Све у причама бива

Брига за децу

Малина

По завршетку академије живео сам у једној кући и тамо сам чуо ову необичну причу о чуду преподобног Серафима која можда нигде није записана (а можда и јесте записана у рукописима, али није објављена, јер се чини сувише нестварном савременом маловерном интелекту).

Мени се ово чудо не само чини необичнијим од других, него упоредо са преображењем преподобног Серафима, описаног од самог очевидца Н.А. Мотовилова, сва остала се чине веома проста, незнатна и природна.

Причу ћу испричати по сећању: више пута сам га чуо од дадиље, старице Александре.

-То је било давно,- почела би полако старица, са прекидима, - Дошао је у саровски манастир нови архијереј. Много се наслушао о угоднику Божијем, али сам није веровао у чудеса баћушке. А можда су му и људи свашта причали?

Срели су архијереја монаси са звонима, част његовој части, у цркву га испратили, а онда у архијерско одмориште. Онда, угостили га онако како и треба. Другога дана служба. Све је архијереј погледао, а онда упитао:

- А где живи отац Серафим?

А баћушка тада није живео у манастиру, него у својој пустињи. Упрегли су коње за архијереја. Била је зима, снега је у саровским шумама било – какви само сметови ! На силу је путовао архијереј.

Баћушку су раније обавестили да сам архијереј иде њему у госте. Угодник Божији му је изашао у сусрет без капе (клобука) и смирено је направио архијереју поклон до ногу.

- Благослови – каже - мене убогог и грешног, свети владико! Благослови баћушка!

Архијереј благословио и иде напред у његову пустињицу. Баћушка га под руку придржава. Свита је остала да причека. Ушли, помолили се, сели. Баћушка тако и каже:

- Гост код мене високи, а угостити га код мене убогога Серафима и нема чиме, - обратио се он опет архијереју. А он, угодник, прозрео је душу његову, да не узима све за благодат, оно што Бог даје светима. А и да каже директно неће, да не би увредио архијереја.

А баћушка је био добар, зато га је и медвед волео, јер је веома добар био овај угодник. Од његовог изгледа сва злоба је нестајала у људима и у зверима.

Архијереј је мислио да баћушка хоће да га угости чајем, па рече:

- Не брини се, ја сам сит. А и нисам ради тога ја к теби дошао по великом снегу. Ето о теби говоре разне приче.

-Какве, баћушка, приче? - пита угодник, као да не зна.

- Ето, кажу да ти твориш чудеса.

- Не, баћушка, убоги Серафим не може творити чудеса, њих може творити само један Господ Сведржитељ. А Њему је све могуће, Милостивом. Он је и цео свет прекрасно из ничега створио, баћушка. Он је и Илију хранио преко гаврана. Он је и нама, с тобом, баћушка, ето погледај, какву само благодат дао.

Архијереј је погледао у угао, куда му је показао угодник, а тамо је већи грм малине израстао, а на њему пуно зрелих плодова.

Запрепаштени владика није ништа могао да каже. Зима, а малина, и још из голог пода израсла! Као у причи!

А баћушка Серафим, узео чајни тањирић, и бере малине. Набрао и донео пред госта.

- Једи, баћушка, једи! Не стиди се. У Бога свега има много! И преко убогога Серафима, по његовој молитви и по Својој милости неизрецивој, Он све може. Ако будете имали вере колико је зрно горушичино, тада и гори можете рећи: “Баци се у море!” - и она ће се преместити. Само не треба сумњати, баћушка. Узми, узми !

Архијереј је све појео, а онда се изненада поклонио баћушки до ногу. А баћушка је успео да га предупреди и да каже:

- Не смеш ти да се клањаш пред убогим Серафимом, ти - архијереј Божији. На теби је велика благодат! Благослови мене, грешног, и помоли се!

Архијереј је послушао и устао. Благословио је баћушку и само рекао две - три речи:

- Опрости ми, старче Божији. Погрешио сам пред тобом! И моли се за мене, недостојног, и у овом животу, и у будућем.

- Слушам, баћушка, слушам. Само ти до моје смрти никоме ништа не спомињи, иначе ћеш боловати…

Гледа архијереј, а грм се и не види, а на тањирићу од малине још сока остало, значи да то није било привиђење. А и прсти су код њега били од малина.

Изашао је архијереј. Чека га његова свита. “И шта би то могло бити, - мисле, - да је он тако дуго говорио с баћушком Серафимом?” А он га, опет испод руке, све до саоница прати. Посадио га и опет се још једном у снег поклонио.

А архијереј, само што су одмакли каже својима:

- Велики угодник Божији. Истину су за њега говорили, да он може да твори чудеса.

Али ништа им о малини није рекао. Само је целим путем ћутао и крстио се, а онда би опет поновио:

- Велики, велики угодник!

А тек када се баћушка упокојио он је свима испричао за малине.

Из сећања о светом Серафиму Саровском.

Превод с руског: Наташа Убовић

О животу

 

Татина молитва

Кувар и цар

Десна рука Претечина

ПОВЕСТ О ДЕСНОЈ РУЦИ

СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ

Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине. Када свети еванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети еванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију. И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње.

Много времена и много царева прође, и за цара Јулијан законопреступник дође. Он се јавно одрече Христа. Клањаше се идолима, и гоњаше Цркву Божју не мање од ранијих гонитеља.

Он гоњаше и убијаше не само живе људе који су у Христа веровали, него се нечовечно окоми и на мртве. Јер мошти светих што су раније пострадали, из гробова вађаше и огњу предаваше, a храмове Божје и сваковрсне светиње спаљиваше и у пепео претвараше. Па крену и у Антиохију да, с једне стране, принесе погане жртве нечестивом богу свом Аполону што је у Дафни у предграђу, a c друге, да и тамо гони хришћане и спали светиње које нађе. А када хришћани у Антиохији чуше за његов долазак, кришом сакрише свету руку Крститељеву у некој градској кули, која се зваше Гонија, да је гонитељ не би обешчестио и спалио. A када гонитељ стиже у Антиохију, почини много безбожности, безакоња и насиља. Али руку Крститељеву не могаде пронаћи, иако ју је веома ревносно тражио. Зато посла у Палестину у град Севастију, да се цело тело Крститељево које се тамо налазило, сем главе и руке, и гроб његов и храм предаду огњу и униште. Тако и би, као што пишу Никифор и Кедрин (1). Али блажени Симеон Метафраст пише и то, да је спаљено не тело Крститељево, него неко друго тело које је било стављено место њега. Јер, каже Метафраст, патријарх Јерусалимски, сазнавши раније за наређење гонитељево, узе кришом из гроба Крститељеве мошти, и посла их у Александрију на чување, а место њих стави кости неког мртваца, и оне бише место моштију Крститељевих спаљене заједно са његовим гробом и храмом.

Ускоро затим погибе безакони цар Јулијан. И благочешће опет засија. И рука светога Претече би изнесена из куле, где беше сакривена као свећа под судом. И хришћани је поштоваху. A од ње, као и раније, биваху чудеса. Да испричамо једно од њих:

У околини Антиохије беше једна велика и страшна змија, коју тамошњи незнабожни Јелини обожаваху као једно од својих поганих божанстава. И сваке године јој приношаху по једну жртву. А та жртва биваше овако: чедна девојка, нарочито за то чувана, давана је змији да је поједе, док је сав народ посматрао са гледалишта, које је било направљено недалеко од змијине пећине. И деси се једне године да коцка падне на једног грађанина који беше хришћанин, да своју кћер да на жртву змији. А он са многим сузама мољаше се Христу Богу и његовом светом Крститељу, да кћер његову избаве од тако горке смрти. И што се време тог богомрског празника змијиног све више приближавало отац је све већим плачем и ридањем вапијао к Богу, и призивао у помоћ светог Јована Крститеља. Дође и у храм, где се рука Крститељева чуваше, и замоли свесрдно црквењака, да му отвори, и допусти да се поклони чесној и светој руци. Ово пак чињаше са тајном, смишљеном намером, због чега и многе златнике беше понео са собом. И кад он у светом храму чињаше метанија пред кивотом у коме се чувала света рука, њему тобож случајно поиспадаше златници из недара. А црквењак, како беше златољубив, поче их марљиво скупљати. За то време овај хришћанин, целивајући свету руку Крститељеву, тајно одгризе зубима делић малога прста, сакри га, и пошто се довољно помоли, отиде добивши оно што је желео.

А када стиже онај црни дан, у који је требало невину девојку принети на жртву, слеже се народ у гледалиште. У одређени час стиже и отац, водећи кћер за жртву змији, а срце му беше пуно молитве к Богу и наде у Бога. И гле, изиђе из своје пећине она страшна змија шиштећи и са разјапљеним чељустима. И упути се својој жртви, припремљеној девојци, да је прогута, а отац не отступаше од ћерке своје, и непрестано призиваше у помоћ свевидца и Спаситеља Христа Бога и његовог Крститеља. Када се змија приближи и разјапи уста што је више могла, девојчин отац убаци змији у уста делић светог прста Крститељевог, и змија одмах паде мртва. И спасе се девојка од љуте смрти. А отац са сузама радосницама громко захваљиваше Богу Спаситељу и његовом светом Крститељу. И исприча свему народу дивно и преславно дело Божје. Народ пак који беше на гледалишту, видећи змију мртву и девојку живу где са оцем хвали Бога, најпре се веома зачуди и пренерази пред тако славним чудом, па затим удари у радост и једнодушно прослави јединог истинитог Бога који на висинама живи и на смирене погледа. И то би празник и велико весеље за све Антиохијце, јер врло велики број незнабожаца придружи се хришћанима, поверовавши у Христа Бога. А на оном месту, где се догоди ово славно чудо, подигоше дивну и огромну цркву у име светог Јована Крститеља.

А прича се и ово, да на Крстовдан архијереј подизаше и ту чесну руку Крститељеву, и она се некад пружала, а некад савијала. И тиме показивала да ли ће бити година родна или неродна. Јер када се пружала, све је изобилно рађало: и њиве, и виногради, и градине, и воћњаци. А када се савијала, бивала је неродица, и глад је наступала.

Када по попуштењу Божјем за грехе наше Агарјани нагрнуше, и заузеше и Антиохију. и све њене покрајине, и завладаше њима, тада ова скупоцена ризница, чесна рука светог великог Јована Крститеља, беше као у ропству. А благочестиви хришћански цареви велики труд улагаху, како би ту чесну руку истргли испод агарјанске власти и пренели у свој царствујући град, али не успеше остварити своју жељу. Јер је не могаху ни златом откупити, нити на који други начин отуда добавити. Тек за царовања порфирородног Константина VII и Романа (2), тај дар, скупоценији од свих земаљских блага, би подарен на овај начин. Ђакону неком у Антиохији, Јову, по Божјем надахнућу дође мисао, да свету руку Крститељеву однесе из агарјанске државе у хришћанску земљу која светли побожношћу. А та света рука лежаше у прекрасном антиохијском храму светог апостола Петра. Јов дакле удеси да буде при тој цркви, и спријатељи се са црквеним ризничарем, да би лакше могао извести свој план. Много пута је покушавао да ризничара придобије за свој план, али он не пристајаше. Тада Јов поступи овако: спреми богату вечеру, позва ризничара, угости га и добро напи. И кад овај тврдо заспа, Јов оде кришом у цркву, отвори кивот, узе руку Крститељеву, и сакри је код себе. А сутрадан устаде од спавања ризничар, и не сазнаде шта је урађено. За то пак време Јов оде из Антиохије са чесном руком, и журно путоваше ка границама хришћанског царства, бојећи се да Антиохија и незнабожачке власти не сазнаду да је света рука однесена, и да не пођу у потеру за њим. И он, чуван Богом и штићен молитвама светог Крститеља, убрзо стиже здрав и без сметње у хришћанско царство. А кад дође у Халкидон (3) обелодани тајну своју: показа вернима бескрајно скупоцено благо што је из Антиохије донео. И одмах известише о томе благочестиве цареве. А кад они тако добру вест неочекивано чуше, испунише се неисказане радости. И сместа своју царску лађу са пресветим Патријархом и неколицином угледних сенатора послаше у Халкидон, да сретну Крститељеву руку и чесно донесу у царски град. А кад се лађа враћаше из Халкидона са светом руком, коју сам Патријарх на рукама својим носаше, изиђоше цареви и сав народ на обалу, као да самог светог Крститеља који невидљиво долази с неба сусрећу. И пошто се како треба свесрдно поклонише чесној руци и с љубављу је целиваше, они је са псалмима и песмама, и са свећама и кадионицама, пренесоше, и положише у цркви која беше у царским дворима. Ово преношење свете руке Крститељеве догоди се уочи самог светог Богојављења пред освећење воде. И отпразнован би тај празник, a за њим сабор Крститељев са великом радошћу, у част чесног пророка светог Јована Крститеља, a y славу самог у Тројици Бога, кога сви славимо и коме се клањамо вавек, амин.

Из "Житија светих за јануар", Свети Јустин Ћелијски

НАПОМЕНЕ: 1. Никифор Калист - црквени историчар, монах Софијског манастира у Цариграду; скончао око 1350 год.; Кедрин - исто тако познати црквени историчар, живео крајем XI или почетком XII века. 2. Византијски цар Константин VII Порфирородни царовао од 913 до 959. год.; а сродник његов Роман - од 920. до 944. год. Тако су они владали заједно од 920. до 944. године. 3. Халкидон - град у северозападном крају Витиније на обали Босфора према Цариграду.

Свима нама нека је срећан и Богом благословен Празник, Сабор светог Јована Крститеља - Јовањдан, а свечарима, Домаћици најпре, свако добро, онима, пак, који се на име Јован одазивају честитамо Имендан!

Богојављење

Празнујући Богојављење Господње које бива на водама Јорданским, сетимо се, да се Господ Бог наш јављао некада над водама, и то не узалуд већ да учини нешто знаменито. Мало је указати на то да је, кад се јавио над водама Црвенога Мора, открио дно морско, и по суву провео људе своје; и указати на то да је вратио воду натраг када је испод Јерихона Ковчег Завета прелазио реку Јордан: "Јордан се обрати натраг" (Пс. 113, 3) Него ce треба сетити овога: Он je y почетку, када се Дух Свети ношаше над водом, створио небо, земљу, птице, звериње, човека и сав видљиви свет.

Сада се над водама Јорданским јавља Бог у Тројици Један. Отац у гласу, Син у телу, Дух Свети као голуб. Шта Он овим својим јављањем чини? Нови свет гради, све обнавља. Тако се у тропару предпразништва каже: Јави се, желећи да сву твар обнови, тојест да сагради нови свет, друкчији од првог. Старо прође, вели Свето Писмо, и гле, све ново постаде (2 Кор. 5, 17). Први свет беше по природи тежак, не могаше се к небу уздићи, захтеваше да се јави сухо, на чему би стајао као утврђен. Нови свет, изведен из вода јорданских, тако је лак, да му не треба сухо, не гради се на земљи, нема овде града који остаје, него тражи оно што је гope, хрли ка отвореним над Јорданом небеским вратима чим изађе из воде: "Изађе одмах из воде, и гле, отворише му се небеса" (Мт. 3, 16). Први свет, оптерећен житејским, када би зажелео небо, биле би му потребне лествице, утврђене на земљи а врх да им досеже до неба. Но и такве лествице Јаков виде, али свет не узиђе по њима. А нови свет без лествица има узлаз. Какав дакле? Ето, уместо лествица Дух Свети као голуб лети над водама. Зашто? Зато што људски род није више гмизавац што гмиже по земљи, ни животиња што пузи, већ као крилата птица излази из воде крштења. Због тога се Дух Свети и јави над Крштењем као птица, да би своје тичиће, које бањом крштења рађа, без лествица узводио за собом к небу. И збивају се овде речи из песме Мојсијеве: "И диже се над птићима својим", које Јероним преводи овако: И птиће своје позива летењу. - Својим јављањем на водама јорданским Бог гради такав нови свет, који се не прилепљује за земљу, него као крилата птица стара се да лети к отвореним небесима: "Изиђе одмах из воде, и гле, отворише му се небеса" (Мт. 3, 16).

Овде ћемо подсетити на оно што стоји у Светом Писму написано: Рече Бог: Нека воде изведу птице које лете по небу (1 Мојс .1, 20). И погледајмо, како свако Лице Свете Тројице, јавивши се сада при обновљењу света над водама јорданским, изводи из воде крштења своје посебне духовне птице, и позива их на летење, да би на потребним крилима врлина узлетале ка отвореним над Јорданом небесима. Али пре но што то видимо, треба од Учитеља Цркве да сазнамо како сваки човек, који се роди од воде и Духа, постаје небеска птичица.

Свети Златоуст каже: Најпре је речено, да вода произведе душе живе што се мичу; а откако Христос уђе у воду Јордана, од тада вода производи, не душе живе што се мичу, него душе разумне и духовне. Душе, не које као гмизавци гмижу по земљи, него као птице високо лете. Због чега и Давид рече: Душа је наша као птица (Пс. 123, 7). Али не птица земаљска већ небеска. Јер је жнвот наш на небесима, живот који људима даје вода крштења.

Али не само водом јорданском обновљена природа људска постаје птица, него и Лица Тројичног Божанства која су се јавила, узимају на себе подобије посебних птица. Знамо да Свето Писмо Бога Оца уподобљава орлу: Као орао покрива гнездо своје (5 Мојс. 32, 11). У Светом Писму читамо да се и Бог Син уподобљава кокоши: Јерусалиме, Јерусалиме, вели Господ Христос, колико пута хтедох да сакупим чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила! (Мт. 23, 37). Знамо да се и Бог Дух Свети јави над Јорданом у подобију голуба (Мт. 3, 16). Ради чега се дакле Лица Пресвете Тројице уподобљавају овим трима птицама: орлу, кокоши и голубу? Ваистину ради тога, да јата таквих птичица духовно изведу из воде крштења, тојест да људе начине духовним птичицама, некога као орла, некога као кокош, некога као голуба.

Црква небеска, оне верне Божје који јој из земаљске Цркве долазе кроз изванредне подвиге, дели на три посебна лика: на лик Учитеља, на лик Мученика, и на лик Девственика. Ова три лика, нећемо погрешити када речемо, да су то она три јата птица, у води крштења рођених и изведених. Лик Учитеља, то је јато орлова који високо лете и не трепћући гледају у сунчев сјај. Јер свети Учитељи богопознањем, као крилима, узлећу високо, и светлим умом као оком гледајући у светлост Тросунчаног Божанства, просветљују се мудрошћу. - Лик Мученика, то је јато кокошију многопилежних, јер они проливањем своје крви за Христа умножише децу Цркве. Јер крв Мученика роди прву Цркву, и умножи децу њену више од звезда на небу, и више од песка на обалама морским. - Лик Девственика, то је јато безазлених голубова, јер они свецело приносе себе на живу жртву Богу, и труде се како да угоде, не телу, него јединоме Господу.

Ова три јата духовних птица, као што рекосмо, родише се у води крштења. А на који начин? Обратимо пажњу: природњаци причају о рађању птице ноја, да он не изводи своје птиће као остале птице лежањем у гнезду, него очима. Јер очи те птице имају у себи неку природну еилу: од њиховог гледања оживљују и изводе се птићи. У Песми над песмама природа наша вапијаше к Богу: Одврати очи своје од мене, јер ме окрилише (Песма над песм. 6, 4). Као да говори: Господе, погледај на мене милостивим очима, и не одвраћај их од мене, јер ме оне чине крилатом птицом која узлеће к небу.

Бог Отац, као орао, изведе из Јордана јато духовних орлова, тојест црквених Учитеља. Јер свети Кирил Јерусалимски каже: Почетак света је вода, почетак Еванђеља - Јордан. Од воде поче овај видљиви свет, од Јордана поче учитељство. Од воде засија светлост дана, јер Дух Божји носећи се над водом рече да из таме засија светлост. Од Јордана засија светлост светог Еванђеља. Први учитељ целога света, Божја сила и Божја мудрост - Христос, одакле поче своје учење? He од вода ли Јорданских? Од тада, каже Еванђелист, поче Исус проповедати и говорити: покајте се (Мт. 4, 17). И одмах се за Њим јавише многи учитељи, свети апостоли, које Он слаше на проповед. Тако вода би почетак и птицама вештаственим и птицама духовним. Јер одакле бише узети за апостолство и учитељство Петар и Андреј, Јаков и Јован? Зар не од воде? Од рибара направи апостоле. Одакле Самарјанка постаде у своме граду проповедница истинског Месије? He од воде ли извора Јаковљева? Одакле и слепац што је прогледао постаде сведок чудесне силе Христове? He од воде ли бање Силоамске? Све то беше прасликовање светога крштења, у коме се и слепоћа душевна уклања, и греховне прљавштине спиру, и учитељи добијају божанску мудрост. Јер се крштењем даје човеку она благодат, којом он може стећи велики разум, и отуда учитељима расту духовна крила, као што је написано: Окрилатиће као орлови, трчаће и неће сустати (Ис. 40.31).

Бог Син, као кокош скупљајући под крила расејану децу, изводи из воде крштења птиће своје - свете Мученике, сам најпре носећи на муке тело своје, крштено водом: сам најпре полажући за нас душу своју на крст, да и ми будемо готови умрети за Њега. Овде ћемо споменути речи апостола: Сви који се у Христа Исуса крстисмо, у смрт његову крстисмо се (Рм. 6, 3). Апостол као да каже: сваки који се у Христа крстио, треба да умире за Њега, треба да буде налик на смрт Његову. А ко се тако у смрт Његову крстио, ако не свети Мученици, који говоре: Убијају нас за тебе сваки дан? (Пс. 43, 23). Ко је тако налик на смрт Његову, на коју Он би одведен као овца на заклање, ако не свети Мученици, који говоре: Сматрају нас као овце које су за клање? (Пс. 43, 23). Зато им се и пева: Ви који проповедасте Јагње Божје, бисте заклани као јагањци. - У смрт Његову крстише се: четрдесет и девет светих Мученика, који са светим Калистратом бачени у језеро (1), постадоше налик на смрт Његову; и десет хиљада светих Мученика, који са светим Ромилом бише распети у пустињи јерменској у један дан (2). Но и сви свети Мученици. који за Христа пролише крв своју, постадоше налик на смрт Његову, као они који се у смрт његову крстише. Они још у води крштења свог беху предзначени за мученички венац. Од природе кокош има обичај да најбоља зрна избира за храну и да, када их пронађе, дозива своје пилиће. Назовемо ли врлине духовном храном. сваки ће посведочити да нема бољег зрна, да нема веће врлине од љубави. Љубав је изнад свих. Особито љубав која душу полаже за љубљено створење: Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). To зрно љубави пронађе, и показа га птићима својим, духовна кокош - Господ Христос, који душу своју положи за пријатеље: Ви сте, рече, пријатељи моји (Јн. 15, 14). Томе зрну слегоше се позвани птићи - свети Мученици, и почеше из љубави душе своје полагати за Господа. Као што једно од тих лица говори Господу: Тебе, Жениче мој, љубим, и Тебе тражећи страдам (3). - А одакле ти духовни птићи беху позвани зрну љубави? He од воде ли крштења, у којој се у смрт Његову крстише? Обратимо пажњу на речи светог Анастасија Синаита, који у благоразумном разбојнику, коме вода што истече из Христових ребара би крштење, говори овако: Ка оним птицама (тојест к небеским духовима) излете из животворне воде, што истиче из бока Господњег, прва од свих птица, свети разбојник, са царем птица Христом летећи по ваздуху у paj.

Најпре Бог Отац, као духовни орао, призива летењу птиће своје, духовне орлове, тојест Учитеље, јер имају нарочита крила, о којима Црква говори: Крила богопознања прелеташе све крајеве земље и узлетеше на небо. - Каква су то крила тих птића? то су, осим осталих врлина које су заједничке свима, зацело ове две: дело и реч. Што Учитељ црквени, што орао небопарни, друге учи речју, то и сам чини делом. А да су дело и реч крила духовних орлова, види се из књиге пророка Језекиља: Овај свети пророк виде једном четири четворокрилне животиње које вуку Божје колеснице. Те животиње пуштаху гласове из крила својих. Пророк каже: И чујах глас крила њихових кад лећаху, као глас вода многих, као глас Бога свемогућега; а када хођаху, глас речи њихове беше као граја војничког табора (Језек. 1, 24). Заиста је то силан глас, необична песма. Али, гласу се томе није толико ни чудити, колико томе одакле он излази. Глас не из грла, реч не са језика, песма не из уста, већ из крила оних животиња. Пророк каже: Чујах глас крила њихових. - Каква је ово тајна? Ево каква: Животиње што вуку Божје колеснице означавају учитеље црквене, који су изабрани сасуди да пронесу име Божје по васељени; и они својим учењем вуку правим путем који води к небу Цркву Христову као колеснице Божје на којима је хиљаде хиљада душа верујућих. А крила тих животиња, која су глас издавала и певала, означавају дело и реч учитељску. Крила заморена летењем, означавају ово: Учитељ црквени треба најпре сам да покаже пример доброг делања, да својим богоугодним животом као крилат лети испред свих к небу...

Бог Син, као духовна кокош, призива летењу своје птиће - свете Мученике. А њихова крила, њихове врлине, осим осталих врлина које су заједничке свима, нарочито су ове две: вера и исповедање вере: Та два крила Мученика описује апостол када говори: Срцем се верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рм. 10, 10). Непоколебљива у срцу вера, то је једно крило; смело исповедање устима имена Христовог пред царевима и мучитељима, то је друго крило. Таквим крилима, вером и исповедањем, окрилати духовна птица, која пре свих улете у рај - благоразумни разбојник што на крсту пострада са Христом. Јер у то време, када је Господ наш страдајући добровољно за нас, био од свију остављен, и од Петра који My ce клео да ће умрети са Њим, једини је разбојник веровао у Њега срцем и исповедио Га устима, назвавши Га Господом који царује, говорећи: Опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје! (Лк. 23, 42). Заиста је велика вера разбојникова! Када у свих вера малакса, када се саблазнише о Христа сви што беху веровали, он се једини не саблазни, него My ce c вером помоли. Зато и чу: Заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23, 43). О томе свети Амвросије говори овако: У онај час, у који рај прими Христа, прими и разбојника. Али ову славу подари разбојнику једино вера. - Видите да та птица, крсни мученик који је заједно с Христом био распет, узлете у рај не другим крилима до вером; коју је устима исповедио. Ову славу, вели светитељ, разбојнику подари једино вера.

Најзад, Бог Дух Свети, који се јавио као голуб, призива летењу птиће своје, девственике. Јер је његова особина ово: устројити човека да као птица обилази горње светове. Тако пева свети Дамаскин: Светоме Духу припада свеузрок спасења; ако кога Он по заслузи надахне, брзо га одваја од земаљског, окриљује, узраста, устројава к небу (4). - Он и духовне голубове, свете девственике, устројава к небу, призивајући их летењу. А врлине - крила ових голубова су ово: умртвљење тела и духа. Да је умртвљење тела једно крило, које човека узноси к небу, показује свети Амвросије тумачећи ове еванђелске речи: Ви сте бољи од много врабаца (Лк. 12, 7). Он каже ово: Ако тело пригрли закон Божји, и скине са себе грех, оно чистотом осећања прелази у природу душе, и духовним крилима узноси се к небу. - Овде овај Учитељ под прелажењем у природу душе разуме умртвљење, помоћу кога природа тела као да прелази у природу душе, када ce гope подчињава бољем, и тело покорава духу: када човек скида са себе грех, и очишћује чувства, чега не може бити без умртвљења. A ко умртви себе, постаје лак и крилат као птица, и духовним крилима узноси се к небу. Дакле, умртвљење тела је прво крило девствености која к небу лети. Јер, ко хоће да чистоту чува, треба пре свега да умртви себе, што Дух Свети показује код Давида када Христу говори ово: Хаљине твоје миришу смирном, алојем и касијом (Пс. 44, 9). Овде тумачи Светога Писма под смирном разумеју умртвљење, под алојем смирење, под касијом веру. Смирна је, кажу, због тога символ умртвљења што својом горчином умртвљује црве; и умртвљење тела умртвљује зле жеље, и чува савест од греховних терета као од црва који разједа. Алој је нарочита врло мирисна маст, изазива смиравање, јер се том машћу лечи надимање стомака; а и смирење лечи од горде надмености. Касија је арабијско биље, означава веру, јер успева по местима где има много влаге, и расте високо; и вера, добивши свој корен и почетак од воде крштења, расте чак до неба... Овде ћемо упитати: зашто Дух Свети, хвалећи Цркву за различне врлине, хвали најпре умртвљење, јер смирну ставља на прво место? Свакако зато, да покаже да за обуздањем неразумних жеља, за искорењењем телесног сластољубља, за умртвљењем тела греду све остале врлине, и иду за њим као за својим вођом. Зато је овим духовним птићима, тојест Девственицима, који желе да им небо буде гнездо, потребно најпре то прво крило - умртвљење тела.

Друго крило њихово је умртвљење духа. To je, не само не чинити грех делом, него ни духом не желети, ни умом не помишљати на грех. Јер неко може бити чист телом, а духом, тојест вољом, жељом у мислима чинити неисказане прљавштине наслађујући се нечистотом. He саветује апостол узалуд: Очистимо себе од сваке прљавштине тела и духа (1 Кор. 7, 1). Овим он очигледно указује на двоструку прљавштину: прљавштину тела и прљавштину духа. Навикло је тело да се бави прљавим делима, а дух прљавим мислима и жељама. Узалуд се девственост хвали чистотом својом, и нада да доспе на небо када само тело чува непоквареним, а не стара се да очисти душу која скврнави себе мислима и жељама. Јер као што птица не може летети једним крилом; тако и који ради само на телесној чистоти, без чистоте духа, неће ући у небеске дворе. А ко брижљиво чува обе чистоте, полетеће као голуб за Оним који се јавио као голуб.

Ето чусмо шта учини Бог Један у Три Лица, јавивши се на водама јорданским при обновљењу света, како из вода крштења изведе духовне птиће: Учитеље, Мученике, Девственике, и призва их у небеса која се отворише. И као што је од Учитеља, Мученика и Девственика, тако нека буде и од нас грешних, Оцу и Сину и Светоме Духу, Богу који се на Јордану јавио, част, слава, поклоњење и благодарност, сада и увек и кроза све векове, амин.

Из "Житија светих за јануар", Свети Јустин Ћелијски

(скраћено)

НАПОМЕНЕ: 1. Спомен њихов празнује се 27. септембра. 2. Спомен њихов празнује се 6. септембра. 3. Из тропара Мученицама. 4. Васкрсни антифон шестога гласа.

Крсти се правилно!

Још први Хришћани су се осењивали крсним знаком, као надање у помоћ Господа Исуса Христа који нас је спасао Својим страдањем на Крсту, и као непобедиво оружје против ђавола. Али, пошто су они дубоко поштовали и волели Господа Исуса Христа, чинили су то са пажњом и дужним поштовањем. Али, како је слабила вера код Хришћана, тако су многи почели немарно да се крсте. И тиме да чине велики грех. Када би многи могли да виде себе како се крсте, изненадили би се, и можда застидели. Као да их неко јури, као да ће се опећи, пролете руком испред себе. Ево зато једног примера из књиге блаженопочившег оца Гаврила из манастира Ралетинац код Крагујевца, великог мисионара, о правилном крштењу:

Задивљујући одговор

My friend the wind

My friend the wind will come from the hills
When dawn will rise, he'll wake me again
My friend the wind will tell me a secret
He shares with me, he shares with me

My friend the wind will come from the north
With words of love, she whispered for me
My friend the wind will say she loves me
And me alone, and me alone

I'll hear her voice and the words
That he brings from Helenimou
Sweet as a kiss are the songs of Aghapimou
Soft as the dew is the touch of Manoulamou
Oh oh oh

We'll share a dream where I'm never away from Helenimou
Blue are the days like the eyes of Aghapimou
Far from the world will I live with Manoulamou
Oh oh oh

My friend the wind go back to the hills
And tell my love a day will soon come
Oh friendly wind you tell her a secret
You know so well, oh you know so well

My friend the wind will come from the north
With words of love, she whispered for me
My friend the wind will say she loves me
And me alone, and me alone

I'll hear her voice and the words
That he brings from Helenimou
Sweet as a kiss are the songs of Aghapimou
Soft as the dew is the touch of Manoulamou
Oh oh oh

We'll share a dream where I'm never away from Helenimou
Blue are the days like the eyes of Aghapimou
Far from the world will I live with Manoulamou
Oh oh oh

Demis Roussos

Снови и пути

Нађох те где те не тражих,

Пред храмом

Од једнога зида,

Како распет између сна и пута

Жив си,

А тако даха животног жељан.

Да умро си, оживео би лако,

Но ти се жив закопа

Под зидину ову

Пред којом се клањаш

Дружбеници самоћи,

Која с лакоћом седе на упражњено место.

Ал` превари се

А прекасно схвати

Да она ту је тек као сламка

За дављеника што очи своје

За једно само виђење има,

Ка ком сте обоје окренути сада.

Чекате ме ти и самоћа,

Да од мог даха вама се да.

А мене боли

Та мисао твоја

Да између тебе и живота стојим.

Не стојим, него се померити бојим.

Аутор: причалица

Нова година

Нова година је почетак свих дана у години. Стога приличи да се тог дана у душу саберу мисли, осећања и расположења, које би, као мисли које су достојне Хришћанина, требало да управљају свим његовим делима током целе године. Њих ћемо одмах наћи чим само помислимо шта Нова година представља у духовном животу. У духовном животу Нова година постоји онда када онај који је живео у небризи почне да ревнује за своје спасење и да се труди у богоугађању. Јер, онај ко реши тако нешто, све унутар и изван себе изнова преустројава на новим начелима - старо пролази и све бива ново. Ако код тебе већ јесте тако, преостаје да се обнављаш у истом смеру, а ако није - започни изнова и код тебе ће заиста бити Нова година.

На то се надовезује и достојно празновање Обрезања Господњег и молитвено прослављање спомена светог Василија Великог. Суштина споменуте промене састоји се у томе да човек, од тога тренутка, живи само за Бога (и за своје спасење), а не више искључиво за себе као раније (чиме је себи само спремао пропаст). Тиме он одбацује раније навике, све утехе и све оно у чему је налазио задовољство, одсецајући страсти и похотна расположења и прихватајући се строгог самоодрицања. Таква промена управо представља оно што, по апостолу, треба да буде обрезање срца - на шта нас опомиње и на шта нас обавезује празновање Обрезања Господњег. Пример за то имамо у личности светог Василија Великог. Тако се све ствари, које се нуде за размишљање поводом Нове године своде на једно - на наше унутрашње обновљење кроз обрезање срца. Онај ко се, уз Божију помоћ, у Новој години усмери на овај начин, те поред размишљања и живот свој преуреди, на најсавршенији начин ће хришћански провести празник и припремити се за хришћанско провођење читаве године. Следеће године ће бити потребно само да понови и оживи оно што сада упражњава.

Свети Теофан Затворник, „Мисли за сваки дан у години“

Грлимо те с љубављу, о преслатко име Исусово! Свесрдно се клањамо пресветом имену Твом, о преслатки, о свемилостиви Исусе! Хвалимо превелико име Твоје, Исусе Спаситељу; припадамо изливеној при обрезању крви, новорођенче незлобиво и Господе савршени! Молимо и огромну благост Твоју, ради пресветог имена Твог, и ради премиле крви Твоје изливене, и још ради свебеспрекорне Мајке Твоје која Те нетљено родила: излиј на нас обилну милост Своју! Заслади срце наше самим Тобом, Исусе! Заштити и огради нас одасвуд именом Твојим, Исусе! Означи и запечати тим именом нас слуге.

Свети Василије Велики

Једном кад безакони цар Валент беше у граду Никеји, изађоше преда њ главешине аријанске јереси молећи га да из саборне цркве тога града истера православне и преда је аријанцима. И учини им зли цар по жељи, јер и сам беше јеретик: силом одузе цркву од православних и даде је аријанцима, а сам отпутова у Цариград. И сви православни беху због тога у великој жалости. У том дође тамо општи заштитник и бранитељ цркава, свети Василије Велики. И стече се к њему све мноштво православних са плачем и ридањем, и испричаше му какву им неправду учини цар. Светитељ их утеши својим речима, и одмах отпутова цару у Цариград. И кад изађе пред њега, рече: Част царева љуби правду. И премудрост говори: Правда је царева у суду. Зашто си онда, царе, неправедни суд изрекао отеравши православне из свете цркве и предавши је злославнима? - Одговори му цар: Опет ли ме ружиш, Василије? Није лепо што си такав. - Рече Василије: Лепо је да ја за правду и умрем. - Док су се они расправљали и препирали, ту стајаше и старешина царских кувара, по имену Демостен. Желећи да подржи аријанце, он се изрази грубо, вређајући светитеља. А светитељ рече: Видимо и Демостена неука. (17) - Кувар се постиде, и опет рече нешто неприлично. А светитељ му одврати: Твоје је да о јелима мислиш, а не да о догматима црквеним расправљаш. - И умуче Демостен постиђен. А цар, час гневећи се час стидећи се, рече Василију: Иди ти, па одлучи међу њима, али тако пресуди да не будеш као човек који помаже људе своје вере. - А светитељ одговори: Ако неправедно пресудим, онда и мене пошљи на заточење, и моје једновернике потерај, и цркву дај аријанцима.

Светитељ узе од цара писмо и врати се у Никеју. И дозвавши аријанце рече им: Ево, цар ме је овластио да пресудим између вас и православних, односно цркве коју сте насилно одузели. - Они му одговорише: Добро, пресуди, али по правди царевој. - А светитељ рече: Ходите и ви, аријанци, и ви, православни: затворите цркву и закључајте, па је и једни и други запечатите својим печатима и сваки поставите своје јаке страже. И онда најпре ви, аријанци, идите и молите се три дана и три ноћи, и затим дођите цркви, па ако се на молитву вашу црквена врата сама отворе, онда нека црква буде занавек ваша. Ако се пак не отворе, онда ћемо се ми молити једну ноћ, и с литијом доћи ћемо цркви појући, па ако нам се она сама отвори, биће наша заувек. А ако се ни нама не отвори, онда опет нека буде ваша. - И допаде се овај предлог аријанцима. А православнима би жао на светитеља и говораху да није поступио по правди него по страху од цара.

И пошто обе стране свету цркву затворише и добро запечатише, поставише и страже које је веома брижљиво чуваху. И аријанци се молише три дана и три ноћи. И када дођоше цркви, не би никаквог знамења. И мољаху се од јутра до подне, стојећи и вапећи: Господе, помилуј! Али се црквена врата не отворише. И утучени, удаљише се са стидом. А Василије Велики сабра све православне са женама и децом; изиђе с њима из града у цркву светога мученика Диомида, сатвори у њој свеноћно бдење, и ујутру крену са свима запечаћеној саборној цркви, певајући: Свети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни, помилуј нас! И када стадоше пред црквеним вратима, рече народу: Подигните руке своје к небу, и усрдно вапијте: Господе, помилуј! - И пошто то урадише, нареди им светитељ да ућуте; и он приђе вратима, осени их крсним знаком три пута, и рече: Благословен Бог хришћански свагда, сада и увек, и кроз све векове. А народ узвикну: Амин! И одмах настаде земљотрес, и почеше се ломити преворнице, попадаше катанци, сломише се печати, и широм се отворише врата од ветра и олује велике. А божанствени Василије стаде певати: Врата, узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна, и ући ће Цар славе! (Пс. 23, 7). И уђе Василије у цркву са свим мноштвом православних, и отслужи свету службу; и отпусти људе с радошћу.

Врло многи аријанци, видевши ово чудо, одрекоше се свога зловерја и пређоше православнима. А и цар кад сазнаде за тако праведну пресуду Василијеву, и за онако преславно чудо, удиви се веома, и ружаше гадост аријанског зловерја, али, ослепљен злобом, не обрати се правој вери. и потом погибе несрећник на страшан начин. Јер, побеђен и рањен у битци у Тракији, он се, бежећи, сакри у једној плевњи. А његови гониоци опколише плевњу, и запалише је; и цар изгоре у њој; и оде у огањ неугасиви. Ова царева смрт догоди се после престављења светог оца нашег Василија, али те исте године.

Из "Житија светих за јануар", Светог Јустина Ћелијског

НАПОМЕНЕ: 17. Демостен је био најчувенији беседник Старе Грчке; живео од 384. до 322. године пре Христа.

Министар

Пријатељ народа

Једном давно у неком краљевству владаше много суров краљ, кога, због његове суровости, нико у народу није волео, нити је у било коме пријатеља имао. Стога, да би се одржао на власти, он је израбљени народни новац трошио на страну војску, која је била у обавези да га чува.

А од свега је, овај краљ, највише волео да иде у лов, и у време кад није било неких већих послова у краљевству, он би се са неколицином својих војника, јашући, упутио у шуму.

Но догоди се једном приликом, док су били у лову, да се краљ мало више удаљи од личног обезбеђења, те залута. И у том лутању наиђе он, грдне ли муке, на неке људе из свога краљевства, који и сами беху ловци. Како га угледаше самог и препознаше, то они, онако испуњени гневом, појурише на њега. И довољно је рећи како би га несумњиво претукли да изненада између њих не искочи неки старац дуге беле браде у црној изношеној одежди, узвикујући:

- Не, децо, ако Бога знате! Немојте се срамотити, ударајући на слабијег од вас!

- Старче, није он тако слаб, ако и јесте на земљи...

На то Старац одговори:

- Па ја и нисам мислио на њега, већ на мене.

Ово измами осмех на до тада смркнута лица и ловци, заблагодаривши Старцу што их је насмејао и од зла избавио, окренуше се и отидоше свак` својим путем.

Кад ова двојица остадоше сами, краљ се полако подиже и, мало постојавши, стаде се колебљиво обраћати Старцу:

- Оче, ти си мене овим силно задужио и ја желим да ти се одужим. Реци, колико новца тражиш?

- Новца за шта...?! – упита Старац.

- Па, за то што си ми спасао живот, како за шта...? – помало грубо објасни краљ, ненавикнут и на разговоре, али и на доброчинства других.

- Ваше величанство, идите у миру Божијем, нисте ви мени ништа дужни, већ је то била моја света обавеза – да штитим свога краља.

Краљ напросто занеми. Оваквим речима се није надао. Осетивши како га оне у срце коснуше, он паде пред ноге Старца и заплака дечијим сузама.

- Пријатељу, оче, молим те да пођеш са мном на двор, како бих имао са ким терет да делим.

Старац прихвати, а овај, подигавши се, пољуби његову руку. У том и војници који га тражише пристигоше и, поседавши на коње, вратише се у дворац.

Још се нису били честито ни одморили од пута и догађања, кад краљ позва Старца да му се придружи у обиласку палате. И показавши му сву раскош доведе га најзад до просторије пред којом рече:

- Старче, овде је сав новац и благо којима плаћам војску да ме чува. Као осведоченом пријатељу и ономе који је данас избавио моју главу из канџи смрти, ја ти, уз кључеве, предајем све то на управу.

Старац послушно прихвати своје задужење, али затражи од краља да му недеље буду нерадне. Овај пристаде, а затим се придружише слављу које је краљ због њега, свог првонашавшег пријатеља, дао да се организује.

У једном тренутку, кад је славље већ било на врхунцу, владар нареди да се огласи труба. То је значило само једно: да се народ имао окупити испред дворца, ради каквог обавештења. Сироти људи, већ одавно трубом научени лаком сну, брзо поискакаше из кревета и огрнувши се одовуд-одонуд кренуше пред двор. А тамо, на балкону, стајаше краљ у друштву свог пријатеља.

- Овај човек – говораше он, показујући на Старца – спасао је живот вашег краља. Стога је од данас он други човек у краљевству, човек изнад кога сам само ја! И његова је дужност да мој живот још боље осигура.

Од краљевих речи народ окупљен под балконом подиђе језа, док им се са уста откину тихи уздах протеста. Но зато са друге стране војници весело зажагорише, трљајући руке. Једино Старац мудро ћуташе, ничим не показујући своје мисли.

Кад краљ отпусти народ, он позва Старца да се врате слављу, али овај замоли да му буде допуштено да се повуче, како би сутра могао одморан прионути на посао. Удивљујући се све више својим пријатељем, краљ му допусти.

Славље потраја до зоре, а кад се друштво, заједно са краљем, повуче у своје одаје, Старац, сунчевом зраком нежно помилован, устаде и, спремивши се, пође на посао.

Радио је месец дана и саветима је у толикој мери одушевљавао краља да овај није могао да се одвоји од њега. Стога му је свака недеља без Старчевог друштва тешко падала, да је скоро почињао бивати љут на њу. Али оно што му је највише сметало у тим његовим недељним изласцима била је чињеница да нико, ни он нити његови војници, нису знали где овај одлази и проводи слободно време. Но тајновитост не потраја дуго. Већ наредног понедељка, краљ, поранивши, оде до ризнице како би дочекао Старца кога се пожелео. Но кад уђе примети да се гомила злата на средини одаје знатно смањила. Како је плата тек требало да буде исплаћена, то се краљ нађе у чуду и, посумњавши да га Старац поткрада, он повиче колико код му грло допусти те нареди стражарима да сместа доведу Старца; макар га вукли из кревета. На срећу, Старац већ увелико беше на ногама, но ипак мораше да отрпи силну наредбодавну руку којом га стражари спроведоше до краља.

- Старче, где је моје благо? Говори! – урлао је краљ кад овај пристиже.

- Како где је, краљу мој? Па јесте ли ми рекли да њиме исплаћујете војску? – мирно одговараше Старац.

- Старче, не будали, јер добро знаш да војска тек треба да добије плату... Чију си ти то војску мојим новцем плаћао? Казуј!

- Вашу, височанство, вашу...

- Море, ти си нека лукава змија која ми се умиљаваше само да би ме ујела јаче од оних од којих ме је, тобож, избавила. Пријатељ, пууу! На балкон с њим!

Војници који се и сами расрдише сазнавши за краљев бес више него вољно поведоше Старца до места где га је чекала пресуда. Но само што га они подигоше, како би га одвукли донде, кад се одједном зачу неко тутњање, које се полако поче претварати у веселе повике. И не само то, већ се ти исти повици све више приближаваху дворцу.

- Шта је то? – упита краљ разрогачивши очи од страха и збуњености. – Није ваљда војска, јао...!

Затим се јасно зачуше повици споља:

- Живео краљ! Живео!

- Ко то кличе? Коме кличу? – устрашено се осврташе краљ, тражећи од присутних одговор.

Али нико није умео да му одговори. Најзад, смогавши снаге тек да извири, он виде свој народ где стоји окупљен испод балкона. У том се масом проломи узвик:

- Живео краљ! Живео!

- Ко је краљ коме кличу? – упита тихо, дрхтећи иза завесе.

- Како ко? – одговараше Старац из руку војника. Па ви, ваша висости!

- Јаа-ааа...?!? – муцаше краљ у неверици. Не разумем...

И једним молећивим погледом пуним дечије радозналости, он приђе Старцу, наређујући војницима да га пусте.

- Ја сам само радио оно што сте ми сами заповедили. Нашао сам војску која је не само већа, већ и не потребује да јој се толико плаћа у новцу, колико у љубави, услед чега јој се и сила умножава.

Краљу наједном постаде јасно где је и како Старац проводио недеље и сузних очију паде пред њим, још једном му обгрливши ноге. А када га Старац нежно подиже за руку, он истог трена изјури на балкон. И ставши пред непрегледни народ свој, он, по савету Старца, позва најугледније мужеве да разоружају плаћеничку војску и да заузму њихова места. Ово још више увесели народ, док се са друге стране плаћеници у страху сами разоружаше и разбежаше.

Од тог доба краљ нигде више није ишао без Старца; чак су и недеље проводили заједно. Тог би дана одлазили у народ, где им је Старац држао проповеди, након које би окупљени свет прилазио да се рукује са својим краљем.

аутор: причалица