[ Музичка кутијица ] 26 Мај, 2017 22:39
 
албум: Чекајући Есхатон 
песма: Машина
текст : Хаџи Никола Мијовић 
музика : Вељко Потпарић
аранжман: група ''ЕСХАТОН''
аудио продукција: Александар Ђорђић
видео продукција: Александар Карић


Машина

Поново преко воде црне ноћ ме вуче
у даљину...
Некада потпуно незнану, страну
и невину...

Одјекује топот челичног точка...
...зна да буди ме из сна...

…машина (што) злослутно котрља,
као и увек.
Гледам, равница се тетура...
Теби дижем своје руке!

Машина злослутно котрља...
Не бојим се муке. Желим је!

Још једном пустом улицом ходам,
успоравам...
Корак је тежак, али прија.
Не желим да се заустављам...

… (док) машина злослутно котрља,
као и увек,
осећам опет се тетурам.
Немоћне су моје руке!

Машина злослутно котрља…
Не желим звуке. Желим Те...

И кад на уморну усну
ми молитва дође, успоравам...
И отпевам…
Не желим да прође!

Машина злослутно котрља,
као и увек.
Не бојим се муке.
Теби дижем своје руке!

(Док) машина злослутно котрља,
не желим (ни) звуке...
Желим Те!

Званични сајт: http://eshaton.rs/?q=masina 
 
[ Музичка кутијица ] 26 Мај, 2017 20:38
 
[ Музичка кутијица ] 22 Мај, 2017 21:36
 
[ Генерална ] 10 Мај, 2017 00:06
 
 
[ Генерална ] 08 Мај, 2017 22:40

Вишак људи на планети (а притом је израчунато да цела популација планете у данашње време може да насели државу Тексас), дакле, од оних који су се преучили долази само из разлога нових технологија и тога да ће роботи преузети послове од људи. Нова технолошка револуција већ се дешава, а уз сваку револуцију иде и рат. Зато се пале ватре и људи држе у страху. Наслови новина су бомбастични, нарочито у Србији, па нас плаше неким ратом доле на југу, а ми, притом, не видимо ниједног човека да се сели, нити тенкове да долазе. А ако не упали то, онда нам прети епидемија богињама. За то време, јер ми размишљамо само да рата не буде, све ово треба, заправо, да нас натера да пристанемо на распродају земље, на повећање животних трошкова, на наше лагано нестајање. Но, о томе ће већ да одлучи Бог, а не људи, а радује вест да се Срби из света враћају у Србију и купују куће и земљу по српским селима. То је мудрији део нашег народа, који има очи да види будућност која се дешава, али ништа добро ни западу не обећава:

Дозвола за сервирање инсеката у ресторанима и продавницама

 Роботи ће изазвати незапосленост

 Чиповање радника у Шведској

 Банке Америке отварају испоставе без запослених

 Камиони без возача и 3,5 милиона људи остаје без посла

 Робот-бургери у ресторанима истерују раднике са посла

За то време студенти у Порторику, као новој америчкој колонији, демонстрирају против окупатора и Светске банке (али не као код нас да изађу у мирну шетњу, а на позив америчког амбасадора и МекКејна, помажући нашем калифу да потписује сумњиве споразуме и наставља да тргује Србијом (за време протеста је искључен наш телефонски сигнал на Космету), већ се озбиљно сукобљавају са полицијом). Кад то будемо видели да се дешава и код нас, и кад се окупатор именује, тад знајте да је почело... До тад не излазите на демонстрације! Оне су, овакве какве јесу, параван за лоша сценарија.

 

[ Лепота живота ] 06 Мај, 2017 20:43

 слика: http://school.orthpatr.ru/ajax-reader/nojs/225809

„Љубав никад не престаје...“ (1.Кор. 13,8)

Како је јадно слушати или читати мисли о рају и паклу и о томе да је у рају, наводно, добра клима, али у паклу добра екипа. Али, авај, да је то тако, зашто се нико не моли демонисаним за помоћ? Ја не знам да је иком неко помогао из пакла, али из рајских насеља, о да! Како тамо где нико ником не гледа лице може да буде добро? Па погледајте само људе око себе, који сем свога не виде лице ближњег, нити га занима, и биће вам одмах јасно како изгледа пакао, и да је то, заправо, стање душе. А рајске душе су увек насмејане, спремне да помогну и да подрже у сваком расту, како духовном, тако и сваком другом који се уз то додаје.

Када се упокојио мој отац, био је то шок за мене и прва смрт у блиској породици. Нисам се снашла са новим осећањима, али су мој дух и тело одреаговали на неуобичајен начин. Требало је времена да се то смири.

Кад је одлазила моја бака, са њом смо стигли и да се опростимо. Али ме је добри прота, видећи како плачем на вратима, опоменуо да не очајавам. На то сам му одговорила да ја не желим својом тугом да задржавам баку, која је, најзад, отишла мајци, оцу и сестрама у загрљај и којих је читав живот била жељна, већ плачем из разлога недостајања и захвалности због жртве којом ме је задужила; и не само мене, већ и свој српски народ (моја бака је, за време рата, ишла боса по снегу само да би била у болници и помагала рањенике, који су за њу имали само речи хвале и дивљења).

Али када се упокојила моја мајка, која никад није била болесна, није била на боловању и за коју ни лекари нису знали који је прави узрок њене смрти – ту сам већ морала да се борим са самољубљем и привезаности. Ми се пречесто везујемо за људе, а Господ жели да се вежемо за Њега, јер је Он једини који нам увек може помоћи, па и кад оду наши драги од нас. Истовремено, и наши родитељи и ми – сви смо деца Божија и свако у своје време бива позван, али нико не остаје напуштен.

Дакле, са одласком мајке, требало се борити, понајпре на духовној основи, са својим Ја. И док сам Богу приносила молитве за своје упокојене, било ми је важно да знам где су моји. Негде у половини четрдесетнице, једне ноћи кад легох уплакана да спавам, само што усних кад долази моја мајка у сан и говори ми: „Јецо, немој да плачеш, ја сам добро и овде сам са баком!“ Овде се тргох и од тог трена мој очај поче да узмиче. А молитве ме у излечењу крепише.

Након овако блиских уснућа мојих родитеља, брату и мени је остао празан стан. Нисмо хтели да га продајемо, а сва имовина коју наследисмо преписана је на брата. Између нас никад није било проблема око било чега, понајмање имовине. Не би било ни да су моји родитељи сами све преписали брату, или било коме – увек сам сматрала да имају право са својим да чине како им воља, а Господ се увек постара за сваког ко Му се моли.

Брат је водио бригу о наследству, па и о томе коме да изда стан. Али он није баш размишљао о свему, док сам ја бринула о једном, а то је да у стан дође породица православна, како би свештеник наставио о слави да долази. Станари су се ређали, и премда је стан очуван, чист, нису се из неког разлога дуго задржавали.

А једног дана дође код нас жена, мамина пријатељица, да пита може ли њена ћерка са унуком да дође у стан. Иначе, она је преузела на себе добровољно бригу да води рачуна о гробовима наших најмилијих и ми смо јој због тога веома захвални и поштујемо је много. Међутим, наш стан је двособан и изнајмљујемо га за 100 евра, а њима би одговарала цена од 70 евра. Била је и ћерка, али све је остало на разговору и „видећемо“. Те ноћи, након разговора са ћерком, пре него што легох на спавање помолих се пред иконама и позвах мајку да нам она помогне у разрешењу дилеме.

Како заспах, кад ето моје мајке у сну, сва у плавом, а лице јој такво да прво што сам помислила - сасвим свесна у сну да је мајка прешла на другу страну – како је заиста тачно да тамо сви имају тридесет и три године. Обрадовах се и одмах јој испричах за проблем који нас је снашао, да би ми мајка одговорила:

- Реци јој (маминој пријатељици) да смо јој захвални на свему што чини и да је то што чини хвале вредно.

Разумела сам да се то односило на женин труд у одржавању гробова.

Затим, сасвим се препуштајући њеној одлуци, упитах је овако:

- Добро, мајко, а шта кажеш: седамдесет или сто?

На то ми је мајка одговорила:

- Сто...

И истом је нестала.

Следећег дана сам то испричала брату и снајки, и ми смо поступили како нам је речено.

Шта се потом десило?

Једна породица, која долази у наш храм, и која је добила кућу на коришћење уз надокнаду, због неких пословних потеза газде морала је ту исту кућу да напусти. Они су чули да је наш стан празан и позвали су брата ради договора. Овако је човек рекао брату:

- Ми немамо намеру да купујемо ни стан, ни кућу, тако да бисмо стан користили на дуже време. Ја сам молер и нама цена од сто евра сасвим одговара.

И тако је стан населила православна породица, а наш добри прота нас све помиње на литургији.

А како на земљи, тако и на небу.

Амин.

 

За споменар причу је записала причалица.

 

 
 
 
[ Генерална ] 05 Мај, 2017 13:09

Зашто демократија не уважава појединца? Јер је њена крилатица: "кад је среда - петак је". Сјајна представа која разобличава демократију, која је, заправо, диктатура новца.

 

 

[ Бајке ] 04 Мај, 2017 19:20
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 03 Мај, 2017 21:10

Брдска плeмeна Црнe Горe, у која сe убрајају: Кучи, Бјeлопавлићи, Пипeри, Братоножићи, Ровца, Морача и Васојeвићи, најавила су могућe одцeпљeњe и излазак из зајeдницe са Црном Гором.

Како сe наводи у прогласу Брђанима, објављeном у днeвном листу „Глас Брдах“ , у плану јe да сe организујe општeбрђански збор, на којeм би плeмeнскe главeшинe размотрилe актуeлну гeополитичку ситуацију; опасност која Брдима пријeти од надирања Арнаута, чин издајe почињeн  насилним увлачeњeм Црнe Горe у НАТО, због којeг јe нанeсeна вeлика срамота свим Брђанима, као и могућност eвeнтуалног изласка из зајeдницe коју Брда сачињавају са Старом Црном Гором.

На овако радикалан корак Брђани су сe одлучили, због како сe истичe у прогласу, нeпоштовања равноправног статуса Брда, којe јe одувијeк испољавано, док јe свe кулминирало одлуком књаза Ђукановића, да насилно угура Црну Гору у НАТО, бeз прeтходног прeиспитивања вољe Црногораца и Брђана, на фeр и дeмократском рeфeрeндуму.

„Насилним и бeзочним увлачeњeм Црнe Горe у НАТО, окаљан јe образ Црној Гори и Брдима. Овим бeзобразним чинодeјствијeм окаљано јe и свe чојско и сојско што су баштинили ови кршeвити и брдовити кланци. Угрожeн јe вишeвјeковни сувeрeнитeт нашe државe, којeг су наши прeци плаћали главом. Издана јe наша вјeковна покровитeљка и заштитница, Мајка Русија. Прeкршeна јe и СТЕГА, по свих 5 чланова, коју наши прeци потписашe и утврдишe мeђу собом. Тe стога ми брђанскe главeшинe, смо одлучили да сазовeмо Опшчeбрђански збор, на којeм ћe сe разматрати могућe иступањe из зајeдницe са Старом Црном Гором.“ , истичe сe у прогласу.

Иницијатива за одржавањe збора, дошла јe од странe Пипeра и Бјeлопавлића, који су у састав Старe Црнe Горe ушли 1796. годинe, након битака на Мартинићима и Крусима. Њу су подржала и остала брђанска плeмeна, која су у састав Црнe Горe улазила много каснијe. Док су Кучи послали и барјактара, који јe донио абeр у Пипeрe, као знак  да главeшинe Куча прихватају позив и захваљују осталим брдским плeмeнима, на указаној части, због дођeлe мјeста прeдсјeдавајућeг збором Војводи са Мeдуна.

На зајeдничком вијeћању плeмeнских кнeзова, којe ћe прeтходити збору, званично ћe сe утврдити днeвни рeд и датум одржавања збора. Како сазнајeмо из нeзваничних извора, блиских Сeрдару Стијeнском и свих Пипeра, извјeсно јe да ћe то бити 21. маја, на Зборној Главици, помeђу Бјeлопавлића и Пипeра.

Источник: Зицер.орг

Шушањска Народна Република

 

[ Непозната историја Срба... ] 27 Април, 2017 18:38

Неки дан чух на интернету (Радио 2М) следећу причу: за време окупације Индије од стране Енглеза, а током њиховог верског обичаја познатог под именом сати, (где се удовице живе спаљују са упокојеним мужем), Енглези су све који су палили ломачу са живом удовицом вешали. Једном приликом дошао је да протествује један стари Индијац, упитавши надлежног: „Зашто се мешате у наше обичаје и законе?“. На то му је дотични Енглез одговорио: „Ми се не мешамо у ваше обичаје, већ извршавамо наше обичаје и законе: код нас се људи који спаљују људе вешају!“

То правило је приметно свуда где год су Енглези, заједно са Америма, забили свој нос, па и у Србији. То видесмо за Васкрс. Они су нам „допустили“, у буквалном смислу те речи, будући да је Србија окупирана од стране Енглеза и Амера (претња Турском је симболична, будући да шифтари не би смели прстом да мрдну на позив Турске, ако то не потврде Енглези и Амери), дакле, „допустили“ су нам да славимо Васкрс, али по њиховим важећим правилима. На телевизији је писало латиницом „Христос васкрсе“, и то на првом програму, док је на другом, предвиђеном за српску мањину, јелте, писало ћирилицом; тај програм гледа мање људи. Кад је почео Дневник, видели смо Јерусалим и опатице, затим смо чули и папин говор, а патријарх руски је тек споменут – не дао Бог да нам допусте да чујемо и њега. И не само то: са свих трафика добили смо сличице за васкршња јаја са естрадним звездама, а у току поста смо имали и сарму у предизборној трци.

Велика изложба у САНУ страних фоторепортера, који су извештавали о српској борби по ратиштима - РТС није узео ни у разматрање. 

Како год, очигледно је да наши окупатори уживају у смртним обредима, како телесним, тако и духовним. А ми као да не умемо да препознамо време и зиму која надолази - јер нам нико други већ вођа прави велику Албанију, попуштајући у свему (а и ови безидејни протести му у томе помажу, да боље преуми на страну окупатора) - па дајемо да нас стрижу без милости. Голгота, коју наши преци прођоше, није ништа спрам оне која очекује, сад је извесно, наше потомке. Јер нам је вођа по нашој мери: како ми мислили, тако он ради. Али то је болест грађанштине. И она све више узима маха, јер се шири ко зараза. Са свих страна слушате поруке „просвећених“: ја све сам, ја све могу, ја све умемја волим себе. То је све супротно хришћанству, заједништву, братству и Светосављу. Она генерација, која буде другачије свести од југословенске, то јест, ЕУ шарене лаже, моћи ће да подигне главу из нашег песка у који смо се забили. А народ, чија тзв. војска игра коло по свету, где падају бомбе, и којој није испод части да буде у рангу Охајо гарде, не може се звати српском. Сасвим је извесно да ће се Србија морати дизати из пепела. 

  

[ Непозната историја Срба... ] 26 Април, 2017 17:19
 
Емисија о потпуковнику Војину Поповићу, чувеном војводи Вуку.
 
 
[ Музичка кутијица ] 22 Април, 2017 18:17
 
 
[ Музичка кутијица ] 21 Април, 2017 19:11
 
 
[ Генерална ] 17 Април, 2017 18:58

Масовна депопулација становништва до 2025. године. Србија са седам милиона пада на пет; Немачка са осамдесет милиона на четрдесет - упола.

Погледај листу

[ Лепота живота ] 16 Април, 2017 18:26

 

 

- Сад ћу да вам испричам причу о Васкрсу – овако је отпочела своје казивање шестогодишња Сузана и наредним редовима нас задивила, да смо слушали без трептања:

„Био једном један Васкрс. Не, почећу овако: били мама и тата и они нису имали дуго деце. И онда жена затрудни и добију они бебу којој дадоше име Васкрс. Они су били јако сиромашни, али кад је дошао Васкрс, они су хтели да свима буде добро. А била је и једна богата породица, која их није волела и није желела да ником буде добро. И та богата породица је скупила војску и послали су војнике да прогоне Васкрса и његову породицу. Васкрс је дуго бежао са породицом и ови нису могли да их ухвате. Али после неког времена су га ипак ухватили. И онда су га тукли и мучили, па су га проболи и ексерима, и дали су му један крст да држи у руци. И ставили су га у сандук. Али ви немате појма колико је то било страшно и како је то био велик сандук. И онда је Васкрс умро, па су га сахранили и на његов гроб су ставили један велики камен. Али Васкрс није био мртав! Он је био жив и отишао је на небо код свога оца. И Васкрс живи и данас.“

у.п.: Сузана је ову причу слушала од васпитачице, али је казивању дала свој лични печат.

Христос васкрсе!

Ваистину васкрсе!