Све у причама бива

Божићна бајка (8)

ред њим више није била пећина, већ велелепни храм, а уместо Витлејемске звезде, на храму је сијао златни крст. На средини храма била је икона Рождества, и на њој Богородица, Праведни Јосиф, во, магаре, јасле и у јаслама мали Исус.

- Али шта ја да поклоним Христу? – упита Милош, сетивши се тројице царева.

- Ти си то већ учинио, кад си своје срце начинио јаслама за Њега – одговори његов Анђелко, пропуштајући га на вратима.

На Царским Дверима, сав у златотканој одежди, стајао је свештеник, држећи у руци Свети Путир, и дочекујући га речима:

- Приђи, душице Божија! Једи и пиј!

Милош пође према Путиру, али не стиже до њега, јер га у том прекину некакво благо дрмусање:

- Христос се роди, сине! Устани! Божић је!

Био је то дечаков отац, који га је будио из сна. Дечак хитро скочи, отпоздрављајући оцу:

- Ваистину се роди! Тајо, да знаш какав сам сан сањао...!

- Испричаћеш ми кад се вратимо из цркве. Важи? – рече отац.

- О, да! Морам да се причестим! – одважно дочека Милош.

На брзину се обукавши и са свима се поздравивши, он најпосле отрча до прозора. Његов Снешко је и даље стајао на месту, али му се учини веселији него јуче, премда и даље немајући уста. Затим оде до деда Уроша.

- Деда, да ли би могао да ми купиш икону Анђела чувара? – упита.

Деда се сав озари због унукове молбе, те пољуби дечака у чело.

- Са великим задовољством, чедо дедино!

- Нема на свету таквог војника какав је Христов војник! – поносно изјави Милош.

- Како, молим?! – насмеја се деда заинтересовано.

- Причаћу ти кад се вратимо из цркве!

У том се зачу неко куцање на вратима.

- Ко би то могао да буде? – чудио се тобоже деда. – Да видимо!

- Положајник! – тихо се разлеже из грла свих.

Милош, још увек под утиском необичног сна, потрча да уз деду види кога им то Божић доводи у госте. Кад су отворили врата, угледали су на прагу једну цурицу, оскудно и обувену и одевену, али са најлепшим осмехом који су икад видели.

- Хлистос се лоди! – поздрави их звонким гласићем.

- Ваистину се роди, Душице, чедо дедино! Па ти си наш положајник! Хвала Ти, Боже, на овој радости! – обрадовао се старац у духу, те загрли цурицу и са сузама је стаде љубити.

Милош, видевши је и чувши јој име, и сам се обрадова у срцу, премда је само слутио ко би она могла да буде, али није знао.

Затим приђе девојчици и, узевши је за руку, уведе је у кућу, док је деда остао на вратима.

Бака Љубица, угледавши је, и сама се расплакала, док је Милошев отац пожурио да је дочека. Јер Душица је била ћерка његове сестре, која са родитељима живи на страдалном Космету.

Данас, на Божић, сви је виде, изузев деде, први пут.

У том се на вратима појавише и Душичини родитељи. Радост и сузе нису престајали да се смењују.

Милош је очаран маленом. Не, он од ноћас не види како је ко обучен, већ гледа у девојчицин осмех, препознајући у њему сјај Витлејемске звезде.

Кад то нађеш, остало се дода. Јер осмех, дечји осмех, знак је да су ту и јасле малог Исуса. А где је Исус, ту је и Богородица са светима, а са њима и најхрабрија војска анђела и арханђела.

Па кад су већ ту, зашто онда не отворити срце и примити Најлепшег Госта?

И како не спознати истинитост речи:

„Не бој се, само веруј!“

Претходна - Почетна

Аутор: причалица Јелена Јергић

(за лекторски део заслужна је моја дивна Ви)

Божићна бајка или Потрага за Витлејемском звездом

у.п.: Све слике преузете су са интернета.

Божићна бајка (7)

илош напокон одреши вола и магарца и брзо их уведе у пећину, која је сва блистала под сјајем Витлејемске звезде. Од њиховог присуства и дисања она поче лагано да се загрева.

Милошу поскочи срце, али ту се не задржа дуго, већ потрча да се нађе пријатељу у невољи, премда не знајући ни како ни чиме.

Само што је извирио напоље, кад Снешко викну:

- Лези!

Дечак хитро скочи у снег поред пријатеља, кад тик изнад њих пролети огромна крилата змија, из чијих уста севаше ватра. Затим се, јурећи с брда, појавише и оне две уходе са својим режећим зверима.

- Милоше, слушај ме добро! – говораше Снешко дечаку, али овај пут обраћајући се његовом срцу, а не ушима. – Дошли су по нас обојицу, како би спречили Рождество Христово, али још има наде да се са њима изборимо.

- Како? – упита Милош, који и сам, дивна ли чуда, збораше на исти начин.

- Један од нас мораће да учини жртву!

Али Милош ту не стиже ништа ни да помисли, кад се напречац Снешко подиже из снега и крену према ватреним прогонитељима. Две уходе брзо сјахаше са звери и појурише ка њему. Видевши ово, и сам Ватрени господар слети на земљу и готово победнички крену ка њима.

Али ту се ни Милош не улењи, већ и сам скочи, вичући:

- Не дам вам Снешка!

Кад је снежни човечуљак био подједнако на дохват руке свима, он се нагло окрену према Милошу и, пруживши му руке, добаци:

- Узми!

Таман што Милош уграби Снешкове руке, кад га се уходе дочепаше. Али то им не донесе никакво задовољство, јер у трену кад га дотакоше, они осетише врелину у прстима, од које силно зајаукаше, а Снешко ишчезе да од њега не остаде ни пара.

Дечак осети силан бол због губитка пријатеља, али још увек храбро стојећи на бранику вере, он обриса сузе, па спусти поглед на младу храстовину, коју је држао у рукама. Затим, осиливши се у духу, подиже је високо и укрсти, узвикујући:

- Беж`те, але, ја сам Христов положајник!

На ове речи се опече и сам Ватрени господар, који мораде чак и да устукне, али то само повећа његову и иначе преку нарав, те он крену да се надима како би по дечаку и пећини осуо ватру. Но дечак није узмакнуо ни за трен, и даље држећи крст у рукама.

А док је тако стајао, ишчекујући напад немани, сјај Витлејемске звезде дотаче се храстових гранчица. И тог тренутка крст се показа правим!

И не само то: Милош зачу познати глас:

- Не бој се, само веруј!

Одмах га је препознао – био је то Снешко. Тако је бар мислио, све док се није окренуо: иза њега је, сав у сјајној одежди и са мачем у руци, стајао његов Анђео Чувар!

Озареног лица, Милош се окрену непријатељу, а тамо, на бојно поље, иступи његов Анђелко, те подиже мач и стаде крилатој змији за врат, пре него што ова стиже и дим да пусти.

Она у трену ишчезе, заједно са оним зверима, док се две уходе толико испрепадаше од догађаја, па и један од другога, да се разбежаше да се никад више не сретну, заборављајући и да су били некад овде.

Милош поче од надошле радости да се весело смеје и полети свом Анђелку у загрљај. Овај, вративши мач у корице, широм рашири руке, дочекујући га. Ни сам није знао колико је времена прошло, кад Анђелко рече:

- Положајниче, време је да уђеш и поклониш се Богомладенцу!

Милош послушно пође за њим, али, кад се окренуо, имао је шта и да види.

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

у.п.: Све слике преузете су са интернета.

Божићна бајка (6)

ад се раширише довољно да могу да уђу унутра, угледаше промрзлог вола и магарца како, склупчани један уз другог на ледном поду, покушавају да се згреју.

- Угинуће, ако брзо нешто не учинимо! – забринуто ће Снешко. – Али шта...?

- Потребна им је храна и топлина – његовој забринутости придружила се и краљица.

Милош пак, гледајући их онако болне и изгладнеле, ражали се у срцу и, занемаривши своју глад и озеблост, узе ону сламу и простре је по поду.

Оњушивши познати мирис, во узе неколико сламчица у уста и, полако се придигавши и продисавши, премести се на сламу. Дечак га помилова, а онда узе ону шаргарепу и пружи је магарцу. Овај је у трену поједе, те и сам, подигавши се, потражи сламу за своје промрзле ноге.

И тада се нешто чудесно деси!

У грудима дечака разгоре се огањ и он осети како га облива чудесна топлина. Хладноћа је напуштала његове кости, тако да више није осећао студен. Поврх тога, његов вид се избистри и он, подигавши поглед ка прозору, угледа најнеобичнију звезду од свих виђених, која по својим особинама није припадала звезданом јату, нити га је следила.

Није било потребе да ишта пита:  његово срце није сумњало да пред собом гледа Витлејемску звезду!

- Видим је! – викаше Милош раздрагано. – Видим је! Ту је, сасвим близу!

Снешко и краљица се зарадоваше заједно са њим.

- Да, Милоше! Видиш је, јер си се смиловао на ове животиње и туђу муку претпоставио  својој. Без тога не бисмо могли ићи даље – објашњавао му је његов снежни другар, тапшући му рамена.

- Божић само што није! – пожуривала их је краљица, прекидајући их. – Крећите!

- Во и магарац иду са нама! – одлучно ће Снешко.

- Узмите и саонице! – великодушно понуди Њено височанство.

Кад су животиње биле упрегнуте, Снешко и Милош се, уз захвалност, опростише од Зимске краљице, која, кад мало одмакоше, одлети на северцу, скупа са дворцем и медведима, у своју земљу.

Не губећи Витлејемску звезду из вида, двојица путника схватише да је пећина близу. Али, будући да су се спуштали низ брдо, морали су то да чине опрезно. Звезда је чинила да пут буде видљив, тако да с те стране нису имали великих потешкоћа.

Во и магарац су се одлично слагали и послушно су се повиновали Снешковим рукама које су држале узде.

Најзад, спустивши се довољно ниско – угледаше пећину. Са те висине се нису морали прибојавати превртања, те Снешко потера вола и магарца мало брже. Недостајало им је тако мало да стигну, кад се изненада са брда иза њих разлеже најпре тутњава, а одмах потом и стравичан крик уз снажни лепет огромних крила.

- Милоше, брзо одвежи вола и магарца и пусти их у пећину!

- Шта је то?! – запиткиваше овај, неспретно покушавајући да развеже животиње.

- Овога пута сам Ватрени господар! – одговори Снешко гласом у којем се огледала челична одважност.

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

у.п.: Све слике су преузете са интернета

Божићна бајка (5)

о пријатељском понашању, које није могао да не примети, Милош је разумео да се Снешко и Зимска краљица одлично познају. Али извесно да јој није било непознато ни то на шта су се њих двојица одважила.

- Пред Божићну ноћ имам пуне руке посла – објашњавала им је Зимска краљица док су пролазили леденим ходницима Зимског дворца, за који је Милош, још у саоницама, сазнао да је ту с разлогом био измештен. – Треба обићи многа места и безброј и безброј пахуља обликовати како би земља што лепше била искићена. Јер, не радују се само деца и људи Божићу, већ и природа. А и мени самој је уживање да уделом, који је мени допао у послушање, служим на најбољи начин.

Милош, загледајући сав тај безбојно-плави лед око себе, на тренутак се присети деце и људи са којима је дошао у додир у непознатом граду, и замисли се. Било му је чудно да поверује да они који терају убожјаке заиста знају шта је Божић, али одмах у себи помисли да они то не раде из мржње, већ из страха. Ипак су и они њему, као и он њима, били незнанци.

Из размишљања га прену краљичин глас, који као да се надовезивао на његове мисли.

- Наравно, кад кажем „деца и људи“, мислим на оне који свет гледају у простоти срца...

Како су те речи дечаку звучале познато, али није могао да се сети одакле! У том се огласи и његов стомак, те се он примаче Снешку, шапћући:

- Има ли овде у дворцу нешто да се једе?

Ма колико се трудио да не буде неучтив, његов шапат није могао остати скривен међу ситним леденицама, које га звонким треперењм пренесоше и до краљичиног уха.

- Не, драги бадњаконошче! Зима не рађа плодове, већ одмара земљу и лечи је да с пролећем пропупи, како би плодови били сласни – одговараше уместо Снешка Њено височанство. – Сем тога, немате много времена. Заправо, имате га врло мало.

Ту Снешко скиде са себе нос и пружи дечаку шаргарепу.

Милош осети нелагодност због тога.

- Али, како ћеш ти без носа?

- Не брини се ти ништа, може се и без носа – одговори му Снешко, уједно га гурнувши да пожури, тако да овај не стиже право ни да шаргарепу омирише.

Краљица, и сама убрзавши корак, поведе их да им покаже кога је то још, поред њих, ноћас срела и угостила. Али пре него што ће ући у ту одају, Милош се, журећи, саплете о дуги краљичин огртач, те паде, а из његових се руку просу слама по поду. Гледајући у њу, њему дође мисао на ум:

- Снешко, морам ли још носити ову сламу? Зар не би било боље да њу потрпам у обућу и запушим рупе?

Снешко, погледавши га у очи и, занемаривши његово питање, и сам упита:

- Знаш ли зашто је теби зима?

- Због снега и леда...! – дочека дечак самоуверено.

- Не због снега и леда, већ стога што су јасле празне, а пећина хладна. Слама нам треба да бисмо и јасле напунили и пећину угрејали. Кад се то деси, ти више нећеш осећати хладноћу. Тада ћеш моћи видети и Витлејемску звезду.

Милош хтеде да чује нешто више о свему томе, али врата одаје, пред којом стајаху, почеше да се отварају.

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

у.п.: Све слике су преузете са интернета.

Божићна бајка (4)

а би заварали траг, Снешко направи грудву од снега, па је пребаци с друге стране гостионице. Она паде међу некакве лимене канте. Како лупи о њих, лим зачангрља, што намах привуче пажњу трагача.

Кад они, заварани звуком, замакоше иза гостионице, Снешко и Милош брзо претрчаше на другу страну улице где се, улазећи у шуму, почело издизати омалено брдо.

У овом делу снег је био неугажен, па је кретња брдовитим шумарком била више него напорна. Додуше, више за Милоша, који је понекад упадао и до појаса, док се Снешко, будући справљен од снега, лакше кретао, често помажући Милошу да се извуче из каквог наноса.

Дечаку је душа била у носу. И већ то је било довољно да изгуби и оно мало снаге што је имао, кад се наједном иза њих проломи неко режање, које је сличило и псу и вуку заједно. Окренувши се, Снешко и он угледаше како се оне две уходе, уз појачање необичних живуљки које су их вукле на санкама, брзо приближавају.

Снешко снажно повуче Милоша, соколећи га да не одустаје.

- Још само мало издржи, момче!

Ни сам више не знајући одакле му снага, Милош је следио другара, али уз посртање.

Режање је било све ближе. Разјапљене чељусти већ су им дисале за вратом и било је питање тренутка кад ће их зграбити. Али тада се деси нешто невероватно!

Одозго, с брда, наједном дуну силан ветар, који подиже снежну олују и за трен сакри двојицу прогоњених, док се иза паперјасте завесе најпре зачу неко брундање а одмах потом се указаше огромни бели медведи. Од самог погледа на њих, уходе са својим живуљкама се препадоше, те се разбежаше куд-који.

Кад је бело паперје поново полегло по земљи, Снешко погледа у Милоша, а овај се с видним уздахом ослони на њега.

- Гле, гле! Кога ја то видим? – прену их диван женски глас тик иза њихових леђа.

Снешко поможе Милошу, па се обојица окренуше ка брду не би ли видели ону која им се обраћаше.

Била је то, ни мање ни више, Зимска краљица. Њена хаљина је била сва од пахуља, док јој је на глави стајала круна од леда. Преко рамена носила је огртач, који је споља био од вуненог крзна и перја, док је с унутрашње стране био од ледених пиљака. Очи су јој биле модроплаве и крупне, трепавице дуге, усне модре, а тен бељи од снега. У њеној руци пресијавало се плавичасто- бело жезло.

- Бадњаконосац! – с поштовањем изговори она, погледавши у Милоша.

- Да, Ваше височанство! – потврди Снешко уместо њега, радујући јој се. – И положајник!

- Дивно! – прихвати она одушевљено. – У том ми је још драже што сам овуда пролазила. Него, дечак је изможден. Биће боље да пођете са мном у дворац. На крају, тамо има још залуталих који, може-бити, баш вас траже.

Снешко поможе Милошу да уђе у саонице, док Зимска краљица скиде са себе огртач и огрну га њиме, али тако да крзно окрену унутра. Милошу, овако утопљеном, који се притом ни за тренутак не одвајаше од свог нарамка сламе, поче да се враћа руменило у образе.

Кад и краљица седе с њима, она лупи жезлом о под, те однекуд дојури северац и подиже саонице високо, премештајући их на суседно брдо, где се налазио њен Зимски дворац.

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

у.п.: Све слике преузете су са интернета.

Божићна бајка (3)

орачали су између улица, скрећући час лево - час десно. Из сваке куће допирало је светло, гласан смех и весеље. У једном тренутку, Милош не издржа, већ приђе једном прозору и завири унутра. Насред собе био је прострт сто са разноврсним ђаконијама, а поред њега лежали су упаковани поклони за Божић.

Пожелевши да уђе, малишан се неспретно саплео, правећи буку. Укућани, сви одреда дотерани, нагрнуше на врата и, приметивши га полегнутог у снегу, брзо му наредише да се чисти одатле.

Премда сад и није био толико усамљен, дечак ипак није могао да се радује колико би желео. То стално гурање и протеривање - на које иначе није навикао - повређивало га је. А од самог погледа на раскошну трпезу, осетио је глад и завијање стомака. Због изгладнелости и шетње без краја, спопаде га слабост. Но, није хтео да се покаже слабићем, већ стисну зубе и настави да прати Снешка, који се већ почео освртати за њим.

- Пожури! Пожури! – викаше Снешко, сачекујући га. – Закаснићемо!

- А има ли још пуно? – задихано се распитиваше Милош.

- Морамо што пре изаћи из града. Да бисмо уопште стигли, морамо најпре да нађемо Витлејемску звезду.

- Како? – загрцну се Милош, напречац се озаривши. – Витлејемску звезду???

- Наравно. Зар ниси желео да је видиш?

И нашавши нову снагу, Милош потрча тако брзо, да се сад већ утркивао са Снешком. Најзад, после дугог трчања, стигоше на крај града, где беше једна гостионица.

- Мораћеш да уђеш унутра – обрати се Снешко дечаку, уставивши се.

- Зашто? – упита овај невољно, јер му се гостионица није допадала, а и досадашње искуство са људима у том месту није било ни похвално, ни обећавајуће.

- Треба нам сламе. Иза гостионице се налази штала, па замоли гостионичара да ти да у нарамак колико можеш понети. Али упамти: ником ништа не говори, нити шта узимај у уста!

Милош климну главом у знак пристанка, али, и даље се снебивајући, додаде:

- А како би било да и ти пођеш са мном? Не иде ми се самом...

- То никако! – одречно ће Снешко. -  Истопио бих се, а то у овом тренутку не би било добро, Милоше... Хајде, и не бој се!

Малишан, немајући куд, осоколи се мишљу о Витлејемској звезди па закорачи у гостионицу.

Унутра је врвело од силног и надасве чудног света. Њихови погледи, речи и покрети устрашили би и одраслог, а не једног дечака. Но, сабравши сву храброст у песничице, Милош успе некако да се измакне огромним ручердама које су одовуд-одонуд покушавале да га зграбе, те да у свој тој гужви пронађе власника.

Власник је за шанком продавао пиће и силно се изненадио кад је видео дечака. Затим се, кезећи се, унесе дечаку у лице, питајући:

- Шта пије момак?

Наједном, све замре и све очи се устремише на дечака.

- Хвала, не бих ништа. Једино бих молио мало сламе, ако је могуће... – изусти он невешто.

- Сламе!? – чудио се гостионичар. – А шта ће ти слама?

Милош прогута кнедлу. Није смео да се ода, па крену да околиша.

- Знате, ципеле су ми бушне... – рече прво што му паде на памет и малко одиже ногу од пода.

Цела гостионица баци поглед на дечакову распалу ципелу.

- Идеш негде далеко...? – настави овај с подозрењем да испитује дечака.

Али Милош се није дао смести.

- Мокре су ми ноге, чико...

- Добро, де...! – дочека гостионичар немарно. – А имаш ли новац да платиш?

- Не – признаде овај.

- Е па, не може тако! Него овако: или да пијеш с нама, или да нам нешто отпеваш!

Цела гостионица прихвати то уз гласно одобравање.

Милош, нашавши се у небраном грожђу, најпосле пристаде да пева, али кад крену с песмом, он отпева прво што му на ум паде, и то баш – Рождество Твоје.

Кад је завршио, настаде мук. Потом сви почеше гласно да негодују, звижде, а власник, да му се не би муштерије разишле, брзо даде дечаку сламе у нарамак и избаци га напоље.

Снешко, који се био скривао у сенци, истрча пред Милоша чим се врата гостионице затворише. Зарадова се слами, али кад му Милош исприча шта се десило, брзо се сневесели.

- О-о! То нам није требало. Сад ћемо морати да будемо још опрезнији. Сасвим извесно ћемо добити пратњу.

- Какву пратњу, Снешко?

- Ватрену!

И само што он то изрече и повуче Милоша у сенку, на вратима гостионице се појавише две сподобе, које, по изгледу и понашању, наликоваше на њушкаве трагаче.

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

у.п.: Све слике су преузете са интернета

Божићна бајка (2)

еђутим, Милош никог није препознавао. И да све буде још чудније, био је одевен у неке дроњке, који нису били довољни да га утопле, а обућа на ногама му је била сва похабана. Могао је да осети хладноћу, и то толико стварно да се стресао.

Он помисли на кућу, те се стаде освртати око себе. Но, не само да није препознавао децу ни људе, већ му је и место било скроз непознато. А како у непознатом пронаћи познато?

Зима која је ледила његове младе кости натерала га је да се покрене. И он пође међу децу, али деца, видевши у њему одрпанца, почеше да га гурају, не дајући му места у игри. Слично се десило и кад је пришао одраслима: ни они нису имали разумевања за његову сиротињу.

Милоша је све ово збуњивало, али и плашило. Да му је бар да има неког познатог, чинило му се да би му било лакше. Већ је и вече падало, сви ће се разићи, а где ће он заноћити?

Сад већ помало и унезверено се осврћући, скрену иза ћошка. Улица је сва бљештала од разнобојних сијалица, које су красиле многе излоге.

Покушао је да уђе у неку од радњи како би се бар мало згрејао, али чим би се примакао неким вратима, на њима би се баш тог трена окренуо кључ у брави; муштерије више нису могле да уђу, скитнице поготово. Јер, гледајући га, сви су у њему видели баш то - скитницу.

Милошев страх је из часа у час постајао све већи, и он, стојећи онако промрзао на снегу и усамљен, поче да плаче. Ридао је силно и горко, готово незаустављиво ронећи сузе. Те слане капље нису стизале ни да падну на тло, већ су се још на образима ледиле, додатно их бојећи модрилом.

Ни сам није знао колико је дуго плакао, кад му се учини да га неко зове.

- Милоше!

Окренуо је главу у страну, али није видео никог. Стојећи тако, поново зачу дозивање:

- Милоше! Овде сам!

Окрећући главу у почетни положај, најзад угледа онога ко га је звао. Раширивши очи од смешане радости и чуђења, Милош, угледавши Снешка Белића, истог оног из дворишта, само стварног, и сам узвикну:

- Снешко! Жив ли си?

- Жив, жив! – потврђиваше снежни човечуљак, климајући весело главом.

- И причаш...!? – не скривајући запрепашћење, збораше Милош, заборављајући на тренутак на хладноћу.

- Наравно! – примети Снешко. – Мада не увек. Само кад се јави потреба за тим.

Милош га и даље загледаше с неверицом, кад наједном спази да Снешко уопште нема уста! Док су га правили, онако радосни, заборавили су да их направе.

- Али како причаш кад немаш уста? – натукну он.

- Може и тако да се прича – изјави Снешко без икакве нелагодности.

- Заиста?

- Заиста!

Милош се ту замисли па, присетивши се, додаде:

- Је л` кад је потреба?

- Дабоме! – потврди Снешко.

- А... о каквој потреби се ради?

- Ако се обојица потрудимо, сазнаћемо извесно. Али, кренимо, да не губимо време!

Дечак, премда и збуњен догађајима, погледа лево и десно, те упита колебљиво:

- А куда?!... Сем тога, мени је толико хладно, да осећам како су ми се ноге следиле и не могу да мрднем.

- Па о томе ти и причам! – збораше нестрпљиво Снешко, уједно скидајући са себе шал и пружајући га дечаку. - Божић само што није, а ти си положајник.

Милош захвално прими шал и, чим га огрну, осети како му крв проструји, а слеђене ноге се најзад покренуше. Али не стиже више да сазна о чудесном позиву, јер Снешко добрано одмицаше, и он, не желећи и плашећи се да га не изгуби, потрча за њим.

Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

у.п.: Све слике су преузете са интернета.

Божићна бајка

Божићна бајка

или

Потрага за Витлејемском звездом

од деда Уроша ори се од дечје граје и празничног весеља. У пећи пуцкета бадњак, ту је и печеница, а деца пијучу са родитељима и траже слаткише, орахе и воће у слами. Бадње је вече, пева се Рождество Твоје и узносе молитве пре вечере.

На трпези је све посно и, судећи по дечјим изразима на лицу, све укусно; једе се са слашћу и, што је најбитније, све се дели. Газдинска кућа је то, најимућнија у селу и, Богу хвала, ничега не мањка. Сви су сложни. Где чељад није бесна, како каже народ, ни кућа није тесна. А уз молитве и Бог помаже на добро.

Деда Урошу је пуно срце док их гледа како се радују тако окупљени на слами.

Бака Љубица и сама ужива у деци, и свој тањир, по обичају, пуни последња. Са посебном радошћу у срцу нуди јелом најстаријег унука, Милоша, који је с дедом и оцем поранио јутрос у шуму. Деда је, не скривајући понос, причао мањој деци о првом бадњаку њиховог најстаријег брата, док су малишани упијали сваку реч, уживљавајући се у причу.

Кад су завршили са јелом сви усрдно заблагодарише Богу. А кад отпојаше Рождество Твоје, деца зажагорише:

- Деда, испричај нам ону причу о милом Боги који се родио у пећини...!

Премда им је већ толико пута причао о Божићу, деда Урош дочека предлог оберучке - баш као да ће причу испричати први пут.

Наместила се и бака Љубица с њима да слуша, али и мајка им и отац; јер добрим причама не сметају ни године, ни понављање.Ипак, најпажљивије је, чинило се, слушао Милош.

Сад, кад је порастао до свог првог бадњака, желео је да запамти што више од дединог казивања. То ће му користити и на веронауци, али још више од тога је осећао да, као носилац бадњака, има дужност и обавезу да зна – као што деда Урош зна!

Попут сунђера, упијао је податке о јављању Архангела Богородици, о Праведном Јосифу, о бекству у Мисир, о мудрацима који су дошли да се поклоне малом Исусу. Али, на помен Витлејемске звезде, очи дечака се раширише од неке њему непознате драгости и радозналости. Не могавши да се отме непознатом осећању, у једном тренутку чак гласно прозбори:

- Како бих ја волео да сам могао видети Витлејемску звезду!

Деда га погледа и препозна искрену жељу у изразу лица дечака, што га, у исти мах и обрадова и сневесели. „Како сад удовољити таквој жељи?“, мислио је, „јер је дечја душа нежна и с њом се мора опрезно руководити. Она лако прима веру, али је тешко веру међу људима очувати; поготово кад си млад.“

И ту загрли свог унука, а кроз причу се такну слепила Иродовог, као и људи који су одбили да приме Свету Породицу на конак.

- То што људи имају очи не значи да и виде. А Витлејемску звезду могао је да види само онај који је гледао срцем.

- Шта то значи „гледати срцем“? – упита Милош знатижељно.

- У простоти – одговори деда Урош загонетно, милујући га по глави.

- У простоти... – понови Милош више шапатом за себе, чудећи се и устајући са сламе. Затим оде до прозора и погледом потражи Снешка Белића, кога су данас направили у знак радости што је и снег пао да својом белином узвелича рођење Богомладенца.

Док га је гледао онако уређеног, са шеширом на глави, шаргарепом уместо носа и дугмадима као очима, са шалом око врата и две гране уместо руку, Милош примети:

- Можда ти знаш шта то значи. Ипак си ти дошао одозго и ближи си Богу. Штета је што не умеш да причаш...

Ту се Милош одвоји од прозора и седе поново на сламу, настављајући да слуша дедино казивање. Кад се, најзад, од приче опростише, кренуше сви на починак, како би ујутро могли поћи у храм на Божићну литургију.

Милош је, и даље мислећи о Витлејемској звезди, први легао у кревет. Након молитве Анђелу чувару, он склопи очи и поче лагано да клизи у сан. Беше то најнеобичнији сан од свих икад сањаних, у који ћемо и ми завирити за који тренутак. Но, најпре нам се ваља осврнути на битан догађај који нам је промакао.

Наиме, празничну радост Бадње вечери су, невидљиво са домаћинима, прослављали и њихови анђели чувари. Тако, док је Милош стајао крај прозора и размишљао о Витлејемској звезди, на њега је помно мотрио његов Анђелко, бележећи његове мисли. Није га напустио ни док је тонуо у сан, у којем се нашао окружен снегом, децом која су се играла и светом који је крај њега журно пролазио.

Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

Мир Божји, Христос се роди!

у.п.: Све слике су преузете са интернета.

Први бадњак

Слика је преузета са сајта:  http://www.vozd.in.rs/badnji-dan.html

Почело се смркавати.

На огњишту се давно распалила ватра. Злаћани пламен повија се изнад дрва, прашти и пуцкара, освјетљујући чак и онај кутић, гдје се стари мачак савио па спава. Из даљине почело да се разлијеже Рождество твоје. Кроз онај сумрак некако чудновато трепери и губи се, да се затим споји са другим, с друге стране, док најпошље не одјекне читавим селом. И тада све пропјева!... И небо са својим звијездама и шума са обијељеним дрвећем и куће са старим димњацима и све као да пјева и отпијева ову лијепу Божићњу пјесму...

А око огњишта сјели стари Марко и његова Јока. Загледали се у ватру и обоје ћуте. Замишљени су, суморни. И објема се, кад и када, отме тежак уздах из прсију. Тако слушају пјесму... Они пријатни звуци као да њима не годе. Они им као капље олова падају на срце и ту се смрзавају, тиште га... И срце мора да проплаче и стари морају обрисати сузе, макар и кријући једно од другога...

— Нама к’о да и није Божић — вели стари, тек да говором колико толико олакша муку. — Трећа је година, како га не славимо... Еј, пуста кућо моја!...

Старица не одговори ништа. И она, гледајући у ватру, сјећа се старих, срећних Божића и уздише за њима...

А стари настави:

— А прије, прије мој Божић био бољи, нег’ туђих хиљаду! Мој Станко, па мој Гојко били су уза ме, к’о два моја крила. И кад ја понесем први бадњак, а њих двојица два друга, није ми се чинило друкчије, него к’о да летим. И лијепо сам слуш’о онда, како ме анђели Божји милују крилом по образу и к’о да ме љубе... И тада ти запјевам Рождество да сва кућа звони!... Пјевају и Станко и Гојко уза ме, па ми се чини, да сам виши и од патрике, кад у цркви запјева са својим калуђерима... Све ми тад лијепо и драго па би свакога пољубио и са свакијем се мирбожио. И кад погледам у небо, чини ми се, к’о да видим лице Господа, како се смије на ме и на моју кућу... И тада па’нем на земљу, па се молим: Господе, подржи ме у ’вакој слави! А Станко и Гојко једнако пјевају и њихови ми се гласови разлијежу у души, к’о јек оних звона црквених... А сад...

Стаде. Није имао више снаге, да пусту садашњост сравњује са таком прошлошћу. Погледа у старицу. Она ћуташе као и прије. Он обухвати главу објема рукама и замисли се.

Сјети се Станка. Као да сад гледа, како га мртва донијеше из једне механе. Казаше, да је ашиковао са некаквом дјевојком, коју и други заволио, па — платио главом. Остаде му само Гојко. И он загледа дјевојку, ожени се и — умрије. Остаде му удовица, са дјететом у повоју. И ово је трећа година од његове смрти, а у овој се кући не прослави Божић. Нити се уносили бадњаци, нити се клала веселица, ни китио бршљан, ни ништа. Готово као да и није то српска, него латинска или, Боже сачувај, поганска кућа. Кад сва друга браћа веселе се и пјевају, ту се плаче и уздише. Баш као да је Господ, који се некада, како се старцу чинило, смијао на њу, сад окренуо своје лице, а они мали анђели далеко бјеже и облијећу око других, сретнијих кућа.

Старац тужно заврти главом. Старица отра бошчом сузе и подстакну ватру жарачем. Тиме као да хтједе и своје и старчеве мисли скренути на другу страну.

Тога часа отворише се врата, а на њима се јави Гојкова Стана, носећи у нарамку трогодишњега синчића. Њезино лице бијаше некако ведрије него обично, а и глас јој, кад је назвала Добар вече звонкији него обично.

— Ђе си била? — запита стари и погледа је пажљивије.

— У шуми.

Стари зину.

 — У шуми?

 — Јä... Отишла сам, да усијечем бадњаке.

Старац се заблену у њу као у какво чудо. Као да је погледом тражио, да протумачи своје ријечи. Она се благо осмјехну и понови исто.

— Ама што ће бадњаци? Коме ти бадњаке? — промуца стари.

— Нама — одговори она мирно. — Мој Раде хоће да превесели ђеди бадњаке...

И показа руком на дијете, које се анђелски осмјехиваше, пружајући обје руке према дједу.

Старца нешто стисну у грлу. Он скочи са свога мјеста, стаде пред невјесту и прошишта:

— Ама шта ти то мени кажеш?

— Мој Раде хоће вечерас да те обесели.

Она се опет благо осмјехну и дође слична самој Богородици, како је на иконама сликају, са Исусом у наручју. Староме се учини иста така! И он је за час разумједе.

— Сад знам... Сад све... Сад...

И узе јој малога и као вјетар истрча напоље. Стана хитно приступи једној ћаси, која је већ била напуњена пшеницом. Зграби пуну шаку и пружи старој.

— Мајко, поспи унука шеницом!

Тад се помоли стари на вратима. На глави нема капе, него му сиједа коса неуредно пала по раменима, а читаво му лице добило друкчији израз. Сав се некако разведрио и заруменио, а блажено се смјешка. И такав се наднио над златнокосим унучетом, па му придржава подужи бадњак, кога оно за крај држи...

 — Слетна веце — протепа мали и запе.

 — И сјутра Божић и сви дани по Божићу! — настави стари, некаквим надземаљским гласом.

Стара замахну, да их поспе пшеницом, али јој рука задрхта и пшеница се просу по ватри. Стана их засу обојицу. Унесоше два бадњака.

А кад трећи укрстише, Стана пружи староме чашу.

— Пјевај Рождество! — рече маломе.

— Лоздество... — поче мали и опет стаде. А старац прихвати и лагано настави.

Дршће му глас, дршће рука, дршће читаво тијело, а сузе се слијевају низ образе и падају на бадњаке. Тако заврши пјесму.

— Здрав си ми ти — рече затим, окренувши се маломе. — Здрав си, снаго моја!... Срећо моја!... Пуна кућо моја!...

Загрцну се и глас га изневјери, а сузе га наново облише. Он испусти чашу, стиште малога и поче љубити, притискујући га све то јаче на старачке груди...

Најпошље као да се освијести. Отра сузе.

 — А шта ћу плакат’ данас? — рече. — Зар ми данас и опет није срећа у кући запјевала?... Ево ја опет чујем, како ме анђели милују и видим Господа, како се смије на ме!

Па се окрену старој.

— Бабо! Ходи и ти загрли унука!... Сад нам није кућа пуста... Нисмо више самохрани!... Има нам ко бадњаке превеселити.

И пружи малога старици.

Светозар Ћоровић

Божићни поздрав безбожницима

Станите ви, верни, мало у страну. Вама се обраћамо свакога Божића. Ви знате шта је милост и истина, па се само трудите да тиме живот свој осветљавате.

А сад хоћемо да проговоримо реч отпалим од вере наше, барјактарима безбоштва, браћи по крви и језику но туђинцима по духу и мислима.

Ви заглушисте свет виком, да је вера опијум народа, али за доказ тога не показасте од своје стране ништа друго до крв, окове и тирјанлук.

Зашто се никад не запитасте: ако је вера опијум за простаке како се њоме опише најславнији философи: Декарт, Кант, Фехнер, Соловјев? и мислиоци као Паскал и Манциони?

Ако је вера опијум за глупаке, како се тим опијумом занеше најгенијалнији песници: Данте, Шекспир, Милтон, Иго, Пушкин, Достојевски, Његош?

Ако је вера опијум за дроњаве сиромахе по селима и гудурама, како да се културни варошани опију и подигну величанствене храмове тој вери у Цариграду и Риму, у Паризу и Берлину, у Лондону и Њујорку?

Ако ли је вера опијум за себре и робове, како за ту веру пође у смрт цар Лазар и цар Константин, и толики други славни кнежеви и великаши разних народа и језика?

Ако је вера опијум неписмених и неуких, како прихватише тај опијум највећи зналци светски: Коперник и Њутн, и Франклин и Мендељев, и Крукс и Пупин, и Оливер Лоџ?

Ако је вера опијум за неславне и презрене, како у име тога опијума оставише круне и господарство и богатство толики људи и жене и повукоше се у самоћу и сиромаштину, да што боље послуже вери?

Ако је вера опијум за младе људе као што је био Растко Немањић и Јоасаф царевић Индијски, како да се том опасном дрогом опије мудри и опрезни старац Немања?

Ако ли кажете, да је вера опијум за старе баке, како онда објашњавате да се њом опише толике девојке као: Ирина и Марина и Параскева и Ефимија и друге, и многе друге?

Речете ли, да је вера опијум за плашљиве регруте, како да онда буде опијум и за храброг Минина и Пожарског, и Карађорђа и Милоша, и Вашингтона и Гарибалдија, и за Фоша и Хега, и за најновије четири војводе српске?

Ако ли најзад - притешњени овим нашим питањима - узвикнете: вера је опијум за несоцијалисте, али не и за социјалисте, ми ћемо вас запитати: како онда да се опије вером толики број највећих социјалистичких идеолога и вођа као што су: Сен-Симон, Овен, Фурније, Макдоналд, Хендерсон, Лансбери и други убеђени социјалисти и у исто време убеђени хришћани?

Или ви сматрате безверство патентом искључиво словенских социјалиста? Бакуњина и истераних руских семинариста?

Кажете ли, да су веру измислили богаташи да би држали сиромахе под својом влашћу, онда значи, да никад нисте погледали ни на пећину Витлејемску ни на Голготу, нити сте чули за стотине хиљаде мученика Христових, на чијем се мучеништву утврдила вера у свету!

О, браћо по крви и језику али не и по духу Божјем, подигните храм Богу живоме, и то највећи што постоји и што је икада постојао на земљи. Гле, много премного дугујете ви вери Христовој. Јер да вера Христова није укротила дивље Сармате и од њих начинила питоме Словене, од крвожедних зверова благе руске овце, ви никад не би могли доћи до силе и власти над тим народом. Него би прошли као и друг Спартакус, кад се кренуо да отме власт од опаких Римљана, вучјом крвљу задојених.

Не један храм на земљи Словена, него сву земљу словенску учините храмом Христовим. То је мисија Словена. А оно што ви сад радите није посао Словена но Сармата. Без вере Христове Словени неће бити спасење свету но проказа. У страху од проказе свет нас је почео да ограђује карантином.

Но, да ли ћете ви хтети чути реч од брата? Због старе словенске немоћи, да се реч брата не слуша, вама ће ова наша реч свакако бити мрска и отужна. Зато бар чујте и примите реч рођака. Примите реч оног нашег честитог рођака из Индије, оног славног и велемоћног убожјака, Гандија. Погледајте и видите човека од вере, како без ваших насилних метода влада једним народом два пута многобројнијим од свих Словена укупно. И како га љубав народна штити боље него вас армирана кола с митраљезима.

Тај Ганди вам је поручио - чули сте: „Док год у Русији влада безбоштво и материјализам, и док год се Русија не одухотвори, Индија не може с Русијом.“

Тако вас ето и Индија ставља под карантин а не само западни капиталисти. Тако вођ Индије опомиње Словене на праву линију, на праву мисију њихову.

То вам је Божја опомена кроз рођака. То вам као од Бога поручује рођак Индијац. А брат Словен вас поздравља прошлим и будућим поздравом човечанства: Христос се роди!

„Братство“ - 1931. г.

„Омилије“, Свети Владика Николај Велимировић

Тата

Ко говори деци

У једном разговору са братом у Христу исприча ми он о догађају којем је сам присуствовао и који га је дирнуо до суза.

Једном приликом, прича он, уђе у храм на службу, а док је ишао према аналоњу да се поклони и целива икону Пресвете Богородице, пред њим, у реду, стајао је деда са унуком. Дечак је имао између годину и по дана до две и деда је морао да га подигне како би пољубио икону. Док га је држао, малишан је, гледајући у икону, говорио:

- Мама...

Деда се наједном збунио и, још држећи га, поче да му објашњава:

- То је Богородичица, сунце декино...

Али, за разлику од деде, дете се није дало збунити, већ понови:

- Мама...

Деда је очигледно помислио да дете тражи маму. Да би предупредио дететово неспокојство, деда настави да објашњава детету:

- Није, пиле, мама, већ Богородица...

Али дечак га погледа онако како то само мала деца умеју кад примете да их одрасли не разумеју и, подигавши прстић, показа на Христово Распеће у близини, поновивши:

- Мама!...

Деда је најзад разумео и, сав озарен и дирнут, пољуби дечака, потврђујући:

- Да, чедо дедино, Његова Мама!

За споменар сачувала причалица

Недеља у цркви

Црква није у брвнима, већ у ребрима - говоре други - зато се можеш помолити и код куће.

То је тобож руска пословица, која међутим припада нашим примитивним секташима који су се, насупрот речи Божијој, одвојили од Цркве. Бог заиста обитава у телима хришћана. Међутим, Он у њих улази кроз Свето Причешће које се даје у храмовима. Притом је и молитва у храму изнад молитве у дому. Свети Јован Златоусти говори: „У заблуди си, човече: наравно, могуће је молити се и код куће. Али молити се тако као у храму, где је мноштво отаца, где се једнодушно узноси песма Богу, код куће је - немогуће. Нећеш брзо бити услишан, молећи се Господару у себи, као што ћеш молећи се са браћом. У храму постоји нешто више: једнодушност и сагласје, савез љубави и молитве свештеника. Због тога и предстоје свештеници да би молитве народа као слабије, сједињујући се са њиховим најмоћнијим молитвама, заједно усходиле на небо... Ако је и Петру помогла молитва Цркве и извела из тамнице тај стуб Цркве (Дела ап. 12:5), онда ми реци како ти пренебрегаваш њену силу и како можеш имати оправдање? Послушај и Самог Бога који говори да Га умилостивљују побожне молитве многих (Јон. 3:10-11)... Не моле се само људи овде, већ и анђели припадају Господару и Архангели се моле. Само време им помаже, само жртвоприношење садејствује. Као што људи узевши маслинове гране машу њима пред царем, подсећајући их тим гранама на милост и човекољубље; исто тако и анђели који, уместо маслинових грана, умољавају Господара за род људски и који чине само Тело Господње, као да говоре: молимо се за оне које си Ти Сам некада удостојио такве љубави Своје да си за њих предао Своју душу; изливамо мољења за оне за које си Ти пролио крв; молимо за оне за које си на жртву принео Тело Своје“ (Слово треће против аномеја).

Тако да је и овај изговор потпуно неоснован. Јер колико је светији дом Божији од твог дома, толико је и виша молитва која се приноси у храму од домаће молитве.

Свештеномученик Данил Сисојев

Винча!

Становници Цириха падали су као мртви. Желите ли знати због чега, погледајте видео.

А онда погледајте са чиме се боре грађани Винче, а што, и поред свих позива медијима и новинарима, не налази одјека, нити пробија медијски мрак. Зар оно што не може нигде у свету, сме да се ради нашој деци?

Скандал у Немачкој (2)