Среда, Март 11, 2009
Прљаве руке
Прошло је тек неколико дана како се завршила школска година. Једне вечери дођоше код нас нека жена и дете.
- Ово су наши пријатељи из града – рече моја мајка. Биће нам гости овог лета.
Затим се обрати Дејану – тако се звало дете – и додаде:
- Сине, лепо ће ти бити овде. Надам се...
Дете из града унесе освежење у мој једнолични сеоски живот. Прво, с књигама које је донело: биле су лепе, с прекрасним илустрацијама у неколико боја и с још лепшим причама и песмама. Али морам рећи и ово: још кад сам угледао Дејана, кришом сам се осмехнуо. То дете је било симпатично и нежно – личило је на најлепшу илустрацију из његових књига. Слабачак, бледуњав и милог лица, с високим челом над којим су се расцветали плави чуперци. Ноге су му биле дуге и кошчате а две дугачке руке биле су тако танке – прави прутови.
- Кладимо се да ово дете досад није видело Сунца! – говорила су деца из наше махале.
У тој примедби било је много истине. Дејан је изгледао као да је растао у вечитој сенци.
У његовој појави и у свим његовим покретима осећала се строга одмереност, која је често прелазила и у отменост. Чинило се да Дејан није растао природно, обично, слободно, као ми, сеоска деца. Све што је чинио, чинио је на дуго увежбан начин, строго се придржавао некаквих правила, мени несхватљивих, и потчињавао се некаквим немилосрдним кућним законима.
- Златно дете! – говорила је моја мати, милујући га по коси.
Брзо смо се спријатељили.
А све ово досад и није толико важно. Због нечег другог, за мене много важнијег, почео сам вам причати овај догађај. И заиста се плашим да га нећу испричати онако како се десило.
Вратимо се једне вечери Дејан и ја из игре. Били смо веома огладнели.
- Да је читава планина хлеб, појео бих га – рече он уз пут.
Моја мајка тек што се била вратила са њиве.
- Мама, дај нам да једемо!
Дејанова мајка се насмеја:
- Зините да видим колико сте гладни!
- Много! – рекосмо обојица углас.
Мајка сиђе у подрум и ето је ускоро на прагу, с два комада хлеба у рукама. Били су намазани младим кајмаком.
- Ево вам, гладници моји, једите! – насмеја се пружајући нам хлеб. Лице јој је било ведро, чисто, нежношћу преливено, добротом обасјано.
Али Дејан не узе свој комад. Некако чудно се загледа у руке моје мајке, затим се окрену својој мајци,скисели лице и рече:
- Нећу... Нису јој чисте руке!
Тај његов поступак све нас изненади. Залогај ми стаде у грлу. Поглед ми се прикова за мајчину пружену руку: била је испуцала, заиста, али није била прљава. И дрхтала је.
Дејанова мајка пребледе. Била је збуњена, али није знала шта да каже. У очима моје мајке приметих тада једно бескрајно плаво небо са свим дугиним бојама. Две сузе, као два облака који изненада наиђоше, одједном им замутише бистрину. Јабучица на врату јој заигра. Хтела је да каже нешто, свакако – не весело. Била је тужна у том тренутку. Била је врло тужна. Да јој је неко руку одсекао, не би је толико заболело. Ипак, стеже своју испуцалу руку у којој је држала комад хлеба намазаног кајмаком, и с оном мајчинском издржљивошћу и снагом праштања, гласом сличним шуморењу зрелог жита, проговори:
- Узми, сине! Чисте су... У мојим рукама има само земље. Кад не би биле такве, хлеб што га једеш не би био тако мекан и бео.
Нисам видео да ли је Дејан узео комад, јер сам одмах истрчао напоље. Његова мајка је била очајна. Чух је како виче:
- Незахвалниче...
Затим како говори мојој мајци:
- Молим вас, опростите. Страшно вас је увредио... страшно...
Не, Дејан није био лоше дете. Неколико дана после тог догађаја био је узнемирен, несрећан, очајан. Мучило га је нешто. Савест му је била немирна, гризла га је.Он можда и није хтео да увреди моју мајку, али реч «прљаве» била је увреда. Могао је рећи «земљаве», «испуцале», «грубе», чак и «ружне» руке – и све то не би било увредљиво. Али он је рекао прљаве.
Жута сунцокретова летња књига се истопи у сивој јесењој измаглици. Наши гости отидоше. Догађај с Дејаном стаде да бледи. Ускоро, обузети свакодневним бригама, ми га готово сасвим заборависмо. Поче нова школска година.
Једног дана зовну ме учитељ у канцеларију и даде ми писмо. Узех плави коверат. На полеђини била је написана Дејанова адреса. Пожурих да се изгубим из учитељеве канцеларије и нестрпљиво га отворих. Читајући га, нисам се могао уздржати... Као онда мајци, тако се сад и мени завртише две сузе у очима, али као опроштај детету које није хтело да увреди и које није знало да је увредило једну добру, једну тиху, једну кротку мајчину душу.
Писао ми је: «Замоли своју мајку да ми опрости за онај поступак. Њезина рука ми је увек пред очима и често је квасим сузама. Још онда сам желео да је пољубим и замолим за опроштај, али нисам имао ни снаге ни храбрости за то. Никад ми хлеб није био сладак, мекан и укусан као онда кад ми га је она давала. Молим те, пољуби уместо мене ту добру испуцалу руку! Дејан»
Видое Подгорец
Мени ово много тужно... некако... не знам... алије прелепо... и... ма не ѕнам...
*cicilly
Да, радости, и тужно и предивно све у исти мах, али такво да се речима исказати не може...
Jako je tužno...jako... to je ono kad uradimo nešto i to nas peče ceo život...
Čitajući dosada tvoje pričice, znao sam da me moj imenjak neće izneveriti. Njegova snaga za tako brzom transformacijom svojih kalupa je zapanjujuća.
Možda me neko pogrešno razume, ali... supruga i ja posebnu pažnju poklanjamo higijeni podova iz razloga što sam svoju decu odmalena učio da kada im nešto od suve hrane padne na pod, to podignu, oduvaju i pojedu. To sam nazvao "prirodnom vakcinacijom". Takođe, u selu obožavaju da se goste najnižim grozdovima, onima sa tragovima zemlje...
I pucaju od zdravlja! A bogami i smeha, hehehe...
Ave!
Lepa je prica, zaista! I ja kao Dejan, ali meni od mojih ruku malo gadljivo. Narocito posle crtanja! :)
Salim se! Lepa je prica bas!
Mama u prici se nije uvredila.
Zato sto je znala da Dejan nije hteo da je uvredi.
Jednostavno je pogresno rekao...
Deca nisu zla...nije ni on
Mozda sam razumela pricu iz drugog ugla,mislim da deca iz grada zaista ne znaju kakve su ruke nasih majki sa sela.
kad sam prvi put čitala, plakala sam. ne zato što sam bila mala.
zbog nerazumevanja dva sveta. različita a bliska.
Prijatno!*
*анам
Па добро је и кад пече; и бол је знак да смо живи, зар не?
*патос
И сама знам доста Дејана који су добри момци, друге ни не знам, ако ћемо право.
А ово за `вакцинацију` се у потпуности слажем. Не да се слажем, већ сасвим поуздано знам да делује. Поздрав мудрим родитељима!*
*Пинокио
И ја сам алергична на своје али лење руке, на којима нема мириса рада. Е онда не треба ни да једем кад не радим. Хвала за комент, Пинокио!*
*каспер
Неки уче на тежи начин неко на лакши, само зависно да ли по околину, нас саме или све заједно. Обична чак и банална дешавања могу још како да нас духовно уздигну у висину Човека. Поздрав!*
*домаћица
Значи позната ти је прича? Ја сам се тек пре неку годину срела са њом и отада ми је за срце прирасла. Поздрав!*
И мени је прича позната - захваљујући теби, и опет ме је расплакала.То постаје већ условни рефлекс кад дођем у ову Причаоницу:-), из које излазим са смехом - задовољства што сам опет осетила нешто јако.
*Ви
Нема ми друге: од сада идем са пехаром да скупљам сузице. Кад већ падају, да буду на месту које им и припада. А можда ми и блог процвета од њих, ко зна. Знам да је слано добро за парадајз и лубенице, па ето... Грлим ја моју плачљивицу пуно много.