О лицемерству

 

Блажени Серафим Роуз о лицемерју академског света

 

”14. јун, 1961. године.

 

Драги родитељи,

 

Врео је дан, исувише налик на лето за Сан Франциско. Коначно сам завршио рад и предао га прошлог петка, али ће нам дипломе из неког разлога поделити тек у септембру. За сада сам још увек укључен у неке активности у вези са кинеским језиком – помажем свом бившем професору кинеског да преведе чланак (са кинеског) о кинеској философији за неки философски часопис. Лицемерје присутно у академском свету најјасније се очитава у његовом случају. Он зна више о кинеској философији него вероватно било ко у земљи, јер је учио код правих кинеских философа и мудраца; али не може да добије посао ни на једном колеџу јер нема диплому америчког универзитета, а није ни спретан говорник – једном речју, превише је поштен.

 

Дошло је време да се одлучим на академски живот пре свега, јер ми је Бог дао ум да бих њиме служио Њему, а академски свет је место на коме би ум требало да се користи. Али после осам, односно, девет година, ја исувише добро знам шта се ради на универзитетима. Умност је нешто што цени само неколицина ”старомодних” професора, који ће убрзо изумрети. Што се осталих тиче, њихов циљ је зарада, животна сигурност – своју умност они користе попут играчке, уз помоћ које изводе окретне трикове и за то бивају плаћени, попут кловнова у циркусу. Љубав према истини је данас ишчезла из људи; умни људи морају да проституишу своје таленте да би напредовали, што мени тешко пада, јер је љубав коју гајим према истини превелика. Академски свет за мене представља само један од многих послова, коме ја немам намеру да робујем. У академском свету нећу служити Богу, већ ћу просто зарађивати за живот. Уколико желим да служим Богу у овом свету, и тако спречим да се мој живот претвори у потпуни неуспех, то ћу морати да учиним изван академског света. Имам нешто уштеђевине, и посао у најави где ћу зарадити још нешто новца, што би требало да ми омогући да годину дана живим скромно, радећи оно што ми савест налаже пишући књигу о духовном стању модерног човека, о чему, Божијом милошћу, поседујем нешто знања. Та књига се вероватно неће добро продавати, јер људи не желе да чују оно што ја намеравам да кажем; њима је прече да зарађују новац него да славе Бога.

 

 

 

Тачно је да је ово слуђено поколење. Једино што са мном није у реду јесте то што ја нисам слуђен. Ја исувише добро знам шта је дужност сваког човека: да прославља Бога и Његовог Сина, да се припрема за живот будућег века, а да не скупља себи радост и блага на овом свету искоришћавајући своју браћу и заборављајући на Бога и на Царство Његово.

 

Уколико би Христос данас прошао светом, знате ли шта би му се десило? Био би смештен у душевну болницу и подвргнут психотерапији, а исто би се десило и са Његовим Светитељима, Свет би Га данас распео баш као што га је распео и пре две хиљаде година, јер се свет ничему није научио, сем још искваренијим облицима лицемерја. А шта би се десило уколико бих ја, на једном од својих предавања на универзитету, једног дана рекао студентима да све знање овога света нема никаквог значаја када се упореди са нашом дужношћу да прослављамо Бога, прихватајући Богочовека који је умро за наше грехе, и припремајући се за живот будућег века? Вероватно би ме исмејали, а универзитетски званичници би ме, уколико би сазнали за то, отпустили – јер је на нашим универзитетима противзаконито проповедати Истину. Ми кажемо да живимо у хришћанском друштву, али то није тачно; у друштву у коме ми живимо влада веће незнабоштво и мржња према Христу него у друштву у коме је Христос рођен. Недавно се један католички свештеник на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу усудио да изјави да на том универзитету влада незнабожачка атмосфера; универзитетски званичници су га назвали ”фанатиком” и ”лудаком”. Али он је изрекао истину, а људи мрзе истину, и зато би поново радо распели Христа уколико би се Он нашао међу њима.

 

Ја сам хришћанин, и покушаћу да будем прави хришћанин. Христос нам је рекао да разделимо свој новац сиромасима и да кренемо за Њим. Ја сам веома далеко од тога. Али ћу пробати да зарађујем тек толико новца колико ми је потребно за живот; а ако то могу да зарадим тако што ћу годину – две повремено радити на факултету, у реду. Али, остатак времена ћу посветити служби Богу уз помоћ талената које ми је подарио. Ове године имам шансу да то учиним, и тако ће и бити. Мој професор, као Рус (чини ми се да је љубав према Богу дубље усађена у Русе него у друге народе), није покушао да ме одврати од идеје да академски свет напустим на годину дана; он одлично зна да је љубав према истини, љубав према Богу несравњиво важнија од љубави према сигурности, новцу и слави.

 

Једино што могу да урадим јесте да следим сопствену савест; морам бити веран себи. И знам да је оно што радим исправно. А уколико оно што радим делује лудо у очима света, могу одговорити једино речима светог Павла: ”Сва мудрост овог света је лудост пред Богом”. Ми ту истину исувише лако заборављамо.

 

Али, морам да се вратим преводу са кинеског. Поздравите Ајлин (Јуџинова сестра).

 

Воли вас,

 

Јуџин”


 

Они су продали све

 

Бако…
Они су продали све,
Куће више нема,
Нема је.
Прво су продали дедине њиве,
Што од зноја их је стварао,
И посекли су оно стабло шљиве,
Под којим је уморан одмарао.
Џеки је остављен негде на селу,
Да улицом лута и репом маше,
Питам се храни ли га ко,
И јел кажу да је то куче наше?
Ништа од нас тамо није остало,
Сем њега.
Од свих пара купили су мали стан,
Тата је био срећан,
А мама поносна,
Ми идемо за град.
Више нисмо сељаци,
Рекао би отац за ручком,
У соби која нас је гушила,
Мајка је непрестано завијаче пушила,
А соба имала 8 квадрата,
Звали су је дневна.
Кажу овде ће нам бити боље,
Урадили су то због брата и мене,
И нисам схватао како због доброг,
Срце полако почиње да вене,
А где је ту радост?
Гледао сам људе како шетају обучене псе,
Ошишане, расне, као да се такмиче,
И било ми жао Џекија,
Та моја протува,
Тако ми недостаје.
Купићемо Бишона,
Рекла је мајка у један час,
А ја сам питао где ће да спава- немамо двориште,
Ништа не брини рече ми,
Спаваће крај нас.
Зашто нисмо онда повели Џекија?
Он није за град- рекли су.
А ми јесмо?
Бако…
Овде људи стално журе,
И не говоре добар дан,
Важно је само како си обучен,
Која кола возиш,
А не како си васпитан.
Јел си ме погрешном учила?
Сивило ме тако гуши,
Док пролазим кроз улице од смога,
Како се живот преко ноћи сруши,
Кад човек бежи од корена свога.
Осећам се као грана,
Коју је јак ветар одувао,
Јер је стари изнемогли храст,
Под ударом ветра није сачувао.
Причају о перспективи,
Будућности,
О томе шта је најбоље за нас,
Као да не памте више,
Да нам село беше спас.
Бежимо од себе,
И гадим се тога,
Ако има Бога нек’ уразуми свет,
Не граде орлови гнездо где им кажу,
већ тамо где су направили свој први лет.
Бако, ја ћу се вратити!

 

Ристо Несторовић

Неће нас оставити на миру

 
Из беседе о.Андреја Ткачова
 

Отворени Балкан илити Велика Албанија

„Ја сам у Републици Српској пре две године имао једну врло звучну и високу функцију (више номиналну, ништа значајну) и не знам како, вероватно због тога, доспео сам на мејл адресу једне међународне организације, која се „бори“ за правду, мир, суживот, љубав међу народима и све остало ако ниси Србин и стално од њих добијам неку пошту. Већ три пута су ми послали нове мапе света како он треба да изгледа. На тој мапи је Балканленд, који обухвата: БиХ, Србију, Косово, Црну Гору, Северну Македонију и Албанију. Добио сам слике људи који ће то водити; то су крти другосрбијанци и та држава не да је наша будућност, та држава је већ наша стварност. Тако кад Мило и Вучић причају да ћемо бити уједињени, хоћемо, а можда смо се већ и ујединили, али преко Велике Албаније. Оно што се десило Милу Ђукановићу, десило се зато што на оном једном састанку на високом нивоу (сви су они имали преко два метра), кад је био предложен први пут мини шенген, он је то тако невољно примио, није показао дивљење (тад ми је био први пут симпатичан) као што је показивао наш велики Он и остали, и мислим да је све оно што се десило и оно догађање народа ишло у том правцу - казна за то што се није тако свесрдно се за то залагао. (Био сам у Црној Гори пре десетак дана, видим да они више мисле о ЕУ него о уласку у Велику Албанију и мислим да му је оно била опомена да се мало више ангажује, а оно што нам је промакло мислим да је на фону тог таласа Велике Албаније управо дошао Дритан Абазовић. Он треба да припреми становништво да се уђе у све то.) Тако да ће Република Српска и Србија бити у једној држави, али, наравно, не нашој. На тој мапи, коју сам добио, постоје два главна града: Тирана и Сарајево; Београд је тешка периферија, а ово увођење војвођанске нације можда има за циљ, претпостављам, пошто ће та држава у којој треба да живимо бити држава права, али шеријатског, има за циљ, дакле, да уклони вишак од милион и по Срба који су том праву тренутно сметња. Ако знаш за Либан: колико година се тамо није попис вршио - од 1934. године. То је дефакто данас већинска муслиманска држава, али је на том последњем попису била већински хришћанска, доста има тих хришћанских секти и пошто је Арапима потребан тај део да би могли да иду и да се коцкају, то јест да живе ван својих прописа и проводе се, онда Либан данас не сме да направи попис, јер би са пописом престао бити хришћанска држава и морао би да живи по шеријатском праву. Зато би овде требало довести једно милион и по муслимана, а избацити толико Срба и зато је нама симпатична хрватска полиција, која бије мигранте на граници, и зато даље од Бихаћа и Цазина не може да се прође; зато су патроле овде стално по Барањи и Славонији да се мигрантима не дозволи пролаз. А одвајање Војводине је можда у ту сврху, протуриће се теза да она сама, пре Србије, може да уђе у ЕУ, што је била теза од пре 15 година (али се тај војвођанизам практично није до данас чуо и сад је ово пробни балон да народу прође кроз уши, па да Војводина, са таман милион и по Срба оде). Тада би, без прилива миграната, тај читав мини шенген могао да постане шеријатска држава. Сада нам може бити јасније зашто се прави овај пут Ниш-Мердаре-Драч, једноставно се мора Албанији дати пут преко равница у свет, а не преко Далмације и Црне Горе да иду према Европи. Тако да ћемо ми бити мото развоја те будуће државе, наше ће финансије њих финансирати. И постаје јасније зашто се нама непотребни путеви праве.

 

у.п.:Већ годину и по дана се рекламира албанско море како је лепо, јефтино. Ако слетиш у Београд, ти више немаш контроле до Тиране, и обратно, заједничко нам је тржиште рада. Ако је ЕУ почела као унија за угаљ и челик, ми смо почели као унија за роминг и корону. Срби ће да се освесте можда двадесете године боравка у овој унији, а можда и касније. И те прве, који почну да се освешћују, бациће у кречану јер „кваре идилу“."

 

Неко мора и да копа

"До прије стотињак година, док се индустријски, техничко-технолошки развој није убрзао, колико је људи у европским земљама живело на селу? Причамо о западу Европе, не о Балкану, јер су нас убедили да смо ми нешто заосталији што је посебна прича. Између 60 – 70 %. Ово је податак фактички до Првог светског рата. И шта вам то говори? Ако три човека желе да једу, два морају да раде у пољопривреди. А знате ли како тај размер изгледа задњих деценија? Причамо о Европи, а ми смо сад нека Европа, а што не значи да ко живи на селу да се бави сељачким пословима, већ се користи услугама светских ланаца. Дакле, размер је 1,5 – 1,7 % становништва који тренутно ради у том сектору. А то значи следеће: данас један човек ради да би седамдесет њих могло да једе. У том простору се ствара велики простор „слободе“, па тамо постоји и један који мора да их лечи, па постоји и неко ко мора нешто и да сашије, па један који мора да их „чува“ и ви сад видите да у овом времену техничко-технолошког напретка имате међу тих седамдесет људи пет оних који нешто раде, па их пребаците у Кину а код вас не мора нико да ради (причам сликовито, да бисте боље разумели, јер је тренутно Кина та која ради за цео свет, будући да има најбољу технологију и најјефтинију радну снагу). И сад дођете до тога да вам ових шездесет и пет људи и не треба и морате наћи начина да их некако забавите, јер ако их не забавите, они могу да буду незадовољни. Ако постану незадовољни, они могу да уруше читав систем. Да ли је онда случајно да вам у последњих педесет година, разни спортисти, или певачи и певачице небитно којих профила, зарађују више него доктори, професори или неке професије које су прије биле боље плаћене? Ви преко естраде и медија контролишете широке народне масе."

 

* * *

 

У Енглеској је од 480 робних кућа остало тренутно 79.

Уведен је и нови порез на здравство, који је највећи од Другог светског рата.

Гледајмо Енглезе и спремајмо се, јер нам из Колумбије стиже нови сој вируса "ми" или "му".

 

Кад нам није потребна дрога, нису нам више потребни ни навијачи. Само пратите урушавање потрошачког друштва.


Песма о мору

Португалску песму певају Рускиње

 

 

Превод песме

 

Оригинал 

 

Чистачи ваших финансија

„Када вам чистач ципела почне делити савете са берзе – време је да продајете“, рекао је Џозеф Кенеди и то 1929. године.

Ово је важно да се разуме, јер су данас међу нама многи чистачи ципела, који нам са тв дизниленда деле финансијске савете и навлаче народ у погрешне смерове.

„Упркос противљењу грађана скупштина Лознице уз подршку одборника СНС-а и СПС-а усвојила је просторни план и пројекат "Јадар".“

Наравно, одборници су одавно обрађени, народ се примио на новац (а чуј, људи се пале на две црвене или два`ест евра, а да неће на веће паре) и сад ће сви да се или селе напоље, или у Београд.

Али обратите пажњу! Да ли вам сад постаје јасније због чега су се правили онолики станови годинама унапред? Неко је унапред имао план о експропријацији земљишта и направио је станове да заради и на продаји земљишта и на становима.

Међутим, колико се ово са продајом земљишта и пресељењем у Београд исплати – можда за неко време. Али ако су мислили да ће тако побећи од тровања и загађења, онда су се Лозничани грдно преварили. Рио Тинто ће да тражи шта ће већ да тражи (тај крај је богат рудом свакојаком), а загађење ће одлазити у Дрину, Дрина у Саву, а Сава доноси воду за пиће у Београд. Наравно, и Сремску Митровицу, и друга места.

Зато пазите на савете и чувајте се новца, који се штампа у неограниченим количинама.

Сад је боље време да се богатите људима, јер рат би могао да плане очас – неко већ увелико креше варнице. (Лако је било спречавати градњу мини хидроцентрала, али истерати Рио Тинто је у старту операција за коју би демонстранти већ први дан добили преко леђа.)

А где год да идете, не можете стићи без себе каквог јесте.

Политичари траже и обраћају се увек онима који за све имају изговоре, и којима су увек други криви за све што их снађе у животу лоше – чему су сами допринели погрешним изборима.

 

Скупо, јефтино, бесплатно

 

Обратите пажњу на то шта поскупљује, а шта појефтињује

Оно што поскупљује јесу: нафта, храна, асети (имовина од вредности као што су злато, сребро, менице... ), плин, вода, струја, медицинска помоћ – све оно што вам треба да преживите.

Шта појефтињује? Ствари које вам нису потребне: аутомобили, електроника, одећа, телефонске услуге, рачунари, телевизори – ствари које ћете купити само једном, а што се зове технолошка дефлација.

Превара која се одвија пред нашим очима се и крије у разлици у ценама, где су непотребне ствари све јефтиније и тиме замагљују вид многима како не би приметили шта поскупљује, а што је битно за опстанак и живот.

На основу овога се да приметити да и локдауни имају везе са тим. Због одржавања ниже цене хране затварају се ресторани (мање свадби и весеља по локалима), а због одржавања цене горива смањује се кретање у саобраћају и промету.

Зато се не треба навикавати на парадајз из Албаније и лук из Кине већ се полако учити како прехранити породицу.

Не треба сметнути с ума да многи од нас троше новац који немају на оно што расте бесплатно: кромпир, лук, грашак, пасуљ, парадајз, јабуке, шљиве, грожђе, јагоде, малине...

 

 

Неки нови клинци

 

„Игром случаја, док сам био у гимназији, био сам у том одељењу где су била већ предодређена деца маминих и татиних синова и кћери. И они су сад, пошто сам ја 1983. годиште, већ на неким позицијама ту по Поморављу, али смо сви у добрим односима као другари. И онда долазе неке приче невероватне да ја просто не могу да верујем.

Прва прича је да у Ћуприји, на Иванковцу где је била битка, где још шанчеви стоје, да се прави нека огромна фабрика, која треба да обухвати око 44 хектара. Фирма се зове SMP Automotive, немачка фирма, наводно је човек Немац али је, заправо, Индијац. Али како је дошло да они крену уопште ту да праве фабрику? Индијац има свог гуруа и гуру је радио шта је већ радио и убо је ту да буде фабрика под морање; од целог Поморавља он је убо ту тачку. Та тачка је без неког смисла, јер је аутопут далеко, али што је најгоре и мени скроз нејасно – ту је најплоднија земља. Ови у Ћуприји су већ због те фабрике направили и индустријску зону: прикључци за струју, вода, а све асфалтирано, стајалиште за аутобусе поред самог аутопута. И сад је овај гуру, који је гледао то све са виском, дакле већ изграђену фабрику (то ми каже дечко инжињер који ради са њим) наредио да се све растури и прави поново, плус што сад траже да им се изведе аутопут кроз целу таблу (мислим на земљу, Иванковац, Добричево) да се доведе до аутопута само за њих саме. И наплаћују невероватне пенале ако закасни градња само дан.

Пријатељ који ради у агенцији за изградњу или шта ли већ каже да су Кинези спустили шапу на Добричево, а то је земља равна, нема боље земље у Поморављу.

И друга ствар, Јужни Кучај, велико ловиште, више није у поседу „Србија шуме“. Значи то је око 26300 хектара можда, које је издано Радојичићу и Веселиновићу. Сви су отпуштени стари шумари, причамо о потезу Грза с једне стране до Бора, Жагубице Бељанице – обичан народ више нема приступа овде. Ту су квадови, џипови, хеликоптери – онако домаћински са приватним обезбеђењем. Ту се сад одржавају џипијаде. Али тамо има једна прашума, Винатовача, последња прашума у Србији, где већ три века није било исечено дрво и без најаве се није могло ући до скора – то је најзаштићенији национални парк у Србији. Е ту сад праве хаос!“

Гробља и гробља балвана по српским планинама које новосрби и новоправославци секу не марећи што те шуме припадају Цркви.

Како радили, тако нам Бог помогао, каже се.

А ми се бринемо за Косово – као...

Но, овде већ више и тако нема народа, а проблеми са другим деловима Србије стоје отворени и неће бити затварани, јер неко већ сад гледа како да од тога има користи. Па мислите мало чије и какве паре узимате, и да ли је души свако јело мило.

Илити, како рече о. Данил Сисојев: не треба да будемо са свима пријатељи и нека другарства, која не воде Христу, треба, Бога ради, прекидати.

Погледајте сад како то изгледа на примеру само оне суђинице Радмиле, која прима плату - јер има децу, јелте, а не сме да каже ко ју је назвао да убицу са већ дебелим досијеом пусти да се брани са слободе и чије име новине објављују без презимена, (а све друге са породичним стаблом), што само показује да је нечији човек.

Учите и децу научите, како би сутра знали да између себе препознају лицемерне. То се, знајте, већ у школама одгаја.

Ваљаће им.


 

Коњић грбоњић (2021)

Иван није царевић, није ни леп, а ни богат. Чак га и рођена браћа за будалу сматрају. Зато му обично допадну најгори послови на имању. Једне вечери док је чувао очеву пшеницу, Иван помаже прелепој белој кобили да се ослободи из невоље, зашта му она следећег дана шаље два прекрасна пастува и свог сина коњића Грбоњића, да му се нађу ако затреба. Не имавши шта друго да ради са пастувима, које је добио на поклон, Иван одлучује да оде до града и прода их на пијаци. И ту почиње авантура која ће га одвести до Жар-птице, Цар-девојке и заробљеног кита.

 
Торент и превод потражити на сајту
 
Руски филм 

Нови банкарски режим од данас

 

Нови национални сојеви короне од јесени – предвиђају „видовити“ лидери

Прелазак на дигитални новац обележиће и случајеви нових „Дафина“, нарочито у сфери криптовалута

У Руској Федерацији су, од 1.јула, на снази мере које обавезују све продавце електронске опреме (од паметних телефона па до чега се све сетите), да су сви продавци такве опреме у обавези да продају опрему која ће имати руске оперативне системе. Када су Руси, пре годину и по дана, тестирали свој интернет и тада сменили премијера и довели новог, који се не појављује (а можда је и холограм или његово време тек долази), тада је дата и директива којом брзином званични органи морају да уклоне сву опрему стране производње која се нарочито тиче хардвера и софтвера; све мора да буде домаће производње. То је будућност монетарне реформе.

Украјина за свој промашај у геополитици добија неке безвредне папириће као компензацију за то што руски гас неће доминантно ићи преко њене територије.

Ми смо у мини шенген зони и овде се за пар дана очекује укидање роминга, што многима неће значити много (док им за неких 50 или сто година не крену да објашњавају), али би народи овог простора могли да се припреме за најтеже сојеве короне (ако разумете).

„А ево мало вести и од стране једног номада капиталисте: Америка је кренула да убира таксе, што очекује и у ЕУ да се деси. Пред нама је време Велике Депресије, коју неће толико обележити мањак новца или робе, већ политизација проблема. Људи већ сад не могу да плате кредите и хипотеке, међутим, кад време хиперинфлације прође дуг ће морати да се отплати без обзира на све. Многи ће остати без свега. Истовремено, Италија и земље ЕУ иду путем Југославије и ускоро се може очекивати распад земаља готово идентично времену кад су то све били региони пре него што су постале државе. Ту је Италија, Енглеска, Шпанија, Немачка... (Поготово сад кад им се Русија измакла из фокуса и не могу да прете народу њоме, већ ће морати да се унутар тих држава решавају заостала нерешена питања из историје). И кад то време Велике Депресије буде готово, тад ће овај исти народ, који сад излази да гласа за ове и овакве владе у свету (и који у њима виде очински лик, а не интересну групу људи која по много чему подсећа на мафију), изаћи ће на улицу да тражи одговорне. У том тренутку, а што је свет већ прошао, појавиће се нови Мусолини или Хитлер.“

 

 

А у Берлину

У Берлину је постављен камен темељац за објекат имена  "House of One". Ту ће бити заједно смештена католичка црква, синагога и џамија. По самом имену види се да пројекат није немачки већ амерички.
 
Процес миграција постаје све јаснији. Немачка није имала никакву потребу за довођењем милиона миграната; просто је могла да своје непотребне кадрове преквалификује. Али народ из нужде је бољи, јер "гладан се пас води на дресуру". Са преваспитаним људима запад ће моћи да врши нови поход на државе из којих мигранти долазе. А ако их на неутралном тлу извежбају за "једну веру", лакше ће после ширити мисију антихриста. 
 
Један део народа увек служи за поткусуривање, и, као талац, наноси велику штету заједници.

О мужевима

Једног дана жена је пришла свештенику и рекла:

- Венчао си мене и мужа пре 2 године. Сада нас разведи. Не желим више да живим с њим.

„Који је разлог твоје жеље за разводом?“, питао је свештеник.

Жена је објаснила:

- Сви мужеви се враћају кући на време, али мој муж стално касни. Због тога код куће свакодневно имамо скандал.

Свештеник, изненађен, пита:

- Да ли је то једини разлог?

„Да, не желим да живим са мушкарцем који има такву ману“, одговорила је жена.

- Развешћу вас, али под једним условом. Врати се кући, испеци велики укусни хлеб и донеси ми га. Али док припремаш хлеб, немој ништа узимати из куће. Тражи од комшија соли, воде и брашна. И обавезно им објасни разлог таквог захтева, - рекао је свештеник.

Ова жена је отишла кући и, без одлагања, приступила послу.

Отишла је до комшинице и рекла:

- Ох, Марија, дај ми чашу воде.

- Јеси ли остала без воде? Није ли у дворишту ископан бунар?

„Воде има, али отишла сам код свештеника да се пожалим на мужа и тражила да се разведемо“, објаснила је жена, а чим је завршила, комшиница је уздахнула:

- Ех, кад би само знала какав је мој муж! - и почела да се жали на свог мужа. Тада је жена отишла до друге комшинице да је замоли за со.

- Остали сте без соли, да ли тражиш само једну кашику?

„Имам соли, али ја сам се пожалила свештенику због мужа, затражила развод“, каже жена и пре него што је успела да заврши, комшиница је узвикнула:

- Ех, кад би само знала какав је мој муж! - и почела да се жали на свог мужа.

Дакле, где год је ова жена тражила нешто на зајам, чула је притужбе свих на своје мужеве.

На крају је испекла велики укусни хлеб, донела га је свештенику и дала му рекавши:

- Хвала, пробајте мој хлеб са својом породицом. Само немој ни да помислиш да ме разводиш од мог мужа.

- Зашто, шта се догодило, ћерко? - упита свештеник.

„Мој муж је, изгледа, најбољи“, одговорила му је жена.

Поучна прича. Преведено са руског.

Никад се не буни.

 

Повређена

 
Превод
 
 Чини ми се као да сам јуче видела твоје лице
Рекао си ми колико си поносан био,али ја сам отишла
Да сам само знала оно што данас знам
Охх,оох
 
Држала бих те у мом наручју
Отерала бих бол
Захвалила за све што си учинио за мене
Опростила ти сваку грешку
Не постоји оно што не бих урадила
Само да поново чујем твој глас
Понекад пожелим да те позовем
Али знам да нећеш бити тамо
 
Охх Извини што сам тебе кривила
За све оно што што ја једноставно нисам могла урадити
И повредила сам себе,повредивши тебе
 
Дођу дани када се осећам сломљеном изнутра,али нећу то да признам
Понекад пожелим да се сакријем јер ти си тај који ми недостаје
Знаш,тешко је рећи "збогом"
Када дође до овог
 
Да ли би ми рекао да сам погрешила?
Да ли би ми помогао да разумем?
Да ли ме посматраш са неба?
Да ли си поносан на оно што сам постала?
 
Не постоји оно што не бих урадила
Само да добијем још једну прилику
Да погледам у твоје очи
И видим како и ти гледаш у мене
 
Охх Извини што сам тебе кривила
За све оно што што ја једноставно нисам могла урадити
И повредила сам себе,охх
 
Када бих имала само још један дан са тобом
Рекла бих ти колико ми недостајеш
Од кад те нема
Охх,опасно је то
Тако је узалудно
Покушати вратити време
 
Охх Извини што сам тебе кривила
За све оно што што ја једноставно нисам могла урадити
И повредила сам себе
 

Елдорадо

     Једног врелог летњег поподнева удари лисицу сунчаницa, због чега се она силно разгневи, те оде да се пожали медведу и каже му шта ће да уради.

     – Видиш ли ону ливаду? – показа му. – Е ту ћу језеро да направим!

     Медвед је само погледа и помисли да јој нису баш све козе на броју, али не рече ништа. А лисица и тако није марила шта ће и да ли ће нешто рећи, већ оде право код дабра да уговори са њим посао.

     - Управи своју брану тако да река скрене једним рукавцем ка ливади и направи језеро; биће нам обома на корист - објашњавала је овоме план.

      Дабар је погледа у чуду.

     - Као прво, ту нема никаквог базена, једва да је нешто мало удољено место, као друго, шумски живаљ нам то не би дозволио - одговори јој он.

     - Као прво, базена нема само тренутно, али ће га извесно бити, као друго - шумски живаљ ћемо позвати на отварање.

     - Како то, дакле, мислиш извести?

     - Највећи део посла урадиће зечеви.

     - Зечеви? Јаку си нам војску изабрала!

     - Најбољу! Они мисле стомаком, а срце им је вазда у петама. Сад само треба да се разгласи како се на ливади налази закопана златна шаргарепа и базен ће бити ископан за тили час.

      Дабар се, најзад, прими на ово објашњење и лисичин план поздрави раширених руку.

     И заиста! Како се шумом пронесе вест о златној шаргарепи, на хиљаде зечева изађе да копа по ливади. Ове веће зверке нису могле да се начуде толикој глупости, али нису могле а да не примете да се нешто чудно дешава. Поготово што су птице свакодневно узбуњивале зечеве да то не раде, али овима, и поред дугих ушију, то никако до вијуга није стизало; само им је златна шаргарепа била пред очима.

      Кад је рупа била довољно дубока да намири многе апетите, десило се баш оно што је лисица рекла: дабар је скренуо брану и вода је прекрила дно, што су, без имало противљења, испратиле многе живуљке.

     Потоп је преживео тек понеки зец, иако су били главни извођачи радова; сви остали уписали су се у легенду.

 

 Аутор: Јелена Јергић