Све у причама бива

За Сањарење

Драго Сањарење,

јесте да сам имала идеју, али нисам хтела јуче да одузимам део од твога славља, већ сачеках да сване како бих, својим постом на блогу, твоме слављу додала крила у жељи да се оно настави. Тамо ти честитах годишњицу, мила, а овде хоћу да ти пожелим још једну плодоносну годину у сваком смислу, која овим даном започиње. Нека је срећно и дуговечно!

Уместо торте, коју си ти ионако обећала мени, поклањам ти овај предивни Валцер цвећа од Чајковског. Свако добро, мила!

Река дома мог

У једног доброг оца беше син који би ожењен прелепом женом. А пожеле овај да се одвоји од родитеља и, у договору са невестом, а без знања очевог, њих се двоје одважише на пут. Но тек што пређоше родитељски праг, кад из ограде искочи змија и уједе их, од чега син ослепи а жена занеми. Обогаљени, они не нађоше у себи снаге да победе сујету па да се врате оцу, већ наставише путем којег су започели.

Ишли су они тако, скитајући и лутајући по свету, док најзад не потражише себи посла у богатог кнеза. Жена, видећи његову ругобу, не хтеде да ради за њега, али не могаше да упозори слепог мужа, будући да немаше гласа. Зато поче да га цима, вуче, не би ли га на тај начин упозорила, али све узалуд: кнез беше невиђени беседник, чиме се умили човеку, те овај пристане да му служи. Жена, немајући куд, остаде уз мужа. А кнез је управо на то и рачунао, јер му се жена необично свиди.

И док је муж добијао ситне повластице, обављајући најтеже послове, кнез је даноноћно обигравао око његове жене, не би ли је освојио. Од силних напада жена поче да побољева, што, истина, забрину мужа, али како не знаше томе узрок, он се даде у још веће и захтевније послове не би ли им омогућио боље услове за живот. Женина дрмусања, не би ли некако допрела до њега и објаснила му разлог своје болести, постајаху све слабија и слабија, док најпосле човек безмало преста да их осећа; јер га сужањски посао отупи до неосетљивости. Потом и сам поче да копни, што од бесомучног посла, што од од туге за оном која се полако гасила.

Кнез, видећи их овакве, а да би сакрио од људи праву истину, одлучи да ово двоје - сада непотребних - баци у амбис. Док их је носио до провалије, жена последњом снагом потражи свог човека, да на његовим рукама сконча. Човек је једва давао знаке живота. Али она успе да се довуче до његове главе и кад хтеде да своју прислони уз његову, како би им се последња мисао спојила ко некад у дому вољеног родитеља, једна суза из њеног ока паде у његову тамом покривену очну јаму и, гле чуда! Његове очи истог тренутка оздравише, а он сам, увидевши шта им се спрема, премда немајући снаге да се овом супротстави, одлучи да бар својим телом спасе жену од смрти. И кад је кнез, узевши га на руке, стао над провалијом како би га бацио, овај се ухвати за њега те се обојица сурваше. Жена, пак, видећи вољеног човека како пропада, баци се за њим, не желећи да тамо где иде буде сам и без ње.

А добри родитељ, који их читавог њиховог живота тражаше по свету не би ли их приволео да се врате, стиже тако путем и до ове провалије и, видећи их где гину, испусти за њима реку суза. Она потече испод њих, прихватајући децу његову, носећи их у родитељски дом, док се зли кнез разби о стену у њој.

* * *

Како треба разумети ову причу? Син и жена: то је човек и душа његова. Добри отац је Бог, змија је демон, кнез је непомјаник, река је симбол покајања, а стена је Господ Исус Христос.

аутор: http://pricalica.blog.rs/

Под влашћу манијака

...

Познати научници и лекари захтевају да се забрани приказивање насиља, и објашњавају како то утиче на људе, на децу. Власти не разумеју (јадни они, ништа не разумеју!), и још додају: "Па како ми можемо то да забранимо? То би била цензура! Ми не можемо да кршимо Устав!" Али када се ради о њиховим животним интересима (на пример, о изборима), онда власти врло добро све схватају и све могу.

Опозиција је ипак бројнија од серијских убица. Али убицама се термини дају дарежљиво. Битцевски убица је на свим каналима износио своје погледе на живот и своју радну биографију. А лидера опозиције нигде нема на телевизији. Њих нико не приказује, о њима се чак и не разговара. Да не бисмо, знате, саблазнили колебљиве бираче. Сам Познер, човек са Првог канала који је инфилтриран дубоко у телевизијско-кремаљско-политички процес, јавно је потврдио: "Тврдим да на телевизији у Русији не постоји слобода речи. И ми то сви знамо. У време кампање за изборе, како у Думу, тако и за председника, било је потпуно јасно да има ствари о којима не треба говорити, које не треба именовати, и које не треба призивати. Из администрације Председника (и ја то поуздано знам) јављају се телефоном и кажу: "Како то допуштате да код вас гостује тај и тај?" И после тога више не допуштају".

Дакле, постоји наредба из Кремља: штетне политичаре не приказивати. И дакле, они то могу кад хоће. И дакле, требало би да нареде да се забрани приказивање манијака. Немојте ме погрешно разумети. Ово није молба да се приказује опозиција. Ово је само молба да се прекине приказивање убица, да се заустави пропаганда педофилије. Друштво штити само себе тако што забрањује настраност. То треба да обавља власт (најамник). Јасно је да на децу (и све људе) јаче делују шокантни кадрови, него што лепо обучени и досадни опозиционари делују на бирачко тело.

Под влашћу манијака

...

Манијак је позван, зато је и дошао

26 пута за шест година, то је језива статистика. То су подаци за 2007. годину. А шта се догодило шест година раније, 2001. године? Управо тада, на централним ТВ каналима појавили су се програми о манијацима-педофилима. Речи осуде биле су праћене кадровима бруталног насиља, приказивањем детаља... Да ли је то била осуда или стимуланс за манијаке? Чак и ако су аутори то чинили из најбољих побуда, они су крчили пут у пакао.

Наиме, јасно је да приказивање таквих ствари неизбежно изазива пораст насиља и повећану потражњу и продају дечије порнографије. После првих таквих емисија ("Птичији грех" и "Друга страна") објавио сам чланке "НЕОПХОДНОСТ ЦЕНЗУРЕ" и "ЦЕНЗУРА ИЛИ СМРТ" - о неопходности да се потхитно уведе морална цензура на ТВ. Емисија Аркадија Мамонтова "Друга страна" почињала је формалним упозорењем: "Пре него што почнете да гледате овај програм, удаљите децу од телевизора!" А после неколико секунди на екрану се појављује манијак који бичује везаног обнаженог осмогодишњег дечака. Да ли је то искрено упозорење или мамљење? Ко то може да уклони децу за неколико секунди? Нарочито ако се не ради о бебама, него о 10-15-годишњацима. А ако родитељи нису код куће? А ако је телевизор у дечијој соби? А ако је укључен само секунду после упозорења?

У филму се говорило о томе где се продају дечији порно-филмови, колико коштају, како треба питати продавца... Студенти журналистике су на моју молбу отишли да то провере, и нажалост, после емисије продаја порнографских касета је утростручена. Није прошло ни месец дана, а на федералном ТВ каналу објављена је најава: "На молбу ТВ гледалаца понављамо емисију..." Ништа није помогло - ни чланци, ни обраћање руководству канала. Нисам успео да спречим понављање емисије. Нисам успео ни да сазнам ко су ти људи који су пожелели да још једном погледају тако нешто? Онда сам објавио у МК ("Московский комсомолец") чланак "Јесте ли ви звали манијака?" На моју молбу емисију су погледали стручњаци - психолози и психијатри. И као допуна чланку објављени су и њихови професионални закључци. Ево неких фрагмената:

КОНСУЛТАТИВНИ ЗАКЉУЧАК бр. 1

...Програм је засићен шокантним психотраумирајућим приказима мучења деце у току вршења над њима патолошких хомосексуалних и садистичких радњи... Питање о степену негативног утицаја емисије на гледаоце може бити решено у склопу комплексне судске психолошко-психијатријске експертизе у случају покретања кривичног поступка.

Директор Московског обласног центра социјалне и судске психијатрије, заслужни лекар Руске Федерације, кандидат медицинских наука Г.К.ДОРОФЕЈЕНКО

Руководилац психолошке лабораторије, доктор психологије, академик В.В.ГУЉДАН".

Нажалост, за покретање кривичног поступка потребна је жртва. Значи, неки тата и мама треба да се обрате тужилаштву са жалбом да је њихово дете било жртва ТВ емисије и добило психолошку трауму. А то значи да ће бити извршена експертиза. Дете ће почети да муче питањима: Шта је видео? Шта је осетио? Шта га је конкретно уплашило, и како га је конкретно уплашило? Који конкретно кадрови? Шта се тамо догађало?... На крају крајева од тога може да не буде никакве користи, а дете ће гарантовано доживети још већу трауму.

КОНСУЛТАТИВНИ ЗАКЉУЧАК бр. 2

1. Моралисање коментатора у позадини је примитивно и безизражајно, како по смислу, тако и по интонацији и емотивној обојености. Видеоматеријал је пренаглашен. На пример, почетни кадрови батинања детета сувише дуго трају. Реакција одвратности и ужаса код нормалног човека се развија после једне или две секунде гледања. Затим се код гледаоца могу покренути механизми психолошке заштите. На пример, идентификација самог себе не са дететом, него са насилником; знатижеља и тако даље. И ако је заиста било молби гледалаца да се емисија понови, оне су изазване побуђеним ниским инстиктима, а не жељом да се боље схвати "дубоки" смисао емисије.

2. Демонстрација дечије порнографије на Централној телевизији довешће до тога да ће људи у такозваним граничним психичким стањима, неуротичари и неке психопате постати свесни корисници дечије порнографије. За њих сама чињеница приказивања на ТВ означава дозвољеност, допуштеност сопствених потискиваних стремљења. Социјална референтност (оријентација на већину) у Русији традиционално замењује савест: "То је морално, јер то сви раде". "Ако многи купују порнографски материјал, значи могу и ја"...

3. Вишекратно показивање процедуре куповине дечијих порно-филмова са детаљним инструкцијама, примитивност смисла емисије, пренаглашеност видеоматеријала наводи на мисао да је то лоше камуфлирана реклама дечије порнографије.

Кандидат психологије, ХОЛМОГОРОВА В.М.

Институт психологије Руске академије наука, Шеф катедре биологије МИПКРО, доктор биологије СЕДОВ А.Е., Лекар-психијатар ИЉУШЕНКО С.В.

Први пут је овај филм о манијацима (за манијаке?) приказан у осам сати увече, а поновљен у десет. То је време када и деца гледају ТВ. Због тога сам питао стручњаке: "Од ког узраста се могу гледати такве емисије?" Добио сам неочекивани одговор.

- Ни од ког.

Ни одрасли не треба да гледају?

- Нико не треба да гледа. Психолошка траума од таквих сцена понекад наступа брже од једне секунде и остаје за цео живот. Дете је нежна душа, оно почиње да муца, да лоше спава, почињу напади агресије...

То је исти онај послетрауматски синдром који добијају војници у рату. Амерички ветерани имали су вијетнамски синдром, руски су имали авганистански, чеченски. Али симптоми су свуда исти: лош сан, кошмари, тежња ка алкохолу, напади агресије.

Исто тако је рањив и морал. Он се васпитава годинама, а понекад се уништава у једном тренутку.

... У Италији је на ТВ приказана емисија о борби против дечије порнографије. Тамо је седам секунди трајао цитат из емисије Мамонтова о педофилима. Отпуштени су сви који су то пустили у етар.

Наши радници телевизије се за то не отпуштају, него награђују. "Гледајте како је висок рејтинг!"

Манијаци су испливали на екран 2001. године. Сцене које су тада биле шокантне - сада су норма. Битцевски манијак није био на ТВ-екрану секунду или две. Он је сатима на свим ТВ каналима причао како је убијао, како је скривао лешеве, како је био задовољан собом и какво задовољство је осећао. Цела Русија је пратила наставу. Такве монструме боље је уопште не показивати. А ако већ показујеш, онда његов изглед треба да изазива одвратност и повраћање. Али наша телевизија је удесила тако да он није изазвао одвратност, него знатижељу. Тајанствени, судбоносни, подмукли, непоштедни јунак. Да, он је негативац, али он је јунак малог екрана. Колико слабих душа је осетило несвесно усхићење, колико психопата је пожелело да се опроба? Не зна се. Године 1992, када се судило Чикатилу, нико му није давао термин на телевизији.

Склањајте шибице од деце

Људи не подражавају проповеди, него дела. Не подражавају расуђивање, него оно што виде. Да подражавају оно прво, на земљи би већ био рај (када би се испуњавале "најобичније" заповести). Телевизор учи: "Ево, децо, гледајте: девојчица ступа у сексуални контакт са псом. То је веома лоше! То је неморално!" А у студију је обавезно (ради објективности) и ватрени поборник настраности: знате, они шире своја искуства; све треба знати, све треба пробати. И каква ће бити поука ове емисије? Шта ће дати "сама чињеница приказивања"? Оне који то чине нећеш зауставити речима "лоше" и сл. Они који нису знали да је тако нешто могуће, сада су видели да је могуће. Апсолутно предвидљив и неизбежан резултат такве ТВ-проповеди је пораст скотолоштва.

Пре неколико година на ТВ-екрану су почели да псују. Шта има везе што су то негативци? Они су јунаци и они се приказују. И ево сада деца псују. За такво јунаштво нису потребни ни ум, ни таленат, ни напор.

Емисија "Времечко" почиње у 16.30. То је дечије време. Манијаци су једна од сталних тема. Недавно су ме позвали у ту емисију да у директном програму кажем да ли је исправно поступио неки боксер што је намртво пребио Узбекистанца који је покушао да силује дете (мада је већ било поуздано познато да је тај боксер врло сумњиви наркоман и све је било сасвим друкчије него што је причао у својим првим интервјуима, који су га учинили јунаком Русије). Ко је испред екрана у дневно време? Баке и унучад. Да ли они треба да лове и убијају манијаке? Треба обучавати милицију на затвореним курсевима, а не плашити децу и подбадати монструме по целој земљи.

На самом почетку емисије покушавао сам да објазним да не треба приказивати педофиле, и чак не разговарати о њима. Јер што више их ми приказујемо, њих је све више. И да је већ време да се схвати та законитост и да се престане са тим. Чак сам се сетио познатог филма "Пети елемент", где се планети Земљи приближава Смрт (планета-убица, нешто као сатана). И што су моћније ракете којима је гађају генерали поносни на своју војну силу, то се муњевитије повећава и приближава Смрт. Не полази нам за руком да убедимо ТВ-водитеље да треба смањити гадости. Они се тако вређају, као да им је неко предложио да добровољно умру од глади. И вичу: "Не! То треба приказивати! То је животна реалност!"

У ствари (ако ћемо да говоримо отворено), то је лаж. Обичан човек у целом свом животу не угледа толико убистава и манијака колико само за један дан на ТВ-екрану. Пропорције зла у животу и на екрану су апсолутно различите. Ако би се живот у једном тренутку подударио са својим одразом на екрану, све ово би већ била пустиња. У држави је бандит - сваки стоти. А на екрану - сваки други.

- наставиће се -

Под влашћу манијака

Александар Минкин - Први део

Почињемо публиковање сензационалног истраживања

Откриће које публикујемо важније је од политике и економије. Истражени су узроци и механизми деградације друштва (како у Русији, тако и у другим цивилизованим земљама). Ако се деградација не заустави, биће то крај цивилизације.

Шта се дешава? Најезда педофила

"Број злочина напаствовања деце у последњих шест година повећао се 26 пута".

Ова информација се у марту 2008. године појавила у руској штампи и на телевизији. И шта се после тога десило? Ништа. Информација је већ и заборављена.

Суманути раст најпрљавијих и најбруталнијих злочина забележен је баш у оним годинама које су гордо назване "годинама стабилности", економског процвата и тријумфа државности. "Русију су почели да уважавају" - то је најскромнији комплимент који власт сама себи непрекидно говори, а њени поклоници понављају.

Међутим, за овакво бујање насиља било би логично да читаво руководство "органа реда" буде смењено, и да се позове на одговорност њихов главни руководилац (који је гарант наше безбедности). Уместо тога, код нас је предложена безумна мера - да се казне родитељи који су оставили децу без надзора (предлог закона је већ припремљен).

Тешко је и опасно ловити манијаке. А родитеље је лако и ловити и кажњавати. То је као  када возачу наплатиш казну без признанице.

Изговор су им друге земље. У Швајцарској, Немачкој и другде забрањено је остављати код куће само дете млађе од 13 година.

Али ми нисмо у Немачкој и Шведској. Швеђани, Немци и други боје се да оставе децу саму код куће, а ми се бојимо да их пустимо саме напоље. То је битна разлика. Они не  желе да оставе дете насамо са телевизором и лековима, а ми са манијацима који нам се већ привиђају у сваком улазу. Осим тога, у Европи се људи не боје својих полицајаца, а наши грађани (то потврђују све социјалне анкете) боје се "пандура" више него бандита.

А најважније је то што нико и не покушава да схвати откуд такав муњевит раст злочина управо ове врсте (јер, пљачке и крађе, ако и расту, расту за понеки проценат, а ово је порасло 26 пута, то је 2600 процената).

А онда, не схвативши узрок, покушавају да излече последицу.

* * *

Дечак је у другој половини XX века у Шведској свакодневно и дуго остајао без надзора (и због тога се Карлсон навадио да долази код њега). Та књига је популарна у целом свету, а у њој нема ни речи о томе да је полиција казнила дечакове родитеље.

Аутор ових редова је у другој половини XX века у Русији данима био без надзора. У тамне зимске вечери узимао сам санке, одлазио од Таганке до Андронијевског манастира и тамо се сатима санкао од манастирског зида низбрдо према реци Јаузи.

Пре само 15 година родитељи су се бојали да се дете не изгуби, да се не удави. Али да ће у рођеном граду, у улазу рођене куће неко силовати и унаказити њихово дете? Не, таквог страха није било.

А 26 пута за шест година - то је експлозија. Таквом брзином чак ни мишеви не мутирају. Човек се није изменио од времена Адама. Родитељи нису могли да постану гори 26 пута за шест година. Они, дакле, нису узрок, нити је узрок лош надзор. Уосталом, зашто и помињати мутације? Па за шест година нису се промениле ни генерације. То су све једни исти људи!

Шта се мења таквом брзином? Само техника. Тачније, електротехника. У датом случају - број телевизијских канала и број убистава на тим каналима.

Телевизијски програми великом брзином постају прљавији и бруталнији, и сурвавају се у провалију без дна. А заједно са њима и наш живот. На екранима се број манијака-педофила повећао безброј пута (јер, био је на нули).

У 2007. години у Русији су насилници убили 2500 деце. Значи, од сваких десет хиљада деце која су изашла напоље једно је убијено. А они што седе код куће крај телевизора - гину сви до једнога. Телевизор никога неће поштедети и никога пропустити. Али на гледаоцима се не види крв, па се зато сматра да је све у реду.

* * *

Телевизор детаљно приказује нову искасапљену жртву, детаљно описује како ју је манијак заправо мучио, и објашњава да није лепо тако нешто радити. Коме то телевизор говори? Нормалне људе не треба убеђивати, они ионако то не раде. Али испред екрана не седе само нормални. То је исто што и поставити пред алкохоличара чашу вотке и расуђивати о томе како је корисно не конзумирати алкохолИли показивати тигру кунића и расуђивати о добру. Али тигар не види мило, невино и мекано створење. Тигар види плен, и иде му вода на уста.

Неко уствари пушта тигрове из кавеза.

* * *

Човек се не мења. Али друштво је способно да се мења огромном брзином. За свега шест година (1933-1939) културни Немци су се претворили у звери. То озверавање није било случајно. Оно је било испланирано и остварено. Хитлер се (за разлику од совјетских руководилаца) никада није претварао да је хуман. Ево неких фрагмената његовог програма: "Образовање сакати људе... Интелигенција је отпад нације... (Готово дослован цитат Лењина, који је уместо "отпад" рекао "г..."). Свест доноси људима безбројне невоље... Ја хоћу да моја омладина буде као дивље звери..." (То је оно право, јер је необразованим зверима без свести далеко лакше управљати).

И Немци постадоше људождери. То је од њих направила убога (по данашњим мерилима) пропаганда - новине, радио, митинзи. Са таквим инструментом као што је телевизор резултати су утолико пре гарантовани.

Деградација нашег друштва је реална. Чињенице свако може видети.

Псовање. Мушкарци и тинејџери су увек псовали. Али тек у последње време почеле су да псују и девојчице. И између себе, и са дечацима, и у присуству одраслих. Не говоримо о проституткама и онима што живе по баракама, него о девојчицама из добростојећих породица. Оне почињу да псују од четвртог разреда, па чак и раније.

Отворено пијанство. Тинејџери су увек имали тежњу за пићем, као и свим осталим што је забрањено. Али тек у последње време тинејџери су почели да пијанче сасвим отворено. Усред бела дана. Ученици и ученице пију и пуше, уопште се не стидећи одраслих - у парковима, на дечијим игралиштима, у метроу. Одрасли их не упозоравају (Из страха?).

Пораст насиља на расној основи. Пораст сексуалног злостављања. То не треба ни доказивати, о томе се говори у сваким вестима...

- наставиће се -

Превазилажење проблема

Једног лепог дана возач аутобуса је дошао у гаражу, где је покренуо возило, извезавши га у обилазак свакодневне руте.

Прошавши првих неколико станица све је било у реду; неколико је људи сишло, неколико ушло и, уопштено говорећи, возач је био задовољан вожњом. Међутим, на следећој станици у аутобус уђе див од човека: висине преко 2 м, грађе попут рвача са рукама до земље. Приступивши возачу, он рече:

- Велики Џон не плаћа вожњу!

И оде на крај аутобуса да седне.

Возач је, за разлику од њега, био просечне висине, око 1,70 цм, ситан и прилично благе нарави. Наравно, ни на крај памети му није било да се расправља са Великим Џоном, али због свега осећаше велико незадовољство.

Следећег дана се понови исто: тек што се беше укрцао у аутобус, горостас рече возачу:

- Велики Џон не плаћа вожњу!

А онда и дан након тога, и дан после њега и настави се то дешавати у континуитету.

Ово је у толикој мери иритирало возача, да је због Великог Џона и његове надмоћи почео да губи сан. На крају одлучи да се избори са тим. Уписао се на боди-билдинг, карате, џудо и све такве програме самозаштите.

До краја лета је прилично ојачао, тако да је свог првог радног дана, а у понедељак, када је горостас ушао у аутобус и рекао своје чувено: «Велики Џон не плаћа вожњу!», дочекао ове његове речи придижући се и уз повик:

- А зашто не?!?

Са нескривеним изразом изненађења на своме лицу, горостас се окрете ка њему и узврати:

- Велики Џон има режијску карту.

Наравоученије: Прво утврди да ли проблем постоји пре него што кренеш да га решаваш.

Кефалонијске змије

(слика преузета са сајта Манастира Лепавине)

У источном делу Кефалоније (Острво у Јонском мору), недалеко од села Маркопуло, налази се невелика црква посвећена Успењу Пресвете Богородице. Ту се већ током много година сваког празника Успења догађа нешто необично. Још од Преображења унутар и споља храма појављују се змије. Месни житељи их називају змијама Пресвете Богородице.

Свакога дана број змија се повећава и уочи Успења оне испуњавају целу околину. Тих дана житељи Маркопула спуштају се у јаругу на чијој падини се налази црква и сакупљају змије да би их принели Пресветој Богородици. Откуда се змије појављују и куда ишчезавају после празника нико не зна. За све, то и сада остаје велика тајна.

За време бденија змије слободно пузе између људи - по стасидијама, аналојима, никога не плашећи.

“И ако вам се змије упузе у недра - упозоравају сеоски житељи поклонике или туристе, - не бојте се! Благодаћу Пресвете Владичице Богородице змије никоме неће причинити зло. Узмите их у руке и оне, попут пса, лизаће ваше прсте.”

Заиста, за време службе се догађају невероватне ствари: змије, као наруквице, обавијају се око руку верника, пузе по икони Пресвете Богородице и Распећу, по хлебу припремљеном за богослужење. Змија се може испузати чак и на Јеванђеље, које читају на Литургији. Змије као представници животињског царства, празнују заједно са хришћанима, подсећајући их на рајски врт, у коме су првоздани људи живели са животињама као једна породица. По завршетку празника, одлазе и змије.

Немачки научници су испитивали те змије, но ни у једну од познатих врста их нису могли сврстати. Оне су сиве боје, танке. Нису дуже од једнога метра, кожа им је слична сомоту. На глави им је изображен крст као и на вршку језика.

Ако се неке године змије не појаве, то је увек био лош предзнак. Тако је било 1940. и 1953. године када су острво потресли јаки земљотреси.

http://manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/kefalonijske_zmije/

Рецепт за лепоту

Често проглашавана најлепшом женом света, Одри Хепберн је имала јединствени рецепт за лепоту, који најбоље осликава њен став према животу, слави и лепоти:

• За привлачне усне – увек изговарајте речи пуне љубазности.

• За лепе очи – тражите доброту у људима.

• За витку фигуру – делите своју храну с гладнима.

• За лепу косу – допустите да је барем једном дневно помази дечја рука.

• За усправно држање – ходајте свесни да никад нисте сами.

Рат речи

Послао, ономад, краљ једне државе суседном владару писмо. У њему је писало: «Пошаљите ми плави дијамант величине голубијег јајета, или...».

По пријему необичног писма, краљ суседне државе отпошаље одговор на исто: «Ми немамо такав дијамант, међутим, кад бисмо га имали...».

Први краљ се силно разљути и објави рат суседном владару.

Борбе су се водиле неколико месеци све док се не умеша и трећи краљ, заказавши овој двојици сусрет. Кад се окупише, нападнути краљ упита краља нападача:

- Шта си мислио кад си написао у писму: «Пошаљите ми плави дијамант величине голубијег јајета, или...»?

- Мислио сам – одговори овај, - на плави дијамант величине голубијег јајета или... неки други дијамант. Много волим дијаманте. А на шта си ти мислио кад си одговорио: «Ми немамо такав дијамант, међутим, кад бисмо га имали...»?

- Ту није било ничег тешко за разумети – одговори владар суседног краљевства. Хтедох рећи, кад бисмо имали такав дијамант радо бисмо вам га послали.

Краљеви се обавезаше на бољу комуникацију у будућем дописивању а потом се загрлише и склопише мир.

Уврнути квиз!

Дакле, име само говори, те је непотребно ишта појашњавати. Са своје стране бих само додала: УЖИВАЈТЕ!

Јер и ја сам, као и многи многи други...

http://www.go-mrav.com/bedastoce/uvrnutikviz.shtml

наставак...

Узалуд је било лисичино гунђање - које, узгред буди речено, не беше ни нешто жестоко ни дугог даха, будући да је и њу умор савлађивао - те на послетку и сама намести себи смештај; дакако, ближе сови и стаблу на којем ова одмараше, како би се што боље заштитила од мене. Овај страх је никако није напуштао.

Што се мене тиче, ја сам ово време, које је њима било потребно за одмор, искористио за присећање. Врндајући по мојим фиокама сећања, потражих ону у којој се налазила повест о совином високом угледу међу животињама. Нашавши је и, присетивши се, разумех и зашто је сова радије одлучила да о свему не говори пред лисицом. Тиме би ставила тачку на започето друговање, и тако наудила лисичином опоравку. А поред мене, који сам био очевидац ове повести, и сове, за исту је знао још и лав и понеки човек, претпостављам, преко предања.

Дакле, прича сеже у далеку прошлост, у време када је човек поставио лава за краља свих животиња, а овај изабра сову и лисицу - пра пра претке мојих сапутница – да деле правду у краљевству.

На почетку је све било да не може боље. Међутим, кад завист и љубомора пронађоше себи место у лисичином срцу, њена се мудрост преобрати у лукавост којој није било краја. На све начине гледала је да невољнике, којима је требао савет или помоћ, превуче на своју страну. Чак је, лукаво се досетивши, и своју кућу преместила ближе путевима, како животиње не би морале да иду дубоко у шуму, где је становала сова и њој се поверавале. Животињама је то више него одговарало и временом су се све више користили лијиним саветима. Али, авај, њени су савети чинили да се не ретко опеку па чак и да се међусобно сваде и завађају.

Како су притужбе, као потоцима нанете, пристизале и из дана у дан потресале краљевство, краљ лав се силно узнемири. Стога он, будући саветован од човека, одлучи да посети сову и лисицу, како би једном за увек разрешили ово ривалство. Поневши на пут оно најнеопходније, он са својом пратњом крене пут шуме, пославши претходно гласнике странкама у завади са обавештењем о свом скором доласку.

Сећам се, као да гледам, како се лија на све начине довијала да од гласника дозна шта се крије иза свега. Али ништа од свега јој није вредело: гласници су на све њене нападе остајали слепи и глуви, држећи се само онога што им је било заповеђено.

Недуго затим две су се саветнице састале у ишчекивању његовог краљевског величанства. А кад овај пристиже са својом свитом, сместише га у хлад подно једног дрвета са огромном крошњом, где се одмараше, чекајући да се надолазеће друштво у што већем броју окупи, како би што саборније могли да испрате овај несвакидашњи и истовремено многозначајан догађај.

- наставиће се -

Три лутке

Једном неки мудрац дарова младом принцу три лутке. Овај се нимало не обрадова поклону.

- Јесам ли ја девојчица да ми поклањаш лутке? – упитао је.

- То је поклон за будућег краља – одговори мудрац. Ако пажљиво погледате, видећете да у уху сваке лутке постоји рупа.

- Да... И?!

Мудрац му стави у руку парче жице и при том рече:

- Провуците кроз сваку од њих.

Заинтригиран, принц подиже прву лутку и провуче жицу кроз њено уво. Ова изађе на супротно.

- Ова лутка представља тип људи, који, без обзира о чему им говорили, одмах по чувењу испуштају то на друго уво, не придајући реченом никакву важност – објасни мудрац.

Принц провуче жицу кроз уво друге лутке; ова изађе на уста.

- Ова представља онај тип људи – говораше мудрац, - који све што чују разгласе свима око себе.

Принц подиже и трећу лутку и са њом учини као са претходне две. Али жица се не појави.

- Ова лутка представља онај тип људи, који, шта год чули – задржавају казано у себи. Једном закључана, из њих реч више не излази.

- Који је најбољи тип људи? – упита принц.

Мудрац му онда пружи и четврту лутку, као одговор на његово питање. Када је принц провукао жицу кроз њено уво, ова је изашла на друго уво.

- Поновите! – рече му мудрац.

Принц послуша, али овога пута жица изађе на луткина уста. Када је провукао жицу и трећи пут, више се није појавила.

- Ово је најбољи тип људи – примети мудрац.

Да би се удостојио било чијег поверења, човек мора да зна када није у обавези да слуша, када да ћути и када да говори.

Принц Растко

Српски народ је веома наклоњен деци. Имати више деце Срби сматрају великим породичним благословом. Немања и његова супруга Ана имали су два сина и неколико кћери. Онда су престали да добијају децу дуго времена, иако су желели да их још имају. Почели су да се усрдно моле Богу да их обрадује и трећим сином, "који ће бити разонода нашој души, наследник наше владавине и потпора у нашој старости.". Своје молитве поткрепили су заветом да ће, иако им Бог испуни жељу после тога наставити свој живот као брат и сестра, а не више као муж и жена. И Господ Бог, по величини своје доброте, подари им мушко чедо.

Оно је заиста било чудо од детета, лепо и бистро. На крштењу му дадоше име Растислав, скраћено Растко. Што је Растко више растао све је више био вољен, не само од својих постаријих родитеља, већ све уже родбине и целе државе. Срећни родитељи гледали су дете са нежном љубављу и светачким поштовањем, као да га нису они родили, већ као да је послато са неба. Посетиоци и многи други говорили су о њему: "Ово ће дете бити нови знак свету.". Као дечак, Растко је био васпитаван од најбољих учитеља, које су љубимцу могли да пронађу његови драги родитељи. И у учењу и у владању он је био понос и радост својих наставника. Када је напунио петнаесту годину, Немања му даде једну покрајину, да би стекао искуство у управљању и администрацији. (1) Младом принцу додели отац неколико искусних државника и официра, да га упућују у принчевским дужностима и војним вештинама. Исто тако му додели неколико племићских синова да му праве друштво у спорту и разоноди.

Растко је ревносно и пажљиво пратио упутства својих старијих. Није избегавао ни по неке од пристојних разонода са својим млађим друговима. Чинио је то увек умерено, никад претерано. Научио је да цени вредност одмора и спорта. Увек љубазан, отворен и живахан, он је са друговима ишао на јавне игре, безазлене представе, лов и нарочито на војне вежбе. Међутим, никад није учествовао у прекомерним задовољствима, вечерњим гозбама или у неумерености у јелу и пићу.

Речено је за њега да се никад није смејао, али је увек био насмејан. Својом уздржљивошћу често би посрамио своје необуздане другове. Он их није укоревао речима или љутитим погледом; његов лични животни пријем био је довољан прекор за њих.

(Рука Светог Саве, манастир Свете Тројице, Пљевља)

Уместо да троши време на сујетне разоноде, он је читао озбиљне списе са пергамента, које му је отац набављао, нарочито оне о религији и историји. Редовно је присуствовао богослужењима у цркви, молио се, постио и давао милостињу сиротињи. Сви су се дивили његовој чедности. Био је омиљен због необичне племенитости. Богате поклоне које је примао од родитеља и народа брзо би делио својим службеницима, учитељима и друговима, не задржавајући ништа за себе.

Чак и у својој раној младости Растко је волео да дубоко и дуго размишља о вери, што је необично за младе особе. Ово не значи да он није волео да ради. Напротив, био је веома вредан и извршавао је своје дужности најсавесније. Али после рада, у слободним часовима, најрадије је волео да размишља о великим тајнама човекова битисања и судбине. Велики кинески мислилац Конфучије рекао је: "Лако је радити, тешко је мислити." Према томе, има много више радника него мислилаца међу синовима човечијим. Српски принц је био увек спреман за рад и наклоњен размишљању. Ове две урођене особине створиле су најмудрије и најјаче личности у историји.

Такав је био краљевић Растко, син Немањин, нежна грана великог храста.

Спознавање сопственог идентитета

(Урош Предић - Свети Сава благосиља Српчад)

Пред напад на Југославију 1941. године, генерал Александер фон Лер, командант Јужног фронта, добио је од Хитлера лично наређење у коме је, између осталог, стајало: „Уништити српску интелигенцију, обезглавити врх Српске православне цркве, и то у првом реду патријарха Дожића, митрополита Зимоњића и жичког владику Николаја Велимировића, калуђере и калуђерице српских манастира“. Три и по века раније, Синан-паша спаљује мошти Светог Саве на Врачару. Поред афективног демонстрирања моћи над потчињеним, а непокорним робљем, ова и оваква предузимања имају за циљ ударање у виталну тачку свих облика људске заједнице, од породице до народа: њено духовно вођство. Делотворност тактике коју је још старозаветни пророк препознао и описао речима: „Удари пастира и овце ће се разбећи“ (Захарија,13, 7) до сада је безброј пута потврђена на овим просторима.

Стари Завет, посматран са историографског аспекта, као повест Израиља, сведочи о законитости у смењивању периода благостања и страдања. Прво је увек бивало по Божјој вољи, а друго по Његовом допуштењу. Напредак једног народа долази као последица његовог живота у складу са Божјим моралним законом, а стагнацији и пропадању увек претходи морално посрнуће. Будућност народа може се поуздано предвидети из стања његове елите. Ако је врх народа недорастао својој улози, ако крем (државни, духовни, интелектуални), сметне са ума да, уз привилегије које такав статус носи, иде и много веће бреме обавеза према народу, онда се том народу сигурно не пише добро. Старо педагошко начело вели да је пример увек делотворнији од речи, те стога на бољу будућност могу да рачунају само они народи чији челници су спремни да све своје потенцијале заиста, а не само на речима, ставе у службу опште добробити.

Није случајно што је најславнији период српске историје заснован на темељу који је поставио Свети Сава, духовник, дипломата и просветитељ коме српски народ дугује спознавање сопственог идентитета. Још мање је случајно што је тај период трајао онолико кратко и окончао се падом у петовековно ропство. „Бог се драги на Србе разљути“, јер „наши цари закон (Божји) погазише... за правило лудост изабраше!“, ламентира Његошево коло, оглашавајући, у име читавог српског народа, да национална трагедија нипошто није плод пуког случаја. Баш као ни Синан-пашин гнев према светитељским моштима: завојевач је непогрешиво препознао дух Светосавља као највећу препреку остварењу својих амбиција.

У посттурском раздобљу српске историје успони су били крхки и краткотрајни, нешто попут пауза између падова. Данас нам је овако како нам је. Зашто? Уместо одговора послужиће још једно поређење са старозаветним Израиљем, чијим челницима свети Јован Крститељ вели: „Не говорите у себи: имамо оца Авраама; јер вам кажем да може Бог и од камења овог подићи децу Аврааму“ (Мт 3, 9). Примењено на наше околности: дивно је што имамо Светога Саву, али уместо пуког хвалисања славним духовним родоначелником, требало би да се запитамо колико збиља водимо рачуна о грађевини којој је он поставио темељ.

Јесмо ли достојни настављачи његовог дела?

аутор: Миодраг М. Поповић, Православље број 931-932

Грбава Јула

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Kasijana/Nikolaj0904.htm

Славуји су већ били завршили свој свеноћни славопој Творцу када се велико сунце почело помаљати на истоку. Велико сунце, божанство свих паганских митологија, јављало се као велика бакарна тепсија из Кујунџи махале, да на свој начин продужи онај славопој Богу.

Ако си ти, лепо сунце Божије, мислило, да си најранији ранилац и најтачнији будилац успаваног Сарајева, преварило си се. Пре тебе отац Калистрат је увелико прославио свога Створитеља, стојећи пред иконом и читајући причастне молитве пред литургију. Није био ни довршио кад неко удари звекиром на врата.

Навикнут на манастирски обичај, да посетилац пред вратима каже: "Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас", он очекну да чује ове речи, да би он рекао "Амин". Но кад се куцање продужи без речи, он упита:

- Ко је?

- Ја сам, оче свети, отвори ми. Неки женски глас.

Калистрат се прекрсти и отвори врата.

Пред њим се појави једно женско створење, омалено и грбаво, веома грбаво. Млада женска, богато одевена, шареном марамом повезана. Али грба - грба је била уочљивија од свега од ње и на њој, као да је грба носила њу а не она грбу.

- Добро јутро, оче. Опростите што вас тако рано узнемирујем, али ето, морам.

Приђе и немарно целива руку духовнику, па продужи:

- Данас ћете ви, после свете службе, венчати један пар, је ли истина?

- Истина је, одговори духовник. Ја их још нисам видео, али ми је речено да их венчам.

Тада млада жена трже пиштољ испод хаљина, показа га духовнику и викну:

- Дошла сам да вам кажем, да када их ви будете венчали, ја ћу овим пиштољем пред олтаром убити младожењу. Он је верен са мном, а сада се венчава с другом. Немојте се изненадити. Ова грбава и накарадна Јула ће то учинити, макар после и себи живот прекратила.

- Али кћери моја, поче Калистрат... али то је црква, и венчање је одређено, и три су оглашења била у цркви, а Митрополит је мени наредио да дођем из Милешева и заступам болесног пароха. Ја не знам ништа о препрекама. Зашто ниси раније уложила протест, када је свештеник питао у цркви: има ли ко што против овог брака?

Одговори жена јаросно:

- Узалуд су моји протести. Двојица су мене изневерили, и ја сам протествовала без успеха. Ово је трећи. Сада ћу ја протествовати не женским речима и сузама него ево овим пиштољем.

И очи јој се засијаше као у лавице. Збуњен и узбуђен монах милешевски нађе се у чуду. Прибравши се рече:

- Седи, кћери моја златна, седи ето овде на миндерлук, па ми опричај сву повест твоју.

Девојка се нервозно и нагло спусти на миндерлук, па отпоче причати:

- Дуга је повест мога живота, оче, али ја ћу је укратко исказати. Моји су родитељи умрли и све своје имање оставили мени. То имање је велико: и земља и шума и куће и дућани и новац. Али шта ми све то вреди кад сам грдоба као нико у свету! Више личим на камилу него на људско биће.

Ту се девојка загрцну, али задржа сузе, и продужи:

- Знајући каква сам грдоба и ругоба, ја сам се била помирила са горком судбом и решила, никад се не удавати, чак и кад би се нашао неко да ме запроси. Али нађе се један нечовек који укрсти свој пут са мојим. Радио је у трговини мога оца, па га отац отпустио због пијанства. Поче ми ласкати као тобож некој лепотици: О, како имаш анђелско лице! Како су ти дивне плаве очи као два Божја неба! Како су ти руке нежне као пролећне лале! Па та бујна руса коса! И слична глупа ласкања без краја, и то из дана у дан.

Старац монах тек сад пажљивије погледа у лице девојке, и учини му се, да овај њен несуђеник није ни мало претеривао. Али тешка грба кварила је све, и била је слична чворновитом дрвету, у коме је урамљено мало сјајно огледало.

- Знала сам ја, да су то само ласкаве речи, али годиле су ми. Коме живоме не годе ласке? И људима исто као и коњима и псима. Нарочито мени, осамљеној ругобној сиротици. Па кад ме је запросио, ја сам дала пристанак. Од тада па за три месеца ја сам му давала новаца и кад је тражио и кад није. Наједном га нестане из Сарајева. После чујем, да се оженио негде у Аустрији неком распуштеницом. Нека му је на срећу... Други је био један студент медицине из Боке Которске кога сам издржавала све док није завршио школу и постао доктор.

Ја сам проводила лето у Приморју, и често сам одлазила у кућу његових сиромашних родитеља у близини Херцег Новог. И њих сам ја обилато помагала; кућу им правила, дугове одужила, стоку набавила и многе дарове дала. Када је он дипломирао, решисмо да се венчамо у славном српском манастиру Савини. У одређени дан ја сам дошла у цркву са мојом наном, старицом дворкињом, која је у нашој кући проживела дуже него ја, и која ми је потпуно заменила моју покојну мајку. Авај, ми дошли а он није дошао! Свештеник се распита за њ, и сазна, да је он прошле ноћи отпутовао незнано куда, а родитељима заповедио, да не иду у цркву. "Ово се још никад није догодило у овом манастиру!" узвикнуо је духовник, покрио лице рукама, и као и сам постиђен удаљио се од нас. А ја сам три дана плакала у крило моје миле нане, докле нисам исцедила и последњу сузу из мога срца.

Када је Павле Сарајлија читао ову повест о бокељском доктору, доктор Сумрак је зарио главу у руке и гласно је јецао, што су присутни приписивали његовом болећивом срцу.

- Ви журите, оче? упита девојка.

- Не, не, ја пажљиво слушам, одговори отац Калистрат. До литургије има још пуна два сата.

- Хвала вам, сад ћу завршити. После она два жалосна искуства ја сам почела мрзети све мушкарце као варалице и лицемере. И дала сам реч нани, да више нећу ни помислити на брак, па да ме неким чудом и царски син запроси. Али нажалост подлегох и трећем искушењу, па се верих и са овим трећим. Комшија и газдашки син, с којим сам одрасла и у црквену школу заједно ишла поче ми се удварати. Ја га најпре одлучно одбијем. Знала сам га ја добро. Цело га је Сарајево знало. Он је више волео дружити се с Турцима него са Србима. Ибраим, син хоџе из Бегове џамије, био му је најприснији друг у пијанчењу и коцкању. Њих два били су се побратимили, па још и зарекли, да ће један другом бити стари сват на свадби. Кад год је бивао неки џумбус у Сарајеву, знало се да су ту умешани Вуле и Ибраим. Њих није сједињавао ни крст ни полумесец но биртија и шаркија. Ја га, оче, одлучно одбијем. Знала сам да је чапкун и коцкар. Сам је говорио, да би за ноћ могао прокоцкати цело Сарајево и два села више. Осећала сам да ме он не воли, али ја се лудо заљубих у њега. Једне ноћи он изгуби на картама. Потражи, да му препишем један дућан. Ја то одмах учиним. Он продаде дућан и искупи се од апса. Толико сам била залуђена, да би му цело имање дала кад би заискао. А он се није устезао да иште сваки дан. Најзад смо се верили и испитали. А гле данас, он се венчава с другом! Али ја вам дајем реч, да он неће жив скинути венац с главе. Убићу га у цркви, да се цело Сарајево потресе, и све варалице жена уплаше. А и да се ... да се тај ваш Бог опамети, па да не загађује овај свет стварањем хуља и лупежа.

- Кћери моја, узвикну Калистрат, ти хулиш на Бога. Шта ти је Бог крив?

- Ја више не верујем да постоји добри Бог. Постоји само неки зли Бог, који помаже гажењу добра и напредовању зла. Некада сам свим срцем веровала у доброга Бога, и молила се, и певала у црквеном хору као најбољи сопран. Али су ме неправде људске одбиле и од цркве и од Бога. Зато ћу ја данас узети улогу Бога правде, извршићу праведну освету, и цркву вашу попрскаћу нечистом крвљу једног вероломника. Ја хоћу да се осветим и за себе, грбаву Јулу, и за све грбаве девојке, чију несрећу несавесни људи усугубљавају.

- Умукни и не хули више! повика духовник. Постоји добри Бог правде, у кога си ти правилно веровала, као и твоји родитељи, док се ниси уплела у мреже сатанских људи. Постоји Бог, али постоји и Сатана, противник Божији. Бог је дао људима слободу, да се определе за Њега или за његовог противника. Није добри Бог крив што су се твоји заручници упрегли у јарам Сатанин, нити теби што си се лакомислено с њима дружила и у њих заљубљивала. Него покај се за богохулне речи, које си изговорила данас у свету недељу, и то преда мном, старим слугом Божијим.

- Нити се кајем нити одустајем. Данас ћу ја бити бог над животом оног вероломника и - мојим. Опростите ме, оче, за узнемирење.

Поклони се и изиђе.

Калистрат брзо написа хартију и посла младенцима, да их он не може данас венчати. Јула није о том знала.