Сан
(Слика-рам преузета са нет-а)
* * *
Ово је песма мог брата у Христу кога ми је Сам Господ послао на духовну радост и утеху и кога заволех много.
Љубим!
Адвокат на испиту
Један младић затражи од оца да му купи аутомобил како би се возао са својим пријатељима. Отац му рече:
- У реду, купићу ти аутомобил, али под три услова: 1. Да се бациш на учење и стекнеш диплому Правног факултета, коју су твоји другови већ одавно стекли; 2. Да скинеш минђушу, и 3. Да ошишаш косу.
После шест месеци упорног учења младић је стекао диплому и пун самоуверења приђе свом оцу.
- Оче, дошао је час да ми купиш аутомобил! Диплому сам стекао, као што видиш а и минђушу сам скинуо!
Отац одговори:
- Да, заиста, изненадио си ме! Стекао си диплому у рекордном времену и скинуо си минђушу која ме је јако узнемиравала, али, као што видим, још једино ниси ошишао косу!
Но млади адвокат је већ имао спремљен одговор.
- Да, оче, али као што веома добро знаш, јер си ревносан Хришћанин, те дане своје проводиш у Цркви, и Исус, Који је ишао са својим ученицима по Галилеји, Капернауму и Јерусалиму, имао је дугачку косу!!!
А отац ће на то:
- Право кажеш, само што су Он и његови ученици ишли пешке...
Имам нешто да ти кажем
У једној бајци говори се како су се Ветар и Сунце кладили око тога ко ће од њих скинути шешир неког пролазника.
(Илустрација са нет-а)
Ветар, убеђен да ће однети победу, дуну снажно – али пролазник навуче шешир дубље. Затим је дунуо још снажније, али је пролазник, ради сигурности, ставио на шешир и своју руку, како би га још јаче учврстио.
Ветар није успео.
(Илустрација са нет-а)
Дошао је ред на Сунце. Загрејало је и Ветар и Земљу. Загрејао се и пролазник и не прође дуго те он скине свој шешир.
И тако је Сунце добило опкладу.
* * *
Да! Силом и бесом, нервозом и виком ништа се не постиже. Напротив; тиме само раздражујемо и другог. И он се затвара и повлачи. С топлином љубави све успева. Љубав је једини пут да стигнемо до жељеног резултата. Једини начин да поразимо зло у другом. Једини начин - љубав, да се превазиђе сваки мрачан и тежак тренутак. Једини начин понашања. Једини начин да се приближиш другоме. Једини кључ да отвориш нечије срце.
Једини начин да другог разоружаш, једини начин - љубав, да га умириш. Једини начин да буде прихваћен твој савет.
Љубав је једини начин да неког мотивишеш. Једини начин да другог приведеш покајању.
Да! Љубав, било као разумевање или мук, било као повлачење или као осмех, било као мирноћа или понуђено извињење, љубав је истинска сила.
Љубав!
Не само да је много јача од Ветра, него је и немерљиво јача од смрти.
("Свет" - слика преузета са нет-а)
Не мислите ли и ви тако?
Из грчког часописа "Лидија"
Наши стари родитељи
(Young mother with children - слика са нет-а)
Једна румунска басна каже како је једна ластавица имала петоро малих ласти. Уз пуно труда бринула се о њима да би их све отхранила и дочекала да сви порасту. Сву своју мајчинску бригу је усмерила на њих.
Али једног дана, остарела ластавица се разболела и није се више могла сама хранити. Позвала је своју децу да се брину о њој. Мале ласте су показале жељу да се брину о својој старој мајци.
Првога дана свих петоро су јој донели по једно зрно хране. Исто је било и другог дана. Али трећег дана само троје је мајци донело храну а после тог дана више јој ниједно није притекло. Мајка је остала гладна неколико дана да би на крају од глади и угинула.
Тако је једна мајка отхранила петоро деце а њих петоро нису могли хранити једну мајку.
Колико такве деце постоји данас у нашем друштву која напуштају своје родитеље, остављајући их да умру од глади. Много је таквих примера, где су родитељи жртве небрижне деце своје. А несрећа је што се сете својих родитеља само кад ови затворе очи.
Тада долазе као орлови да уграбе од очинске имовине шта је преостало.
Тада се сећају да су деца својих родитеља.
Глава четврта
Када је први сунчев зрак наговестио зору, наш посао је био готов и ми кренусмо. Идући кроз пусту и сабласну шуму са собом нисмо носили ништа сем успомена. Али нека се нико не вара – то уопште није био лак пртљаг. Чак је и само моје врлудање добрим делом потицало од премештања његове тежине с леве на десну страну и обратно. А да не причам о честом посртању што лисичином, што совином; нешто од успомена, а нешто и од телесног умора. Но живот се путем настављао и ми смо га се држали, не престајући с корачањем. Где год да је водио, били смо намерени да стигнемо. Чак се и код лисице ово примећивало, премда се својски трудила да то сакрије од нас. Њеним лицем су се смењивале сенке и свако мало је понека тражила излаз кроз разговарање.
- Ушка... оно у вези црва... знаш? Ја ни на једног не наиђох, па рек`о да те питам, да се ти ниси штогод збунила... Та они су, мора бити, добро заронили?
Сова, којој се лисица обраћала, и овог пута допусти себи да на питање одговори питањем.
- А о чему си размишљала док си садила семенке?
- Хм,... звучаће чудно, али једино на чега сам мислила у тим тренуцима било је да то семе израсте и да шума изгледа као некад – признаде лисица премда невољно.
- Дакле, ти си мислила на праве црве? – узврати сова, тражећи грану где ће да слети.
Већ смо били прилично одмакли - а сунце, висином, све више освајаше - и одмор им је био преко потребан. Како је била одличног птичјег вида, препознала је још из даљине једну добродржећу грану и устремила се ка њој.
- Није ни то лоше; заправо, није лоше нимало – одговараше и даље, спуштајући с олакшањем своје канџе на намерену грану. Јер овако или онако стигло се и до вере. Сад је свако оно семе њоме обавијено и има најбољу заштиту. Биће да ти је стало...!?
- То би ти хтела! – огради се лисица, ни не приметивши да су се зауставили ради одмора. Шума је једно, а ја посве друго. Мудрујеш беспотребно... Уосталом, откуда то мишљење да си као мудра?
- Од мене ниси чула, сигурно – слегну сова раменима.
Прилично незадовољна разговором којег је сама започела, лисица поче да се осврће. Инстинктивно је и сама почела да тражи место где би села, али уста није затварала.
- И за ветар су говорили да је `памет света`. Међутим, након овог и оваквог његовог подвига нема никакве потребе да продужавам ово веровање.
- У том случају би било најбоље да не отвараш уста – прекину је сова, уз зевање. Ако већ не верујеш да јесте, онда немој ни да га правиш.
- Ја... да правим ветар!?! – забезекну се лисица на ове њене речи.
А тек ја? И мене је жуљало да чујем одговор на ову примедбу. Зар је тако нешто било могуће? Уколико би било тачно,хм... у целу причу би се унело сасвим ново светло, а са њим би се и поглед морао мењати, размишљао сам. Али сова ћуташе, што лисицу раздражи још више. Но не хтеде одустати, већ се настави разговарати, не би ли је како навела да се ода.
- Добро, кад не желиш да кажеш како ја то правим ветар, а ти ми онда објасни зашто се сви у шуми обраћају теби за савет? Одакле им то...?
Поглед који јој сова упути имао је у себи дозу чуђења.
- Не знам... можда због мојих родитеља. И родитеља њихових, те њихових родитеља родитеља итд... Колико су теби твоји родитељи причали о прецима?
- Ма, хајде! Ко то још данас прича и памти – одмахну лисица, церећи се.
- Ух-да! – уздахну сова. Онда је боље да тако и остане: што не знаш, не може ни да боли, зар не?
- Опет се она просипа мудростима! Као да су каменице... Да ли је ова бачена да боли или ради нечег другог?
Уместо одговора, сова добаци уз зевање:
- О томе неки други пут. Сада ће најбоље бити да предахнемо...
И спуштањем капака то несумњиво и потврди.
- наставиће се -
Очинско стрпљење
(Patience and faith, слика са нет-а)
Један стари човек сеђаше у дворишту своје куће заједно са сином који управо заврши високе студије. Изненада, врана слете на зид. Отац упита сина: “Шта је оно?” Син одговори: “То је врана.”
Након извесног времена, отац упита поново: “Шта је оно?” Син одговори: “То је врана.”
Прође неколико минута а отац поново упита, трећи пут: “Шта је оно?” Син одговори: “Оче, управо сам ти рекао да је то врана.” Не прође дуго а отац опет упита: “Шта је оно?” Овога пута на синовљеву лицу могла се видети мала усплахиреност: “Оче, то је врана, врана!” Поново отац упита: “Шта је оно?” Овај пут син одговори грубим тоном: “Оче, нон-стоп питаш једно те исто, иако ти стално одговарам да је то врана. Зар ниси у стању разумети?”
Отац устаде и оде до собе. Убрзо се врати носећи своју стару свеску-дневник. Отварајући страницу, рече сину да прочита оно што је на тој страници записано. Син прочита:
“Данас је мој малени син седео са мном у нашем дворишту, кад долете врана. Синчић ме је двадесет и пет пута упитао: ‘Шта је оно?’, и двадесет и пет пута му одговорих, нимало изнервиран, да је то врана. Оно што осећах била је љубав према моме невиноме синчићу.”
Тада је отац објаснио сину разлику између очева и синовљева става: “Када си био малешан, поставио си ми ово питање двадесет и пет пута и нити једном нисам био изнервиран твојим питањима, већ ти упорно одговарах. А када сам ја теби данас поставио исто питање, али понављајући га само пет пута, ти си се изнервирао, љутнуо и био нестрпљив са мном.”
Учи и стичи!
Чуан и Јинг су се, као свршени матуранти, запослили у неком предузећу за велепродају. Обојица су били веома вредни радници.
Након неколико година, директор фирме унапреди Јинга у шефа продаје, а Чуана остави да и даље обавља посао продавца. Али једног дана, не могавши више да поднесе, Чуан поднесе оставку директору, правдајући се како овај није уважио његов вредно уложен труд, већ да је искључиво имао слуха само за оне који су му ласкали.
Директор је био упознат са његовим досадашњим напорним залагањем и вредноћом, али како би му показао чиме се руководио при избору, он га замоли да уради следеће: да изађе и потражи има ли у околини тезга где се продају лубенице? Чуан оде и након неког времена се врати са потврдним одговором. Директор га упита колика је цена по килограму? Чуан се поново врати на пређашње место и отуда донесе информацију да је килограм 12$.
Директор му на то рече:
- Сада ћу исто питање поставити Јингу.
Јинг га саслуша, оде у проверу и кад се врати, изјави следеће:
- Господине директоре, само једна особа продаје лубенице; 12$ по килограму, 100$ за 10 кг; у складишту држи 340 диња, од тога је изложено 58. Свака лубеница тежи 15 кг. Све је довезено са југа пре два дана, те су свеже и доброг квалитета.
Чуан је био импресиониран и коначно је увидео разлику између њих двојице. И одлучио је да не даје оставку, већ да учи од Јинга.
Драги пријатељи, да би били успешни, морамо научити проматрати, размишљати дубље и даље сагледавати. У погледу само једне ствари, успешан предузимач гледа неколико година унапред, док обични људи виде само сутра. Разлика између једне године и једног дана је 365 пута - како се може зарадити!
* * *
А сад мало да се освежимо!
(слике преузете са нет-а)
Други део
...
Познати руски научник-професор Β. В. Болотов, чији је реферат одредио одлуку Комисије по питању реформе календара у Русији, овако се изразио у вези са тим проблемом: "Ја као и раније остајем одлучним поштоваоцем Јулијанског календара. Његова чиста и изванредна једноставност поставља његово научно преимућство изнад свих календарских исправки. Мислим да се културна мисија Русије по овом питању огледа у томе да још неколико столећа одржи у животу Јулијански календар и кроз то олакша повратак западним народима од никоме потребних григоријанских реформи ка неисквареном старом стилу."
Поседујући унутрашњу цикличност положену у саму његову природу, Јулијански календар се пројављује, за разлику од Григоријанског календара - вечним календаром. Православна Црква, чувајући вековима освећен Јулијански календар, одбила је да се повинује лажи ο времену псевдонаучне новотарије. Није зато случајно да се њено време налази у сазвучју са космичким законима временске периодике и биокалендаром.
Врлине Јулијанског календара све више привлаче пажњу истраживача, који претпостављају да се "хипотетички календар будућности најпре замишља као... Јулијански календар". Захваљујући томе што је он изразито јасно спојен са пулсирањем космочасова, будући веома близак временским трајањем (365 дана, 6 часова) двема, за земљу основним астрономским величинама - тропској години (365 дана, 5 часова, 48 минута, 46 секунди) и сидеричкој (365 дана, 6 часова, 9 минута, 9 секунди) ова чињеница је тим важнија, јер се биоритмичка ситуација на Земљи одређује управо овим двема астрономским годинама.
Осим тога, Јулијански календар је више од хиљаду и по година одређивао ритам живота народа Европе, укорењен унеколико и у генетичкој структури човечанства. Сагласно многобројним научним експериментима последњих година, обављеним на биолошким објектима разних нивоа, живућа материја, а заједно с њом и човек, показују крајњу осетљивост ка најмањим колебањима геомагнетног поља; при чему показатељи Земљиног магнетизма поседују веома прецизну периодичност, која је у вези са равнодневицом и солстицијем. Човек заједно са свим што је живо вибрира у такту колебања физичких поља космичке природе. Те вибрације у вези са редовним колебањима тачака равнодневице у Григоријанском календару немају правилну периодику, а то је у вези са невидљивим, но несумњиво постојећим "терапеутским ефектом".
Григоријански календар, по коме живи савремено човечанство, поставља један неправилни и акосмични ритам. Зато је потпуно разумљиво да је он неодговарајући тим биочасовима и том биокалендару који су се (ови последњи - прим. прев.) дугим временом обликовали у човеку и сасвим је могуће да су сада поремећени.
Заслужује пажњу и ова чињеница да следствено мисли В. И. Вернадског да се ноосфера Земље слагала - и очигледно ће се и даље слагати са ритмом Јулијанског календара. Зато је "човечанству важно да не страћи то у многоме уникатно јединство".
Римски престо, отпадајући од Васељенске Цркве, удаљио се и од васељенске истине: папство, намећући свој поглед на свет, заснован на геоцентризму, није давало предност метафизичкој страни питања. Земља, будући место Богоиспитивања, у самој ствари показује се као центар творевине, али центар не астрономски, него духовни.
Време - такође је творевина Божија. Господ савршава освећење твари, која се присаједињује Његовом небеском животу. У том смислу, може се говорити ο црквеном Јулијанском календару као ο икони тог освећеног времена. Профанација црквеног календара - то је покушај светотатственог оскврњења светиње, покушај извргавања већ освећеног из Небеског Царства у царство мрака.
Црква Христова сједињује временско и вечно. Ово се остварује пре свега у Тајни Евхаристије. Пребивајући у времену, Црква кроз стварно присуство Христово преображава време као што преображава и свет. Што се тиче разних мнења поводом Јулијанског календара, треба да укажемо на аргумент по преимућству: сваке године се јавља силазак благодатног огња на Гроб Господњи - чудо, које проистиче при сабирању многихиљадних ходочасника на Велику Суботу по Јулијанском календару. У њему нам треба видети мистично освећење ове 2000-годишње иконе времена.
Људмила Перепелшна
(преузето са www.pravoslavlje.net)
Драга браћо и сестре, нека нам је свима срећно и Богом благословено 2009-то лето Господње. Амин. Боже дај.
Заблуда новог календара
(Обрезање Господње - Нова година)
Питање ο Јулијанском календару и на њему заснованој Православној Пасхалији, која опредељује ритам живота Православне Цркве, поставља се као веома сложено и потребује расветљавање с астрономске, историјске, богословске и многих других тачака разматрања. Не постављајући овој расправи за циљ да се подробно зауставља на разматрању свеукупних питања у вези с Јулијанским црквеним календаром, покушаћемо да разјаснимо узроке распрострањених заблуда у односу према јулијанском начину бројања времена.
Свако ко се трудио да објективно разуме суштину календарске реформе папе Григорија XIII, не може а да се не зачуди постојаности мита ο фамозном научном преимућству Григоријанског календара. Овај мит, постајући већ опште место које није за оспоравање, почива мирно и не мање на вештој идеолошкој и квазинаучној папској пропаганди и сасвим неукој предрасуди њених вољних или невољних адепта.
У свом раду, посвећеном питању календара, ми смо већ приметили да само мало њих поима да, с формално-научне тачке гледишта, Григоријански календар нема баш никаквих преимућстава над Јулијанским, зато што су оба календара различита по својим принципима.
Познато је, да је Григоријански календар оријентисан на величину тропске или сунчане године, док је Јулијански на величину сидеричке или звездане године. Притом, тропска година, с којом су организатори григоријанске реформе по мери изједначили своју нову годину, постаје условном величином, умишљеном, премда и блиском за процесе, реално доживљене на Земљи, то јест за равнодневицу и сунчеву прекретницу (солстициј).
Напомињемо да је, почињући од времена Птоломеја (II век по рођењу Христовом), све до позног Средњег века, у астрономији, као и у погледу на свет, владао геоцентрични систем, сагласно коме би непомична Земља била центар творевине, око којег се окрећу Сунце и друга небеска тела.
Поимање тропске године, која почива у основи Григоријанског календара, повезано је са геоцентричном до-коперниканском теоријом. Тропска година износи тачно 365 дана, 5 часова, 48 минута, 46 секунди, што је време за које Сунце обави свој тобожњи обрт око Земље.
Наравно, свима је познато да се Сунце не окреће око Земље, него, обратно, Земља се креће око Сунца. Зато тропска година није реални период времена, него замишљена астрономска величина, имајући, уосталом, као што смо рекли, један директан однос према реалним процесима који се одвијају на Земљи, таквим као што су смене годишњих доба (пролеће, лето, јесен и зима) и другим природним појавама на нашој планети.
Што се тиче разумевања сидеричке године, оно је засновано на реалној величини једнакој пуном периоду кретања Земље око Сунца. Трајање сидеричке године чине 365 дана, 6 часова, 9 минута, 9 секунди; заснована на овој величини, јулијанска година траје 365 дана, 6 часова, што за 11 минута и 14 секунди прекорачује трајање тропске године.
Идеја ο годишњем окретању Земље око Сунца позната је већ астрономима Древног Египта, потом су је наследили питагорејци, да би међу њима постала увелико распрострањена. Касније, у III веку пре Христовог Рођења, ова је идеја била положена у основ учења старогрчког математичара и астронома Аристарха Самоског, кога можемо сматрати претходником Николе Коперника.
У епохи стварања Јулијанског календара (46. година пре Христовог Рођења), теорија Аристарха Самоског била је широко позната међу астрономима и научницима. Зато не чуди да су велики астрономи Созиген Александријски и други ствараоци Јулијанског календара положили у основу јулијанске године период пуног окретања Земље око Сунца, тј. сидеричку годину. Управо је ова реална астрономска величина и постала примером Јулијанског календара. Притом је неопходно приметити да је тропска (сунчана) година оријентисана на циклусе повезане, пре свега, са Земљом, док је сидеричка (звездана) година - на циклусе у вези са космосом у целини. У том смислу, у својој основи, Григоријански календар је геоцентричан, а Јулијански - космоцентричан.
Што се тиче астрономске тачности, ο којој тако воле да говоре присталице Григоријанског календара, важно је имати на уму да ће она за 25.765 тропских година заостајати за сидеричком или истинском астрономском годином за читаву годину. Зато се сва астрономска, као и историјско-хронолошка истраживања, која разматрају дуже временске периоде, спроведена по Јулијанском а не по Григоријанском календару.
Ето зашто се многи истраживачи баве питањем због чега је уопште Риму била потребна реформа календара, с каквим циљем је папство кренуло на нарушавање вековима освештане црквено-саборне традиције? Могуће је наћи много објашњења за овај корак папе Григорија XII. Овде је присутна и жеља за влашћу, стремљење да се узвиси над другим вероисповедањима, као и покушај да се оснажи ауторитет папства, нарушен после Реформације и верских ратова.
Осим тога, недоумицу изазива и то што су реформатори Јулијанског календара почели сравњивати своју нову годину са тропском годином. Чиме је то могуће објаснити? "Све се објашњава веома прозаично" - каже аутор једне занимљиве расправе, посвећене овој теми - "папа Григорије XIII и његово календарско окружење били су доследни приврженици Птоломејевог космогонијског система, што значи да тропска година за њих није била релативна астрономска величина, него изворно реално време кроз чији се проток Сунце окреће око непокретне Земље. За иницијаторе григоријанске реформе, сидеричка година једноставно није постојала, па чак и сама констатација овог астрономског факта и његово признање били су од Рима проглашени као јерес, која је повлачила за собом далеко не само теоријске претње - довољно је сетити се трагичног удеса Ђордана Бруна и Галилео Галилеја."
Заслужује пажњу и чињеница да су многи истакнути савременици папе Григорија XIII, а међу њима такви знаменити научници као хронолог Скалигер, математичар Целзијус, астрономи Јосиф Витаниј и Местлин (учитељ великих научника Кеплера и Галилеја) - дали негативан одговор ο учешћу у пројекту припремане календарске реформе. Пројект реформе сматран је за бесмислицу и од многих европских универзитета, убрајајући Бечки универзитет и Сорбону.
Са своје стране, креатори Григоријанског календара и међу њима утицајни језуит - математичар Христофор Клавиј, одстранили су од учешћа у реформи све истакнуте астрономе и хронологе тог времена, који су, на овај или онај начин, изразили своју несагласност са припреманом новотаријом. Следствено таквој политици Рима, у кругу иницијатора календарске реформе, окупили су се почев од Клавија који се користио погрешним алфонсинским таблицама (у које Местлин и други истакнути научници нису имали поверења) и завршно са лекарем Лилијем и његовим изумом 300.000-годишњег циклуса. Ово последње "откриће" подигло је велику буку, али никада није било објављено јер се показало као сасвим нетачно.
Мало ко сада полаже рачуна себи ο томе да је тадашња григоријанска реформа "носила провинцијско и жалосно обележје".
Познато је да је својевремено и велики Коперник отказао да узме учешће у припреми календарске реформе, започете већ 1514. г. на Латеранском Сабору. Α затим, четрдесет година касније, после своје смрти која је наступила 1543. г, Коперник је постао "ћутљив, али опасан противник календарских заплета 1582. године, подривајући у корену већ навелико изрекламирану научност григоријанског календара. Јер ако се у самој ствари Сунце не окреће око Земље, него обратно, тропска година уопште није прамера за грађанску годину, што ставља под велику сумњу нетачност јулијанске године.
Коперниково учење претило је да разобличи псевдонаучност григоријанске реформе, отуда није случајно што је 1616. г. папа Павле V осудио идеје Коперника као противуречне "Светом Писму". Коперникова књига "О кретању небеских сфера", у којој је он изложио своју теорију, била је забрањена папским декретом од 5. марта 1616. године "да би се избегло ширење сличног учења на штету католичке истине".
Све наведене чињенице дају основа да се говори ο ретроградности твораца григоријанске реформе, које је једна од последица била "покушај да се заустави, ако не сасвим спречи ширење коперниканских идеја у тадашњој Европи".
Папски емисари, желећи да оснаже у време Реформације посрнули ауторитет папског престола, а такође борећи се за сфере утицаја, на све су начине уводили свој календар издајући га за нешто несумњиво "научно". Треба признати да су, овладавши у то време умовима, рационализам са језуитском пропагандом учинили своје: календар папе Григорија XIII, упркос свему, прибавио је себи репутацију напредног и, као такав, неприкосновеног бројања година.
Стремљење ка власти увек је везано и са настојањем да се задобије власт над временом. Историја познаје многе примере "захвата" такве власти; из најближих историјских догађаја можемо именовати Француску револуцију са њеним термидором. Рим је, снажећи свој примат и свој светски значај, пошао "против научне очигледности, против предања и канона Цркве. Наше страсти приморавају на уступак, разум, логику, знање. По свој вероватноћи, то се дешава не само са појединцем него и са целим друштвом, народом, штавише и са целом одвојеном (помесном) Црквом и културом".
Организована религиозно-политичка сила папства могла је наметнути свој календарски стил практично свим земљама света, али то још ништа не казује ο њеној непогрешивости и пожељности. "Није у сили Бог него у истини" - говорио је свети благоверни велики књаз Александар Невски.
Проблем рачунања времена, изазван григоријанском реформом, и до данашњег времена остаје нерешен. Ево више од четири века не престају несклади и несугласице у вези поретка литургијског живота, што је учврстило одвајање неправославног Запада од Цркве. У новије време, преузимање "исправљеног јулијанског календара" од неких автокефалних цркава, довело је и до унутар-црквених несугласица.
Православна Пасхалија заснована је имајући у виду редослед новозаветних збивања, повезаних са последњим данима земаљског живота Господа Исуса Христа. У години крсне смрти Господње, јудејска пасха је пала у петак и суботу. У петак, 14. нисана (који, као и сада почиње по црквеном рачунању у четвртак навече), Спаситељ је био распет; у суботу Он је био у гробу, и у рано јутро првог дана недеље 16. нисана - васкрсао. Зато су збивања Страдања, смрти и Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, нераскидиво повезани са јудејском пасхом. И већ од првог века хришћанства, ушло је у обичај да се Света Пасха празнује после јудејске пасхе. То је било овековечено од светих Апостола који су одредили да се хришћанска Пасха празнује после јудејске (7. правило светих Апостола).
Мењање редоследа збивања ο којима нам казује Јеванђеље значи њихово кварење. Новозаветна Пасха мистично символизује замену старозаветног жртвоприношења јагњета, жртвом Спаситеља нашег Господа Исуса Христа - Јагњета које је узело на себе грехе света (Јн 1,29). И када би се, због искључиво астрономских узрока, понекад дешавало да у старој Цркви истовремено падну хришћанска Пасха и пасха синагоге било је потпуно неприхватљиво да света Пасха претходи јеврејској. Ипак, само у периоду од 1851. до 1950. године следбеници Григоријанског календара празновали су Пасху 15 пута пре Јевреја и не само једном заједно с њима, на пример, 1. априла 1823. године, 17. априла 1927. године, 18. априла 1954. године, и 19. априла 1981. године.
Приврженици Григоријанског календара, свршавајући Свету Пасху пре Јудеја или заједно са њима, нарушавају један од основних канона Цркве. Они у потпуности пренебрегавају Седмо апостолско правило, одређење Никејског Сабора и Прво правило Антиохијског помесног Сабора.
318 светих Отаца Никејског Васељенског Сабора (325. године) донели су уредбу (орос) ο Пасхи, која забрањује да се она празнује с јудејима, на шта указује јасан цитат Првог правила Антиохијског сабора: "Сви који се дрзну да наруше одредбу Светог и Великог Сабора одржаног у Никеји... ο светом празнику спасоносне Пасхе, да буду одлучени од заједнице и одбачени од Цркве. Ако се пак неко од предстојатеља Цркве, епископ, или презвитер, или ђакон, после ове одредбе, дрзне да развраћује људе или смућује Цркве, нарочито да са Јудејима свршава Пасху, таквог свети Сабор од сада осуђује да буде туђинац Цркви, јер је учинивши тако постао не крив грехом за самога себе него и крив кварењем и развраћивањем многих. И не само да такве Сабор одлучује од свештенослужења, него и све који се дрзну да буду у заједници с њима, до њиховог извргавања из свештенства. Извргнути се лишавају и спољашње части којима су били причасни по светом и Божијем правилу свештенства".
Јулијанског црквеног календара тврдо се држе Руска Православна Црква (у Русији и у иностранству), манастири Свете Горе Атонске, а такође Православне Цркве Јерусалима, Грузије, Србије и сви ревнитељи светоотачких завета, који - упркос многим притисцима - одбијају да прихвате нови стил.
- крај првог дела -
Дечија Нова година
(илустрација преузета са нет-а)
Мајка и син, држећи се за руке, ходали су градом. Пошли су у куповину, али како је зима а дани кратки, излазак се претворио у ноћну шетњу. Па ипак, обасјани и искићени излози терали су мрак пред муштеријама. Наједном, извирујући између градских шетача, дечак повика:
- Види, мајко! Јелка!
(илустрација преузета са нет-а)
Стајала је на неколико корака од њих, нагиздана и шљаштећим лампицама осветљена.
- Има и звезду на врху! – детаљисао је дечак.
- А знаш ли зашто? – упита мајка, заставши крај њега.
- Зашто, мајко?
- Зато што звезда има пет крака баш колико и ми имамо прстију на руци. Тиме она нама говори да је то јелка Нове године свих оних који раде и радећи зарађују са својих пет плус пет прстију, што сијају као ове лампице. Разумеш?
- Аха! И онда сви ти доле помажу једни другима да је дохвате.
Мајка се насмеја.
- А шта је са деда мразом? – знатижељно ће дечак.
- Он је њена маскота, која брани интересе својих муштерија. Сећаш се, скоро смо гледали онај филм «Чудо из 34. улице»?
Дечак се за тренутак стаде присећати.
- Да, на крају је влада,... јел тако мама... – говорио је усхићено, - стала иза деда мраза, потврђујући да он постоји. И пошта, зар не?
- Тако смо рекли...
- Значи да је ова Нова година за вас који радите? – закључи свечано дечак.
Мајка га загрли и пољуби у теме. Још неколико тренутака стајали су крај јелке, кад дечак поново викну, дижући прст увис.
- Мајко, види!
(слика преузета са сајта brandofserbia.com)
Мајка, пратећи смер дететовог прста, подиже очи високо изнад јелке, ка храму Светог Саве на коме сијаше Крст.
- Оно је наша јелка; зар не, мајко? – поносно изјави дечак.
- Јесте, срећо! – радосно дочека мајка.
Дете је неко време ћутке гледало у светињу, пребирајући мисли по својој глави. Најзад, досетивши се, рече:
- А види, мајко, како наш Крст сија горе у мраку, ко Витлејемска звезда! Ускоро ће и Исус доћи па ћемо и ми, деца, имати своју Нову годину.
Мајка се једва суздржаваше да не заплаче. Не могући реч да прозбори, она настави миловати мудру главу пред собом. А дечак је ројио питања.
- Мајко, како да ја дохватим моју звезду на храму? Ја немам пара.
Она се саже до њега.
- Сине – рече му, прибравши се, - за ту звезду не требају новци. Она једнако припада и богатима и сиромашнима. А да би је дотакли, морамо се сви смањити, да будемо као деца. Као ти, сине.
- Да, мајко, али види како је Крст висок, а ми смо мали! Како можемо мали да досегнемо небо?
- А шта мислиш: зашто се Исус спушта на земљу? Да с Њим узрастемо. Небо се, сине, Божићем досеже.
Нетремице загледан у мајчине сјајем озарене очи, дечак упијаше сваку њену реч. Најпосле је чврсто обгрли око врата и пољуби јој румени образ. Потом проговори:
- Мајко!
- Молим, сине.
- Јел да да је наша, дечија Нова година, лепша од ове деда мразове?
- Непојмљиво лепша... непојмљиво – одговараше мајка, придижући се.
(Вифлеемская звезда - илустрација са нет-а)
И држећи се за руку, погледа упртог у сјајни Крст на храму Светог Саве, они наставише да прате новооткривену Витлејемску звезду, остављајући јелку иза себе. (аутор: http://pricalica.blog.rs/)Девојчица са шибицама
(илустрација преузета са нет-а)
Нaпољу је било страшно хладно. Снег је падао и почело је да се смркава. Било је последње вече у години – вече уочи Нове године. По тој хладноћи и мраку улицом је ишла једна гологлава и босонога девојчица. Додуше, имала је на ногама неке папуче када је пошла од куће, али каква јој је била корист од њих када су то биле велике папуче које је прије носила њена мајка. Оне су биле тако велике да су јој спале с ногу када је потрчала да се уклони испред кола што су пројурила улицом. Једну папучу више није могла да нађе а с другом је умакао неки дечак и довикнуо јој да ће му та њена папуча послужити као колевка кад му се роди дете.
Тако је сада та девојчица ишла босих, црвених и плавих ножица од мраза. У старој кецељи је носила све своје шибице, а једну кутију је држала у руци. Читав дан није продала ни једну једину кутију шибица, није добила ниједну пару. Гладна, прозебла и потиштена, лутала је јадница све даље. Снежне пахуљице падале су по њеној дугачкој, светлој коси која се дивно коврџала низ њен потиљак, али она није ни мислила на тај свој украс. Сви прозори су били осветљени, а по улицама се ширио мирис гушчјег печења – свуда се припремао дочек Нове године, па је и она сада мислила на то.
Она се шћућурила у једном углу између две куће, од којих је једна мало више штрчала на улицу. Ножице је подвила пода се, али јој је ипак било све хладније. А кући није смела да иде, јер није продала ниједну кутију шибица, није добила ниједну пару, и отац би је истукао. А шта ће и тамо, и код куће је исто тако хладно. Живели су у поткровљу и ветар је дувао са свих страна, иако су највеће рупе запушили сламом и крпама. Ручице су јој се сасвим укочиле од зиме. Ах, само да упали једну шибицу мало би се огријала! Да о зид кресне само једну шибицу загријала би прсте! Она кресну једну шибицу и одмах букну пламен.
(илустрација преузета са нет-а)
Шибица је горела као свећа и било је тако топло док је држала руку над њом. Била је то чудесна светлост и девојчици се чинило да седи поред велике топле железне пећи са сјајним месинганим украсима. Она испружи ноге да и њих мало загрије, али се тог тренутка пламен угаси – нестаде пећи и девојчица оста са дрвцетом догореле шибице у руци.
Она кресну још једну шибицу, па и она запламса, и зид по којем засја постаде провидан попут копрене. Могла је да гледа право у собу где је био постављен сто са чистим белим столњаком и дивним посуђем од порцулана.
(илустрација преузета са нет-а)
А на столу се пуши печена гуска пуњена шљивама и јабукама. Али што је било још лепше – та гуска је скочила са стола и, онако са виљушком и ножем у леђима, преко собе загегала према њој. И управо када гуска дође пред сироту девојчицу, угаси се шибица и пред њом оста само дебели и хладни зид.
Када упали нову шибицу, пред њом се указа прекрасна јелка. Била је и већа и лепше украшена него она што је прошле године кроз стаклена врата видела код оног богатог трговца. Хиљаде свећица је горело на зеленим гранчицама, а шарене слике, као оне у дућанским излозима, гледале су право у њу. Девојчица издиже обе руке према свећицама и шибица се угаси. Али оне многобројне свећице почеше да се дижу све више и више, а онда се претворише у сјајне звезде. Једна од њих паде и остави за собом дугачки пламени траг.
"Сад је неко умро!" – помислила је девојчица. То је она чула од своје покојне баке која је говорила: "Сваки пут кад падне звезда, нечија душа крене у небо."
Када дјевојчица кресну нову шибицу, око ње све засја и у том сјају појави се њена бака сва блистава, блажена и задовољна.
(илустрација преузета са нет-а)
– Бако! – викну девојчица. – Узми ме са собом! Знам да ћеш нестати чим се шибица угаси као што је нестала и она топла пећ и дивно гушчје печење и она красна велика јелка!
Да и бака не би ишчезла, девојчица брзо запали сав остатак шибица из кутије. Шибице плануше и све заблиста као усред бела дана. Никада јој раније бака није изгледала тако лепа и тако велика. Она узе девојчицу у наручје и понесе је високо, високо у велику радост и пријатну топлину. Сада је девојчица била на небу и више није било ни зиме, ни глади ни страха...
(илустрација преузета са нет-а)
А ујутро, у оном углу између две куће, нашли су је румених образа и са осмехом на уснама – била је мртва. Смрзла се последње вечери у старој години. Прво јутро Нове године затекло је мртву девојчицу са шибицама.
Пред њом је лежало мноштво готово потпуно изгорелих шибица.
– Хтела је да се огреје! – говорили су пролазници.
А нико ни слутио није какве су дивне слике лебделе пред њом када је са својом баком запловила у новогодишњу радост.
Ханс Кристијан Андерсен
наставак...
- Ха! Као да дрво може некоме бити пријатељ!
- Видиш, мени је моје дрво било пријатељ какав се само пожелети може: пружало ми је склониште и штитило од свакојаких опасности.
Осетих како неугодан тајац проструји између њих. Лисица, премда невољно, а помало и из нелагодности, и сама поче да преврће тло под ногама. А у неке као да се досети, те настави где су стале.
- И... зашто ти мислиш да ја не могу имати пријатеља? Ево, на пример, са тобом делим нека мишљења: о путу, пошумљавању...
- Благо мени, ако је тако! – додаде сова ни не сачекавши да ова заврши. Него, кад смо већ дотле дошле, шта кажеш да мало пожуримо? Пут нас чека а јутро тек што није свануло. Са њим ће пристићи и људи да пошуме ово згариште, а није згорег да им мало олакшамо.
Лисица хтеде нешто да добаци, али брзо затвори уста. Ја, са своје стране, нисам имао шта да додајем или одузимам. Био сам узбуђен због распореда и великог спремања, па сам с нестрпљењем очекивао прву наредбу.
- Ветре!
Најзад се огласи сова, обраћајући ми се.
- Изађи из свог скровишта и покажи се! Шума те треба!
Нисам чекао да ми се двапут каже. Излетео сам из своје чауре и стао пред господарицу као најоданији слуга. При том сам нежно додиривао свако њено перо, чистећи га од прашине.
- Тако! – задовољно се осмехну сова. Сада пренеси ову гараву боју са пода шуме и све ове нагоретине. Нека живот добије дозволу за свој опоравак и наставак. Лисица и ја ћемо се склонити иза оног камена.
Запримивши наредбу, сачеках да се њих две удаље. Затим се надувах таквом силином, да су ме околна преживела стабла жуљала. Кад достигох жељену јачину, дунух снагом најјаче моћи, не бих ли отерао овај ужас што даље, даље и од заборава.
Требало је доста времена да се Земљин образ поново укаже. А по извршеном задатку, ја приђох сови која искочи из свог склоништа, остављајући лисицу згрчену од страха.
- Хвала ти, ветре – рече она, додајући, - сада смо лија и ја на реду.
И заокренувши вратом, она је потражи погледом.
- Дођи, лијо! Опасност је прошла.
Потом, исправивши врат и намигнувши ми, настави да јој се обраћа:
- Пожури! Што пре завршимо, прије ћемо кренути.
Лисица послушно пође за њом, али се свако мало обзираше за собом, погледајући где сам. Ја сам се сакрио иза истог оног камена, где су се и њих две скривале за време моје представе. И нисам имао ама баш никакву намеру да их ометам; поготово не након указаног ми поверења. А, искрен да будем, поводио сам се и мишљу о наставку сарадње.
Док сам ја сањарио, њих две су својски прионуле на посао.
- Ти ћеш, лијо, правити рупе на већим размацима, а ја ћу убацивати у њих семенке које сам сакупила – командовала је сова. Када засадимо ово семење, имаћемо слободан пут пред собом. Једно само молим: пази на црве!
Мислим да смо у том тренутку лисица и ја делили нестрпљење, само... она од муке а ја од радости. Просто нисам могао дочекати да заврше, како би кренули. Понајпре, јер су ме вукла сећања на сва она врлудања, играња и чарлијања...
Ах, како ми је све то недостајало!
- наставиће се -
Христос се роди
Христос се роди!, дечице моја,
Христос се роди!, будући свете,
Роди с' у доба гоњења сами';
А где се роди? - на простој слами,
И Христос прво био је дете.
Свакога года, а усред зиме,
Засија звезда врх нашег стана,
Над сваким селом, над сваким градом,
И срећни с хвалом, патници с надом
Негују спомен овога дана.
Народи с' разни сећају Спаса,
Језиком својим хвале Му поје;
Разне су песме, разне су славе -
а ми у духу Светога Саве
Кличемо данас: "Рождество Твоје!"
Христос се роди!, дечице моја,
И Христос прво био је дете.
А дете ово чекаху муке,
Чекаху патње од сваке руке -
Тако се само стиже до мете.
Дивно је вече бадњега сјаја
Које нам данас срца отвара,
Од сваког двора, зграде огромне,
Од сваке ниске колибе скромне;
Све саме храме Божије ствара.
А знате л' само шта јоште бива
Топлотом ових часова лепи'?
У доброј деци савест се буди,
Христов им пример провеје груди,
- У доброј деци снага се крепи.
Сете се стазе Божија Сина,
И завере се ходити њоме,
Не бојати се никаквих мука,
Већ бити чувар и десна рука
Роду свом, многопатноме...
И благо роду где тако бива:
Он неће бити к'о сува грана;
Већ је у цвету његова снага
- Христос се роди!, дечице драга,
Соколи сиви будућих дана...
Јован Јовановић Змај
Једном малом бати...
... који жели једну Божићну причу
Испричаћу ти причу што су мени причали православни Арапи из села Бетџале код Витлејема. У старо, прастаро време, далеко, далеко пре рођења Христова, беше у Витлејему човек по имену Јесеј, син Овидов, унук Возов и Рутин. А тај Јесеј имаше осам синова. Најмлађи син Јесејев зваше се Давид. Беше Давид пастир, и пасаше овце око Витлејема. Свето Писмо описује Давида као младића стасита, смеђе косе и лепа лица. Уз то још бејаше овај лепи пастир необично снажан и храбар. Кад би му лав или медвед ухватио овцу, он би лаконого стизао звера, отимао овцу из зверских чељусти а звера убијао. И тако, дакле, беше Давид заиста добар и поуздан пастир свога белога стада. А много поштоваше оца свога, као Бога. Често пута Давид је спавао у пољу, на широкој постељи земље покривен златотканим ћилимом звезданог неба. Но оно што ћу ти испричати није се догодило у отвореном пољу под звездама него у једној каменој пећини украј Витлејема.
(Давидова пећина - слика са нет-а)
Био тако један врућ дан, какви су чести дани у тој источној земљи. Давидове овце полегале у хлад под маслиново дрвеће. Сунце је пекло свом својом силом, и овце су дахтале од жеге. Па и Давиду поста жега сасвим досадна. Зато он уђе у ону пећину, да се склони од врућине и да се одмори. У пећини је хладовито у летње дане а топло у зимске. Ушавши у пећину млад пастир се одмах осети пријатно, па седе; убрзо задрема, леже и заспа. Али не постоја дуго а то Давид осети нешто хладно по рукама својим, и трже се иза сна. Кад отвори очи, авај, он виде ужасну змију како се сколутала њему на прси и обавила око његових руку! Још уздигла своју пљоснату главу над његовим лицем па језиком палаца. Очима злобно и устремљено гледа у лице младићево, очима што сијају као жеравице. У пећини мрак, и у мраку очи оне немани као две жишке! Давид се сав стресе од страха. Његов положај био је очајан, ван спасења. Ако само мрдне руком или главом, змија ће га сигурно угристи, и сасути свој отров у крв његову. О колико му је лакше било борити се са ричућим лавом и урлајућим медведом него са овим пузећим немуштим гадом! Шта да ради? Уједном се сети Давид свог старог помоћника у невољама, свога Господа, па узвикну из срца, пуног бола и суза: Не остави ме, Господе Боже мој, не одступи од мене! Похитај ми у помоћ избавитељу мој од тешких беда! Тек што изрече те речи, а гле засија се нека необична светлост у једном углу пећине. Беше светлост у облику великог круга у висини човека. Усред тог круга од светлости Давид угледа красну девојку, благу и озбиљну у исто време. Девојка сеђаше са напред погнутом главом, и држаше на рукама чедо, тако предивно чедо какво Јесејев син никад очима својим није видео. Наједном усправи се дете у крилу своје матере и оштро погледа на змију очима као двема муњама. И пружи дете прст према вратима од пећине као заповедајући змији да изађе. На мах се змија одви од Давидових руку, опружи се и одгмиза напоље. Давид скочи и простре се по земљи пред девојком и дететом у светлости. Хтеде да искаже своју благодарност за неочекивано спасење, и таман кад му дође реч у грло, он отвори очи, али - ништа више не виде. У том цела пећина испуни се неким слатким мирисом као од скупоценог тамјана и измирне.
До смрти своје Давид није могао заборавити овај чудни доживљај. Од пастира уздигао се до цара, али оно му је стално било у памети. Као цар он је саставио две прекрасне песме, једну: Најлепшем од синова човечијих, а другу опет: Царици у ризама позлаћеним. И те песме он је певао као цар уз харфу на високој кули својој у Јерусалиму.
(Пещера Рождества в Вифлееме)
А ти, бато, сад погоди: која је оно пећина? Шта означава она страшна змија? Ко је била она девојка, а ко дете? Да бих ти олакшао да све погодиш ја те поздрављам радосним поздравом:
Христос се роди!
(Из књиге "Мисионарска писма", Светог Владике Николаја Охридског и Жичког)
Божић, Божић...
МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!
О томе да је неистина да се не слажу Јеванђеља о племену Исуса Христа
Јеванђелисти Матеј и Лука дају нам родослов Христа на различите начине, те не мали број верујућих сматра да они противрече један другом; и многи, не знајући истину, из све снаге настоје да разумеју та места. Навешћемо казивање о томе које је до нас дошло кроз писање Аристида, где већ поменути Африкан пише о сагласју јеванђеоских родослова. Оповргнувши мишљења других као погрешна, он овим речима казује о историји за коју је чуо: „Имена поколења у Израиљу наведена су или по природи или по закону; по природи када је постојало прејемство законитих синова, а по закону када по смрти бездетног брата, његов брат своме детету даје име умрлога оца. Тада још не беше јасне наде у васкрсење, и будуће обећање сматрали су изводљивим ако би име умрлога давали детету, сматрајући да ће то име на тај начин бити сачувано заувек. Зато међу онима који су поменути у родослову, неки су били законити наследници својих очева по природи, док су други били рођени од једних отаца, а носили су имена других. Такође помињу и стварне очеве и оне који им беху као очеви, и на тај начин, ни једно ни друго Јеванђеље не греше, наводећи имена и по природи и по закону. Потомци Соломона и Натана преплећу се међу собом управо због постојања бездетних људи као и других бракова, те је и једне и друге могуће сматрати за децу наведених родитеља (очева). Обе повести су потпуно правилне, и долазе до Јосифа правим путем мада он понекад изгледа веома кривудаво.
Да би речено било још јасније, поменућу и о томе како је настала та збрка. Набрајајући од Давида преко Соломона, на трећем месту од краја помиње се Матан, који је родио Јакова, оца Јосифовог. Сагласно Луки, после Натана, сина Давидовог, трећи од краја беше Мелхије, чији је син Илија, отац Јосифов. Пошто смо ми себи за циљ поставили да изложимо Јосифов родослов, то је потребно указати зашто се његовим оцем називају два човека: Јаков, потомак Соломона, и Илија потомак Натана; на који начин они, Јаков и Илија, беху браћа, и очеви њихови Матан и Мелхије, потичући из различитих родова, јесу Јосифове деде. Матан и Мелхиј женили су се један за другим женом, и родише једноутробну браћу, јер закон није забрањивао неудатој жени, било да је она удова или разведена, да се удаје за другога. Од Еође (а тако се по предању звала та жена) прво је Матан, који је потицао из рода Соломоновог, с њоме родио Јакова. Када је Матан умро, тада је Мелехије, који је био из рода Натановог, оженио ту удовицу и са њоме доби сина Илију. На тај начин показали смо да су Јаков и Илија, и ако припадају различитом роду, ипак једноутробна браћа (браћа по мајци). Илија је умро немајући деце, а Јаков се ожени његовом удовицом, и са њоме доби сина Јосифа (а то је већ треће поколење), који је био његов син по природи (и по Писму: „Јаков роди Јосифа"), а по закону Илијин син, јер је Јаков, брат његов, наставио његову лозу (породицу). Због тога се не може одбацивати родослов који њега помиње. Јеванђелиста Матеј наглашава: „Јаков роди Јосифа", а Лука казује да је он био син Јосифов, Илије, Мелхије. Немогуће је јасније назначити рођење по закону, и Лука, говорећи о подобним рођењима, ипак избегава реч „родио", мада у свом набрајању долази до Адама и Бога.
Све то није без доказа и није произвољно. Родственици Спаситеља по телу саопштише нам, да ли ради прослављања себе или ради поуке, али у сваком случају истиниту историју: када су идумејски разбојници ушли у Аскалон, град у Палестини, они заједно са осталим пленом из Аполоновог храма (који беше близу градских зидина), поведоше и Антипатра, сина неког јеродула Ирода; и пошто жрец није могао дати одређени откуп за сина, то је Антипатар остао са разбојницима и био васпитан по обичајима Идумејаца. Касније се он допао Хиркану, првосвештенику Јудеје. Послат неким послом у Помпеју од Хиркана, он је измолио за њега царску власт коју је имао његов брат Аристовул. Антипатар је имао среће јер га прогласише за епимелета Палестине. После његове смрти (а њега су лукаво убили из зависти због положаја који је наследио његов син Ирод, кога су касније, по декрету Сената, Антоније и Август поставили за цара Јудеје), синови његови, Ирод и остали, посташе тетрарси. То су догађаји о којима се говори и у историји Грка.
До тада су и архиве чувале родослове, како оне јеврејске, тако и прозелита, као на пример Ахиора Амонићанина и Руте Моавћанке, а такође и оних који су дошли из Египта и сродили се са Јеврејима. Ирод, који није имао ништа заједничко са Израиљцима, због свога ниског порекла, наредио је да буду спаљени сви родослови, мислећи да ће на тај начин успети да покаже како је познат; али, никаквом наредбом се не може свој род приписати патријарсима, прозелитима или хиорима странцима који су се помешали са Јеврејима. И само је неколицина, који су сачували спомен о своме роду, имали сећање о свом пореклу, поново записавши и запамтивши имена предака. Они су се често гордили тиме што су сачували спомен на своје порекло, а међу њима био је и већ поменути деспосин, кога тако називају због рода са Спаситељем. Урођеници јудејских места Назарета и Кохобе, иако расути по осталим крајевима, саставили су родослове и то на основу „Књиге Дана", онако како су могли.
Овако или некако другачије, али боље објашњење, како по мени, тако и по мишљењу сваког благоразумног човека, не може да се нађе. Управо тога треба и ми да се држимо, мада оно није потврђено сведочанствима јер нема бољег нити вернијег. Јеванђеље, ипак је то истина, најверније је казивање о свему..."
На крају тог писма Африкан додаје: „Матан, потомак Соломона, родио је Јакова. По смрти Матана, Мелхије, потомак Натана, родио је од те жене Илију; значи, Илија и Јаков беху једноутробна браћа. Илија је умро без деце; Јаков је наставио његову породицу, и родио је Јосифа, који је био његов син по природи и син Илије, по закону. На такав начин, Јосиф беше син и једнога и другога." Тако казује Африкан. Ако је такав родослов Јосифа, тада је и Марија требала происходити из истог колена као и он јер, по закону Мојсијевом, није допуштено да се у брак ступа са лицима из других колена. Брат је морао узимати жену из тог града и из тог рода да наследство не би прелазило с једног колена (рода) на друго. На томе ћу завршити о овоме.
Јевсевије Памфил Кесаријски