Све у причама бива

Божићна бајка (4)

 

 

а би заварали траг, Снешко направи грудву од снега, па је пребаци с друге стране гостионице. Она паде међу некакве лимене канте. Како лупи о њих, лим зачангрља, што намах привуче пажњу трагача.

Кад они, заварани звуком, замакоше иза гостионице, Снешко и Милош брзо претрчаше на другу страну улице где се, улазећи у шуму, почело издизати омалено брдо.

У овом делу снег је био неугажен, па је кретња брдовитим шумарком била више него напорна. Додуше, више за Милоша, који је понекад упадао и до појаса, док се Снешко, будући справљен од снега, лакше кретао, често помажући Милошу да се извуче из каквог наноса.

Дечаку је душа била у носу. И већ то је било довољно да изгуби и оно мало снаге што је имао, кад се наједном иза њих проломи неко режање, које је сличило и псу и вуку заједно. Окренувши се, Снешко и он угледаше како се оне две уходе, уз појачање необичних живуљки које су их вукле на санкама, брзо приближавају.

Снешко снажно повуче Милоша, соколећи га да не одустаје.

- Још само мало издржи, момче!

Ни сам више не знајући одакле му снага, Милош је следио другара, али уз посртање.

Режање је било све ближе. Разјапљене чељусти већ су им дисале за вратом и било је питање тренутка кад ће их зграбити. Али тада се деси нешто невероватно!

Одозго, с брда, наједном дуну силан ветар, који подиже снежну олују и за трен сакри двојицу прогоњених, док се иза паперјасте завесе најпре зачу неко брундање а одмах потом се указаше огромни бели медведи. Од самог погледа на њих, уходе са својим живуљкама се препадоше, те се разбежаше куд-који.

Кад је бело паперје поново полегло по земљи, Снешко погледа у Милоша, а овај се с видним уздахом ослони на њега.

- Гле, гле! Кога ја то видим? – прену их диван женски глас тик иза њихових леђа.

Снешко поможе Милошу, па се обојица окренуше ка брду не би ли видели ону која им се обраћаше.

Била је то, ни мање ни више, Зимска краљица. Њена хаљина је била сва од пахуља, док јој је на глави стајала круна од леда. Преко рамена носила је огртач, који је споља био од вуненог крзна и перја, док је с унутрашње стране био од ледених пиљака. Очи су јој биле модроплаве и крупне, трепавице дуге, усне модре, а тен бељи од снега. У њеној руци пресијавало се плавичасто- бело жезло.

- Бадњаконосац! – с поштовањем изговори она, погледавши у Милоша.

- Да, Ваше височанство! – потврди Снешко уместо њега, радујући јој се. – И положајник!

- Дивно! – прихвати она одушевљено. – У том ми је још драже што сам овуда пролазила. Него, дечак је изможден. Биће боље да пођете са мном у дворац. На крају, тамо има још залуталих који, може-бити, баш вас траже.

Снешко поможе Милошу да уђе у саонице, док Зимска краљица скиде са себе огртач и огрну га њиме, али тако да крзно окрену унутра. Милошу, овако утопљеном, који се притом ни за тренутак не одвајаше од свог нарамка сламе, поче да се враћа руменило у образе.

Кад и краљица седе с њима, она лупи жезлом о под, те однекуд дојури северац и подиже саонице високо, премештајући их на суседно брдо, где се налазио њен Зимски дворац.

 

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

 

у.п.: Све слике преузете су са интернета.