Божићна бајка 

 

Божићна бајкаорачали су између улица, скрећући час лево - час десно. Из сваке куће допирало је светло, гласан смех и весеље. У једном тренутку, Милош не издржа, већ приђе једном прозору и завири унутра. Насред собе био је прострт сто са разноврсним ђаконијама, а поред њега лежали су упаковани поклони за Божић.

Пожелевши да уђе, малишан се неспретно саплео, правећи буку. Укућани, сви одреда дотерани, нагрнуше на врата и, приметивши га полегнутог у снегу, брзо му наредише да се чисти одатле.

Премда сад и није био толико усамљен, дечак ипак није могао да се радује колико би желео. То стално гурање и протеривање - на које иначе није навикао - повређивало га је. А од самог погледа на раскошну трпезу, осетио је глад и завијање стомака. Због изгладнелости и шетње без краја, спопаде га слабост. Но, није хтео да се покаже слабићем, већ стисну зубе и настави да прати Снешка, који се већ почео освртати за њим.

- Пожури! Пожури! – викаше Снешко, сачекујући га. – Закаснићемо!

- А има ли још пуно? – задихано се распитиваше Милош.

- Морамо што пре изаћи из града. Да бисмо уопште стигли, морамо најпре да нађемо Витлејемску звезду.

- Како? – загрцну се Милош, напречац се озаривши. – Витлејемску звезду???

- Наравно. Зар ниси желео да је видиш?

И нашавши нову снагу, Милош потрча тако брзо, да се сад већ утркивао са Снешком. Најзад, после дугог трчања, стигоше на крај града, где беше једна гостионица.

- Мораћеш да уђеш унутра – обрати се Снешко дечаку, уставивши се.

- Зашто? – упита овај невољно, јер му се гостионица није допадала, а и досадашње искуство са људима у том месту није било ни похвално, ни обећавајуће.

- Треба нам сламе. Иза гостионице се налази штала, па замоли гостионичара да ти да у нарамак колико можеш понети. Али упамти: ником ништа не говори, нити шта узимај у уста!

Милош климну главом у знак пристанка, али, и даље се снебивајући, додаде:

- А како би било да и ти пођеш са мном? Не иде ми се самом...

- То никако! – одречно ће Снешко. -  Истопио бих се, а то у овом тренутку не би било добро, Милоше... Хајде, и не бој се!

Малишан, немајући куд, осоколи се мишљу о Витлејемској звезди па закорачи у гостионицу.

Унутра је врвело од силног и надасве чудног света. Њихови погледи, речи и покрети устрашили би и одраслог, а не једног дечака. Но, сабравши сву храброст у песничице, Милош успе некако да се измакне огромним ручердама које су одовуд-одонуд покушавале да га зграбе, те да у свој тој гужви пронађе власника.

Власник је за шанком продавао пиће и силно се изненадио кад је видео дечака. Затим се, кезећи се, унесе дечаку у лице, питајући:

- Шта пије момак?

Наједном, све замре и све очи се устремише на дечака.

- Хвала, не бих ништа. Једино бих молио мало сламе, ако је могуће... – изусти он невешто.

- Сламе!? – чудио се гостионичар. – А шта ће ти слама?

Милош прогута кнедлу. Није смео да се ода, па крену да околиша.

- Знате, ципеле су ми бушне... – рече прво што му паде на памет и малко одиже ногу од пода.

Цела гостионица баци поглед на дечакову распалу ципелу.

- Идеш негде далеко...? – настави овај с подозрењем да испитује дечака.

Али Милош се није дао смести.

- Мокре су ми ноге, чико...

- Добро, де...! – дочека гостионичар немарно. – А имаш ли новац да платиш?

- Не – признаде овај.

- Е па, не може тако! Него овако: или да пијеш с нама, или да нам нешто отпеваш!

Цела гостионица прихвати то уз гласно одобравање.

Милош, нашавши се у небраном грожђу, најпосле пристаде да пева, али кад крену с песмом, он отпева прво што му на ум паде, и то баш – Рождество Твоје.

Кад је завршио, настаде мук. Потом сви почеше гласно да негодују, звижде, а власник, да му се не би муштерије разишле, брзо даде дечаку сламе у нарамак и избаци га напоље.

Снешко, који се био скривао у сенци, истрча пред Милоша чим се врата гостионицеБожићна бајка затворише. Зарадова се слами, али кад му Милош исприча шта се десило, брзо се сневесели.

- О-о! То нам није требало. Сад ћемо морати да будемо још опрезнији. Сасвим извесно ћемо добити пратњу.

- Какву пратњу, Снешко?

- Ватрену!

И само што он то изрече и повуче Милоша у сенку, на вратима гостионице се појавише две сподобе, које, по изгледу и понашању, наликоваше на њушкаве трагаче.

 

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

 

у.п.: Све слике су преузете са интернета