наставак...
У сусрету са рашчерупаним грањем, које је аветињски упијало у себе месечеву светлост, указујући на своју инвалидност – устукнуо сам. Где год ми је поглед прошао, све је зрачило црном бојом мученичке патње. Пред мојим се очима, у свој својој нагости, јављало моје чедо...
Признајем! Крив сам! Покушавао сам да вриснем, загледан у своје окрвављене руке; али ваздух је сушио моје непце, спречавајући глас да изађе. Хтедох да плачем, али нисам знао како, јер ми плач није био својствен. Мислио сам, и покушавао то што бих смислио, не бих ли изазвао било какав знак самилости на лицу ове унесрећене шуме. Но њена је воља за животом била толико слаба, чак толико, да је ни жеља за осветом није одржавала. Притиснута црном плочом, она се добровољно сурвавала у бездан...
Јерменин и син
На самрти позва стари Јерменин свога сина, па га доведе до прозора и упита шта види.
- Људе, одговори он.
Затим му пружи огледало да се погледа и упита га шта види.
- Видим себе, одговори син.
- Ето, сине! И прозор и огледало направљени су од истог стакла, с том разликом што се на стаклу од огледала налази танки слој сребра. И у животу је тако: где год се сребро нађе између људи, ту човек види само себе.
Велика и мала срца
Драгуљар је седео за столом и кроз излог своје отмене трговине посматрао пролазнике. Нека се девојчица приближила трговини и прислонила носић на излог. Као небо плаве очи радосно засијаше кад угледа један од изложених предмета.
Ушла је одлучно и прстом показала огрлицу од модрог тиркиза.
- То је за моју сестру. Можете ли ми је запаковати као поклон?
Ехо
Један човек и његов син ишли су шумом. Одједном, дечак запе и, осећајући бол, крикну:
- Аххх!
Изненада зачу глас који је долазио с планине:
- Аххх!
Знатижеља га обузе, па дрекну:
- Ко си ти?
Али одговор који доби беше:
- Ко си ти?
Глава друга
Након краћег тумарања по тамној и прилично дугачкој рупи најзад се сместих у простору погодном за моју престрашену душу. Није ми било до удобности, па је ни не тражих. Једино што ми је тог момента требало била је самоћа и потреба да своју природну величину смањим на што мању меру – толико малу да ме готово нема.
Самоћу достигох, мислио сам у себи, али како, побогу, ово друго да изведем? Покушавао сам, није да нисам. Један од начина био је и тај да бацим себе под какав тежак камен, те самог себе згњечим, па да од мене остане мрља. Но док сам трагао за њим, открих, на моје огромно – мада не и пријатно – изненађење нешто што ме удаљи од ове замисли: наиме, ја нисам био сам у овој рупи!
Ко?
Била једном четворица по имену Свако, Неко, Билоко и Нико.
Требало је обавити један врло важан посао и Свако је мислио да ће га Неко обавити.
Билоко је то могао учинити, а Нико није хтео.
Неко се због тога наљутио, јер је то био посао за Свакога.
Свако је опет мислио да би га Билоко могао обавити, но Нико није схватио да га Неко не жели обавити.
На крају је Свако кривио Некога, јер Нико није учинио оно што је могао направити Билоко.
Прича о мишу...
Једног дана, миш је гледао кроз пукотину на зиду фармера и његову жену како отварају неки пакет.
- Какву храну би то могло садржавати? - питао се.
Али кад је открио да је у питању мишоловка, био је ужаснут.
наставак...
* * *
Премда отргнут од воденог царства, у мени се задржала сва хладноћа његовог додира. Слушајући разне приче по свету, дознао сам једном како је кретња најбољи начин против стања у коме сам се налазио. А ономе, који је кретња сам по себи, није било потребно наговарање.
Крећући се тако у свим примамљивим правцима одједном опазих и нешто што ме натера да станем и ослушнем. Мисао која ми је прилазила јасно је предочавала слику призора у даљини, упозоравајући, да би, против зимогрожљивости, то могло бити делотворније решење. И заиста! Ником на целом свету, а знам то из искуства, не би више пријао један овако леден додир, као ратарима. Стога се, часа не часећи, упутих ка месту, где их је Сунце, поигравајући се, жигосало.
Једна животна прича
На добротворној гала-вечери, на којој су се прикупљала средства за школу за децу са посебним потребама, отац једног од ученика поделио је са присутнима причу коју неће заборавити нико ко је тада присуствовао том догађају.
Пошто је захвалио школи и њеном преданом особљу, поставио је следеће питање:
"Ако није ометена спољашњим утицајима, све што природа створи је савршено креирано. Али мој син Синиша не може да научи све оне ствари које могу друга деца. Није у стању да разуме и уради све оно што и његови вршњаци. Где је ту природни поредак ствари, када се ради о мом сину?"
Публика је утихнула после тог питања.
Суви храст
Једног лепог дана ђаво се упути пред Господа, па му рече: „Ти си господар свега и свих док ја, јадничак, немам баш ништа. Дај ми нешто, дај ми да владам неким бар малим поседом.”
„Шта би ти волео да имаш?”, упитао га је Господ.
„Па, могао бих, на пример, да будем господар шуме”, одговори ђаво.
Карика која недостаје
Е, да. Размишљајући да ли да за наслов ставим Карика на крају, будући да некако верујем да је игра већ довршена, дође ми на ум да је ово, ипак, мој први пост на Генералној, па не би било у реду да почнем са крајем. А и ова позивница за игру ми се некако фино уклопила. С тим у вези, а поштујући правила игре, желим да се захвалим Домаћици (http://domacica.blog.rs/), то јест особи иза тог ника, која ми је позив и упутила и којој желим што скорији опоравак.
Ако сам добро пратила игру, мислим да је све `закувао` Пинокио (http://pinokio.blog.rs/). На њеном блогу прочитах неколико ствари по којима се препознах. Наиме, ни сама нисам љубитељ ланчаних игара типа `догодиће вам се нешто страшно` и, попут ње, и сама исте аутоматски прекидам одмах по приспећу. Понекад и одговорим пошиљаоцу, чисто да се не би поновило. И то би могла да буде једна од седам чињеница о мени. Оних преосталих шест би се могло сасвим оправдано подвести под – буба лења. Ем што је чињеница, ем је нешто са чиме се борим и покушавам да превладам.
Одабрати седам људи на крају поста је, мислим, најтежи део ове занимљиве игре, пре свега из разлога јер сам ја још увек `тазе` на овој блогосфери, а исто тако и оно неколико људи са којима се унеколико дописујем, махом су сви `играчи`. Стога бих узела себи за слободу и све оне намернике који би прочитали овај пост, а нису до сада играли – а играли би – уколико се осете прозванима, нека се наставе.А свима велики поздрав од Причалице!
Рај и Пакао
Човек умире и одлази на небо.
Анђели му кажу:
- Одвешћемо те у Рај, али прво да ти покажемо Пакао.
Невидљива сила
(Теслин мотор)
Др Николај Велимировић је био велики пријатељ Николе Тесле у Америци. Звали су се имењацима. Позове Никола Тесла Николаја да га посети у својој лабараторији. Дочекао га је лепо - чим је отворио врата, хиљаду неких точкова ставио је у покрет.
Хлеб и маслац
Пекар у селу је куповао маслац од оближњег сељака. Једног је дана извагао количину купљена маслаца и установио да ју је сељак смањио, иако му је зарачунао исту цену. И тако је пекар оптужио сељака за превару.
Отац и син
И те је вечери један отац дошао касно кући и много уморан. Када је стигао, угледао је свога сина како га чека сам на вратима.
- Оче – рече дечко, - кажи ми колико зарађујеш на сат?
Отац је био изненађен.
- А зашто ти мени постављаш такво питање?
- Реци ми, тата – мољаше син. Желим да знам колико ти зарађујеш на сат.
- Па, ако баш хоћеш да знаш, 50 франака по сату. И шта с тим?
- Ах, тако дакле! – рече дечак вртећи главом. Е, оче, позајми ми, молим те, 25 франака, потребно ми је!