Недеља, Март 08, 2009
Стварање човека
И рече Бог: нека буде светлост...
(Пост. 1; 26 – 31 и 2; 4 – 7)
Потом рече Бог: Хајде да начинимо човека по свом образу и подобију, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских, и од стоке, и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи. И створи Бог човека по Свом сопственом образу, по образу Божијем створи га; мушко и женско створи их.
Видели смо да је шестодневно Стварање било дело Пресвете Тројице, посебно да је на Очеву заповест: "Нека буде", Син стварао. Међутим, стварању човека претходило је посебно саветовање међу Лицима Пресвете Тројице. Свети Василије о томе каже:
"Да начинимо човека... Та реч не беше употребљена ни за једно од створених бића; створена је светлост, а беше дата само једноставна заповест – И рече Бог: нека буде светлост. Створена су небеса, а не беше договарања за њихово стварање. Овде, пак, човека још нема, али постоји договор о човеку. Бог није рекао, као за друга бића: Нека буде човек! Препознај достојанство које ти припада. Он није узроковао твоје постање једноставном заповешћу него је постојао договор у Богу, да би знао како да то живо биће, достојно части, уведе у живот...
Зашто Бог није рекао: да начиним него: Хајде да начинимо? Да би ти могао да препознаш врховну власт. Он жели да ти, обраћајући пажњу на Оца, не занемариш Сина. Он жели да знаш да је Отац стварао кроз Сина и да је Син стварао по вољи Очевој и да би требало да прославиш Оца у Сину и Сина у Духу Светоме... Он, међутим, није рекао: Они су створили, да ти у томе не би нашао изговор за многобоштво..."
Свети Серафим Роуз
Природословље о стварању света и саздавању Адама
Бог није, како су неки склони да мисле, првозданима на самоме почетку само рај дао, није само њега створио нетрулежним, него је много пре њега сву ову земљу коју ми сада насељавамо и све што је на њој, али и небо и оно што је на њему, привео /у постојање/ у пет дана. У шести дан саздао је Адама и поставио га за господара и цара целокупне видљиве творевине. Тада не беху створени ни Ева ни рај, него Бог овај свет сазда као какав рај нетрулежан, додуше, али ипак вештаствен и чувствен, те је њега, како је речено, даровао Адаму и његовим потомцима на уживање. Али да ти се то не би чинило чудним, причекај и у даљој беседи то ће ти се јасно показати из самога Божанственог Писма. Јер писано је: У почетку створи Бог небо и земљу; а земља беше невидљива и неустројена (Пост 1, 12 ). Приповедајући затим подробно о свим осталим делима Божјега стварања, пошто каза: И би вече, и би јутро, дан пети (Пост 1, 23 ), /Писмо/ додаде: И рече Бог: начинимо човека по слици и подобију нашем; и нека владају рибама морским и птицама небеским и стоком и свом земљом и свим гмизавцима који гмижу по земљи. И створи Бог човека, по слици Божјој створи га, мушко и женско створи их (Пост 1,2627 ). /Мојсеј/ о мушком и женском говори не као да је Ева већ ту, него као да постоји у ребру Адамовом и Адаму сапостоји. То ћете по овоме јасно видети: И благослови их Бог говорећи: растите и множите се и напуните земљу и загосподарите њом; и владаше рибама морским и птицама небеским и свом стоком и свом земљом и свим гмизавцима који гмижу по земљи.
Свети Симеон Нови Богослов, "Етичка беседа прва"
О оваплоћењу Логоса и о томе на који се начин Он нас ради оваплотио
1. Као што је, дакле, у давнини, саздајући прамајку Еву Бог узео о/душе/вљено ребро Адамово и претворио га у жену (због тога није ни удахнуо у њу, као у Адама, дах живота, него је од дела, који је узео из плоти његове, савршио потпуно тело женино; и од првине духа, коју је узео истовремено са о/душе/вљеном плоћу, створио је савршену душу живу, начинивши изједна човека и од једнога и од другог), тако је, узевши о/душе/вљену плот и од Свете Богородице и Вечнодјеве Марије као квасац и саму првину теста наше природе, дакле заједно од душе и тела, Створитељ и Саздатељ Бог њу сјединио са Својим недокучивим и неприступним Божанством, тачније сјединивши суштински са нашим бићем целокупну Ипостас Свога Божанства и непомешано је помешавши са Оном, људску са Сопственом, устројио ју је у храм свештени Себи Самоме, те непромењиво и неизмењиво Сам Адамов Творац поста човек савршени.
2. Управо као што је из ребра /Адамовог/ створио жену, као што раније рекосмо, тако Се, позајмивши и узевши на Себе плот од кћери његове Марије, Вечнодеве и Богородице, без семена родио слично првозданоме, да би, као што је онај преступом послужио као почетак нашега рађања у трулежности и смрти, тако Христос и Бог испуњењем сваке правде (в. Мт 3, 15) постао првина нашега пресаздавања у нетрулежности и бесмртности. Управо то је смисао онога што и Павле божанствени каже: Први човек од земље је земљан, други човек је Господ са неба; какав је земљани, такви су и земљани; и Какав је небесни, такви су и небесни (1 Кор 15,47-48). И опет: Првина је Христос, потом Христови (1 Кор 15,23). Јер пошто је душом и телом постао савршеним човеком, сличним нама у свему осим у греху (Јевр 4,15), предајући нама који верујемо у Њега од Свога Божанства, и нас чини Својим сродницима по природи Свога Божанства и суштини. И гле нове и чудне тајне! Бог Логос узе од нас плот коју по природи није имао и поста човек, што не беше. Онима који верују у Њега предаје Своје Божанство које до сада не стече нико од ангела или људи и они постају богови, што не беху, усвојењем и благодаћу. Он им тако управо дарује власт да буду синови Божји (Јн 1, 12), па они то зато и постадоше и такви су увек и никада то неће престати да буду. А чуј божанског Павла где нас на то подстиче: И као што се обукосмо у икону земљанога, тако ћемо се обући и у икону небеског (1 Кор 15, 49). Толико о томе. Хајдемо даље са беседом.
3. Пошто је, дакле, над свим Бог дошао на земљу да Својим телесним присуством пресазда и преобнови човека и да због њега проклету целокупну твар поново благослови (пажљиво слушај!), прво је душу коју је узео на Себе оживео, обоготворио и онетрулежио је, а неоскврњено Своје и божанско тело, ако је и обожио, ипак је још носио као трулежно и вештаствено. Јер тело које једе и пије, које се умара и зноји, које је везивано и бијено, подигнуто на крст и приковано, зацело је трулежно и вештаствено. Све су то била својства трулежнога тела, па је отуда Он и умро и положен у гроб као мртвац. Након васкрсења Он је и само тело саваскрсао као нетрулежно и духовно, у свему божанствено и невештаствено. Отуда Он није, приликом изласка, разрушио ни гробне печате (в. Мт 28, 2), него је и док су врата била закључана (Јн 20, 19) неометано улазио и излазио. Али зашто није одмах са душом и тело које је узео на Себе начинио духовним и нетрулежним? Зато што је и Адам, једући од дрвета од којега му је Бог заповедио да не једе, преступио и одмах умро душевном смрћу, а телесном тек много година потом, па је због тога прво васкрсао и оживео и обожио душу која је примила умудрење смртне казне, а затим је тако и за тело устројио да се по од давнина наметнутој пресуди смрћу враћа у земљу, а да нетрулежност прими васкрсењем. И не само то, него је сишавши у ад и ослободивши вечних окова душе оних светих који су тамо држани, васкрсао их и поставио на место покоја и светлости невечерње, а тела њихова више не, него их је оставио у гробовима до свеопштега васкрсења.
4. Ова тајна свакако није, на речени начин, постала својствена само Христу, само једанпут у целом свету, него ју је од давнине било и у сваком поједином древном светитељу и до сада свагда бива. Јер узимајући Дух Владике и Бога свога, ми постајемо сапричасницима Његовога Божанства (2 Пт 1,4) и суштине, а једући свенепорочну Његову плот (сарка), односно примајући божанствене тајне, истински свецело постајемо сателесницима и сродницима Његовим, као што и сам божански Павле каже да смо кости од костију Његових и плот од плоти Његове (в. Еф 5, 30), а опет и /Јован/: јер од пуноће Његовога Божанства ми примисмо и благодат на благодат (Јн 1,16; Кол 2, 9). То постајући, ми се уподобљујемо Самоме Човекољубивом Богу и Владици своме по благодати, обнављајући се и васпостављајући душом, јављајући се нетрулежнима и као из мртвих васкрсавајући живи, гледајући Самога Онога Који је изволео да нам Се уподоби и Њиме гледани удостојени да Му се уподобимо, и то све као када неко из даљине гледа лице свога пријатеља, разговара са њим, обраћа му се и слуша његов глас.
5. Тако, дакле, од века свети, који у духу виде и што је било и садашње, не гледају образ, вид или отисак, него светлост неизобразиву, као што су и сами светлост од светлости Духа. Када таквим постане сваки свети, не постаје одмах и тело његово нетрулежно и духовно, него му се догађа што и гвожђу које се, када га захвати ватра, причешћује њеном сјају и брзо одбаци црнило, а када се одвоји од ватре, поново бива хладно и црно. Тако се и тела светих, благодаћу која је сједињена са њиховом душом, односно причешћујући се божанственом огњу, освећују, па распаљена и сама постају блистава и умногоме другачија и часнија од тела других. А када душа изађе из тела и растане се од њега, и она сама одмах се предају трулежности и постепено распадају. Нека, међутим, и многе године опстојавају и остају не ни нетрулежна, али ни опет у потпуности трулежна, него задржавају у себи знаке и нетрулежности и трулежности, остављајући то да савршено онетрулежњена и обновљена постану о коначном васкрсењу.
Свети Симеон Нови Богослов, "Етичка беседа прва"
još jedna u nizu priča koje treba s pažnjom pročitati. hvala ti.
Prijatno!*
*домаћица
Богу хвала. А и ближимо се Васкрсу, па је ред да се нешто испише и с тим у вези.
Поздрав, драга!***