Понедељак, Март 02, 2009
Недеља Праштања
Forgiveness - Christine Peloquin
Полако идући, кораком испратисмо дан испред нас, уживајући у озрачју које је остајало за њим. Са друге стране, вече што нас је пратило чинило се као да је посебно послато у сусрет свима који му се радују и који га ишчекују. А оно нас је носило све до саме унутрашњости светога храма, где се повукло пред пламеном свећа, тражећи места по ћошковима и допуштајући појцима да га обоје бојама анђеоских гласова.
Света је било прилично, слава Богу, али највише деце и младих, што пре свега треба захвалити новом свештенику и новопостављеном старешини храма Светог Николаја, који је целе недеље обилазио верни народ, позивајући га да дође на молитву за Васкршњи пост. То и плакате, али и сама проповед свештеникова, све заједно уродило је плодом и верни народ се одазвао.
Вечерње богослужење, а потом и молитва за пост, учинили су од сваког присутног да се осећа као део целине у овом духовном сабрању.
Али то није било све! Када је Вечерња служба завршила и молитва коленопреклона очитана, свештеник је одржао беседу о ПРАШТАЊУ. Затим, је као њен наставак по окончању проповеди, уследио и пригодан програм деце из гимназије, као и основаца.
Било их је предивно слушати, како читају одломке великих и оних који Бога у себи прославише. Такође нас подсетише на речи Достојевског, које он изговара кроз уста старца Зосиме: «Свако је пред свима крив за све...».
"По чему сам ја крив пред другима?" - увређено и надмено протестује наш разум, наше "спољашње" сазнање. Што се тиче "морала" сви ће се, по свој прилици, сагласити са тим да човек без сумње мора бити у свом животу пред неким и због нечега крив. Међутим, заговорници таквог "морала" нас умирују тврдњом да је то нешто штоје сасвим "нормално" за људски живот.
Оставимо разум његовој надменој пометености, оставимо и морал његовим објашњењима и оправдањима. Послушајмо савест, тамо унутра, дубоко, дубоко у нама, где нам тихи, али и строги и беспоштедни глас говори: крив си! У чему је та моја кривица? Не, она није ни у једној појединачној увреди и свађи коју сам имао са ближњима, јер је то нешто што је у људском животу заиста неизбежно. Та кривица није ни у мојим површним препиркама са другима, нити у мојим безначајним љутњама. Не, то је једна сасвим другачија кривица, кривица које ненадно почињем да постајем свестан, схватајући да се ради о самољубљу које је захватило саме темеље мога живота, које у потпуности и прожима тај мој живот, због кога сам се отуђио и удаљио од "другога", од "других", почевши да сваког "другог" и све "друге'' доживљавам искључиво као средство. Чак и онда када неког волим та је љубав изнутра затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу: као да и у љубави желим да волим само себе. Савест и једино савест може човеку да са беспоштедном јасношћу покаже свет као свет у коме се свако бори против свакога, као свет у коме важе искључиво правила "напада" и "одбране", као арену за милосрдне борбе за животни опстанак. Ми стално мислимо да су други ти који чине неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе. Али, погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни извор тог отуђења и тих деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо читав свој живот и на коју се своди читав наш живот. И тек када то осетимо у себи, када то схватимо постајемо способни да унутарњим слухом чујемо истину речи Ф. М. Достојевског: "Свако је пред свима крив за све", као и истину речи св. Серафима Саровског који каже: "Смири се и око тебе ће се спасти хиљаде...".
Мала и велика деца Једне недељиве Мајке Цркве, која нас Духом Светим порађа за вечни живот. Једни стајаше поред кивота са делом моштију Светог Кнеза Лазара а други пред иконом Светог Николаја. Од куда год - благодат беше са свима!Када се и овај пригодан програм о предстојећем посту завршио, свештеник је још једном иступио пред верни народ и позвао га да целива прво Престону икону Светог Николаја, коме је храм посвећен, затим и мошти Светог Кнеза Лазара, коме се храм прави. А ту, поред моштију, дочекивали су наши свештеници и миропомазивали присутне, а потом су сваком пружали руку, говорећи: «Опрости, брате!», «Опрости, сестро!», а миропомазани би одговарао: «Бог, оче, нека прашта!».
Јер недеља то је – Недеља Праштања!
Овај предиван обичај, кога смо свесно или несвесно загубили, у тој мери је одушевио, пре свега, нашу децу, који су, излазећи из храма, хитали једно другом, грлећи се, љубећи и тражећи опроштај.
Гледати их било је више него дирљиво. Заиста је био у праву предивни Старац Порфирије, грчки монах, који је рекао још седамдесетих година, једном нашем данашњем владици, да ће доћи време када ће Христос ићи по Србији и тражити своје. А како Господа може да прими само чисто и невино срце, стога није ни чудо да ће Своје најпре да тражи и налази у нашој деци.
Свима њима, али и нама који имамо итекако да учимо од њих, нека је срећан и Богом благословен почетак Васкршњег поста!
lep početak posta.
i Sunce pokušava da ga ulepša.
a tvoje reči greju.
Prijatno!*
*домаћица
То греју она озарена дечија лица. Требало их је видети онако радосне и веселе. Ја само нисам могла да останем нема на то. Хвала ти, драга. Љубим те.***
Драга сестро, срдачно захваљујем за твоју радост подељену са нама,
са ове дивно описане и благословене вечери праштања у храму
Св. Николаја, која јасно говори да:
Само онај који није себичан може истински да воли и даје,
јер љубав није узимање, већ давање.
Само онај ко истински воли, може истински да опрости,
а Господ ће опростити грехове ономе који другоме опрашта.
Љубав је очишћење и спасење свакој души,
путем праштања, онако како савест налаже.
Хвала твојој несебичној љубави за све нас.
*Зоран Ж.
Па шта ја сад да напишем, брате, после овога? Ништа друго до: опрости мени грешној.
Љуби те сестра.
Forgiveness
Thank you for using my name at least. My artwork is copyrighted and requires permission for use. Could you please add my web site, www.christinepeloquin.com, to your post or remove my image. Thank you!
*Christine Peloquin
Welcome! I sent you an e mail. God bless you, Christine.