Закон силе
"Вером живимо, а не гледањем"
Физичар
Професоре, ја сам физичар. Бавим се једном егзактном науком заснованом на експериментима, на математици и на појавама и предметима који се могу видети и опипати, мерити и описивати. То су за мене докази, то је за мене наука. Много је паметна и оправдана изрека коју често употребљавају опрезни људи: „Верујем само у оно што видим“. А ви нам овде говорите о нечему, или некоме, што нико није видео, нити видети може, нити схватити може, јер и сами теолози врло радо наглашавају да је Бог невидљив, недостижан, несхватљив. О каквим доказима онда ту може бити реч? Уосталом, чак и Свето Писмо каже да „Бога нико никад није видео“, (Јн.1,18) и чак да „Бога човек не може видети и остати жив“ (2.Мој. 33,20), и да „Бог живи у светлости којој се не може приступити“ (1.Тим.6,16). Према томе, без обзира на Кантову критику, сама теологија и Библија – а камоли физика! – разрешавају ме обавезе да се бавим тако штурим и јаловим послом као што је доказивање Божје егзистенције.
А ако се Божје постојање може сигурно доказати, као што физичар доказује своје тезе, зашто онда уопште да верујем да Бог постоји, и да тиме само ограничавам своју личну слободу да живим како хоћу, радим шта хоћу, не бојећи се никаквог невидљивог, а „свевидећег“ жандарма који ће контролисати сваки мој поступак, сваку мисао и сваку жељу, спремајући ми вечну казну?
Професор
Покренуо си многе проблеме, како научне, тако и личне, а и стручне. Пре свега, запрепашћен сам твојим одушевљењем за паролу: „Верујем само у оно што видим“. Сигурно си за моменат заборавио да човек има, осим чула вида, још четири чула. Верујеш ли и њима? Ослонити се само на чуло вида да би спасао своју атеистичку веру, то значи ослонити се на једно корисно, али уједно и врло лажљиво чуло. То значи веровати да се сунце окрене око земље у току 24 часа; да се тамо негде на хоризонту небо састаје са земљом; да сунце није веће од каквог повећег балона; да се железничке шине тамо негде у даљини састају – јер све нам то очи непрестано и свакодневно сведоче, иако знамо да то није тако. Дакле, једна перманентна лаж, верује ноторном лажљивцу, па још само њему!
Осим тога, веровати само у оно што се оком види, то значи оспоравати многе научне тезе саме физике. Можеш ли без микроскопа видети молекуле и атоме? Можеш ли очима икако видети кохезију, атхезију, магнетизам, гравитацију? Можеш ли их ухватити и на кантару измерити, можеш ли да одбацујеш целокупну историју човечанства, јер је ниси видео нити је можеш видети? Значи ли то, даље, да не верујеш да имаш мозак у глави, јер нити си га видео, нити га уопште видети можеш. Ти, као физичар, свакако знаш и математику. Да ли си већ некад видео, и да ли можеш видети имагинарну јединицу, „i“?
Свакако си чуо за философа Протагору. Он је био емпиричар, то јест, тврдио је као и ти, да је чулно сазнање, то јест оно сазнање које добијамо кроз чула, једини извор и једино мерило истине. На то је Платон одговорио: ако су чула једино мерило и извор истине, онда би смо могли сазнати истину од свиње и жабе, па не морамо ићи да питамо Протагору. [2] Шта би ти одговорио Платону на његову увредљиву критику принципа „верујем само у оно што видим“, или мало ширу: верујем само у оно што могу чулима проверити?
Ти, изгледа ми, превиђаш чињеницу да осим онога што можемо видети очима и проверити пипањем има још далеко више ствари у науци и приватном животу које сазнајемо разумом и вером, то јест поверењем у проверена документа и веродостојне изворе. Ево ти најобичнијих примера. Ти „знаш“ да се молекул воде састоји из два атома водоника и једног атома кисеоника (Н2О). А никад ниси баш ти лично извршио хемијску анализу воде. Како онда „знаш“ да је састав воде Н2О? Верујеш уџбенику хемије и стручњаку који је ту анализу извршио. И таква вера нас прати кроз целу науку, макар била у питању и сама физика, јер њене експерименте врше само врхунски физичари. Остали људи им верују. Неоспорно је истинита тврдња психофизичара Густава Фехнера: „Одузми науци веру, нестаће и ње саме“. [3]
Ти твој атеизам засниваш на принципу да верујеш само у оно што видиш, или само у оно што можеш експериментом да докажеш.
Не само наука и физика, него и практичан свакидашњи живот заснован је далеко више на вери, него на виђењу и експерименту. Ти верујеш оцу и мајци да си њихов природни син, иако не можеш рећи да си то видео. Верујеш лекару да ти је преписао лек који ће те излечити. Верујеш да ти је име Часлав. Седаш у воз или у авион и верујеш да ћеш стићи куд си наумио. И тако у недоглед. Тачно је рекао апостол Павле: „Вером живимо, а не гледањем“ (2.Кор.5,7).
Има још једна чињеница коју превиђаш. Наиме, велики број физичара, и то најпознатијих, одбацује атеизам и изјашњавају се као религиозни. Треба ли споменути бар неке? Ампер, Бекерел, Волта, Галвани, Бојл, Галилеј, Едисон, Маркони, Њутн, Ом, Паскал, Рентген, Пупин, и још многи други. Макс Планк завршава једно своје предавање у Берлину о односу науке и религије, па каже: „Оне имају једну исту паролу: Напред ка Богу!“ [4] А Ајнштајн каже да су у данашње материјалистичко доба велики научници најдубље религиозни људи. [5] Ако су те две изјаве тачне, онда твој атеизам, ослоњен на принцип „верујем у оно што видим“, или само у оно што могу да измерим, опишем и сазнам му просторни облик, димензије, тежину и боју, немају никакву подршку баш у самој физици. Сама физика то демантује.
Ако ти мислиш да вера у Бога треба да буде оправдана и доказана једино каквим физичко-хемијским експериментом или каквом математичком формулом – што заиста није могуће – онда си дужан и да свој атеизам оправдаш и докажеш тим средствима. Јеси ли спреман да то учиниш? Да ли икоји физичар може то да учини? Покажи, дакле, такав експеримент или такву математичку формулу из којих стопроцентном научном нужношћу следи да Бог не постоји!
Најзад, ти твој атеизам покушаваш да оправдаш страхом од Бога као „невидљивог жандарма“, који вреба свако твоје дело, реч и мисао, да би те могао казнити. Тај покушај је неоправдан, јер се заснива на личном ћефу, а не на неким доказима, понајмање физичким. Јер, да би се ослободио тога страха и живео без икаквих обзира на морал, ти мораш претходно себе физичким доказима уверити да Бог не постоји, нити да може постојати, а не можеш тек онако једноставно рећи: Боже, нема Те, јер хоћу да радим шта ми је воља и не трпим да ме Ти на сваком кораку шпијунираш и контролишеш. А таквих доказа немаш ни ти, нити ико на свету.
Из књиге «Бог постоји!», др Лазара Милина
Напомене:
[2] Stjepan Zimmermann, Obća noetika, Beograd, 1926. str. 206. Ceo citat glasi: „ Kad bi Protagorino senzualitičko shvatanje bilo ispravno, morali bismo kod svinje, majmuna i žabe naći upravo takvo saznanje kao kod Protagore“.
[3] Др Лазар Милин, наведено дело, стр. 52.
[4] Hubert Muschalek, Gottbekentisse moderner Naturforscher, Berlin, 1960. str. 80-84.
Твоје славно име
.jpg)
Један војник Александра Великог, који се и сам звао Александар, подлегао је слабости и у битци се уплашио. Александар Велики га позове и рече му: «Драги мој, на теби је да изабереш: или да промениш понашање или име.»
Да ли сви млади достојно носе име хришћанско? На жалост, многима би погодовале
речи Александра Великог.
Да би вера имала вредност, она мора да утиче на живот. Међутим, уколико су наша
дела, наше мисли, наша очекивања, цео наш живот ометани везаношћу за
материјално, како је у том случају могуће рећи да верујемо у Христа?
И толико се та супротност проширила, да смо стигли до места где нас, Европљане,
описује индијански писац Тагра, као мање моралне од индијанаца, који су још
идолопоклоници.
Али Христос, дете моје, није дошао на земљу тек да нам каже неке истине, већ да
нас учини бољима. Твоје првостечене тренутке у вери не треба да изучаваш попут
других предмета, већ да их проживљаваш. То доноси вредност.
Али мало је оних који то испуњавају! Зато и видимо око нас несавршене и
осиромашене «хришћане», где, изузев њиховог звучног назива, не постоји ништа.
Нек поручује Господ: «... будите свети
јер сам Ја свет.» (1. Петру 1;16), «Будите ви дакле
савршени, као што је савршен Отац ваш небески.» ( Мт.
5;48 ). Нека виче апостол Павле: «Јер
који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте.» (Гал. 3;27) Сав наш
труд је да наведено прекријемо прашином. Да не чујемо. Ко би све то испунио!?
Али ако то чине други, ти, дете моје, нећеш то учинити никад, зар не?
Никад ти нећеш осрамотити Христа, Спаситеља и Избавитеља твога. Никад нећеш осудити на увенуће твоју бесмртну душу. Никад нећеш одсећи себи
крила, да не можеш удисати чисти ветар с врха.
Ако други желе да круже као муве изнад цркотина, ти ћеш бити орао који ће
летети високо, тамо где се налази радост и где ти се осмехује слава.
Успављивање
Мајка ставља сина у кревет да спава. Дечак плаче. Она му пева успаванку, али он и даље плаче; пева му другу, он плаче још више; трећу – сузе цуре као из кабла; четврту – плач не престаје... Најпосле, дечак отвара очи и рече:
- Мама, ја знам да ти волиш да певаш, али ја бих хтео спавати...
Телефонски позив
Петогодишњи дечак се јави на телефон.
- Да!
- Дај ми маму или тату.
- Нису код куће.
- А има ли још неког са тобом?
- Да, моја сестра.
- Хтео бих да разговарам са њом.
Малишан спусти слушалицу а након одређеног времена је диже поново.
- Она је тешка. Не могу је извући из колица.
Дечачки бисери
- Тата! – пожали се дечак оцу пред спавање. – Зашто све твоје приче почињу различито: „У једном царству...“ или „Некада давно...“, а завршавају исто: „Хр – рр – рр...“?
Учитељ географије упита Бору да ли он нешто зна о Панамском каналу.
- Не – одговори Бора – на нашем телевизору нема таквог канала.
На часу хемије:
- Реци ми, Мишо, које се твари не растварају у води?
На то ће Миша без оклевања:
- Рибе!
- Па, сине, покажи ми свеску, да видим шта нам носиш из школе.
- Ништа нарочито, само једну двојку.
- Само једну?
- Не брини, тата, сутра ћу добити још једну.
Чист рачун - дуга зима
- Данас сам видео у једном воћњаку близу шуме зреле крушке! – рече медвед, облизујући се.
- Ма немој! – добаци лисица незаинтересовано.
- Аха! Видех и кокошињац одмах поред – настави овај причу, покушавајући да је заинтересује.
Наравно, на сам помен живине, лисици заигра око а уши јој се у антену претворише.
- Па тако реци и не увијај ми ту изокола. Могли бисмо мало и да посетимо то место, верујем да нам је успут...
Сад се и медвед придиже, говорећи:
- Није далеко, таман смо с месечином тамо. Једино што је чувар незгодан: лаје и уједа непознате.
- Свашта! – примети лисица. - Где то још има? Па ко би се нормалан с њим таквим и упознавао? А и жури нам се. Боље да ми некако ту посету тајно извршимо, ха?
И ту се они насмејаше својој довитљивости те стадоше ковати план.
Кад су све утврдили, кренуше пут воћњака. Тамо стигоше баш како медвед рече – с месечином.
- Хајде, лијо, – рече медвед – ти иди у кокошињац, а ја ћу овде да замајавам џукца.
И већ следећег тренутка медвед приђе огради и поче задиркивати пса, због чега овај најпре зарежа, а потом и залаја. Како је све време био окренут ка медведу, то лисица вешто искористи његову непажњу и хитро улете међу поспане кокоши.
Но док је она мерачила коју ће од њих да понесе, медвед, којег није могла да види нити чује, поче полако да изврће сковани план, те стаде умиривати пса, говорећи:
- Хајде, де, не режи више, поготово јер нисам овде да бих ти штету начинио. Напротив, ја хоћу да ти помогнем да спречиш зло!
- Не разумем! – још увек режећи, али наћулених ушију добаци пас.
- Ено, лисица ти краде кокоши...! Иди види!
И преставши на тренутак са режањем, пас заиста чу буку која долажаше из кокошињца. У том се и лисица, носећи кокош, појави на вратима, а овај, видевши је, појури за њом.
Носећи кокош лисица није могла ни брзо ни далеко да одмакне. Још кад светла у кући почеше да се пале, а чељад се стаде пушкама опремати, то она, насамаривши некако пса, дотрча до медведа и сва задихана потражи његову помоћ.
- Мени пас неће ништа, стога дај мени кокош да је причувам, а ти трком бежи у шуму – саветоваше је медвед.
Онако престрашена, лисица послуша и, предавши му кокош, побеже у шуму.
Наравно, пас се убрзо врати празних шапа, али га, на његово изненађење, крај ограде дочека медвед са кокошком у рукама.
- Ево, пријатељу! - рече овај, предајући му је. - Знам ја да су твоје газде много незгодне и да би ти настрадао да си је изгубио.
Пас, сав радостан, поче овоме да се захваљује, говорећи:
- Реци, медо, како да ти се одужим? Заиста си ме задужио.
- Ма није вредно помена, заиста – одмахну меда тобоже се срамећи. - То ја из другарства чисто...
- У том случају ми дођи кад год пожелиш.
Премда је медвед овако нешто чекао, он ипак не допусти да му важан детаљ промакне:
- Бих ја, али шта ће твоје газде да кажу...? Незгодно је...
- Да, у праву си – сложи се пас. – Па ништа, посећиваћу ја тебе...
- Важи, пријатељу. Па, одох ја... Него, да ли бих могао добити крушку или две? Мало ме ово сморило, а пут је преда мном...
- Наравно, наравно...
То рекавши, пас отрча до прве крушке и задрма стабло. Потом, накупивши пун нарамак воћа, он донесе медведу уз обећање да ће му их, у знак захвалности, али и пријатељства, доносити и у посету.
За медведа, задатак је био обављен. Имаће крушака да целе јесени слади своју трбушину. Само претходно да смисли како да лисицу удаљу од своје пећине.
И отишавши до ње, он, на њено питање где јој је кокош, исприча све оно што је путем смислио.
- Морао сам да је пустим, јер су за тобом јурнули на стотине њих са пушкама и керовима. Мислио сам да ће их то умирити, али хоћеш! Сад су за тобом објавили лов, који ће трајати целу јесен. Мој ти је савет да се од рупе не удаљаваш; а и кад мораш, чини то ноћу...
Лисица пребледе и главом потврђиваше да јој нема друге него да га послуша. А медвед, сав радостан, оде да ужива у плодовима свога лукавства.
Лисица је, пак, целу јесен провела скривајући се и на једвите јаде преживљавајући. Чак ју је и тишина, коју није реметио никакав звук: ни пушке, ни ловаца, али ни ловачких паса, навела на помисао да сви чуче пред њеном кућом, притајени. Најзад, пред зимом на вратима, дозна она од неких, што је удостојише посете, како њен друг медвед крушкама гости стомачину. А она, како то чу, одмах разумеде како је преварена, што је у толикој мери разбесни да стаде ковати освету.
И са првим снегом, пође она у посету медведу, с тим што се начини као да је трчала.
Нашла га је таман док је намештао постељу за свој дуги зимски сан. Медвед се зачуди, видећи је, али и унервози.
- Лијо, откуд ти? – упита је.
- Па дођох да ти вратим услугу, пријатељу – одговори лисица, дахћући.
- Услугу?! Какву услугу?
- Ти си мени спасио живот и сад је ред да се и ја теби одужим.
- Истина – потврђиваше медвед, али не могаше да сакрије зебњу због њених речи у којима се наслућивала некаква опасност по његов живот. – Јесен је прошла и ја сам баш био пошао да ти кажем како је лов обустављен, али, као што видиш, снег ме је предухитрио...
Лисица с пажњом слушаше шта јој говори, стрпљиво чекајући да заврши.
- Ма разумемо се нас двоје одлично, медо, не треба ништа да ми објашњаваш. Све знам!
И осврнувши се да види да ли је неко прати, како би код овог појачала нервозу, настави с причом:
- Истина је што кажеш - да је лов на мене окончан, али дознах да је неки твој рођак силне крушке потаманио у оном воћњаку па је сад отворена сезона на медведе. Ето, ја сматрах да треба да ти јавим - да знаш!
Од њених речи медведу се окрену утроба, а сан му се истог тренутка разби.
- Идем ја, медо, а ти не излази... – добациваше лисица с врата, доливајући ватру. – Хм, а и зима је... Куд би сад и могао по овом снегу?! Биће најбоље да ти овај лов преспаваш, зар не? Па онда... видимо се на пролеће! Лепо сањај, пријатељу, а крушке избегавај!
И махнувши у знак поздрава, лисица сва важна оде, подсмевајући се.
Ту годину медвед је још дуго памтио, будући да је целу зиму прежмурио, не усудивши се, од страха, да заспи.
Дејана Бачко
Златан пехар
У прастара времена живео хан (цар) Синад. Одлучи он да се са читавим својим народом пресели у питомије крајеве, где има доста воде и пашњака. Али је пут до тамо био дуг и тегобан.
Пред саму сеобу хан Синад нареди да се побију сви старци.
- Старци ће нам само сметати на путу! – рече хан. - Ко не изврши моје наређење биће сурово кажњен!
Ма колико да је људима било тешко, морадоше ипак да изврше немилосрдно ханово наређење. Само млади Цирен није хтео да убије свога старог оца.
Договорио се Цирен с оцем да га сакрије и да га тако, кријући од хана и свих других, превезе у нову насеобину. А тамо шта буде, да буде...
Дуго су путовали и стигли до мора. Један од ханових удворица приђе обали и примети како се на дну мора нешто пресијава. Пажљиво се загледа и виде да је то скупоцени велики златни пехар дивног облика.
Кад то чу хан Синад, нареди да му одмах извуку пехар.
Нико се није усудио да зарони на дно мора.
Тада хан нареди да по пехар рони онај на кога падне коцка. Ко је год заронио више се није враћао. Тако настрада много ханових људи, док коцка најзад не паде и на младог Цирена. Он најпре оде на оно место где је сакрио свог оца и стаде се с њим опраштати:
- Оче, збогом! Оба ћемо пропасти – и ти и ја...
- Шта се десило? Зашто да страдаш? – упита старац.
Цирен му исприча све о пехару и заврши:
- И ето, ја ћу настрадати у мору, а тебе ће ханове слуге пронаћи и убити...
Саслуша га старац и рече:
- Ех, ви! Тако ћете се сви подавити у мору, а златни пехар нећете извући. Па тај пехар не лежи на морском дну! На врху оног брда стоји златни пехар. То што ви мислите да је пехар – само је његов одблесак. Како се само нико од вас није томе досетио?
- Па шта да радим? – упита Цирен.
- Попни се на брдо, по одблеску можеш пехар видети из далека. Он стоји на неприступачној стени. Сачекај да на стену дођу дивокозе, па их поплаши. Дивокозе ће појурити и гурнути пехар. Буди храбар и ухвати га.
Цирен послуша очев савет и спусти се с брда весео и задовољан. Хан га упита:
- Како си успео да извучеш тај пехар из мора?
- Нисам га извукао из мора, него сам га донео са врха оног брда. У мору се видео само одблесак пехара.
- Ко ти је то рекао?
- Сам сам се досетио – одговори Цирен.
Хан се о ничему више није распитивао и отпусти га.
Дуго су ишли док не стигоше до простране пустиње. Нигде није било реке ни потока и људи и стока патили су од силне жеђи.
Тада се Цирен кријући дошуња до оца и упита га шта да раде.
- Пустите трогодишњу краву. Где се она заустави и почне бучно да њуши земљу ту и копајте.
Цирен учини како га је отац научио. Људи се прихватише да копају и ускоро открише велики подземни извор. Напише се сви до миле воље, развеселише се и окрепише.
Хан Синад позва Цирена и упита га:
- Како си успео да у овом сушном месту пронађеш подводни извор?
Цирен рече:
- По неким знацима...
Путовали су дању и ноћу, без одмора. Кад стадоше да се одморе ноћу удари јака киша и угаси ватру. Колико год се упињали, људи не могаше да је наложе. Најзад неко примети на врху далеког брда светлост ватре.
Хан Синад издаде наређење да се одмах донесе ватра.
Слао је многе. Они су узимали запаљени угарак, али га нису могли донети до свог одморишта – угарак се под кишом гасио.
Разбесне се хан Синад и нареди да се погубе сви који су ишли по ватру и нису је донели. Дође ред и на Цирена да иде по ватру. Он се пришуња до свог оца, који га научи овако:
- Не узимај упаљене цепанице, него понеси велики земљани ћуп, нагрни у њега повише жара, а одозго пепела и стићи ћеш с ватром у одмориште.
Када Цирен дође с жаром и упали ватру, хан Синад поче љутито викати на њега:
- Срам те било! Знао си како се може донети ватра, али си ћутао све до сада. Зашто нам ниси одмах казао?
- Ни сам у почетку нисам знао... – одговори Цирен.
- А како си дознао? – стаде га испитивати хан.
И он га је тако дуго испитивао да је Цирен најзад признао како је сва ханова наређења успео да изврши само захваљујући саветима свог старог оца.
- Па где ти је отац? – упита га хан.
Цирен одговори:
- Целог пута сам га крио у великом сепету.
Тада хан нареди да му доведу старца, па му рече:
- Укидам своју наредбу. Старци нису младима на сметњи. У старости је мудрост. Више се немој скривати, већ путуј заједно са нама.
За Звонце приредила Лидија Поповић