Агенда 21
Зашто нам Руси поручују да Србији прети нестанак? Quo vadis, Серби?
Роза Кори: Агенда 21 – УН план за поробљавање човечанства
„Агенда 21“ је шематски план, акциони план за успостављање апсолутне контроле над свом водом, земљом, свим биљкама, минералима, инфраструктуром, средствима за производњу, едукацијом, енергијом, информацијама и свим људским бићима на свету.
Агенда 21 Уједињених нација представља највећу ПР стратегију – акциони план за преотимање свега на планети од стране глобалног корпоративног система, предвођеног светском владом. Ништа се неће одразити на живот сваког човека на планети у физичком и економском смислу више од Агенде 21. Ради се о тоталном преузимању друштва, држава, људи и природне средине, које има за циљ успостављање тоталне и тоталитарне контроле, приватизацију целокупне баштине човечанства и депопулацију планете. За Геополитику о Агенди 21 говори аутор и врхунски истраживач Агенде 21, Роза Кори, експерт за потмуло преузимање градова и држава које се спроводи под „Зеленом маском“, и орвелијанским конструктом „одрживог развоја“. У својој књизи „Под зеленом маском“ Роза Кори деконструише Агенду 21 и развија стратегије деловања активиста широм света са циљем разобличавања и заустављања реализације овог дијаболичног плана. Роза Кори је извршни директор „Post Sustainability Institute“ и покретач сајта Демократе против Агенде 21.
Како сте почели да проучавате Агенду 21?
Професионално сам ангажована као форензички проценитељ комерцијалних некретнина, специјализован за процену домена од значаја (које влада или општина откупљују уз надокнаду од приватних власника). Била сам начелник Окружне Филијале калифорнијског Одељења за саобраћај. Током тридесет година као експерт пружала сам подршку у парничним поступцима које су грађани водили против државе у случајевима када су сматрали да су оштећени у поступку експропријације.
Током ових судских поступака разоткрила сам утицај који је стратегија тзв. „одрживог развоја“ имала на приватну својину и индивидуалне слободе. Видела сам да су 2002. године почеле да се спроводе револуционарне промене у употреби земље. Постало је веома тешко утврдити шта људи могу легално да ураде са својом земљом и колико би њихова земља могла да вреди. И то је након 2000. године постало веома велики проблем. Унесено је много промена у правилима која су одређивала шта приватни власници могу да раде са својим имањем.
Да ли се радило о промени закона која је то омогућила или о нечем другом?
Радило се о увођењу све већег и већег броја ограничења: регулатива, рестрикција и забрана које је прописивала Влада САД. Ове забране су ишле дотле да је људима забрањено да било шта граде на својој земљи, особито ако се налазила у пољопривредној, руралној или приградској области. Ти људи више нису могли да добију никакве дозволе како би развијали своје имање.
Почела сам да истражујем због чега је то почело да се догађа и пронашла сам да се то не дешава само у области Сан Франциско Беј, где сам ја радила, већ да се радило о променама у читавим САД у сваком, свакцијатом округу, граду и држави у САД. И када сам истражила даље пронашла сам да је извор Агенда 21 УН о одрживом развоју.
На основу чега је извршена трансмисија директива? Како је дошло до тога да агенда УН буде изнад правног система САД?
То је веома важно питање зато што уколико чујете за Агенду 21 УН у дискурсу мејнстрим медија о њој ће се говорити као о необавезујућем документу који нема никакав утицај на владе држава. То је лаж. Начин на који она ради је следећи: 1992. План 21 или Агенда за 21. век прихваћена је од 179 земаља међу којима је била и нова Југославија – СР Југославија. План је прихваћен јуна 1992. године а СР Југославија је формирана 27. априла 1992. Ваши читаоци треба да знају да се Србија још тада сложила са планом УН за 21.век.
Оно што се тада догађало са САД и осталим земљама широм света је да су земље потписнице споразума почеле да раде на сопственим, локалним плановима - сопственим Агендама 21. То је био следећи дириговани потез. Агенда 21 није обавезујући споразум. Али, онда су све земље начиниле свој локални Агенда 21 план. Шест месеци након што је постао председник САД, током годишњице усвајања Агенде 21, Бил Клинтон је формирао „Председничко веће за одрживи развој“. И то је пут којим је овај необавезујући договорни план УН постао обавезујућа политика правила и регулатива у САД.
Председничко веће за одрживи развој је у време док је постојало (1993-1999) радило на задатку имплементације Агенде 21 у САД. Људи који су радили у овом Већу били су секретари Кабинета главних владиних агенција укључујући Министарство одбране, образовања, пољопривреде, агенцију за заштиту природне средине – било их је укупно десет. Осим њих у састав Председничког већа за одрживи развој ушле су и невладине организације (НВО).
Владине и невладине организације су се удружиле са приватним фондацијама и корпорацијама укључујући Енрон, Дау Кемикал и Сибу Гајги (сада Новартис – фармацеутску компанију). Та дружина је почела да трага за начинима да глобални план УН реализује локално на простору САД. И отпочели су тако што су дали вишемилионски грант Америчкој асоцијацији за планирање која се бави планирањем земљишта. Они су обучили све планере у САД и дали им грант од више милиона долара како би променили регулативе за коришћење земљишта у САД.
И асоцијација је то и урадила – направила је план под називом: „паметни раст“. На мојим вебсајтовима можете да нађете бројне податке о томе. Осим тога, Председничко веће за одрживи развој је препознало да се народу САД неће допасти сазнање да се њихова земља претворила у диктатуру и да живе под тоталитарном влашћу, тако да је следећа ствар коју је Веће објавило била књига под називом: „Одржива Америка – нови консензус“. То је веома важна књига. У њој се каже да је Американцима неопходан нови консензус по коме људи морају мислити колективистички, да људи морају да буду усмеравани, и да се њима мора руководити тако да мисле да је читав план који реализују – њихова идеја. Да би се то постигло користи се метода контроле ума развијена од стране РЕНД корпорације одмах након Другог светског рата. Ову технику користи влада а она се користи и на спонзорисаним састанцима грађана.
Мислите на Делфи технику?
Да.
Да ли то значи да се увођење Агенде 21 одвија мимо било какве јавне расправе?
Ради се о заиста бриљантној методологији за реализацију ужасног плана. Она је дизајнирана тако да неутрализује опозицију. То је методологија која се не заснива на пристанку људи већ на илузији да су је људи прихватили, па чак они сами и креирали тако што су створили асоцијације суседа, организације и асоцијације у које учлањују људе вољне да у томе учествују и који чак мисле да су важни, значајни, да креирају нешто добро за заједницу, док су у ствари само оруђе за имплементацију овог плана. Грађанима се сервира илузија да је све то њихова сопствена идеја. То је оно што се дешава широм у свим малим градовима, областима и државама САД, Канаде, Аустралије, Британије, Новог Зеланда и широм света.
Који је идеолошки концепт иза Агенде 21?
Идеолошки концепт је комунитаризам. Ради се о политичкој и социјалној филозофији која каже да индивидуална и социјална права нису аксиом и константа, већ да она морају да буду балансирана са правима заједнице а у случају Агенде 21 ради се о глобалној заједници. У условима у којима се права индивидуе одређују од стране Светске владе, појединац је увек на губитку.
Овакав концепт је у потпуној супротности са уставом САД који каже да се човек рађа са правима и да му та права не може одузети влада. Оно што влада мора да ради је да та права подржава. И сада се захтева од појединца да своја права преда Глобалној заједници. Да би се то урадило, користи се кованица: „нова свест“. Да, Агенда 21 од нас захтева да напустимо стари начин размишљања о себи, нацији, држави и свету и да почнемо да мислимо сасвим другачије. Нова свест. Да ли вам то звучи познато? Није ли то сан сваког тоталитарног пројекта? А за промену свести која по плановима Агенде 21 треба да се одигра током једне до две генерације, образовање је од највећег значаја.
Образовни систем у САД је од краја 19. века осмишљен тако да заглупи америчку популацију и створи човека који ће пристати на живот у Новом светском поретку. Тај процес је веома детаљно анализиран у радовима Шарлоте Изербит и Џона Тејлора Гатоа.
Драго ми је да сте споменули ова два изузетна аналитичара који су омогућили да схватимо шта се дешавало са образовањем. Свако би требало да прочита књигу Шарлоте Изербит: „Намерно заглупљивање Американаца“ која је заправо енциклопедија образовања у САД, као и књиге Џона Тејлора Гатоа.
Ово што се данас одиграва у контексту образовања представља завршницу игре која је припремана од 1880-тих. Амерички едукатори су слати у Немачку где су тренирани на филозофији и психологији која је подучавала да људско биће не поседује душу те да се може програмирати, попут аутомата или робота – биолошког андроида. Социјални инжињеринг, манипулација, разне технике контроле, примењени су како би појединац постао део зупчаника система. Образовање по УН Агенди 21 ће се стандардизовати глобално по истим принципима заглупљивања и моделовања свести како би се креирала „нова свест“, „нови човек“, апсолутно несвестан сила које њиме управљају.
Агенда 21 је шематски план, акциони план за успостављање апсолутне контроле над свом водом, земљом, свим биљкама, минералима, инфраструктуром, средствима за производњу, едукацијом, енергијом, информацијама и свим људским бићима на свету.
Ако желите да преузмете земљу без употребе војске како ћете то учинити? Јасно – путем медија и образовног система. И то је управо оно што се догађа. Ако то није преузимање шта је друго? У САД, одавно гледамо како се шестогодишњаци претварају у жртве пропагандне машинерије. Тотална манипулација дечјих умова у учионицама; сваки магазин, филм, ТВ програм, новина и уџбеник раде на деци и нама осталима по диктату одрживог развоја; коришћење земљишта планови, планови за управљање ванредним ситуацијама, планови за спровођење закона, пропис хране, ограничења енергије, законодавне и правне одлуке – све нас усмерава и форматизује да беспоговорно прихватимо Агенду за 21. век као акциони план за егзистенцију у оквиру јединствене Светске фашистичке државе.
Одрживи развој не тиче се рециклирања већ се тиче промене размишљања и контроле правца којим ће се људска врста кретати у будућности. То је урађено помоћу глобализације која у основи представља стандардизацију свих система. Да би контролисали свет у ери електронике, неопходно је све стандардизовати након чега можете веома једноставно да манипулишете. То је план који се сада реализује. Због тога имате регионализацију свуда у свету уместо националних граница. Регионализација представља основ ре-конфигурације света и идеалан метод за коначно уништење националних држава.
Успостављање контроле и доминације над друштвом у Глобалистану, реализује се употребом језика, образовног система и медија. Које су кључне речи орвелијанског новоговора измишљене као окосница Агенде 21?
На првом месту – кључна реч, код за примену Агенде 21 је „одрживи развој“. Друга реч је „паметни раст“, трећа „дивљина“.
Пре него што је усвојена Агенда 21 УН, 1997. године Бротландова комисија (Brundtland Commission) – „Комисија за природну средину и развој“ УН, дефинисала је кључан појам: „светски одрживи развој“ у својој књизи: „Наша заједничка будућност“ и као нашу обавезу истакла неопходност да данас живимо и радимо под императивом да не угрозимо будуће генерације и да идемо у сусрет њиховим потребама. Звучи сјајно! Величанствено, зар не? Јер, ко би желео да угрози будућност својим потомцима? Том приликом је изнета теза да све што ми, људи, радимо данас на планети, представља отворену опасност за будуће генерације. Да су људи најобичније штеточине и да су својим деловањем довели живот на планети у питање.
И тада су та комисија УН као и Генерална скупштина УН задале задатак да се за пет година изради акциони план о одрживом развоју који би био примењен на читав свет. Агенда 21 је тај акциони план одрживог развоја. За имплементацију Агенде 21 користе се кључне речи – кодови. Нарочито их користи невладина организација која је у ту сврху формирана под називом „Међународни савет локалних еколошких иницијатива (ICLEI). Ова организација има за задатак спровођење циљева Агенде 21 широм света. То је група чији су чланови градови и владе. Савез градова и општина Србије (SKGO) постао је члан ICLEI 2004.године.
ICLEI заобилази владе националних држава и циља директно на градове које увезује у мегаградове оријентисане не више према држави већ према регијама. То је начин да се заобиђу правне границе и поништи право појединца да позове своју владу на одговорност због оног што се дешава у њиховом непосредном окружењу. Кључне речи у овом процесу су, разуме се – „глобализација“, „флексибилност“, „зелено“ и заправо готово све се пласира у форми бриге за природну средину, и у ту сврху се формирају бројне лажне еколошке – „зелене“ организације и групе. И све што се одиграва и што ће се одигравати у оквиру реализације акционог плана – Агенде 21 – биће покривено зеленом маском. Групе се формирају под различитим називима попут „Зелени савет за унапређење животне средине“; „Зелена иницијатива“ и слично. Запамтите: Агенда 21/Одрживи развој је глобални план који се спроводи локално.
Каква нас будућност очекује уколико не успемо да препознамо стратегију Агенде 21 и не зауставимо њену реализацију?
План садржи два битна елемента: први је „паметни раст“ и тиче се урбаних простора на планети. Идеја глобалиста је да изместе популацију из руралних, приградских области и малих градова у веома пренасељене градске центре. Да би то урадили градови морају ићи у висину и смањивати се по ширини што значи да ће се подручја градова смањивати по величини али ће зграде бити много више. Други део плана је – „дивљина“. Шта ће се догађати на простору где су некада била села, предграђа, шуме и ливаде? Људима ће приступ у те области бити строго ограничен. Како ће се то реализовати?
Сада се говори да дивље животиње морају да имају животни простор који ми, људи, безобзирно уништавамо. Наравно, најбогатији, они који су осмислили Агенду 21 су највише допринели уништавању природне средине, биљног и животињског света као и народа који су живели у складу са природом, а сада ће се терет тих злодела превалити на човечанство. Са једне стране, дакле, људи ће бити принуђени да живе у људским стаништима која се по Агенди 21 називају „острва за људско становање“. Редуковаће се власништво над приватним аутомобилима, приватне куће неће постојати, све што будемо радили биће строго надзирано и контролисано, унос калорија ће бити прописан, изгубићемо контролу над својим телима.
Градови ће бити пренасељени и у њима ће живети фрустрирани људи, и то ће утицати на пораст насиља. Уколико изгубите могућност да своје незадовољство искажете политичарима, кроз правни систем или медије, та страшна фрустрација каналише се кроз насиље. У том случају ће влада моћи оправдано да вас стрпа у затвор. Други начин да се испољи фрустрација је пасивност, повлачење у себе. У условима мониторинга у оквиру школског система и индустрије здравља, процена вашег менталног здравља резултираће масовним дрогирањем становништва.
Да ли је редукција популације део Агенде 21?
Агенда 21 се фокусира на храну, воду, земљу и популацију. Када читате програме и текстове о биоетици и технологији јасно видите да су ти садржаји испражњени од било каквог етичког становишта и да доминира идеја о трансформацији живог света и оживљавању технологије.
Агенда 21 ће се свакако одразити на то шта и колико једемо и ко ће имати приступ храни. У великим мегалополисима тотално ћемо зависити од биотехнологије у производњи воде и хране и то је оно што изазива највећу забринутост јер ово јесте наставак еугеничких планова. Постоји директна веза између корпорација које спроводе Агенду 21 са Хитлеровом Немачком; Сименс, АБМ, Џенерал Електрик… су компаније које производе биометрику, паметне мреже и спроводе манипулацију популације.
План је замишљен да буде потпуно имплементиран до 2050. године. Година са којом се често сусрећете у Агенди 21 је 2020. и ту годину можемо видети као преломну. Ми смо још увек у могућности да повратимо своју слободу, још увек смо у могућности да о овоме расправљамо. Људи могу да читају моју књигу, да ме чују и виде, могу јавно да говоре и да делују у јавном простору. И, то је кључно. Људи не могу да очекују спасиоца на белом коњу већ су у обавези да се едукују, повезују и делују.
Да ли је могуће створити међународну коалицују за борбу против Агенде 21?
Постоји веома снажан отпор Агенди 21 широм света. Делује се локално.
Ви у Србији сте на почетку борбе и неопходно је да одмах захтевате да се поништи ваше чланство у ICLEI као и партиципација у регионалним структурама власти. Ваш губитак могућности да утичете на оно што се догађа са вашом земљом је оно што мора одмах да се промени. Морате се едуковати да препознате Агенду 21 и оштро јој се супротставите. Верујем да мали број вас зна да је Агенда 21 веома широко примењена у Војводини.
Агенда 21 за културу недавно је усвојена на седницама Градског већа градова у Новом Саду, Вршцу и Зрењанину. Усвајање је координисано од стране Владе Војводине, која ће такође подржати локалне имплементације. Други документ на који треба да обратите пажњу је power point презентација под називом „Развој друштва знања кроз истраживање, образовање и информационе технологије“, коју је урадио Мирослав Весковић ректор универзитета у Новом Саду координатор Седмог приоритета Стратегије ЕУ за Дунавски регион. Презентација је датирана на 2.октобар ове године. У питању је примена Агенде 21 кроз серију координисаних планова којима се овај део ваше земље, Војводина, неприметно измешта у поље глобалистичких региона у којима ће ингеренције ваших власти бити битно сужене.
Родитељи треба да погледају шта њихова деца уче у школи и не дозволе да се школски програми сведу на испирање мозга. Морате будно пратити шта се дешава са вашом културом. Ми постижемо велики успех у САД али то нећете чути у мејнстрим медијима. Људи који се боре маргинализовани су и исмевани и изругивани у мејнстрим медијима. Но, без обзира на то милиони људи широм света се боре и одбијају Агенду 21. Ја сам прошлог месеца боравила у Мађарској и Немачкој, држала предавања и едуковала људе да се науче да препознају и да се супротставе њеној реализацији.
Биљана Ђоровић / Геополитика
Божићни пост
Горди човече! Ти машташ тако много и високо о твом уму, а он је потпуно и нераскидиво зависан од желуца.
Закон поста, који је наизглед закон за црева, у ствари је закон за ум.
Ум, тај цар у човеку, ако жели да преузме права на своју самодржавност и да их сачува, мора се пре свега потчинити закону поста. Само тада ће он бити непрестано снажан и бистар; само тада он може владати над жељама срца и тела; само уз непрестану трезвеност он може изучавати јеванђелске заповести и следити их.
Основа врлина је – пост.
Свети Игњатије Брјанчанинов
О полним односима ван брака
Прије него што почнемо ову тему, волио бих рећи да сам дуго времена био у заблуди мислећи да нема никаквих посљедица у блуду. „Па то је сасвим нормално...“, говорио сам, али сад знам да је то погрешно...
Васпитање дјеце кроз прљаве серије и филмове, доступност интернета и одсуство родитеља па чак и њихово потицање довело је до поражавајуће статистике: „Свака друга девојчица из основне школе излази са сексуалним искуством“. О посљедицама ретко ко и да мисли, али оне су неминовне. Неки који ово читају прво што ће помислити јесте: Тешко је то, о чему прича овај Огњен, па то је губитак наше слободе... А да ли је заправо тако? Укратко ћу вам испричати виђење слободе из књиге „Једном за цео живот“. По принципу „све што хоћу то и могу“ врло брзо доводи до губитка слободе. Замислите клинца који каже: „Већ могу да пушим и пијем нико не може да ми забрани!“ Али до пунољества он ће пушити и пити стално. Где је његова слобода? Он више не може да не жели, он не влада више својим осећањима, он је роб своје жеље! Човек који не може а да не жели-није слободан човек. Зар је наркоман слободан човек? Наравно да није, само што није конопцем везан, али је његова душа итекако везана за наркотике. Исто се дешава и код блудних односа: човек након тога неће остати исти, а као примјер наводим врло чест проблем неких дјевојака да пронађу мушкарца који неће тражити од њих полни однос, јер њему је сад већ тешко прекинути тај ланац. Након што смо објаснили појам слободе, прелазимо на посљедице. Пошто је човјек тјелесно и душевно створење, тако ћемо подијелити и посљедице: душевне и тјелесне.
Почећу од тјелесних. Рак грлића материце је један од најчешћих узрока смрти жена од карцинома у земљама у развоју, гдје спада и наша земља. Србија је прва земља у Европи по броју обољелих жена!!! Главни фактори ризика јесу рани почетак сексуалне активности и већи број партнера, као и партнери који су такође имали већи број партнерки, тако да је ова врста рака веома ријетка међу невиним дјевојкама и онима које су се сачувале за брак. Као узрочник оптужује се хумани папилома вирус који се преноси полним путем.
Друго, орални контрацептиви, повезани су са 3 - 6 пута већим ризиком од венске тромбозе и плућне емболије због повећаног стварања фактора коагулације у јетри. Тај ризик може бити још и већи код примјене нових контрацептива из тзв. „треће генерације“. Такође орални контрацептиви повећавају ризик од рака грлића материце, рака дојке, два пута већи ризик од кардиоваскуларних болести због повећаног притиска узрокованог повећаним стварањем ангиотензиногена, аденоми јетре, описана је и појава хепатоцелуларног карцинома јетре, и многи други нежељени ефекти као што су: депресија или нервоза, мучнина, навале врућине, тачкаста крварења итд. Узимање хормона на овај начин је потпуно неприродно и нездраво, све то доводи до оволико великог броја обољевања. Зато свака дјевојка треба добро размислити прије него „закорачи“ на оралне контрацептиве, а ако има подршку или чак и наговор од свог момка, да размисли да ли он више воли себе или њу, кад је излаже тако великом ризику!
Треће, главни начин преношења ХИВ вируса јесте полни, у свијету до сада је умрло око 35 милона људи, а у Републици Српској и Србији број обољелих од ХИВ-а је у порасту. У многим великим градовима запада, инфекција ХИВ-ом је водећи узрок смрти код одраслих. Сваких 2 минуте једно дијете и шест одраслих људи умре од аидс-а.
Број обољелих од сифилиса и гонореје је велики, у Србији су забиљежени случајеви појаве ове болести код дјеце млађе од 14 година... Забиљежена је и занимљива прича о четири београдска гимназијалца обољела од сифилиса. Пошто се код ових болести увијек утврђује извор заразе, љекари су сазнали да су ти момци за сексуалне услуге платили једну проститутку, која је радила у близини парка код Економског факултета. Пошто младићи нису имали њен контакт, била је ангажована и полиција како би је нашли, али без успјеха. Ипак, како су момци свакодневно долазили у Завод за кожне болести да би примали терапију, опазили су дјевојку са дјететом. Препознали су проститутку и испоставило се да је то заиста она, која је иначе преко дана била бебиситерка. Након тестирања се испоставило да има сифилис, а на запрепашћење љекара, и родитељи су имали ову полну болест! Страшно! Иначе и сифилис се може пренијети на плод, што се може фатално завршити по плод или да остави трајне секвеле.
Дерматовенеролог др Исаиловић тврди да се највише пацијената жали на полне брадавице, познатије као кондиломи. „Кондиломи су мекане полне брадавице, обично величине чиоде, издуженог или карфиоластог облика. Јављају се по кожи и слузокожи гениталија, у пределу ануса, а понекад и на слузокожи усне дупље. Морају да се уклоне ласером или радиоталасима. Вирус који их изазива је посебно опасан јер може да изазове малигне промјене“, каже за Блиц др Исаиловић.
Према подацима које се скупљају у институту „Батут“, најчешћа полна инфекција јесте она коју изазива бактерија Chlamydia trochomoan, Micoplasma genitalium i Ureaplasma urealiticum. Ове бактерије узрокују уринарне инфекције, уретритисе које се код мушкараца могу компликовати епидидимитисом и стерилитетом, а код жена салпингитисом, ендометритисом, ектопичном трудноћом и стерилитетом. Велики проценат неплодности и настаје због ових инфекција!!! Ту су и друге инфекције, ulcus molle, herpes genitalis, molluscum contagiosum, CTM infekcija, candidiasis, scabies и многе друге...
Међу најважније начине преношења хепатитиса Б јесте полни начин, иначе процењује се да је 1/3 укупне свјетске популације била заражена овим вирусом, а 350 милиона је остало хроничних носилаца вируса. Полно преношење могуће је и код хепатитиса Ц. Компликације оба типа вируса јесте хронични хепатитис и коначна цироза или хепатоцелуларни карцином. (Прогноза болести је веома лоша).
Још једна од непријатнијих ствари јесте и неочекивана трудноћа. Тужна ствар је да 90% оваквих трудноћа код млађих дјевојака завршава намјерним абортусом, који такође има своје посљедице по здравље жене, као што су шок, искрварење, а најчешћи је стерилитет. Типична ситуација:дечко напушта своју најдражу, неће више ништа са њом или јој савјетује абортус, не због ње, него ради себе, да се спаси одговорности и обавеза. Тад се понекад и јавља кајање и схвата поука ове приче.О посљедицама намјерног абортуса детаљно ћемо у идућем броју Лимфе.
Многе ове компликације јесу тешке, неке воде ка леталном исходу, међутим постоје и оне код којих фаталан исход настаје без упозорења и изненада. Др Бранимир Александрић, управник београдског Института за судску медицину, који се већ три деценије среће са случајевима тзв. „слатке смрти“, инфаркта у току самог сексуалног чина, изјавио је: „Изненадна смрт баш за време самог сексуалног чина карактеристична је за привидно здраве особе, које имају неко скривено обољење. Велики напор, узбуђњење и пораст притиска у телу могу кобно деловати на срце. Промена партнера због појачаног узбуђења ризик је своје врсте за „слатку смрт“. Не памтим да је некога задесила оваква смрт у постељи са брачним другом, па до закључка можете доћи и сами. Овако преминули људи, жене и мушкарци, углавном су били партнери у ванбрачној вези...“ Слично се дешава и код субарахноидалног крварења, (врста можданог удара) гдје долази до пуцања анеуризми и чак 50% пацијената умре током првог крварења, не остављајући могућност за лијечење.
Душевне посљедице: На почетку смо већ појаснили појам слободног човјека и проблем многих дјевојака да нађу мушкарца који неће тражити од њих полни однос. Међутим, не треба само кривити мушкарце, него и дјевојке које су им попуштале и навикавале их, али и сам њен став, а најбољи примјер јесте начин одијевања. Сада замислите жену која је позвала мушкарца у свој стан, спремила му његов омиљени ручак, пиће и донијела најљепше колаче. Човјек све и да му се не тражи храна, мораће бар пробати тај деликатес, неразумно је очекивати да се судржи кад му је таква храна на дохват руке. Исто се дешава и код изазовног облачења: дјевојке, радећи то свјесно или несвјесно, шаљу сигнале мушкарцу и он је већ у великом искушењу.
Душевне посљедице почињу развојем страсти. А шта је страст? Страст представља трајно усмеравање човекове душе према нечему, стадијум када човек почиње да страда. Мало ко зна да ријеч страст води поријекло од ријечи страдање, слично је у осталим словенским језицима у којима свака ријеч има своје логично значење, нпр.руски: страсть-страданье. На који начин човјек почиње да страда? Кад на некога нешто остави јак утисак, он тежи да то понови. Међутим, чула ускоро отупљују и да би човјек осјетио емоционални потрес треба да створи јачи надражај; тако настала страст приморава човјека да ради за њу, она полако и непримјетно овладава њиме. А шта се дешава кад супружницима овлада страст? Њихов брак постаје све слабији. Муж одлази на службени пут, али ни он ни она не могу да издрже без супружничке блискости и почињу да варају једно друго! Варање у браку понајвише и настаје због потребе да се осјети та страст са другом (новим) партнером, јер брачни сапутник му је досадио и не проналази више задовољство у њему. Човјек који је украо нешто, више не може да буде милосрдан, исто тако и послије преваре човјек не може више да чисто воли своју жену као што је волио раније, то је иначе, један он најчешћих разлога бракоразвода. Енглеске студије спроведене на хиљадама парова дале су резултате да су многи чвршћи бракови супружника који су се сачувале за брак, јер просто није исто ако се у интимни однос ступа први пут и сто педесет и први пут. И на крају нажалост највише страдају дјеца.
Слично се дешава и у вези двоје младих људи. Падањем у блуд шансе за опстанак такве везе су много мање. Класична слика је: момак тражи од дјевојке доказ љубави, обећавајући све што се обећати може, дјевојка попушта и недуго након тога он је оставља и прелази на неку другу. Дјевојке треба да упамте да мушкарци често остављају дјевојке које им брзо попусте, као што наш народ каже : „Што се нешто лакше добије мање се цијени“. Ако сте свом момку прва, шансе за опстанак везе је велика, ако сте друга дупло је мања, трећа, три пута мања итд... Ако сте тридесета, шансе скоро да и не постоје да ће га задржати.
Ту су и посљедице по потомство, феномен телегоније итд. Свима нам је познато да су особине итекако насљедне, онда можете замислити потомство таквих парова, то ће се најбоље видјети кад дијете уђе у пубертет и почне одрастати. То су можда и најтеже посљедице. Иначе, до скора у нашем народу младе које се нису сачувале за брак су заобилажене у широком кругу управо због потомства и квалитетног брака.
И на крају споменуо бих психијатријску болест „еритроманију", задњи стадијум страсти, у којем је човјек болесно опсједнут, а страст је јака попут зависности о најјачим дрогама. Страшно! То је управо онај губитак слободе о којем смо причали на почетку. И колико год некоме звучало старомодно, само однос у оквиру брака је гарант нашег тјелесног и душевног здравља и образац нормалног понашања.
Чудо Свете Марине
Запањујуће савремено чудо Свете Марине на острву Андрос.
Исцељење Андреја Вассилиу са Кипра
У Грчкој су добро познати са телевизијских програма, јер су тражили донатора за њиховог дечака Андреја, који је патио од леукемије. Донатор је заиста пронађен и родитељи су почели припреме за њихово путовање у Хјустон, Тексас САД, где је трансплантација коштане сржи требало да буде извршена. У међувремену, они су се молили Господу Исусу Христосу да спасе њиховог дечака.
Пре него што су отпутовали у САД родитељи су чули за чуда Свете Марине и позвали су манастир Свете Марине, који се налази на острву Андрос у Грчкој, тражећи Њен благослов. Настојатељ манастира, архимандрит о. Кипријан, обећао им је да ће се молити Светој Марини. Он је такође пожелео родитељима да Света Марина буде са Андрејем у операционој сали, да му помогне. Са благословом Старца Кипријана и јаком вером да ће Света Марина заиста помоћи, породица Вассилиу се запутила у САД.
Након неопходних тестова пре операције, које је Андреј морао да прође, био је одведен у операциону салу. На кратко време, пре почетка саме операције, хирурга, који ће оперисати Андреја, дошла је да посети нека „жена“. Она се представила као Андрејев доктор и затражила да јој се дозволи да посматра операцију.
Разговор који је уследио показао је да та жена заиста јесте доктор. Међутим, хирург је одговорио да лекарима „споља“ није одобрено да буду присутни у операционој сали и да је такав пропис његове медицинске екипе „да лекари који нису у тиму не буду укључени у деликатним операцијама“. Међутим, упорност жене је уверила хирурга да јој дозволи учествовање у операционој сали. Али пре тога, он је замоли да остави своје координате (вероватно, акредитивно писмо) на администрационом столу. Непозната лекарка учини како је хирург рекао, а затим је ушла у операциону салу са хирургом. Током рада, дала је неколико упутстава у погледу напретка поступка. Операција је добро протекла и на крају је хирург захвалио „жени лекару“ и изашао из операционе сале.
Андрејеви родитељи одмах су дошли да се распитају о исходу операције. Хирург је одговорио да је све добро прошло, додајући да не може да разуме зашто су довели Андреја овде, када он има тако доброг доктора. Родитељи су били веома изненађени и одговорише да они нису довели никаквог доктора са њима. Хирург је инсистирао; рекао им је да је, изашавши из операциона сале, Андрејев „лекар“ тамо остао мало дуже са остатком оперативног тима и због тога је вероватно и даље у близини. Предложио им је да је потраже. Потрага за њом се показала бесмисленом, као да „жене доктора“ нема нигде около. Вассилиу пар је закључио да мора да је неки лекар из Грчке или Кипра, који је одлучио да допутује у САД, дао свој допринос овој деликатној операцији. Они су изразили жељу да сазнају ко је она, тако да могу да јој се захвале. На хирургов предлог су отишли у управу до административног стола да провере њене кординате.
То је било крајње изненађење, када су прочитатали да се непозната жена потписала са именом „Марина из Андроса“. Сузе захвалности и радости напунише њихове очи када се сетише Старчевих речи у манастиру, када је рекао да би желео Андреју да има Свету Марину у операционој сали да му помогне. Андрејеви родитељи су поделили са медијима своју радост, за успешну операцију и Андрејево опорављено здравље и чудо које су примили. Вассилиу породица се заветовала да ће цела породица сваке године долазити у манастир на празник Свете Марине. Старац Кипријан каже да породица долази сваког лета, путујући из Лимасола на Андрос, да се захвали Светој Марини за Андрејево исцељење.
The Miracle of Saint Marina for Andrea Vassilion of Cyprus
A UN SOLO DISPARO
Трећи део документарног филма "НА ПУЦАЊ ОДАВДЕ" о сарајевском атентату и узроцима Првог светског рата који говори о Младој Босни.
Капа „Пужић и вртић“
Имала сам неку шему за вез па сам је искористила за доколичарске играрије. Тако сам исплела ову капу, а потом је извезла. Затим, кад је била готова, реших се да је назовем „Пужић и вртић“.
Није искључено да буде још оваквих играрија у неко догледно време - кад се пожелим забавити. Премда је ручни рад, мени бар, сам по себи забава. Радећи, осећам истинитост Конфучијевих речи: да ако радимо оно што волимо нећемо ниједног дана бити запослени. Да ли је у том случају забављен(и) добар израз?
Крунски сведок
Слика преузета са: http://fakti.org/serbian-point/okolo-gladac/nemoguce-je-pobiti-1200-ljudi-za-samo-pet-sati
На дан 25. августа 2003. године босански Хрват Дражен Ердемовић наступио је пред Трибуналом за злочине у Југославији у Хагу као сведок оптужбе у судском процесу против некадашњег председника Србије и Југославије Слободана Милошевића. Као припадник Специјалне јединице босанско-српске војске Ердемовић је 16. јула 1995, заједно са још седам припадника исте јединице, учествовао на пољопривредном добру Брањево, северно од Сребренице, у селу Пилица, у Босни, у стрељању између 1.000 и 1.200 босанско-муслиманских цивила. Милошевић је поред осталог одговарао и због геноцида над босанским муслиманима, а Ердемовићев исказ у својству сведока важио је као доказ да је, у данима после пада Сребренице 11. јула 1995. на више места, између осталог и на терену фарме Брањево крај Пилице, извршен геноцид. Ердемовићеви искази нису, међутим, представљали никакву полазну тачку која би представљала упориште за питање да ли је и у којој мери Милошевић био одговоран за те злочине. Ердемовић је само потврдио да се масовно убиство заиста догодило на фарми Брањево. Оптужба је за личну одговорност Милошевића имала у изгледу даље доказе. Све до данас, међутим, остала нам је дужна. У сваком случају, посебну тежину Ердемовићев исказ има због тога што је он једини непосредни учесник који је потврдио у сведочењу да је било масовног стрељања босанских муслиманских цивила које су извршили припадници босанско-српске војске. На основу признања злочина из 1996. Ердемовић је у Трибуналу у Хагу 1997. осуђен на пет година затвора. После три и по године, поново се нашао на слободи. Међутим, остао је крунски сведок чији су искази коришћени у неколико судских процеса као докази како пре, тако и после суђења Милошевићу, у процесима вођеним по оптужби за геноцид над босанским муслиманима после пада Сребренице.
Исказ Ердемовића од 25. августа 2003. године на суђењу, које сам као посматрач пажљиво пратио, изгледао ми је веома проблематичан. Једноставно је немогуће да за једва пет часова буде стрељано 1.200 људи на начин који је изнео сведок. На прстима једне руке то се могло израчунати, али судије нису допуштале никакву сумњу у ову бројку. Многа питања постављена за време унакрсног испитивања остала су без одговора, било услед временског ограничења, било зато што оптуженом Милошевићу није било допуштено да их постави. На његова питања о позадини одређеног исказа сведока, судије су реаговале са све већом нервозом, нека питања уопште нису дозволили и вршили су притисак на оптуженог да своје унакрсно испитивање што пре оконча. Притом није требало да представља било какав проблем да се ове неверодостојности и противречности у исказу сведока рашчисте, јер је сведок именом и презименом навео све своје саучеснике. Када је, међутим, Милошевић поставио питање сведоку како објашњава чињеницу да само он, као једини, мора да одговара за покољ на фарми Брањево, судија је оптуженоме једноставно одузео реч. То није питање за сведока, рекао је судија Ричард Меј. Оптужени је очигледно додирнуо у веома осетљиво место, у сам нерв оптужнице и органа оптужбе Трибунала.
Није ли то у најмању руку чудно? Реч је о најгорем злочину у Европи после Другог светског рата који је суд окарактерисао као геноцид, а ипак питање о другим починиоцима једног од највећих покоља, учесника у овом злочину, није смело чак ни да буде постављено?
Латио сам се посла да пажљиво и детаљно проучим сва доступна документа о случају Ердемовић, а моје проучавање и истраживање било је праћено све већим чуђењем, чак запрепашћењем. Представљање овог масовног злочина на фарми Брањево у исказима сведока у бројним варијантама, не само да је противречно, већ је и недоследно у тој мери, да се при дубљем истраживању увек изнова наметало питање шта заправо жели да се сакрије, тиме што се не рашчишћавају очигледне недоследности и неверодостојности. Узалуд сам трагао за објашњењем чињенице да судије које су саслушавале Ердемовића нису ни једном посумњале у његову вероводстојност и да су само један једини пут поставиле питање да ли је тужилац саслушао и Ердемовићеве саучеснике, да ли жели да и против њих покрене истрагу и подигне оптужницу.
Дражен Ердемовић је ухваћен 3. марта 1996. у Србији и већ на првом саслушању у југословенском суду 6. марта 1996. навео је имена својих седам саучесника, као и име командира његове групе, по чијем наређењу је наводно извршено ово масовно стрељање. Југословенско правосуђе је покренуло и спровело судски поступак против Ердемовића, али је већ 30. марта он изручен Трибуналу у Хагу, где је најпре наступио као оптужени а затим у својству сведока оптужбе у неколико других судских процеса, у којима је увек изнова наводио имена својих сарадника. До данашњег дана, међутим, ни једно од ових лица није оптужено као починилац злочина или саслушано у својству сведока. Ова књига је, у ствари, једна врста трагања за објашњењем таквог стања ствари.
После првог саслушања и признања злочина 31. маја 1996. у Хагу, Ердемовић је проглашен неспособним за давање исказа на неодређено време, пошто је патио од посттрауматских психичких сметњи. Већ 5. јула 1996, међутим, иако неспособан за саслушање, он наступа као сведок оптужбе против Караџића и Младића. На исказу Дражена Ердемовића судије су засновале и њиме образложиле међународну потерницу и налог за хапшење двојице босанско-српских наводних ратних злочинаца. Није ли можда то био разлог због којег су у Трибуналу у Хагу остали слепи за очигледне неверодостојности и недоследности у исказима овог сведока? Истовремено се намеће питање да ли би се и сам овај сведок појавио пред Трибуналом да га претходно није ухапсила југословенска полиција и да југословенско правосуђе није покренуло против њега судски поступак.
То што ће у овој књизи бити постављено више питања него што ће бити изнето одговора, има својих разлога. Транспарентност није највећа врлина Трибунала за злочине на тлу бивше Југославије. Оно што је изношено на бројним „полузатвореним“ и „сасвим затвореним“ седницама у Суду, уз потпуно искључење јавности, само је мало познато. А, о ономе шта се стварно догодило 16. јула 1995. на фарми Брањево, могли бисмо сазнати тек ако би били саслушани сви учесници у том масовном стрељању. Ипак, то није учињено, нити се сада чини. Познато је, међутим, да је добро постављено питање већ пола одговора. У сваком случају, једна ствар би морала бити јасна: у потрази за истином и у напорима за изналажење истине, Трибунал у Хагу не поступа тако како би се очекивало у светлости наше државноправне и судске традиције. Да ли би се у једном нормалном кривично-правном поступку прихватило да судија изрекне починиоцу, на основу његовог властитог признања, крајње благу казну, а да уопште ниједан једини пут не саслуша његове саучеснике и сараднике? Не би ли се у том случају сви медији буквално стуштили на таквог судију и безусловно желели да знају шта то треба да значи и шта се иза такве пресуде скрива? Није ли таквим поступком судија желео да не доводи у опасност исказ и признање оптуженог исказима његових сарадника? Или се иза свега тога крије нешто много више и много важније? Немају ли можда ови починиоци злочина да изјаве нешто што јавност не би смела да зна? Не штите ли се можда на овај начин сами починиоци, уместо да буду кривично гоњени и осуђени? Зашто, и због чега?
У случају Ердемовић, међутим, ни јавност све то очигледно не жели да зна и кличе што ће извесни Радован Караџић коначно бити изведен пред судије и највероватније бити осуђен на доживотну затворску казну. У предстојећем суђењу Караџићу, Дражен Ердемовић ће вероватно поново наступити са новим, другим, заштићеним идентитетом на судском претресу како би, као заштићени и невидљиви сведок оптужбе, још једном, по четврти пут, дао исказ о стрељању 1.200 босанских муслиманских цивила на фарми Брањево. Предмет оваквог његовог исказа у међувремену у Трибуналу важи за „утврђену и непобитну истину која је ван сваке разумне сумње“ („established truth beyond a reasonable doubt“) тј. као учвршћена и потврђена истина која више није предмет никакве расправе. Постављати питања о позадини, било би бесмислено. Ипак, упркос томе, ми то чинимо.
За критички преглед манускрипта и бројне драгоцене предлоге дугујем срдачну захвалност проф. Вернеру Зауеру (Грац).
Што се тиче цитата, извори свих навода из судских протокола и вансудских саслушања дати су у списку извора. При навођењу цитата из судских протокола указује се на број странице на документима (транскриптима) који су доступни на енглеском језику на интернет страници Хашког трибунала. При навођењу из вансудских саслушања – реч је о јавности недоступним „разговорима“ (интервјуима) које су истражни органи оптужбе Трибунала водили са Ердемовићем на два језика – увек се наводе датуми и у загради дају бројеви страница енглеске и српскохрватске варијанте. Релевантни изводи из ових докумената налазе се у прилогу књиге.
Колико год је било могућно дат је немачки превод цитата из српскохрватских предложака а не са енглеског превода.
Жерминал Чивиков
Хаг, у децембру 2008. године
Из књиге „Сребреница. Крунски сведок“, која је доступна на овој адреси.
Ако будемо људи
Једном приликом, један представник муслиманске вере на Косову упутио ми је писмо у којем каже да је за муслимане неприхватљив принцип да „док једном не смркне, другом не може да сване“. Ја сам одговорио да је тај принцип поготово неприхватљив са становишта Еванђеља и православља, јер земља Божја је довољно широка и дугачка да има места за свакога, ако будемо људи. Још сам рекао да је тај принцип - принцип оних који траже етнички чисто Косово и Метохију, или који би тражили етнички чисту Србију или било коју другу земљу. Ми смо људи, народ Божји, који живи овде и ако будемо људи, неће нам бити тесно. Ако будемо нељуди, дабоме да ће нам увек бити тесно, па чак и да нас остане двоје на целој земљи.
Патријарх Павле
Serbia - One journey - Million impressions
Колубарска битка
Плетене патофне „Бубамара“
Плетене патофне „Бубамара“ рађене су од памучног конца (Сент Џорџ, Голд) и мохер вунице, а величине су 9-10 цм.
Успомене
Стари мудрац је шетао по снегом прекривеном пољу, кад угледа уплакану жену.
- Зашто плачеш? – упита је.
- Зато што размишљам о свом животу, младости, лепоти у огледалу, младићу којег сам волела. Бог се показао немилостивим дајући нам способност памћења. Знао је да ћу, сећајући се пролећа свог живота, туговати.
Мудрац је стајао на снегу, непомично загледан у једну тачку, размишљајући.
Наједном, жена престаде да плаче.
- Шта ви видите? – упитала га је.
- Поље ружа – одговори он. – Бог је био милостив према мени када ми је дао способност памћења. Знао је да се у јеку сваке зиме увек могу присетити пролећа и – осмехнути се.
У слободном преводу са руског преводила причалица
Благо теби
Читав Сабор Српске православне цркве 1977. године дошао је новом пругом у Бар. Плавим возом.
Строги државни протокол није предвидио посјету цркви. А наредног дана био је празник Светих Ћирила и Методија.
На литургију у цркви Светог Николе у Старом Бару, не марећи за протокол, дошао је једино епископ рашко-призренски Павле. Остао је код оца Бошка на ручку.
Отац Бошко се потоњем патријарху српском пожалио на тежак живот у Бару, на малтретирања која доживљава, како једва прехрањује породицу… Владика Павле га је пажљиво саслушао и прозборио само:
- Благо теби!
Хеклана капа „Жапче“
Хеклана дечја капа „Жапче“ рађена је од памучног конца (Сент Џорџ, Танго), а намењена је деци узраста од три године и више.
