Све у причама бива

Размишљање либералног хришћанина

Једном се мој познаник у тренутку искрености распричао: „Себе сматрам Хришћанином, али волунтаристом. Ја сам један од оних који желе да споје хришћанску веру с реалним захтевима савременог живота. Ја сам за идеју, а не за догму: пошто се свет мења, значи и хришћанство треба да се промени, иначе ће престати да задовољава потребе наших савременика и црква ће се наћи у изолацији, као да је „кинеским зидом“ опасана и одвојена од друштва.

Ја сам за савез религије и науке; нисам фанатик и зато сам убеђени присталица легализације абортуса, али желим да унесем у ово питање максималну јасност: да ли за време абортуса убијамо човека или не? Пошто сам хришћанин, морам признати да овде постоји убиство, али мотивисано убиство - жртвовање индивидуе ради добра и постојања човечанства. Ставити друштвени интерес изнад личног представља морални акт, који не противречи хришћанству. У свим земљама, укључујући и хришћанске, постоји суд. Суд је самозаштита друштва од људи који посежу на његову безбедност и благостање. У неопходним случајевима суд доноси смртну пресуду. Нерегулисани наталитет угрожава друштвене интересе и зато су абортуси један од облика самозаштите друштва од оних потенцијалних становника земље који могу да наруше екологију и да створе сувишне проблеме. Чак и у старогрчким градовима-државама, међу којима је и најхуманија Атина, постојао је закон који је ограничавао број становника: људи који су у граду били преко утврђене норме протеривали су се у грчке колоније које су се налазиле на огромном пространству хеленистичког света. Чак и велики Сократ замало да буде протеран због опасности пренасељености престонице у процвату. Тако и ми уз помоћ абортуса шаљемо нерођену децу из овог света, како се каже, у бољи свет. Међутим, хуманизам ипак треба да буде спојен са праведношћу, зато, хајде да анализирамо питање о томе шта представља човек, како га наука дефинише. Аристотел је писао: „Човек је друштвена животиња.“ У књигама из савремене антропологије постоје следеће дефиниције: „умешно биће“, „разумно биће“. Једно од етимолошких значења речи „антропос“ је „онај који стоји право“. Овакав смисао имају латински термини „хомо еректус“ и руска реч „человјек“ - глава усмерена на горе. Постоје и други називи: „биће које производи оруђа за рад“ и др.

Ја сам хришћанин и зато признајем да је нерођено дете човек, али истовремено морам да се ослањам на науку и да абортус сматрам неопходним начином за селекцију, узимајући притом у обзир научну дефиницију човека. Нерођено дете не одговара ниједној од научних дефиниција, дакле са научне тачке гледишта оно не може да има људска права. Људски плод није друштвено биће и за то нису потребни посебни докази. Он не одговара дефиницији „онај који право стоји“ или „човек“. Он није „хомо сапиенс“ – „разумни човек“, јер се разум испољава у релацијама са светом који нас окружује и укључује способност логичког мишљења. Он се не може назвати „умешним човеком“, јер представља пасивног потрошача. Не одговара марксистичкој дефиницији као „биће, које производи оруђа за рад“, пошто не производи ништа, већ живи на рачун другог организма. Дакле, на плод се не могу применити дефиниције човека које су нам дале наука и философија, дефиниције које разликују човека од осталих бића на земљи. Зато, са тачке гледишта научних представа и философских категорија абортус не може да се назове убиством, већ само прекидом трудноће.

Ја сам за селекцију засновану на објективним научним подацима, али не треба бити једностран: принцип селекције треба учинити универзалним, заснованим на философским дефиницијама човека. И кад човек испадне из ових категорија, он престаје да буде човек постајући некакво безлично биће.

Залажем се за право родитеља да убијају своју нерођену децу која још нису ступила у однос са околином. Али, желим да изједначим са овим правом и други закон: с правом деце да убијају своје родитеље кад родитељи, због болести или старости, губе својства која дефинишу човека. Без овог закона право родитеља да располажу са животом нерођене деце биће неправедно и једнострано. Но, приликом легализације супротног права или чак обавезе деце да убијају родитеље, законодавство ће стећи уравнотежену и хармоничну форму. Овде је главно да се оствари принцип реципроцитета: родитељи и деца ће бити стављени у исту ситуацију и биће једнаки пред законом.

Као што смо рекли, „човек“ значи „онај који право стоји“. Ако је родитељ болестан и не може право да стоји, он испада из категорије и дефиниције човека. У том случају деца имају право да га убију као биће које се изродило. Ово се може учинити на хуман начин, на пример, тако што ће се родитељ који је везан за кревет успавати великом дозом морфијума. Међутим, правичност захтева да се убије као што се дете уништава у утроби - да се жив исече на делове, да му се одсеку руке и ноге и да се он да за производњу козметичке креме. Ако родитељ постане сенилан или се код њега развија склероза, он престаје да буде „разуман човек“, дакле, по мало чему се разликује од мајмуна; тачније, мајмун га превазилази својом домишљатошћу. Ово је у потпуности довољан разлог да би се човек ослободио непотребног оптерећења: бриге о човеку који брка лица и имена и чак не препознаје своју децу.

Један од аргумената заштитника абортуса јесте опасност од пренасељености земље. Дакле, убијајући родитеље, који су пали у старачко слабоумље, деца штите човечанство од пренасељености. Убијати различита лица ради среће колектива јесте један од примера практичног хуманизма. Данас лекари све упорније, приликом откривања било које болести код детета, захтевају да се изврши абортус, а у неким случајевима (на пример, приликом радиоактивног зрачења) абортус се врши и без жениног пристанка. Зато, ако је човек доследан у праведности, деца имају право да прережу гркљан својим родитељима. А пошто дијагностика плода често бива погрешна и родитељи се могу убијати и на основу саме сумње да постоји болест. Један од назива за човека који му је дат у новије време је „умешно биће“. Ако стари родитељи не умеју ништа да раде сем да гунђају, деца имају право да прекрате њихово постојање које више никоме није потребно - не оптерећујући друштво расходима за пензију. Ако жена може да оде у болницу и да изјави да је одлучила да абортира и лекар мора да се сложи са њеним правом да ли ће дете живети или не, зашто јој се не да слично право доношења одлуке да ли ће родитељи живети или не? Ако плод с непотпуно развијеним телом још није човек, старац са организмом који деградира је бивши човек. У том случају може се позвати лекар-геронтолог који ће одредити степен деградације и дати деци потврду оверену печатом, која дозвољава ликвидацију родитеља који никако да умру, а истовремено и потврду о томе да лешеви родитеља нису инфицирани и да могу бити употребљени у привредне и медицинске сврхе. Родитељи се, убијајући своју децу, не брину за сахрањивање њихових лешева, па зашто су деца дужна да сахрањују родитеље у скупоценим сандуцима и да плаћају место на гробљу? Ако може да се убије дете, које би могло да израсте у неког новог генија или народног јунака, зашто се не може убити старац који је мало шта добро учинио за свог живота и још захтева од својих ближњих посебну пажњу? Где је ту логика? Зашто нерођени може да се убије, а онај ко је већ рођен не сме? Јер правни друштвени закони не смеју да се заснивају на емоцијама, већ на гранитном темељу правичности. Закон о томе да плод може да се уништи, а дете не сме, представља противречност: јер рођење је само измена спољашњих услова у односу на живо биће, а уопште не почетак живота. Испада да човек, који стоји с једне стране реке може да се убије, а с друге не сме. Овде је ствар пре у емоцијама, а не у правичности. Лакше ти је да убијеш онога кога не знаш; лакше је бити џелат који пуца у леђа. Приликом абортуса убицама се даје „олакшица“, нешто као психолошка заштита - да не виде онога кога су осудили на смрт.

Постоји још један битан фактор: законе доносе они, који су се већ родили. Они не могу да замисле себе на месту нерођене деце, али могу да размисле о времену (далеком или блиском) кад ће сами постати старци. Зато се закони, који дозвољавају абортус не тичу њих лично, а право реципротитета на убиство оних који су подвргнути дегенерацији може да се окрене против њих самих. Кад би новорођена деца могла да издају законе она би дала право да се убијају и они који су се одлучили на абортус и они који саучествују у овом гнусном злочину. Добијамо парадокс: незрели плод може да се убере с гране и баци у ђубре, а презрели, који трули не сме! Зар треба чекати да он падне на земљу? Ако се узбере зелени плод то се никога не тиче, а ако се узбере онај који трули то је злочин. Зато или треба заштитити људску личност у свим стадијумима њеног развоја и постојања или довести у равнотежу тасове на ваги правосуђа: дозволити да се уништавају људи који заостају од општепризнатог еталона. Ову девизу је изразио песник Хајне:

Нека мртви труле у гробу,

живоме дај живот и у потпуности,

а ја сам млада и лепа,

и срце игра у мени.

Међутим, кад би се Хајнеова девиза озаконила, њега самог би требало убити пошто је боловао од прогресивне парализе, тим пре што је последње године свог живота провео у постељи као живи леш.

Дакле, ако дајете родитељима дозволу да уз помоћ џелата секу на комаде своју нерођену децу, дајте и деци право да вешају поред врата својих кућа сопствене старе родитеље. Међутим, и то ће бити хуманије у поређењу с оним што се ради с бебама кад се оне черече и на тај начин се обнавља средњовековна казна, која је била предвиђена само за најгоре злочинце.

Реченом додајемо и то да деца уз постојање истог права могу да убију само двоје људи – оца и мајку, а родитељи лишавају живота много већи број своје деце, тако да ни овде није могуће остварити потпуну једнакост. Али нека се макар делимично оствари правичност закона и реципроцитет човекових права.“

Архимандрит Рафаил Карелин

Мислим о теби, љубави

Хорда

Хорда. Вековима је та реч одзвањала у ушима многих народа и означавала крваве нападе и разна понижења за људе. Средином XIV века, власт Хорде простирала се на великом делу Евроазије. Чак је и Московски кнез морао да плаћа откуп за свој народ. Када мајка кана Џинибека изненада ослепи, он шаље гласнике у Москву да им дође московски "чаробњак" митрополит Алексеј, и врати јој вид. На ту карту стављена је судбина целокупног народа. Невољно, митрополит Алексеј одлази у Хорду незнајући ни сам шта га тамо чека...

Беседа на дан сећања на светитеља Алексија Московског

Чудо о Тајдули

Моја "Долче Кабана"

На интернету наиђох на модел Долче Кабана ташне, који ме је инспирисао и упослио. Иако је боја модела била златкаста, определила сам се за белу у овом покушају, јер је бела боја најзахвалнија: бели конац можете прати без бојазни да ће пустити боју, чак га можете и искувавати. И овог пута сам се ослонила на Сент Џорџ и њихов Cotton Cable. Такође сам при изради користила и карике, као и сребрни ланац, док ми је за ручке послужила бела еко кожа. И то, на крају, изгледа овако:

Филм: ОТАЦ

 

Беседа о правој вери

Филм о Светом Сави

Шта је брак?

Други дан је Платон упитао учитеља:

- Шта је брак? Како га могу пронаћи?

Учитељ му овако одговори:

- Испред тебе је бујна шума. Крени напред не окрећући се, и обори само једно дрво. Ако нађеш највише дрво, пронашао си брак.

Платон је кренуо напред и након краћег времена се вратио са дрветом. Дрво није било бујно нити је било високо. То је било само обично дрво.

Учитељ га упита:

- Зашто си оборио тако обично дрво?

Платон одговори:

- Због мог претходног искуства. Преходао сам до пола шуме. Овај пут сам видео дрво и осетио да није тако лоше, па сам га посекао и довукао га овде. Нисам хтео пропустити прилику.

Учитељ му тада рече:

- Е ово је брак!

Љубавна књижица

Јуче си отпутовала. Рекла си да не знаш кад ћеш се вратити... Да ли ћеш се уопште вратити? Зачудо, дала си ми своју фотографију и адресу. Да ли је то знак да не намераваш да се вратиш?

Ако ти будем писао, рекла си да то урадим руком, старински, обичном поштом. Волиш да писмо путује, не електронски. У путу и у времену писмо добија на вредности – рекла си.

Да ли ћу умети да ти напишем писмо? Никад нисам написао приватно писмо. Писмо је нешто коначно и несавршено. Кад га пошаљем, не могу га више ни поправити нити допунити, а већ сутрадан, додао бих нешто важно или лепо...

Купио сам ову књижицу с благим линијама. Има једна нова кафе-књижара у центру, у Змај-Јовиној. Ту се продају разне лепе свеске и оловке, из увоза. Ова је мала, џепна. У њој ћу да ти пишем, уместо писама. Кад је испишем, послаћу ти књижицу. Ако се пре тога вратиш, још боље – књижицу ћу ти поклонити.

Да ли да негде напишем твоје име? Или, пак, своје? Име се пише на стварима које не желимо да изгубимо – да би могле да нам се врате.

Ово ће бити дневник једне чежње.

Књижица самоће.

Овде ћу мислити о теби.

Драган Лакићевић

Божићна бајка (8)

ред њим више није била пећина, већ велелепни храм, а уместо Витлејемске звезде, на храму је сијао златни крст. На средини храма била је икона Рождества, и на њој Богородица, Праведни Јосиф, во, магаре, јасле и у јаслама мали Исус.

- Али шта ја да поклоним Христу? – упита Милош, сетивши се тројице царева.

- Ти си то већ учинио, кад си своје срце начинио јаслама за Њега – одговори његов Анђелко, пропуштајући га на вратима.

На Царским Дверима, сав у златотканој одежди, стајао је свештеник, држећи у руци Свети Путир, и дочекујући га речима:

- Приђи, душице Божија! Једи и пиј!

Милош пође према Путиру, али не стиже до њега, јер га у том прекину некакво благо дрмусање:

- Христос се роди, сине! Устани! Божић је!

Био је то дечаков отац, који га је будио из сна. Дечак хитро скочи, отпоздрављајући оцу:

- Ваистину се роди! Тајо, да знаш какав сам сан сањао...!

- Испричаћеш ми кад се вратимо из цркве. Важи? – рече отац.

- О, да! Морам да се причестим! – одважно дочека Милош.

На брзину се обукавши и са свима се поздравивши, он најпосле отрча до прозора. Његов Снешко је и даље стајао на месту, али му се учини веселији него јуче, премда и даље немајући уста. Затим оде до деда Уроша.

- Деда, да ли би могао да ми купиш икону Анђела чувара? – упита.

Деда се сав озари због унукове молбе, те пољуби дечака у чело.

- Са великим задовољством, чедо дедино!

- Нема на свету таквог војника какав је Христов војник! – поносно изјави Милош.

- Како, молим?! – насмеја се деда заинтересовано.

- Причаћу ти кад се вратимо из цркве!

У том се зачу неко куцање на вратима.

- Ко би то могао да буде? – чудио се тобоже деда. – Да видимо!

- Положајник! – тихо се разлеже из грла свих.

Милош, још увек под утиском необичног сна, потрча да уз деду види кога им то Божић доводи у госте. Кад су отворили врата, угледали су на прагу једну цурицу, оскудно и обувену и одевену, али са најлепшим осмехом који су икад видели.

- Хлистос се лоди! – поздрави их звонким гласићем.

- Ваистину се роди, Душице, чедо дедино! Па ти си наш положајник! Хвала Ти, Боже, на овој радости! – обрадовао се старац у духу, те загрли цурицу и са сузама је стаде љубити.

Милош, видевши је и чувши јој име, и сам се обрадова у срцу, премда је само слутио ко би она могла да буде, али није знао.

Затим приђе девојчици и, узевши је за руку, уведе је у кућу, док је деда остао на вратима.

Бака Љубица, угледавши је, и сама се расплакала, док је Милошев отац пожурио да је дочека. Јер Душица је била ћерка његове сестре, која са родитељима живи на страдалном Космету.

Данас, на Божић, сви је виде, изузев деде, први пут.

У том се на вратима појавише и Душичини родитељи. Радост и сузе нису престајали да се смењују.

Милош је очаран маленом. Не, он од ноћас не види како је ко обучен, већ гледа у девојчицин осмех, препознајући у њему сјај Витлејемске звезде.

Кад то нађеш, остало се дода. Јер осмех, дечји осмех, знак је да су ту и јасле малог Исуса. А где је Исус, ту је и Богородица са светима, а са њима и најхрабрија војска анђела и арханђела.

Па кад су већ ту, зашто онда не отворити срце и примити Најлепшег Госта?

И како не спознати истинитост речи:

„Не бој се, само веруј!“

Претходна - Почетна

Аутор: причалица Јелена Јергић

(за лекторски део заслужна је моја дивна Ви)

Божићна бајка или Потрага за Витлејемском звездом

у.п.: Све слике преузете су са интернета.

Божићна бајка (7)

илош напокон одреши вола и магарца и брзо их уведе у пећину, која је сва блистала под сјајем Витлејемске звезде. Од њиховог присуства и дисања она поче лагано да се загрева.

Милошу поскочи срце, али ту се не задржа дуго, већ потрча да се нађе пријатељу у невољи, премда не знајући ни како ни чиме.

Само што је извирио напоље, кад Снешко викну:

- Лези!

Дечак хитро скочи у снег поред пријатеља, кад тик изнад њих пролети огромна крилата змија, из чијих уста севаше ватра. Затим се, јурећи с брда, појавише и оне две уходе са својим режећим зверима.

- Милоше, слушај ме добро! – говораше Снешко дечаку, али овај пут обраћајући се његовом срцу, а не ушима. – Дошли су по нас обојицу, како би спречили Рождество Христово, али још има наде да се са њима изборимо.

- Како? – упита Милош, који и сам, дивна ли чуда, збораше на исти начин.

- Један од нас мораће да учини жртву!

Али Милош ту не стиже ништа ни да помисли, кад се напречац Снешко подиже из снега и крену према ватреним прогонитељима. Две уходе брзо сјахаше са звери и појурише ка њему. Видевши ово, и сам Ватрени господар слети на земљу и готово победнички крену ка њима.

Али ту се ни Милош не улењи, већ и сам скочи, вичући:

- Не дам вам Снешка!

Кад је снежни човечуљак био подједнако на дохват руке свима, он се нагло окрену према Милошу и, пруживши му руке, добаци:

- Узми!

Таман што Милош уграби Снешкове руке, кад га се уходе дочепаше. Али то им не донесе никакво задовољство, јер у трену кад га дотакоше, они осетише врелину у прстима, од које силно зајаукаше, а Снешко ишчезе да од њега не остаде ни пара.

Дечак осети силан бол због губитка пријатеља, али још увек храбро стојећи на бранику вере, он обриса сузе, па спусти поглед на младу храстовину, коју је држао у рукама. Затим, осиливши се у духу, подиже је високо и укрсти, узвикујући:

- Беж`те, але, ја сам Христов положајник!

На ове речи се опече и сам Ватрени господар, који мораде чак и да устукне, али то само повећа његову и иначе преку нарав, те он крену да се надима како би по дечаку и пећини осуо ватру. Но дечак није узмакнуо ни за трен, и даље држећи крст у рукама.

А док је тако стајао, ишчекујући напад немани, сјај Витлејемске звезде дотаче се храстових гранчица. И тог тренутка крст се показа правим!

И не само то: Милош зачу познати глас:

- Не бој се, само веруј!

Одмах га је препознао – био је то Снешко. Тако је бар мислио, све док се није окренуо: иза њега је, сав у сјајној одежди и са мачем у руци, стајао његов Анђео Чувар!

Озареног лица, Милош се окрену непријатељу, а тамо, на бојно поље, иступи његов Анђелко, те подиже мач и стаде крилатој змији за врат, пре него што ова стиже и дим да пусти.

Она у трену ишчезе, заједно са оним зверима, док се две уходе толико испрепадаше од догађаја, па и један од другога, да се разбежаше да се никад више не сретну, заборављајући и да су били некад овде.

Милош поче од надошле радости да се весело смеје и полети свом Анђелку у загрљај. Овај, вративши мач у корице, широм рашири руке, дочекујући га. Ни сам није знао колико је времена прошло, кад Анђелко рече:

- Положајниче, време је да уђеш и поклониш се Богомладенцу!

Милош послушно пође за њим, али, кад се окренуо, имао је шта и да види.

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

у.п.: Све слике преузете су са интернета.

Божићна бајка (6)

ад се раширише довољно да могу да уђу унутра, угледаше промрзлог вола и магарца како, склупчани један уз другог на ледном поду, покушавају да се згреју.

- Угинуће, ако брзо нешто не учинимо! – забринуто ће Снешко. – Али шта...?

- Потребна им је храна и топлина – његовој забринутости придружила се и краљица.

Милош пак, гледајући их онако болне и изгладнеле, ражали се у срцу и, занемаривши своју глад и озеблост, узе ону сламу и простре је по поду.

Оњушивши познати мирис, во узе неколико сламчица у уста и, полако се придигавши и продисавши, премести се на сламу. Дечак га помилова, а онда узе ону шаргарепу и пружи је магарцу. Овај је у трену поједе, те и сам, подигавши се, потражи сламу за своје промрзле ноге.

И тада се нешто чудесно деси!

У грудима дечака разгоре се огањ и он осети како га облива чудесна топлина. Хладноћа је напуштала његове кости, тако да више није осећао студен. Поврх тога, његов вид се избистри и он, подигавши поглед ка прозору, угледа најнеобичнију звезду од свих виђених, која по својим особинама није припадала звезданом јату, нити га је следила.

Није било потребе да ишта пита:  његово срце није сумњало да пред собом гледа Витлејемску звезду!

- Видим је! – викаше Милош раздрагано. – Видим је! Ту је, сасвим близу!

Снешко и краљица се зарадоваше заједно са њим.

- Да, Милоше! Видиш је, јер си се смиловао на ове животиње и туђу муку претпоставио  својој. Без тога не бисмо могли ићи даље – објашњавао му је његов снежни другар, тапшући му рамена.

- Божић само што није! – пожуривала их је краљица, прекидајући их. – Крећите!

- Во и магарац иду са нама! – одлучно ће Снешко.

- Узмите и саонице! – великодушно понуди Њено височанство.

Кад су животиње биле упрегнуте, Снешко и Милош се, уз захвалност, опростише од Зимске краљице, која, кад мало одмакоше, одлети на северцу, скупа са дворцем и медведима, у своју земљу.

Не губећи Витлејемску звезду из вида, двојица путника схватише да је пећина близу. Али, будући да су се спуштали низ брдо, морали су то да чине опрезно. Звезда је чинила да пут буде видљив, тако да с те стране нису имали великих потешкоћа.

Во и магарац су се одлично слагали и послушно су се повиновали Снешковим рукама које су држале узде.

Најзад, спустивши се довољно ниско – угледаше пећину. Са те висине се нису морали прибојавати превртања, те Снешко потера вола и магарца мало брже. Недостајало им је тако мало да стигну, кад се изненада са брда иза њих разлеже најпре тутњава, а одмах потом и стравичан крик уз снажни лепет огромних крила.

- Милоше, брзо одвежи вола и магарца и пусти их у пећину!

- Шта је то?! – запиткиваше овај, неспретно покушавајући да развеже животиње.

- Овога пута сам Ватрени господар! – одговори Снешко гласом у којем се огледала челична одважност.

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

у.п.: Све слике су преузете са интернета

Божићна бајка (5)

о пријатељском понашању, које није могао да не примети, Милош је разумео да се Снешко и Зимска краљица одлично познају. Али извесно да јој није било непознато ни то на шта су се њих двојица одважила.

- Пред Божићну ноћ имам пуне руке посла – објашњавала им је Зимска краљица док су пролазили леденим ходницима Зимског дворца, за који је Милош, још у саоницама, сазнао да је ту с разлогом био измештен. – Треба обићи многа места и безброј и безброј пахуља обликовати како би земља што лепше била искићена. Јер, не радују се само деца и људи Божићу, већ и природа. А и мени самој је уживање да уделом, који је мени допао у послушање, служим на најбољи начин.

Милош, загледајући сав тај безбојно-плави лед око себе, на тренутак се присети деце и људи са којима је дошао у додир у непознатом граду, и замисли се. Било му је чудно да поверује да они који терају убожјаке заиста знају шта је Божић, али одмах у себи помисли да они то не раде из мржње, већ из страха. Ипак су и они њему, као и он њима, били незнанци.

Из размишљања га прену краљичин глас, који као да се надовезивао на његове мисли.

- Наравно, кад кажем „деца и људи“, мислим на оне који свет гледају у простоти срца...

Како су те речи дечаку звучале познато, али није могао да се сети одакле! У том се огласи и његов стомак, те се он примаче Снешку, шапћући:

- Има ли овде у дворцу нешто да се једе?

Ма колико се трудио да не буде неучтив, његов шапат није могао остати скривен међу ситним леденицама, које га звонким треперењм пренесоше и до краљичиног уха.

- Не, драги бадњаконошче! Зима не рађа плодове, већ одмара земљу и лечи је да с пролећем пропупи, како би плодови били сласни – одговараше уместо Снешка Њено височанство. – Сем тога, немате много времена. Заправо, имате га врло мало.

Ту Снешко скиде са себе нос и пружи дечаку шаргарепу.

Милош осети нелагодност због тога.

- Али, како ћеш ти без носа?

- Не брини се ти ништа, може се и без носа – одговори му Снешко, уједно га гурнувши да пожури, тако да овај не стиже право ни да шаргарепу омирише.

Краљица, и сама убрзавши корак, поведе их да им покаже кога је то још, поред њих, ноћас срела и угостила. Али пре него што ће ући у ту одају, Милош се, журећи, саплете о дуги краљичин огртач, те паде, а из његових се руку просу слама по поду. Гледајући у њу, њему дође мисао на ум:

- Снешко, морам ли још носити ову сламу? Зар не би било боље да њу потрпам у обућу и запушим рупе?

Снешко, погледавши га у очи и, занемаривши његово питање, и сам упита:

- Знаш ли зашто је теби зима?

- Због снега и леда...! – дочека дечак самоуверено.

- Не због снега и леда, већ стога што су јасле празне, а пећина хладна. Слама нам треба да бисмо и јасле напунили и пећину угрејали. Кад се то деси, ти више нећеш осећати хладноћу. Тада ћеш моћи видети и Витлејемску звезду.

Милош хтеде да чује нешто више о свему томе, али врата одаје, пред којом стајаху, почеше да се отварају.

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

у.п.: Све слике су преузете са интернета.

Божићна бајка (4)

а би заварали траг, Снешко направи грудву од снега, па је пребаци с друге стране гостионице. Она паде међу некакве лимене канте. Како лупи о њих, лим зачангрља, што намах привуче пажњу трагача.

Кад они, заварани звуком, замакоше иза гостионице, Снешко и Милош брзо претрчаше на другу страну улице где се, улазећи у шуму, почело издизати омалено брдо.

У овом делу снег је био неугажен, па је кретња брдовитим шумарком била више него напорна. Додуше, више за Милоша, који је понекад упадао и до појаса, док се Снешко, будући справљен од снега, лакше кретао, често помажући Милошу да се извуче из каквог наноса.

Дечаку је душа била у носу. И већ то је било довољно да изгуби и оно мало снаге што је имао, кад се наједном иза њих проломи неко режање, које је сличило и псу и вуку заједно. Окренувши се, Снешко и он угледаше како се оне две уходе, уз појачање необичних живуљки које су их вукле на санкама, брзо приближавају.

Снешко снажно повуче Милоша, соколећи га да не одустаје.

- Још само мало издржи, момче!

Ни сам више не знајући одакле му снага, Милош је следио другара, али уз посртање.

Режање је било све ближе. Разјапљене чељусти већ су им дисале за вратом и било је питање тренутка кад ће их зграбити. Али тада се деси нешто невероватно!

Одозго, с брда, наједном дуну силан ветар, који подиже снежну олују и за трен сакри двојицу прогоњених, док се иза паперјасте завесе најпре зачу неко брундање а одмах потом се указаше огромни бели медведи. Од самог погледа на њих, уходе са својим живуљкама се препадоше, те се разбежаше куд-који.

Кад је бело паперје поново полегло по земљи, Снешко погледа у Милоша, а овај се с видним уздахом ослони на њега.

- Гле, гле! Кога ја то видим? – прену их диван женски глас тик иза њихових леђа.

Снешко поможе Милошу, па се обојица окренуше ка брду не би ли видели ону која им се обраћаше.

Била је то, ни мање ни више, Зимска краљица. Њена хаљина је била сва од пахуља, док јој је на глави стајала круна од леда. Преко рамена носила је огртач, који је споља био од вуненог крзна и перја, док је с унутрашње стране био од ледених пиљака. Очи су јој биле модроплаве и крупне, трепавице дуге, усне модре, а тен бељи од снега. У њеној руци пресијавало се плавичасто- бело жезло.

- Бадњаконосац! – с поштовањем изговори она, погледавши у Милоша.

- Да, Ваше височанство! – потврди Снешко уместо њега, радујући јој се. – И положајник!

- Дивно! – прихвати она одушевљено. – У том ми је још драже што сам овуда пролазила. Него, дечак је изможден. Биће боље да пођете са мном у дворац. На крају, тамо има још залуталих који, може-бити, баш вас траже.

Снешко поможе Милошу да уђе у саонице, док Зимска краљица скиде са себе огртач и огрну га њиме, али тако да крзно окрену унутра. Милошу, овако утопљеном, који се притом ни за тренутак не одвајаше од свог нарамка сламе, поче да се враћа руменило у образе.

Кад и краљица седе с њима, она лупи жезлом о под, те однекуд дојури северац и подиже саонице високо, премештајући их на суседно брдо, где се налазио њен Зимски дворац.

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

у.п.: Све слике преузете су са интернета.

Божићна бајка (3)

орачали су између улица, скрећући час лево - час десно. Из сваке куће допирало је светло, гласан смех и весеље. У једном тренутку, Милош не издржа, већ приђе једном прозору и завири унутра. Насред собе био је прострт сто са разноврсним ђаконијама, а поред њега лежали су упаковани поклони за Божић.

Пожелевши да уђе, малишан се неспретно саплео, правећи буку. Укућани, сви одреда дотерани, нагрнуше на врата и, приметивши га полегнутог у снегу, брзо му наредише да се чисти одатле.

Премда сад и није био толико усамљен, дечак ипак није могао да се радује колико би желео. То стално гурање и протеривање - на које иначе није навикао - повређивало га је. А од самог погледа на раскошну трпезу, осетио је глад и завијање стомака. Због изгладнелости и шетње без краја, спопаде га слабост. Но, није хтео да се покаже слабићем, већ стисну зубе и настави да прати Снешка, који се већ почео освртати за њим.

- Пожури! Пожури! – викаше Снешко, сачекујући га. – Закаснићемо!

- А има ли још пуно? – задихано се распитиваше Милош.

- Морамо што пре изаћи из града. Да бисмо уопште стигли, морамо најпре да нађемо Витлејемску звезду.

- Како? – загрцну се Милош, напречац се озаривши. – Витлејемску звезду???

- Наравно. Зар ниси желео да је видиш?

И нашавши нову снагу, Милош потрча тако брзо, да се сад већ утркивао са Снешком. Најзад, после дугог трчања, стигоше на крај града, где беше једна гостионица.

- Мораћеш да уђеш унутра – обрати се Снешко дечаку, уставивши се.

- Зашто? – упита овај невољно, јер му се гостионица није допадала, а и досадашње искуство са људима у том месту није било ни похвално, ни обећавајуће.

- Треба нам сламе. Иза гостионице се налази штала, па замоли гостионичара да ти да у нарамак колико можеш понети. Али упамти: ником ништа не говори, нити шта узимај у уста!

Милош климну главом у знак пристанка, али, и даље се снебивајући, додаде:

- А како би било да и ти пођеш са мном? Не иде ми се самом...

- То никако! – одречно ће Снешко. -  Истопио бих се, а то у овом тренутку не би било добро, Милоше... Хајде, и не бој се!

Малишан, немајући куд, осоколи се мишљу о Витлејемској звезди па закорачи у гостионицу.

Унутра је врвело од силног и надасве чудног света. Њихови погледи, речи и покрети устрашили би и одраслог, а не једног дечака. Но, сабравши сву храброст у песничице, Милош успе некако да се измакне огромним ручердама које су одовуд-одонуд покушавале да га зграбе, те да у свој тој гужви пронађе власника.

Власник је за шанком продавао пиће и силно се изненадио кад је видео дечака. Затим се, кезећи се, унесе дечаку у лице, питајући:

- Шта пије момак?

Наједном, све замре и све очи се устремише на дечака.

- Хвала, не бих ништа. Једино бих молио мало сламе, ако је могуће... – изусти он невешто.

- Сламе!? – чудио се гостионичар. – А шта ће ти слама?

Милош прогута кнедлу. Није смео да се ода, па крену да околиша.

- Знате, ципеле су ми бушне... – рече прво што му паде на памет и малко одиже ногу од пода.

Цела гостионица баци поглед на дечакову распалу ципелу.

- Идеш негде далеко...? – настави овај с подозрењем да испитује дечака.

Али Милош се није дао смести.

- Мокре су ми ноге, чико...

- Добро, де...! – дочека гостионичар немарно. – А имаш ли новац да платиш?

- Не – признаде овај.

- Е па, не може тако! Него овако: или да пијеш с нама, или да нам нешто отпеваш!

Цела гостионица прихвати то уз гласно одобравање.

Милош, нашавши се у небраном грожђу, најпосле пристаде да пева, али кад крену с песмом, он отпева прво што му на ум паде, и то баш – Рождество Твоје.

Кад је завршио, настаде мук. Потом сви почеше гласно да негодују, звижде, а власник, да му се не би муштерије разишле, брзо даде дечаку сламе у нарамак и избаци га напоље.

Снешко, који се био скривао у сенци, истрча пред Милоша чим се врата гостионице затворише. Зарадова се слами, али кад му Милош исприча шта се десило, брзо се сневесели.

- О-о! То нам није требало. Сад ћемо морати да будемо још опрезнији. Сасвим извесно ћемо добити пратњу.

- Какву пратњу, Снешко?

- Ватрену!

И само што он то изрече и повуче Милоша у сенку, на вратима гостионице се појавише две сподобе, које, по изгледу и понашању, наликоваше на њушкаве трагаче.

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

у.п.: Све слике су преузете са интернета