Боја пелена и пој канаринаца

"Не чине костур друштва философи, него љубитељи канаринаца и скупљачи марака."

 

"„А сад донесите децу.“

Оне журно изиђоше из собе и вратише се кроз минут-два, свака је гурала по једна колица на четири спрата, ограђена жичаном мрежом и натоварена осмомесечним бебама које су све биле потпуно једнаке (једна иста група Бокановски, очигледно) и све (пошто је њихова каста била Делта) одевене у сивомаслинасто.

„Ставите их на под.“

Децу истоварише.

„Сад их окрените да виде цвеће и књиге.“

Окренуте, бебе сместа ућуташе, а онда почеше да пузе према површинама јарких боја, према тим шареним и ведрим облицима који су их гледали с белих страница. Док су се примицале, из тренутног замрачења иза једног облака, појави се сунце. Руже плануше као да их је изненадна страст одједном осветлила изнутра; сјајне странице сликовница као да испуни неко ново и дубоко значење. Из редова беба које су пузале зачу се узбуђено пијукање, гугутање и цвркут задовољства.

Директор протрља руке. „Одлично!“ рече. „Ово је као поручено.“

Најокретнији пузавци већ беху стигли на циљ. Ручице су се несигурно пружале, дотицале, грабиле, круниле листиће преображених ружа, гужвале илустроване странице сликовница. Директор сачека да се све бебе занесу у свој радосни посао. Онда рече:

„Пазите добро“ и, подигавши руку, даде сигнал.

Главна неговатељица, која је стајала поред разводне табле на супротном крају сале, притисну једну полужицу.

Зачу се жестока експлозија. Поче да завија сирена, све продорније и продорније. Лудо зазвонише звона на узбуну.

Деца се тргоше, завришташе; лица су им била изобличена од страха.

„А сада“, заурла директор (бука је била загушена), „сада им ово тувимо у главу путем благог електричног удара.“

Он поново махну руком, а главна неговатељица притисну другу полужицу. Вриштање беба наједном доби нови тон. У оштрим грчевитим крицима које сад почеше да испуштају било је нечег очајничког, готово суманутог. Мала тела су им се грчила и кочила; удови се цимали као да их повлаче невидљиве жице.

„Можемо да пустимо струју у цео тај појас пода“, дрекну директор објашњавајући. „Но, доста је и оволико“, и он даде знак болничарки.

Експлозије умукнуше, звона престадоше да звоне, урлик сирена замуче, тон по тон. Тела која су се кочила и трзала опустише се, а малопређашња писка и цик малих манијака нарасте још једном у нормалну дреку обичног ужаса.

„Сад им поново понудите цвеће и књиге.“

Неговатељице послушаше; али чим им се руже принесоше, чим им поглед паде на ведре слике цица-мица, вау-вау и у шумици зеке, бебе се престрашено повукоше; дрека наједном постаде гласнија.

„Посматрајте“, тријумфовао је директор, „посматрајте.“

Књиге и продорна бука, цвеће и електрични удари—ови парови су у детињој свести већ били повезани; а после две стотине поновљених лекција, истих или сличних, биће нераскидиво спојени. Што човек сједини, природа је немоћна да растави.

„Рашће са ‘инстинктивном’—како су то психолози некад звали—мржњом према књигама и цвећу. С неизменљиво условљеним рефлексима. Целог ће живота бити безбедни од књига и ботанике.“ Директор се окрете сестрама. „Однесите их.“

Оне натоварише на колица децу у сивомаслинастим пеленама, која су и даље плакала, и одвезоше их; за њима остаде мирис прокислог млека и тишина, више него добродошла.

Један студент подиже два прста; он је сасвим лепо схватао зашто се нижим кастама не сме допустити да време које припада Заједници траће на књиге и да би увек постојала опасност да прочитају нешто што би им непожељно могло пореметити неке рефлексе, али ипак… па ето, није могао да схвати зашто цвеће. Зашто настојати на томе да се Делтама психолошки онемогући да воле цвеће?

Д. Ц. стрпљиво објасни ствар. То што се деца терају да вриште чим виде ружу, има своје разлоге у вишој привредној политици. Не тако давно (пре једног века или тако нешто), Гаме, Делте, чак и Епсилони, били су обрађивани тако да заволе цвеће—цвеће посебно, а природу уопште. Сврха која се тиме желела постићи је била: навести их да иду у природу кад год им се пружи прилика и тако их нагнати да користе саобраћајне услуге.

„А зар их нису користили?“ упита студент.

„И те како“, одговори Д. Ц. „Али ништа сем тога.“

Јаглике и пејзажи, истаче он, имају један велики недостатак: бесплатни су. Љубав према природи не даје посла ниједној фабрици. Стога је било решено да се љубав према природи укине, макар у најнижим кастама, али да се задржи тенденција ка коришћењу саобраћајних услуга. Јер, наравно, било је неопходно потребно да они и даље одлазе у природу, макар је и мрзели. Проблем је, дакле, био у томе да се изнађе повод за коришћење саобраћајних услуга који би био економски здравији од голе љубави према јагликама и пејзажима.И пронађен је.

„Обрађујемо масе да мрзе природу“, закључи директор. „Али паралелно с тим, обрађујемо их да воле све спортове под ведрим небом. У исто време, удесили смо да бављење сваким од тих спортова повлачи употребу компликованих справа. И тако сад они постају потрошачи како индустријске робе, тако и саобраћајних услуга. Отуда ови електрични удари.“

„Сад ми је јасно“, рече студент и ућута, ван себе од дивљења.

 

"Врли нови свет"

 

Мати Пресвета

Премијерно!
 
 
 

У тамној ноћи

 
 
 
 

В темную нічку 

Над Вифлеємом 

Ясна зоря зійшла,

Світом землю покрила 

Пречиста Діва, Свята Невіста 

В Вертепi бідному

Синочка зродила

 

Приспів : 

Спи, Ісусе, спи, маленький , 

Спи, Ти, зіронька, Моя .

Твою долю, Мій миленький

 

Тобі співаю Я

 

Ніжно цілувала, 

Пеленою вкрила 

Поклала спати, 

'Тихо пісню завела:

"Виростеш,Ти,Синку,

Станеш Ти дорослим,

У світі підеш , Дитиночка Моя"

 

Приспів: Спи, Ісусе...

 

Любов Господню

І Божу правду 

Ти, світом віри, людям своїм поенесеш,

Правда буде жити,

Гріха окови розіб'є

А на Голгофи 

Умре Дитятко моє

 

Приспів : Спи, Ісусе, спи, маленький, 

Спи, Ти, зірочко моя 

Твою долю,мій миленький

Тобі співаю я

 

Спи, Ісусе, спи, маленький,

Спи,Ти, мій рожевий цвіт 

І з надією на Тебе 

Дивится увесь світ.

 

Нове репризе

Ко је, тада младим надреалистима, писао сценарио свих наших будућности?
 
 
 
Топ Листа Надреалиста - Нова година  1991-92.
 

О суровим учионицама

Стремећи да од себе и од других сакрије своју ништавност и своју метафизичку наготу без Бога, човјек је градио, и данас гради, свој свијет. Али чак и у тој тамној устремљености човјека – да од себе самог сакрије своју слабост и малост – крије се искра његове слободе: да изабере свој пут.

Пошто није оцијенио и не цијени своје високо достојанство и своју слободу да буде син Божији, човјек се тој слободи вјере у Бога, љубави према Богу и послушања Њему мора учити кроз сву бол своје нељубави, невјерја и непослушања. Земља, која је остала Божија, до посљедњег својег зрнцета прашине и најмање своје травчице, постала је сурова школа човјекова. Миомирисна близином небеском свијету, земља је за човјека постала сурова учионица Божије истине и правде. Унутрашње зло човјечије нељубави према Богу постало је – и сваким даном поново постаје – вањско, физичко и историјско окружење човјека. Зло, које ниче у бездану људске душе, зло, које није омивено покајањем, корача ранама, чиревима и болестима по тијелу земље. Библијски „трње и коров“, којима је окружен наш живот – су наше болести, наши страхови, наше пометње и ужаси; у вањски свијет је све то допузило, утрчало, улетјело из унутрашњег свијета човјекове душе, која је задрхтала и стресла се када је издала Бога.

(архиепископ Јован Шаховској)

 

Враћају се осамдесете

" Влада Србије донела је одлуку да ограничи висину цена шећера, брашна, уља, млека и свињског меса. Двадесет година прича о лепотама слободног тржишта (изузев Небојше Катића):од Лабуса, Динкића и оних првих вуцибатина па до последњих, а на крају завршимо у интервенционизму. Како ви сад можете неком приватнику да ограничите цену за његов производ? Што је најважније: донесете уредбу по којој он не сме да испоручује мање? Шта би се десило уколико би ваша производна цена уља или меса била већа него малопродајна цена? Каква је разлика између овога и онога што је радио Милошевић? Само што је он ограничавао друштвена предузећа, па је то још и имало неког смисла, а ови ограничавају приватна предузећа. Ово ће морати да фермају мали приватници; за Темпо или Лидл то неће важити. Они који су дали велике провизије неће бити контролисани. Ово је ту само да прочитају пензионери, да виде како држава брине о њима, њиховом стандарду, а поскупљења се настављају. Не можете то зауставити јер држава није ограничила цену нафте. Чим она крене горе, и све остало ће расти. 
 
Ово никад није дало резултат сем једног: хиперинфлација је средство да се од народа извуку паре."

А ми живимо тренутно у времену када је новац оно што се договоримо. Гледајте да вам новац не пропадне, уложите га у нешто што ће вам вредети. 
 
Разлози за раст цена или несташицу налазе се у лимитираној цени, немогућности доставке и помањкању интереса произвођача за производњом неисплативог.

Узгред буди речено: Русија је званично објавила да има нафте за још 30 година. 
 

Родољупци

"Мађарска кокарда с лица, јер је то актуелно, а српска кокарда с наличја, да се зна шта је битно - оно до срца стоји."
 
Јован Стерија Поповић
(а избор глумаца је чудесан) 
 
 
Аналогно: Срби "победили" на Косову, не дају таблице, али све остало дају, па сад на улазу на Косово српски грб мора да се крије стикером. 
 

О лицемерству

 

Блажени Серафим Роуз о лицемерју академског света

 

”14. јун, 1961. године.

 

Драги родитељи,

 

Врео је дан, исувише налик на лето за Сан Франциско. Коначно сам завршио рад и предао га прошлог петка, али ће нам дипломе из неког разлога поделити тек у септембру. За сада сам још увек укључен у неке активности у вези са кинеским језиком – помажем свом бившем професору кинеског да преведе чланак (са кинеског) о кинеској философији за неки философски часопис. Лицемерје присутно у академском свету најјасније се очитава у његовом случају. Он зна више о кинеској философији него вероватно било ко у земљи, јер је учио код правих кинеских философа и мудраца; али не може да добије посао ни на једном колеџу јер нема диплому америчког универзитета, а није ни спретан говорник – једном речју, превише је поштен.

 

Дошло је време да се одлучим на академски живот пре свега, јер ми је Бог дао ум да бих њиме служио Њему, а академски свет је место на коме би ум требало да се користи. Али после осам, односно, девет година, ја исувише добро знам шта се ради на универзитетима. Умност је нешто што цени само неколицина ”старомодних” професора, који ће убрзо изумрети. Што се осталих тиче, њихов циљ је зарада, животна сигурност – своју умност они користе попут играчке, уз помоћ које изводе окретне трикове и за то бивају плаћени, попут кловнова у циркусу. Љубав према истини је данас ишчезла из људи; умни људи морају да проституишу своје таленте да би напредовали, што мени тешко пада, јер је љубав коју гајим према истини превелика. Академски свет за мене представља само један од многих послова, коме ја немам намеру да робујем. У академском свету нећу служити Богу, већ ћу просто зарађивати за живот. Уколико желим да служим Богу у овом свету, и тако спречим да се мој живот претвори у потпуни неуспех, то ћу морати да учиним изван академског света. Имам нешто уштеђевине, и посао у најави где ћу зарадити још нешто новца, што би требало да ми омогући да годину дана живим скромно, радећи оно што ми савест налаже пишући књигу о духовном стању модерног човека, о чему, Божијом милошћу, поседујем нешто знања. Та књига се вероватно неће добро продавати, јер људи не желе да чују оно што ја намеравам да кажем; њима је прече да зарађују новац него да славе Бога.

 

 

 

Тачно је да је ово слуђено поколење. Једино што са мном није у реду јесте то што ја нисам слуђен. Ја исувише добро знам шта је дужност сваког човека: да прославља Бога и Његовог Сина, да се припрема за живот будућег века, а да не скупља себи радост и блага на овом свету искоришћавајући своју браћу и заборављајући на Бога и на Царство Његово.

 

Уколико би Христос данас прошао светом, знате ли шта би му се десило? Био би смештен у душевну болницу и подвргнут психотерапији, а исто би се десило и са Његовим Светитељима, Свет би Га данас распео баш као што га је распео и пре две хиљаде година, јер се свет ничему није научио, сем још искваренијим облицима лицемерја. А шта би се десило уколико бих ја, на једном од својих предавања на универзитету, једног дана рекао студентима да све знање овога света нема никаквог значаја када се упореди са нашом дужношћу да прослављамо Бога, прихватајући Богочовека који је умро за наше грехе, и припремајући се за живот будућег века? Вероватно би ме исмејали, а универзитетски званичници би ме, уколико би сазнали за то, отпустили – јер је на нашим универзитетима противзаконито проповедати Истину. Ми кажемо да живимо у хришћанском друштву, али то није тачно; у друштву у коме ми живимо влада веће незнабоштво и мржња према Христу него у друштву у коме је Христос рођен. Недавно се један католички свештеник на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу усудио да изјави да на том универзитету влада незнабожачка атмосфера; универзитетски званичници су га назвали ”фанатиком” и ”лудаком”. Али он је изрекао истину, а људи мрзе истину, и зато би поново радо распели Христа уколико би се Он нашао међу њима.

 

Ја сам хришћанин, и покушаћу да будем прави хришћанин. Христос нам је рекао да разделимо свој новац сиромасима и да кренемо за Њим. Ја сам веома далеко од тога. Али ћу пробати да зарађујем тек толико новца колико ми је потребно за живот; а ако то могу да зарадим тако што ћу годину – две повремено радити на факултету, у реду. Али, остатак времена ћу посветити служби Богу уз помоћ талената које ми је подарио. Ове године имам шансу да то учиним, и тако ће и бити. Мој професор, као Рус (чини ми се да је љубав према Богу дубље усађена у Русе него у друге народе), није покушао да ме одврати од идеје да академски свет напустим на годину дана; он одлично зна да је љубав према истини, љубав према Богу несравњиво важнија од љубави према сигурности, новцу и слави.

 

Једино што могу да урадим јесте да следим сопствену савест; морам бити веран себи. И знам да је оно што радим исправно. А уколико оно што радим делује лудо у очима света, могу одговорити једино речима светог Павла: ”Сва мудрост овог света је лудост пред Богом”. Ми ту истину исувише лако заборављамо.

 

Али, морам да се вратим преводу са кинеског. Поздравите Ајлин (Јуџинова сестра).

 

Воли вас,

 

Јуџин”


 

Они су продали све

 

Бако…
Они су продали све,
Куће више нема,
Нема је.
Прво су продали дедине њиве,
Што од зноја их је стварао,
И посекли су оно стабло шљиве,
Под којим је уморан одмарао.
Џеки је остављен негде на селу,
Да улицом лута и репом маше,
Питам се храни ли га ко,
И јел кажу да је то куче наше?
Ништа од нас тамо није остало,
Сем њега.
Од свих пара купили су мали стан,
Тата је био срећан,
А мама поносна,
Ми идемо за град.
Више нисмо сељаци,
Рекао би отац за ручком,
У соби која нас је гушила,
Мајка је непрестано завијаче пушила,
А соба имала 8 квадрата,
Звали су је дневна.
Кажу овде ће нам бити боље,
Урадили су то због брата и мене,
И нисам схватао како због доброг,
Срце полако почиње да вене,
А где је ту радост?
Гледао сам људе како шетају обучене псе,
Ошишане, расне, као да се такмиче,
И било ми жао Џекија,
Та моја протува,
Тако ми недостаје.
Купићемо Бишона,
Рекла је мајка у један час,
А ја сам питао где ће да спава- немамо двориште,
Ништа не брини рече ми,
Спаваће крај нас.
Зашто нисмо онда повели Џекија?
Он није за град- рекли су.
А ми јесмо?
Бако…
Овде људи стално журе,
И не говоре добар дан,
Важно је само како си обучен,
Која кола возиш,
А не како си васпитан.
Јел си ме погрешном учила?
Сивило ме тако гуши,
Док пролазим кроз улице од смога,
Како се живот преко ноћи сруши,
Кад човек бежи од корена свога.
Осећам се као грана,
Коју је јак ветар одувао,
Јер је стари изнемогли храст,
Под ударом ветра није сачувао.
Причају о перспективи,
Будућности,
О томе шта је најбоље за нас,
Као да не памте више,
Да нам село беше спас.
Бежимо од себе,
И гадим се тога,
Ако има Бога нек’ уразуми свет,
Не граде орлови гнездо где им кажу,
већ тамо где су направили свој први лет.
Бако, ја ћу се вратити!

 

Ристо Несторовић

Неће нас оставити на миру

 
Из беседе о.Андреја Ткачова
 

Отворени Балкан илити Велика Албанија

„Ја сам у Републици Српској пре две године имао једну врло звучну и високу функцију (више номиналну, ништа значајну) и не знам како, вероватно због тога, доспео сам на мејл адресу једне међународне организације, која се „бори“ за правду, мир, суживот, љубав међу народима и све остало ако ниси Србин и стално од њих добијам неку пошту. Већ три пута су ми послали нове мапе света како он треба да изгледа. На тој мапи је Балканленд, који обухвата: БиХ, Србију, Косово, Црну Гору, Северну Македонију и Албанију. Добио сам слике људи који ће то водити; то су крти другосрбијанци и та држава не да је наша будућност, та држава је већ наша стварност. Тако кад Мило и Вучић причају да ћемо бити уједињени, хоћемо, а можда смо се већ и ујединили, али преко Велике Албаније. Оно што се десило Милу Ђукановићу, десило се зато што на оном једном састанку на високом нивоу (сви су они имали преко два метра), кад је био предложен први пут мини шенген, он је то тако невољно примио, није показао дивљење (тад ми је био први пут симпатичан) као што је показивао наш велики Он и остали, и мислим да је све оно што се десило и оно догађање народа ишло у том правцу - казна за то што се није тако свесрдно се за то залагао. (Био сам у Црној Гори пре десетак дана, видим да они више мисле о ЕУ него о уласку у Велику Албанију и мислим да му је оно била опомена да се мало више ангажује, а оно што нам је промакло мислим да је на фону тог таласа Велике Албаније управо дошао Дритан Абазовић. Он треба да припреми становништво да се уђе у све то.) Тако да ће Република Српска и Србија бити у једној држави, али, наравно, не нашој. На тој мапи, коју сам добио, постоје два главна града: Тирана и Сарајево; Београд је тешка периферија, а ово увођење војвођанске нације можда има за циљ, претпостављам, пошто ће та држава у којој треба да живимо бити држава права, али шеријатског, има за циљ, дакле, да уклони вишак од милион и по Срба који су том праву тренутно сметња. Ако знаш за Либан: колико година се тамо није попис вршио - од 1934. године. То је дефакто данас већинска муслиманска држава, али је на том последњем попису била већински хришћанска, доста има тих хришћанских секти и пошто је Арапима потребан тај део да би могли да иду и да се коцкају, то јест да живе ван својих прописа и проводе се, онда Либан данас не сме да направи попис, јер би са пописом престао бити хришћанска држава и морао би да живи по шеријатском праву. Зато би овде требало довести једно милион и по муслимана, а избацити толико Срба и зато је нама симпатична хрватска полиција, која бије мигранте на граници, и зато даље од Бихаћа и Цазина не може да се прође; зато су патроле овде стално по Барањи и Славонији да се мигрантима не дозволи пролаз. А одвајање Војводине је можда у ту сврху, протуриће се теза да она сама, пре Србије, може да уђе у ЕУ, што је била теза од пре 15 година (али се тај војвођанизам практично није до данас чуо и сад је ово пробни балон да народу прође кроз уши, па да Војводина, са таман милион и по Срба оде). Тада би, без прилива миграната, тај читав мини шенген могао да постане шеријатска држава. Сада нам може бити јасније зашто се прави овај пут Ниш-Мердаре-Драч, једноставно се мора Албанији дати пут преко равница у свет, а не преко Далмације и Црне Горе да иду према Европи. Тако да ћемо ми бити мото развоја те будуће државе, наше ће финансије њих финансирати. И постаје јасније зашто се нама непотребни путеви праве.

 

у.п.:Већ годину и по дана се рекламира албанско море како је лепо, јефтино. Ако слетиш у Београд, ти више немаш контроле до Тиране, и обратно, заједничко нам је тржиште рада. Ако је ЕУ почела као унија за угаљ и челик, ми смо почели као унија за роминг и корону. Срби ће да се освесте можда двадесете године боравка у овој унији, а можда и касније. И те прве, који почну да се освешћују, бациће у кречану јер „кваре идилу“."

 

Неко мора и да копа

"До прије стотињак година, док се индустријски, техничко-технолошки развој није убрзао, колико је људи у европским земљама живело на селу? Причамо о западу Европе, не о Балкану, јер су нас убедили да смо ми нешто заосталији што је посебна прича. Између 60 – 70 %. Ово је податак фактички до Првог светског рата. И шта вам то говори? Ако три човека желе да једу, два морају да раде у пољопривреди. А знате ли како тај размер изгледа задњих деценија? Причамо о Европи, а ми смо сад нека Европа, а што не значи да ко живи на селу да се бави сељачким пословима, већ се користи услугама светских ланаца. Дакле, размер је 1,5 – 1,7 % становништва који тренутно ради у том сектору. А то значи следеће: данас један човек ради да би седамдесет њих могло да једе. У том простору се ствара велики простор „слободе“, па тамо постоји и један који мора да их лечи, па постоји и неко ко мора нешто и да сашије, па један који мора да их „чува“ и ви сад видите да у овом времену техничко-технолошког напретка имате међу тих седамдесет људи пет оних који нешто раде, па их пребаците у Кину а код вас не мора нико да ради (причам сликовито, да бисте боље разумели, јер је тренутно Кина та која ради за цео свет, будући да има најбољу технологију и најјефтинију радну снагу). И сад дођете до тога да вам ових шездесет и пет људи и не треба и морате наћи начина да их некако забавите, јер ако их не забавите, они могу да буду незадовољни. Ако постану незадовољни, они могу да уруше читав систем. Да ли је онда случајно да вам у последњих педесет година, разни спортисти, или певачи и певачице небитно којих профила, зарађују више него доктори, професори или неке професије које су прије биле боље плаћене? Ви преко естраде и медија контролишете широке народне масе."

 

* * *

 

У Енглеској је од 480 робних кућа остало тренутно 79.

Уведен је и нови порез на здравство, који је највећи од Другог светског рата.

Гледајмо Енглезе и спремајмо се, јер нам из Колумбије стиже нови сој вируса "ми" или "му".

 

Кад нам није потребна дрога, нису нам више потребни ни навијачи. Само пратите урушавање потрошачког друштва.


Песма о мору

Португалску песму певају Рускиње

 

 

Превод песме

 

Оригинал 

 

Чистачи ваших финансија

„Када вам чистач ципела почне делити савете са берзе – време је да продајете“, рекао је Џозеф Кенеди и то 1929. године.

Ово је важно да се разуме, јер су данас међу нама многи чистачи ципела, који нам са тв дизниленда деле финансијске савете и навлаче народ у погрешне смерове.

„Упркос противљењу грађана скупштина Лознице уз подршку одборника СНС-а и СПС-а усвојила је просторни план и пројекат "Јадар".“

Наравно, одборници су одавно обрађени, народ се примио на новац (а чуј, људи се пале на две црвене или два`ест евра, а да неће на веће паре) и сад ће сви да се или селе напоље, или у Београд.

Али обратите пажњу! Да ли вам сад постаје јасније због чега су се правили онолики станови годинама унапред? Неко је унапред имао план о експропријацији земљишта и направио је станове да заради и на продаји земљишта и на становима.

Међутим, колико се ово са продајом земљишта и пресељењем у Београд исплати – можда за неко време. Али ако су мислили да ће тако побећи од тровања и загађења, онда су се Лозничани грдно преварили. Рио Тинто ће да тражи шта ће већ да тражи (тај крај је богат рудом свакојаком), а загађење ће одлазити у Дрину, Дрина у Саву, а Сава доноси воду за пиће у Београд. Наравно, и Сремску Митровицу, и друга места.

Зато пазите на савете и чувајте се новца, који се штампа у неограниченим количинама.

Сад је боље време да се богатите људима, јер рат би могао да плане очас – неко већ увелико креше варнице. (Лако је било спречавати градњу мини хидроцентрала, али истерати Рио Тинто је у старту операција за коју би демонстранти већ први дан добили преко леђа.)

А где год да идете, не можете стићи без себе каквог јесте.

Политичари траже и обраћају се увек онима који за све имају изговоре, и којима су увек други криви за све што их снађе у животу лоше – чему су сами допринели погрешним изборима.

 

Скупо, јефтино, бесплатно

 

Обратите пажњу на то шта поскупљује, а шта појефтињује

Оно што поскупљује јесу: нафта, храна, асети (имовина од вредности као што су злато, сребро, менице... ), плин, вода, струја, медицинска помоћ – све оно што вам треба да преживите.

Шта појефтињује? Ствари које вам нису потребне: аутомобили, електроника, одећа, телефонске услуге, рачунари, телевизори – ствари које ћете купити само једном, а што се зове технолошка дефлација.

Превара која се одвија пред нашим очима се и крије у разлици у ценама, где су непотребне ствари све јефтиније и тиме замагљују вид многима како не би приметили шта поскупљује, а што је битно за опстанак и живот.

На основу овога се да приметити да и локдауни имају везе са тим. Због одржавања ниже цене хране затварају се ресторани (мање свадби и весеља по локалима), а због одржавања цене горива смањује се кретање у саобраћају и промету.

Зато се не треба навикавати на парадајз из Албаније и лук из Кине већ се полако учити како прехранити породицу.

Не треба сметнути с ума да многи од нас троше новац који немају на оно што расте бесплатно: кромпир, лук, грашак, пасуљ, парадајз, јабуке, шљиве, грожђе, јагоде, малине...