њему он види крај овоземаљског и почетак вечног живота. Вечност представља велику наду и непојмљиву утеху за оне који губе своја драга лица. Упокојени не нестаје, већ се одваја од овога света. Привремено одвајање је смрт. Ускоро, сви ћемо се ми састати на небу са нашим милим и вољеним бићима.

Са грчког превела А. М.