Разболе се жена неког богаташа, па кад осети да јој је близу крај, позва са своје смртне постеље кћер јединицу и рече јој:

- Драго дете, буди добра и честита, па ће ти свако бити од помоћи.

Кад то рече, склопи очи и издахну. Девојчица је сваки дан одлазила до мајчиног гроба и плакала. Није заборавила мајчине речи. Кад је дошла зима, покри снег мајчин гроб својим белим покривачем, а кад га сунце у пролеће окопни, богаташ се ожени другом женом. Жена са собом доведе и своје две кћери, које су наоко биле лепе и чисте, али у срцу зле и прљаве. Тако настадоше тешки дани за сироту пасторку.

- Зар ће ова глупа гуска седити с нама у соби? – говориле су. Ко хоће хлеба, мора га и заслужити.

Одузеше јој лепе хаљине, навукоше јој стару сиву кецељу и дадоше дрвене нануле.

- Види ти поносне принцезе, како се дотерала! – викале су, смејале се и одвеле је у кухињу.

Ту је морала од јутра до мрака да ради тешке послове, да устаје у рану зору, да доноси воду, ложи ватру, кува и пере. Осим тога, полусестре су јој правиле свакојаке пакости, ругале јој се и сипале јој у пепео грашак и лећу, а она је морала да седи и да треби. Увече, уморна од толиког посла, морала би лећи крај огњишта, јер није имала своје постеље. Како је од пепела увек била прашњава, назваше је Пепељугом.

Једнога дана отац се спремао за вашар па упита пасторке шта желе да им донесе.

- Лепих хаљина – рече једна.

- Бисера и драгог камења – рече друга.

- А ти, Пепељуго, – упита отац – шта би ти желела?

- Откините, оче, прву гранчицу која вам додирне шешир кад се будете враћали кући. Њу ми донесите.

Тако отац купи обема пасторкама лепе хаљине, бисере и драго камење, а кад је, враћајући се кући, јахао кроз шуму, окрзну га лескова гранчица и збаци шешир. Он је откиде и понесе. Кад је дошао кући, даде пасторкама шта су зажелеле, а Пепељуги даде лескову гранчицу. Пепељуга му захвали, оде на мајчин гроб и засади гранчицу; при том је толико плакала да су јој сузе текле низ образе и залевале гранчицу. Гранчица је од суза одмах почела расти и израсте у лепо дрво.

Пепељуга је сваки дан три пута одлазила на гроб, плакала и молила, а сваки пут би на дрво слетала бела птичица, па кад би Пепељуга изговорила неку жељу, птичица би јој с гране бацила оно што је зажелела.

Догоди се да краљ те земље приреди свечаност која је требала да траје три дана и на коју је позвао све лепе девојке из краљевства како би његов син себи одабрао невесту. Кад су две полусестре чуле да ће и оне бити позване, силно се обрадоваше, позваше Пепељугу и рекоше јој:

- Очешљај нас, очисти ципеле и причврсти копче, ићи ћемо на свечаност у краљеве дворе.

Пепељуга их је послушала, али је горко плакала јер је и она желела да иде на плес па замоли маћеху да и њу поведу.

- Зар ти, Пепељуго, – рече ова – таква, пуна прашине и пепела, да идеш у дворац? Немаш ни хаљину ни ципеле, а плесала би!

Како је Пепељуга и даље молила, она рече:

- Ево, сасула сам ти зделу леће у пепео. Ако је за два сата истребиш, можеш ићи с нама. Пепељуга изађе на задња врата у башту и повика:

- О, ви питоме голубице, ви грлице и све птичице под небом, дођите и помозите ми: Добра зрнца у лончић, лоша у стомачић!

Одмах слетеше на прозор две беле голубице, за њима две грлице, а онда долепршаше све птичице под небом и спустише се на пепео. Голубице заклимаше главицама и, кљуц­-кљуц, кљуц-кљуц, а за њима и све друге птичице, па потребише сва добра зрнца у зделу. Није прошло ни сат времена, а оне завршише и одлетеше. Тада девојка, сва радосна, однесе зделу маћехи, верујући да ће сада смети ићи на свечаност. Али маћеха рече:

- Не, Пепељуго, ти немаш хаљину и не знаш плесати. Сви ће ти се смејати.

Кад се девојка опет расплакала, она настави:

- Али ако ми две пуне зделе леће истребиш за један сат из пепела, онда можеш ићи.

А у себи помисли: "То неће никако стићи."

Кад она просу две зделе леће у пепео и оде, девојка опет изађе у башту и повика:

- О, ви голубице, ви грлице и питоме птичице под небом, дођите и помозите ми требити: Добра зрнца у лончић, лоша у стомачић!

Опет на кухињски прозор слетеше две беле голубице, па две грлице, а онда долепршаше све птичице под небом и спустише се на пепео. Голубице климнуше главицама па – кљуц-­кљуц, кљуц-кљуц, а за њима и све друге птичице, и истребише сва добра зрна у зделу. Није прошло ни пола сата, а оне завршише и одлетеше. Девојка однесе зделу маћехи, сва радосна, јер је помислила да ће сада и она ићи на свечаност. Али маћеха рече:

- Ништа ти не помаже. Нећеш с нама јер немаш хаљину и не знаш плесати. Ми

бисмо морале да те се стидимо.

Окрену јој леђа и пожури за својим охолим кћерима. Кад више никог није било код куће, Пепељуга оде на гроб своје мајке под леску и рече:

- Дрвце драго, стреси гране, па саспи сребро и злато на ме!

Једна птица јој баци златом проткану хаљину и свилом и сребром извезене ципелице. Она се брзо обуче и потрча на свечаност. Њене полусестре и маћеха је нису могле препознати. Била је тако лепа у раскошној одећи, да оне помислише како је краљевска кћи. На Пепељугу нису ни помишљале, уверене да она седи код куће у прашини и треби лећу из пепела.

Принц јој приђе, узе је за руку и заплеса с њом, па је читаво време плесао само с њом и није хтео да јој испусти руку, а кад би је неко други замолио за плес, он је одговарао:

- Ово је моја плесачица.

Тако је она плесала до вечери. Кад хтеде да крене кући, принц рече:

- Поћи ћу с тобом да те испратим.

Хтео је да види чија је то кћер, али она му побеже и скочи у голубињак. Принц је чекао све док није дошао њен отац, коме је казао да је незнана девојка скочила у голубињак. Отац помисли: "Да није Пепељуга?" Донесоше му секиру и крамп да развали голубињак, али унутра никога не нађоше.

Кад дођоше кући, Пепељуга је лежала у прашњавим хаљинама у пепелу а петролејка је тужно светлуцала крај оџака. Јер, она је брзо искочила с друге стране из голубињака и отрчала до лесковог дрвета. Тамо је свукла лепу хаљину и ставила на гроб а птица је однела. Онда је обукла своју сиву кецељицу и легла у кухињу крај пепела. Другог дана, кад се свечаност наставила и родитељи са сестрама отишли, оде Пепељуга поново до лесковог дрвета и рече:

- Дрвце драго, стреси гране, па саспи сребро и злато на ме!

Птица јој тада баци још гиздавију хаљину. Кад се у тој одећи појавила на свечаности, сви су били задивљени њеном лепотом. А принц, који ју је чекао, одмах је узе за руку и поново заплеса с њом. Ако би је неко други замолио за плес, он је говорио:

- То је моја плесачица.

Кад је пало вече и она хтеде да оде, пође и принц с њом да види у коју ће кућу. Али она побеже у башту иза куће. Тамо је стајало лепо велико стабло на којем су висиле прекрасне крушке. Хитро као веверица успне се Пепељуга међу грање и принц није видео куд је нестала. Али он опет сачека док не дође њен отац и рече му:

- Незнана девојка је опет побегла. Мислим да се сакрила у крушкином грању.

Отац опет помисли: "Да није Пепељуга?" Нареди да му донесу секиру и посече дрво, али не нађоше никога. А кад уђоше у кухињу, Пепељуга је већ лежала у пепелу, јер је прије тога скочила са стабла, вратила птици са лесковог дрвета лепу хаљину и обукла своју сиву кецељицу.

И трећег дана, кад су родитељи и сестре отишли, пође Пепељуга на мајчин гроб и рече дрвцету:

- Дрвце драго, стреси гране, па саспи сребро и злато на ме!

Сад јој птица баци хаљину која је била тако сјајна и раскошна какву још нико није имао и ципелице од сувог злата. Кад је у овој хаљини дошла на свечаност, сви су занемили од дивљења. Принц је опет плесао само с њом и кад би је неко други замолио за плес, он је говорио:

– То је моја плесачица.

- наставља се -