Српкиња (2)
(слика са интернета)
Кад је излазила са гробља, на капији ју је дочекао познати глас.
- Већ сам долазила. Нисам могла да седим и гризем нокте од нестрпљења.
Била је то Милица, њена пријатељица из села. Обрадовавши се једна другој, срдачно се изгрлише и изљубише.
- Никад она не слуша, већ само тера по своме. Рекла сам ти да не долазиш, јер сам хтела мало да прошетам и подсетим се.
- То је сад нови стари крај. Треба ти водич - добацивала је Милица, узимајући из њене руке торбу. – Довезао ме је муж, па ћемо њему дати пртљаг, а нас две можемо наставити пешака.
Она тек сада примети ауто са стране и, смешећи се, крене да се поздрави са човеком.
- Где си ти, Анђелче?! – смејао се док јој је прилазио.
И држећи је за руку, шеретски је одмери, па се обрати Милици:
- Жено, имаћемо ми наваздан посла кад се по селу прочује каква нам је лепотица у кући!
- Немој, молим те, Ненаде, почињати опет о удаји! – смешећи се, негодоваше девојка, поздрављајући се са њим.
- Та о чему бисмо другом?! – узврати он. – Сад, кад те коначно вратисмо, морамо и да те удомимо.
Милица је беспоговорно стала на страну свог мужа. А док су Ненад и Анђелка размењивали речи добродошлице, она стави у пртљажник Анђелкину торбу. Одмах потом се умеша у разговор, прекидајући га.
– Нешо, пали кола и вози кући! Не дирајте ништа док нас две не дођемо!
- За име света, ниси ваљда...?! – прекорно ће Анђелка.
- Нисам ваљда шта...? – невешто ће Милица.
- Спремала нешто...?
- Јесам... нешто...
- Па што то...? А знајући тебе то нешто је сигурно свашта.
- Па сад... Спрам вас који једете ко птичице... Могуће је...
Судећи по веселости која јој није силазила са лица, Милица се очигледно забављала на пријатељичин рачун. Међутим, то је било тако природно за њих две. Иначе, у њиховом животу никаквог спорења није било.
Биле су вршњакиње и скоро једнаке висине. Анђелка је била црнка дуге косе, коју је, због пута и иначе због практичности савијала у пунђу; својим необичним обликом пунђа је уоквиривала њено лице, на коме су се истицале крупне црне очи, дуге трепавице и јамице на образима. Милица је имала смеђу косу, која је у таласима падала преко њених рамена. Имала је плаве очи и глас који је, својом бојом и јачином, откривао особу јаке воље и карактера: увек би је водио тачно тамо где би желела да иде.
Анђелка се у то много пута уверила: у том гласу није било страха, али одмерености – да.
Кад ауто крену пут куће, Милица приђе Анђелки и, узимајући је под руку, крену са њом преко села. Оно није било велико, али је зато Анђелкина радозналост, услед дугогодишњег одсуства, из часа у час расла до неслућених размера.
Било је старих кућа којих се сећала, нових - њој непознатих, али јој је за око запало да је било много празних домова, или је тек понека седа глава вирила из ње.
Милица је била неисцрпан извор информација. У селу је то нормална ствар, јер су људи више упућени једни на друге. Али она није била тип доконе домаћице, која седи код куће и чеше мозак уз сапунице. Не, она је била веома пословна жена и све у вези са селом ју је занимало са те стране, а будући да је Анђелка дошла да ту буде учитељица, сматрала је да би све те информације могле да јој користе. Пролазиле су полако, да им не би неки детаљ промакао.
У тој шетњи са личним сеоским водичем, Анђелка је чак наишла и на неке људе са којима се радосно поздравила, препознајући их. Наравно, за њих се она изменила, те је нису ликом препознавали, али зато није било никог ко није чуо да долази овде да ради.
Идући даље, Анђелкином погледу не промаче она необичност која је, нарочито зими, знала да јој, у слеђеном граду, измами осмех и утопли срце.
- Широке улице! То ми је толико недостајало у граду – исповедала се Анђелка. – Тамо је све скучено, испланирано... Нема ни милиметра вишка, препуштеног деци. А овде се све шири и дозива их. Па онда јарак испред куће! Кад напада киша а он се препуни, па пусте гуске и патке да се купају, цела улица се бели! А зими кад се та вода следи, следе такмичења у клизању.
- Нису нас могли у кућу утерати – надовезала се Милица.
- Тачно! А гледам данас децу по граду: ако је сунце, седе у кући, ако пада киша, досадно им је. Не излазе родитељи, не друже се, па ни деца немају од кога да уче... Њима ни књига није друг, а да ли ће икаквог друга и стећи у животу да би могли да живе, не да животаре – питање је.
- А шта ти мислиш, зашто ја не одох из села? Јер само ту и има живота и деца јесу деца. Уосталом, видећеш: код мене увек има веша на жици, јер су моји човечуљци вазда упослени и, наравно, прљави.
Анђелка се топло насмеја.
- Једва чекам да их видим! Три мускетара!
- А, биће и четврти, дао Бог! – радосно ће Милица.
- Стварно! Слава Богу, мило ми је, Мили! Деце никад доста.
Анђелки на тренутак пређе нека сена преко лица, која Милици не промаче.
- Не брини, наћи ћемо и теби неког, па да се и наша деца друже као нас две.
У том стигоше и до моста, али не пређоше преко њега. Анђелка не одоли, већ прође њиме неколико корака. Док је уживала у погледу и свежини, наједном примети врбу. Била је то она иста врба под којом се небројено пута играла, само што је сад била још раскошнија и величанственија.
- Како је дивна! –уздахну.
- Не брини, видећеш је изблиза. Сезона купања још траје – рече Милица дочекујући је.
Најзад стигоше пред Миличину кућу. Било је то велелепно газдинство, које је и по лепоти и вредноћи домаћина било чест гост новина и емисија везаних за село.
Анђелка га је видела кад су сахрањивали мајку, али је тог дана падала киша па није могла добро ни да га осмотри, мада је и тренутак био непримерен. Сад је могла да му се диви пуним погледом. Није стигла ништа да каже, кад из куће излетеше деца у пратњи оца.
- Тетка Анђелка! – викала су трчећи јој у загрљај.
Дечак и две девојчице, још довољно мали да може све троје да их прими у топли, срдачни загрљај!
- Пилићи моји милени! – Шта ви једете кад тако брзо растете? – упита, љубећи их.
- Сад смемо све, прошао је пост – одговори Сава, који је био најстарији, са својих седам година.
- Је л` тако? – дочека Анђелка. – У праву си! Најбоље је за раст кад се повремено пости и повремено мрси.
- И ја сам питала маму да постим, и рекла је да смем – придружи се и Ана, најмлађа цурица, која је тек напунила четири године.
- Браво! – ускликну Анђелка, погледајући Милицу уз одобравање.
- А ја сам већ била постила једном – не заостајаше ни Јелена, која бројаше пет и по година.
- Знате шта? Следећи пут постим и ја са вама. Је л` важи?
- Важи! – викнуше деца у глас а затим је узеше за руку и поведоше у кућу.
А у кући, као што је домаћински ред – свашта за дочек. Погледом прекоревајући домаћицу, Анђелка приђе столу и након позива домаћина - седе.
Српкиња
(слика са интернета)
Из дубоког размишљања прену је писак сирене. Био је то знак да воз улази у станицу. Сачекавши да стане, она узе своју путну торбу и букет свежег цвећа и узбуђено крену ка вратима. Још стојећи код довратка стаде осматрати све докле јој је поглед допирао.
Да ли је све изгледало исто или је само гледала, као ономад, погледом с леђа, није могла себи да објасни. Ипак, једно је било извесно: осећај приликом повратка био је другачији.
Сишавши на земљу, она се саже и узе у руку груменчић земље. Проваљавши га мало кроз прсте, принесе га лицу, затвори очи и омириса га. Тог часа у њеним мислима почеше да се, једна за другом, смењују слике, од којих уздрхта целим својим бићем.
Сва сећања, над којима је као тамничар стражила до те секунде, не дајући да ико стран и туђ за њих дозна, најзад су дочекала слободу. И полетела су, претичући је кораком, и она, и сама осетивши лакоћу, обриса сузе с крајичка ока и пође за њима.
На станици је нико није чекао. Тако је хтела. Али не беше никог ни да уђе у воз, који је, по обичају, каснио и кад је журио.
Са отправником возова се учтиво поздравила. Није га познавала иако је био старији човек. По држању, видело се да припада генерацији отправника из времена кад су железничке станице подсећале на кошнице. Иако је сад била туга видети на шта се овај вид саобраћаја свео, то ипак тог човека као да није дотицало. Он је свој посао и даље обављао прописно, не каљајући служби част.
Већ сам тај призор је на њу деловао готово нестварно. У граду, где је још и било возова и каквог-таквог промета, то не би ни приметила. Али овде – овде је било, њој бар, ванвременски. Из неког разлога, то као да је ободри, и сумње, које је понела са собом, за тренутак гурну у страну. Затим поравна одећу и крену добро познатом стазом.
Присетила се дана одласка. Није желела да оде, али је била дете да би могла о томе да одлучује. Док је, плачући, покушавала да се отме из руку родитеља, често се за собом освртала, настојећи да упамти што више за дан кад се буде вратила.
Над том мишљу се благо осмехну. То су била дечја маштања за која нико није веровао да ће се обистинити. Чак је и сама све више предавала забораву те урамљене погледе и обећања. Али ево, ипак се дешава!
Кад јој је брат рекао да јој је нашао посао у струци, већ само то је било равно чуду. Али кад је поменуо место - занемела је! Наравно, питао ју је да ли се слаже да дође овде и да ради, али и да мора што пре да се изјасни. Међутим, иако је очекивао да ће бар мало да размисли о свему, преко њених уста је, ни сама не знајући како, прелетело: „Да!“
Њен корак се за тренутак успори. Тај осећај, који ју је покренуо на пристанак, још је титрао у њој. У трену је усталасао све њене животне сокове и личио је на позив који није могла себи да објасни, а који је, нарочито последњу годину, био тако снажно дозивајући. Покушавала је себи да растумачи како је то све морао бити плод њене уобразиље услед губитка мајке, са којом је, после преране очеве смрти, остала да живи заједно са братом. Њих троје, са оно мало очеве пензије, довијали су се како су могли и умели да се прехране и ишколују.
Она је, по узору на родитеље, завршила педагошку, а брат војну академију. За њу посла није било, па је уз мајку почела да привређује најпре шићем, а после и другим ручним радовима. Временом се извештила толико да је и мајку засенила, а то је наишло на разумевање купаца па се од свега развио и посао. Многе радње су са нескривеним задовољством пристајале да узимају њихову робу, а са напретком технологије и све учесталијом употребом рачунара посао се раширио и даље од града у коме су живели.
Летња сукња коју је имала на себи такође је долазила из кућне радионице. Шиле су одела и брату, али не често. Он је, већ по завршетку школе, нашао посао при војсци, а недуго затим се и оженио дивном девојком из честите, верујуће куће. Наравно, млади брачни пар је прешао у нови, већи стан, а она је остала са мајком.
Иако је и сама, попут свих девојака, размишљала о удаји, ни са једним од градских удварача, који су јој прилазили, није видела себе.
Мајка јој је често знала рећи да није добро што их толико загледа и замера. На све то она јој је одговарала:
- Али, мајко, нема ту материјала...!
- Каквог материјала...?! – чудила се жена.
- Јој, не разумеш ти то...!
- Јест`, као да ја нисам била млада. Али ово данас је скроз полудело! Бира, бира, и шта? Упамти! Не каже народ узалуд: пробирач нађе себи отирач. Теби је двадесет и пет година; кад мислиш децу на пут извести?
- Шта да радим, кад су сви некако... како да кажем... килави. Њихове руке су скоро женске, не знам да ли умеју и сијалицу заврнути. То некако није... здраво.
- Научиће! – мајка се није предавала.
- Кад? Тата није чекао да сазри па да учи, већ се, одрастајући, само извештио у ономе што је као наук одмалена примио.
- Друго је то време било...
- Вараш се, мајко. Увек је време исто, различито се само људи понашају и искривљују га. Ако мушкарац не зна шта ће са рукама, онда их упосли којечиме. Тада не само да он престаје да личи на мушко, већ и породица стоји на климавим ногама: жена нема заштитника, деца хранитеља. А да би жена могла да воли женски...
- Мушкарац мора да је воли мушки – доврши мајка познату Дучићеву мисао.
- У животу мора да постоји страст за животом – настављала је, непомирљиво и са жаром бранећи оно што је сазревало у њеној девојачкој души. – Спремност на жртву ради постизања већих циљева, идеала. Све мање од тога пролазно је. И не стане у десетерац...
- Хм, видим ја да ће кривња најпосле пасти на твог оца и мене, као и кукавно Српство, због силнога епског попевања... – примети мајка на граници озбиљности.
На све то она додаде коментар у управо надошлом десетерцу:
- Руке има, посла се не стиди,
све што ради ко злато да сија,
а за мегдан топуз му не треба
нит` се плаши бранит` част и веру,
сваком зверу вратит` требовање.
Ал` кад руком верној љуби приђе,
додир његов на нежност мирише -
милује је као стручак цвећа,
и на груди јуначке привија...
Ту јој се усне поново извише у осмех. На трен се осврну, уплашивши се да је неко не гледа, али не спази никог.
Улица којом је ишла водила је ка гробљу. Иако се школски распуст ближио крају, лето се још није предавало. Било је још јутро, али сунце је већ било упекло и на гробљу. Ако је неко и мислио доћи, учинио је то раније или ће посету обавити касније.
Она се по том питању није премишљала: најпре обићи гроб преминулих родитеља - за њу је била најисправнија одлука, без обзира на време. А како је то хтела да учини сама, не оптерећујући никог, то и није тражила да је неко на станици чека. Чак ни пријатељица, код које ће становати. Јавила јој је дан кад долази, али не и време.
Стигавши до улазне капије, прекрсти се, и лаганим кораком, са дубоким осећајем страхопоштовања према упокојенима, продужи ка гробу оца и мајке.
Ускоро се заустави пред скромним спомеником који су она и брат подигли, онако како и приличи хришћанима. На земљи није било ниједне травке. Бригу о томе водила је њена пријатељица са породицом.
Поново се прекрстивши, приђе крсту и целива га. Затим потражи вазу, а из ташне извади флашицу са водом коју насу у њу. Полажући је до надгробне плоче, пазила је да ваза и цвеће у њој стоје на средини између уклесаних имена Филипа и Вишње.
Кад се у то уверила, рече:
- Ето нас поново скупа! Па да видимо куда ли ће нас одвести ова епика, која се очигледно нимало случајно пројави кроз ваша имена. Не може бити да је све оно ваше успављивање брата и мене песмама Филипа Вишњића било тек онако – игре ради. Братовљево се знало - он оде у војнике, али видећемо каква је мени служба допала.
У том часу као да утихну сва њена туга, која се незвано уселила у њено срце одмах по мајчином уснућу. Овде је имала осећај као да су родитељи ту, поред ње, стварнији него кад их је могла додирнути.
Наравно, након смрти мајке, брат није дозволио да сестра остане сама у стану и, у договору са женом, позвали су је да живи код њих. Она се најпре томе противила, јер је ту било и двоје мале деце, али брачни пар није хтео ни да чује за њене изговоре.
Коначну одлуку о пресељењу је преломила након што јој је снајка рекла:
- Ако већ неко треба да буде у близини деце, зар није најбоље да то буде учитељица?
И заплакавши се, пристаде, грлећи је.
Посветила се деци у потпуности, учећи њих и учећи се послу. Били су то њени први ђаци. Но без обзира колико дан, услед разних лекција, био тежак, вечери су увек биле посебно доба: кад сви послови утихну, жамор и врева згасну, а све ствари почну искричити звезданим сјајем, тишину чудесности ноћи бојио је српски епски десетерац.
Као што су њихови родитељи одржавали живим корен традиције у њима, тако су и они наставили то да чине са својим потомством.
Док су се деца упознавала са српским јунацима, племством, чојством, витештвом и јунаштвом, те свим оним племенитим што мудрост народне душе тражи да испоје, осећала је сву дубину свога позива, нарочито видећи како се наука прима. И то је била једна од важних ставки кад је, без премишљања, пристала на братовљев пословни предлог.
Снајки је њен одлазак тешко пао. Али тако благородној души, која се ретко и роди и нађе, није пало на памет да је одвраћа, ма колико била у искушењу. Као да је и сама осећала нешто што је надвисивало њено поимање, због чега примети, испраћајући је на вратима:
- Недостајаћеш ми сваког дана. Као сестра си ми рођена. Ипак, моје мисли и молитве биће уз тебе, а Бог да благослови твој пут.
Несвесно обгрливши рамена, присети се срдачног снајкиног загрљаја. Зачудо, стојећи крај гроба, где се могло плакати без скривања, није пустила ниједну сузу. Овде је то све изгледало другачије, топлије и – некако радосније. Оне најјаче сузе је обрисала на братовљевом рамену, док се са њим поздрављала на перону.
- Не брини, виђаћемо се често. Сви ме послови воде у стари крај. Чак ћу ти и досађивати – тешио ју је, смешећи се.
- Виђаћемо се – понови и сама гласно, загледана у имена на плочи. А сад благословите, оче и мајко!
И још једном целивавши крст, подиже своју торбу и - пође.
Ветар и цвет
(слика са нета)
Ветар је срео прекрасан цвет и заљубио се у њега. И док га је нежно миловао, цвет му је узвраћао са још више љубави изражавајући је бојом и мирисом.
Но ветру се то учини недовољним те он помисли:
- Ако дам цвету сву своју моћ и снагу, он ће ми узвратити са још више љубави.
И ветар задува ка цвету моћним дахом своје љубави. Но цвет није издржао ту бурну ветрову страст и сломи се.
Ветар кад то виде покуша свим силама да га подигне са земље и оживи, али му сви напори остадоше узалудни. Он онда одлучи да се смири и задува ка цвету нежним дахом своје љубави. Но, цвет је већ лагано венуо ту пред његовим очима.
Загалами тада ветар:
- Дао сам ти се свом снагом своје љубави, а ти се сломи! Очигледно је да у теби није ни било довољно снаге да ми узвратиш љубав. Значи, ти ме ниси ни волео!
Али цвет ништа не одговори, јер већ је било касно...
Био је мртав...
Љубав не мери снагом и страшћу, већ нежношћу и брижним односом према онима које волите.
Мајка храброст и друге приче
Шта све може воља у човека?
И још:
Након очеве смрти девојчица сама брине о огромном имању
Зашто је добро
ЗАШТО ЈЕ ДОБРО ДА МУЖ МИРИШЕ НА ВЕТАР А ЖЕНА НА КУЋУ?
ПОСТОЈИ само једна револуција коју ћу ја прихватити и благословити: револуција којој ћу се обрадовати. То је револуција у свести. Притом не било која револуција, већ јеванђељска.
Јеванђељска револуција у свести.
Шта то значи? То је нивелисање смисла и помисли у унутрашњој ризници људског срца. Оно што је достојно да буде прво поставља се на прво место, друго - на друго и тако даље. То је веома потребно будући да је код човека памет обично страга, а ноге расту из ушију због чега се сав живот неминовно заплиће и безизлазно смете.
Мушкарца је Бог створио првим, а жену - другом. То је општепозната истина, али битно је стећи навику и изводити практичне закључке из општепознатих истина. Другачије истина ризикује да постане само теорија која уопште не утиче на живот. Тако на наш живот не утичу правила и знање колико километара дели Месец од Земље. А ево још једног примера.
Ми, свештеници, за месец, тим пре за годину дана, прочитамо квинтале цедуљица са именима и молбама да се помолимо. То је обична ствар - цедуљица са белешком о породичном благостању. „О миру и слози у породици (наводе се имена, тај и тај)“.
Обична је ствар и прочитати на цедуљици имена супружника написана следећим редоследом: Татјане и Сергеја; Марије и Петра; Јелене и Ђорђа… О, Господе Исусе! Па, зашто је готово увек и свуда женско име испред мушког, као да је главно? Па, није Адам од жене, већ жена од Адама.
Можете ви да кажете: не хватајте се за ситнице. Али, то је привидно ситница - редослед имена - открива и чини очигледном укорењену болест свести. Усуђујем се да кажем на овом примеру да се свест наших парохијана показује као или феминизована или обезбожена.
То да је Адам постојао пре Еве, они знају, али даље не доносе закључке и пишу Марфа пре Спиридона.
Браћо и сестре! Кочија не сме да стоји испред коња, ако хоћемо да се возимо, а не само да стојимо у месту.
„Сергеј“ и у животу и белешци на цедуљи треба да стоји испред „Јелене“, а не иза ње. Исто такви односи су између Ивана и Марије, Петра и Наталије. Не треба се правдати тиме да „мушкарац данас више није као пре“ и томе слично.
Он и није као пре зато што сав живот живи испод сукње своје мамице и иза женских леђа.
Он се не жени зато што веома често увек у кући има од мамине пензије за топлу супу, а кошуљу ће опрати старачке руке те исте мајке. У таквом случају мајка је само спонзор инфантилног нерадника, али пробај да то докажеш. А ако чак и људи из цркве то не схвате и не изведу животне закључке, онда шта треба питати људе за које је Библија - само књижевни споменик.
Мушкарац свуда треба да буде испред. Тако је Бог наредио. На мушкарцу треба да лежи основни терет спољашњег живота, док се на жену ставља унутрашњи, породични терет. Може се рећи да муж мирише на ветар (он ради на спољним границама), а жена на - огњиште (на њој је брига о кући).
И будући да жене не само да рађају мушкарце него их буквално „производе“, време је да се добровољно одрекну од борбе за првенство и да га без борбе уступе мушкарцу. Осим тога, жена је дужна (чак ради личне среће) да на све начине помаже да у мужу, сину и брату васпитава особине лидера, главу куће, одговорног и стрпљивог човека. Ту елементарну ствар разуме веома мали број људи и због тога душа заиста боли.
Ево слика из свакодневног живота. За столом је верујућа породица коју чине млад мушкарац, његова жена, женина мајка и мало дете. Ташта сипа прво јело у тањире и први тањир даје најмањем!
Муж, глава породице, каже ташти: „Мама, први тањир - мени. Не зато што сам ја најбољи и најлепши. Једноставно - ја сам глава породице и овде једини одрасли мушкарац. Мама, први тањир - мени! Други - вама, затим вашој ћерки, и тек онда – детету“.
То су апсолутно правилне речи, изречене библијском спознајом верујуће душе. Али, знате, каква је била реакција таште? Сигурно претпостављате. Било је много уздаха и искрених недоумица, иза чије се фасаде чита: „Деца су - наши богови, то су наши домаћи идоли, ради њих живимо. А зетови - су простаци и грубијани, уображени и тврдоглави“. „Што сам ја дужна да га служим и још да га слушам?“ А оне, те жене, тако и своје ћерке уче: буди самостална, не угађај сувише мужу и остало.
Оне које су мужеви оставили или су оне саме од њих отишле, уче ћерке самовољи и свакодневном феминизму. А онда се чуде: зашто се ћеркина породица распала? Касније, молећи се за већ распалу породицу, опет по навици пишу „своју Свету“ испред Вање који је „зет“.
Људско срце не може без бола да прихвати библијску истину према којој смо само до брака своје деце ми, родитељи - њима најблискији људи. После женидбе сина и удаје кћери ступа на снагу Божија реч: „За то ће оставити човјек оца својега и матер своју и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело. (Књига постања, 2: 24). А мајка и отац хоће да и после закључивања брака њихове деце остану у главним улогама, у суштини, спорећи с Богом и мешајући се у живот одрасле деце.
Препричавајући недавно овај случај о ташти која не размишља правилно, иначе иде у цркву, и о зету који изговара правилне, али необичне речи, видео сам у слушаоници израз негодовања на лицу жена. Слушале су пажљиво и нехотице се мрштиле као од зубобоље.
Видело се како су неочекиване и једноставне речи ове обичне приче гребале по њиховом гордом срцу. Видело се да су оне саме давно и самовољно поставиле себе на главно место у својим породицама, навикле да командују и одлучују, навикле да или виком или сузама постигну своје. То су били обични и добри верујући људи.
Ако је дете - главна вредност и ако жена свим управља и командује, онда, где је место мужу? Какво ћете место њему доделити у замену за раније и природно – господарско?
Зар је створен само за то да би биолошки усрећивао ћерке чинећи их мајкама; дарујући женама радости постеље и зарађујући новац (пожељно је велики), а у осталом да ћутке стоји по страни? Је ли то све? И, научене од својих мајки и подучене женским часописима, зар хиљаде девојака које желе да се удају управо о тој „срећи“ подсвесно не маштају и моле се?
„Храни, воли, облачи, мази, милује, ни у чему не противречи јер, ја сам - газдарица“. Девојке, то није маштање о реалном мужу, него о Мачку у чизмама, који је мекан, умиљат, а по занимању - чини чуда.
Са таквим сном о браку мораћете остати неудате или се у очајању на крају удати за старијег удовца. Да се не би тако десило у снове о браку треба (снови су неминовни, они природни који у себи не носе грех) унети библијску идеју служења, добровољног смирења и невидљиве улоге.
Жели да постанеш сенка свог мужа, жели да постанеш његово ребро и да се населиш на природно место - ближе његовом срцу и под окриље тела. Жели да себе предаш њему да би се касније открила у материнству. Тада будућа срећа из категорије немогућег прелази у категорију могућег и изабраног.
Ја немам илузија о квалитету нашег свакодневног живота. Спреман сам да саслушам праведне приче о томе какви су данас мушкарци и да им „само једно треба“ итд. Али, истовремено разумем да је сва конфузија живота плод конфузије ума и да у њему треба извести јеванђељску револуцију.
Треба само с крајичка приближити се библијским значењима и настојати да се из њих донесу закључци да наша свакодневна свест одмах почиње да се буни и нервира. Тај бунт је разоткривање нашег тајног, прикривеног безбожништва.
Наведени пример није једини. Он је само у сећању и у слуху као најсвежији. Нама је суштински потребна промена начина мишљења у оном тешком и спором труду на преуређењу човека изнутра да би нам постале схватљиве речи апостола: „А ми имамо ум Христов“ (1 Кор. 2: 16).
Андреј ТКАЧОВ, свештеник и писац
Превела Ксенија Трајковић
И још један чланак вредан пажње
Мајчинска љубав
Мајка је упитана:
- Од деце, које највише волиш?
Одговорила је:
- Болесно док не оздрави, одсутно док се не врати, најмање док не нарасте и све њих док не умрем.
Tourner Dans Le Vide
Исток и Запад
Једног дана ходаше два филозофа, први с Истока а други са Запада, низ цесту која је пролазила преко зеленог пропланка у шуми. Да скрате време, дискутоваше они о многим стварима, кад наједном угледају посебно леп цвет како расте тик уз пут.
- Какав прекрасан цвет! - ускликнуше обојица, дивећи се лепоти његовог цвата.
- Каква ли је тајна те лепоте? Шта је то што чини тај цвет тако лепим? - помисле обојица и одмах почеше дискусију.
- Лепота нечега је у укупности - рече филозоф са Истока. - Зато лепоту можемо истински спознати тек кад спознамо све аспекте оног што је лепо.
Нато он пажљиво осмотри цвет са свих страна, спусти се на све четири да би удахнуо његов мирис, те рукама лагано пређе преко латица и напокон окуси полен који је заостао на његовим прстима.
- Сад спознајем овај цвет - рече он, задовољно се смешкајући.
- Не слажем се - одговори филозоф са Запада. - Спознао си тек површну истину цвета, али његова коначна истина ти још увек измиче.
Нато се сагне, убере цвет и однесе га својој кући.
Након пар дана, сретну се два филозофа опет, и Источњак упита Западњака:
- И? Јеси ли открио коначну истину цвета?
- Јесам! - одговори он задовољно. - Помно сам проучио цвет и схватио све његове мистерије. Отопивши његове латице, сазнао сам тајну његове боје! Отворивши његову стељку, сазнах тајну његовог раста! Распршивши његов полен, увидех тајну његовог мириса! Сад уистину могу рећи да сам спознао цвет.
- Који цвет? - рече Источњак.
Пешаков избор
Пешак је прешао сва поља, заобишавши коње и ловце, прошавши између топова и избегавши краљицу. Било је тешко, али је прошао. Стојећи на последњем пољу, обрисао је зној са чела. У том се зачу глас с висине:
- Честитамо! Сада коначно можеш постати краљицом!
- Не желим.
- Такво је правило. Можеш бирати. Или хоћеш да будеш ловац?
- Не, не желим.
- Коњ?
- Ни то.
- А шта би желео бити?
- Остати пешаком.
- Али зашто?
- Зато... што желим личити на себе.
- Али због чега је онда било потребно прећи сва поља и ризиковати?
- Јер сам желео проверити да ли би мени то било могуће. И могуће је.
Причу са руског у слободном преводу преводила причалица
Жива вера чини људе слободним
На вољу сваког човека може утицати (у овој или оној мери) и воља других људи. Овај утицај се преноси не само преко речи, него и тајанственим путевима мистичне међусобне зависности.
Свима је позната чињеница да упорна мисао о неком од присутних људи или поглед на човека са стране, приморава овога да окрене главу у правцу погледа упереног према њему.
О појави међусобног утицаја сведочи нарочито св. Јован К. који пише у свом дневнику:
„Ми можемо погледом довести другог у неприлику. Више пута ми се догађало да кроз прозор своје куће нетремице посматрам пролазнике - као да су привучени неком силом према прозору с којег сам гледао, они су бацали погледе на тај прозор и тражили у њему људско лице; неки би се збунили, одједном би убрзали корак, дотеривали се, поправљали кравату, шешир и сл. Има ту неке тајне.“
У појединим случајевима може се говорити и о робовању воље једног човека вољи другог, што се нарочито јасно испољава у хипнотизму. У хипнотизму је воља паралисана и човек се налази у потчињености другом човеку – хипнотизеру.
При томе се у човеку изобличава способност правилног доживљаја околног света преко чулних органа, као и способност за логично размишљање. Човек не види, чује, мирише и додирује оно што му преносе чулни органи, већ оно што му наређује хипнотизерова воља.
У односу на хипнозу људи се деле на оне који су непријемчиви за њен утицај и оне који лако потпадају под њега.
Занимљиво је да се деца до 7 година не могу хипнотизовати. Мање су пријемчиви за хипнозу обични и необразовани људи, за разлику од људи који су окусили цивилизацију. То даје кључ за разумевање „пријемчивости“ за хипнозу.
Дечја душа је света душа са чистим срцем, још увек неупрљано страстима и грехом. Отуда и немогућност да се хипнотизује дете, чија је душа још увек чисти лик Самога Бога, а његова (дететова) првосаздана светост га штити од робовања туђој вољи.
У мери човековог раста и поробљености човека греху, његова воља слаби и он постаје способан да се препушта хипнози. Прости и необразовани људи обично су мање искварени срцем и ближи су Богу од људи који су окусили цивилизацију; управо то и условљава њихову мању подложност хипнози.
Сумњиво је мишљење да хипноза доноси много користи приликом њеног коришћења од стране лекара ради лечења, на пример, од алкохолизма. Обично се након извесног прекида страст према алкохолу враћа.
Али несумњиво је да је хипноза страшна сила и људи који је злоупотребљавају – „врачеви“, „чаробњаци“ и слуге мрачних сила - уносе у свет много зла, па чак и пропаст људима.
У суштини се не може повући оштра граница између појава хипнозе, тј. сугерисања човеку идеја када је овај у нарочитом стању сна („транса“ и „сомнабулизма“) и између уобичајених узајамних утицаја и потчињености људи слабе воље људима са снажном и јаком вољом. Ови обично држе у својој потчињености друге људе слабе воље.
Изузетак су само људи са живом вером у Бога. Такви људи сс неће покоравати људима јаке воље, уколико ови за њих не представљају духовни ауторитет, тј. ако не буде вере у то да у њима живи Дух Божији. Ето зашто жива вера чини људе „слободнима“, како је говорио Господ (Јн. 8:36).
О неким људима се каже: „тежак човек“. То је човек снажног карактера и зле воље који поседује властољубивост - особину која је супротна кроткости. Он хоће да потчини својој вољи друге људе. Тешко људима из његове околине, ако су уз склоност према власти код њега снажно развијене и друге порочне склоности. Он уноси у свет много зла.
Још је горе ако у својим рукама овакав човек буде имао и власт и много материјалних вредности на које су људи овога света похлепни. А такви случајеви се често срећу: сатана се труди да повећа моћ својих слугу. Хришћани безусловно морају да се склањају од људи овога света са властољубивим карактером. Треба узимати у обзир да је властољубље карактерна црта својствена људима који живе ван Бога. Хришћанин је по природи кротак као и Христос. Ипак, није ли Христос имао неизмерно снажну вољу? Али он је био кротак и није допуштао приликом опхођења с људима ни најмању сенку психичког насиља...
Николај Евграфович Пестов
Удаљавање човека од „образа и подобија“ Божијег
Комплет „Цица и маце“
Милош Црњански
