Све у причама бива

Погрешна кривица

Сви су у шуми знали да су лисица и медвед другари из користи. Они то нису ни скривали, лисица понајмање.

Једног дана, медвед рече лисици да га у цик зоре сачека код старе липе ради неког договора. Лисица, наравно, беспоговорно послуша, очекујући да је у тај договор урачунат и њен део колача.

И пође она, злурадујући се, али кад стиже на уговорено место – од медведа не би ни трага.

- Мора да га је нешто задржало! – рече лисица полугласно и седе да га сачека.

Међутим, време је пролазило, али медвед никако да стигне. У међувремену, лисица и огладни, па погледавши око себе, доле и горе, примети на дрвету пчелињу кошницу. Ту се она облизну и, примакавши неку грану, стаде се пењати на дрво.

А све ово посматраше, стојећи на влати, пуж.

Изненада, и то баш у тренутку кад лисица силажаше са дрвета, наиђоше пчеле и, видевши да им је кошница празна, насрнуше на њу сматрајући је лоповом. Најпосле је и појурише док је на крају и на суд не приведоше.

А она све време викаше како није крива!

Но ко да јој верује, кад, осим ње, никога другог није било ни близу кошнице! Осим тога, у недостатку доказа и пошто је била реч пчелиња против речи лисице, суд је пресуду донео на основу свих пређашњих случајева у којима се лисица показала као изузетно лукава, што је проузроковало штету многих. И таман да сова махне својим судијским чекићем и изрекне пресуду, кад, сав задихан, стиже пуж, вичући:

- Није крива! Није дирала кошницу... Ја сам сведок!

Све се очи присутних окренуше ка њему, а лисици видно одлакну.

Пуж се, преуморан, извали под једну печурку, да одахне, а суд, немајући куд, пусти лисицу да иде. Ова, једва дочекавши, истог тренутка испари у непознатом правцу, не чекајући да се пуж поврати. Кад су, најзад, дочекали и то, он им исприча и остатак приче:

- Није дирала кошницу, али јесте јаја у гнезду изнад ње.

аутор: причалица

Најмилији ђак

Пре много година чуо сам причу једне учитељице. Звала се госпођа Томпсон.

Првог дана школске године својим ђацима петог разреда је испричала једну лаж.

Попут већине учитељица, рекла је деци да их све подједнако воли. Али то је немогуће, јер је у првом реду погурен за клупом на свом месту седео дечак по имену Теди Стодард.

Госпођа Томпсон је посматрала Тедија претходне године и приметила да се слабо игра са осталом децом, одећа му је неуредна и да се не купа редовно.

Теди је такође умео да буде непријатан. Дошло је дотле да је госпођа Томсон

заиста уживала да пише велике масне кечеве црвеном хемијском на његовим задацима. У школи, где је госпођа Томсон предавала, наставник је на крају године био дужан да, пре него што напише своје мишљење о сваком ђаку, прочита мишљења осталих наставника од претходних година. Госпођа Томсон је оставила Тедијев извештај за крај. Када га је прочитала доживела је велико изненађење.

У првом разреду, за Тедија је писало: "Теди је бистро дете и увек се смеје. Уредан је и лепо васпитан. Право је задовољство познавати га."

У другом разреду: "Теди је одличан ђак, сви га воле, али има проблема код куће јер му је мајка неизлечиво болесна."

У трећем разреду: "Тешко је поднео смрт своје мајке. Труди се колико може, али његов отац уопште не обраћа пажњу и ако се нешто не промени, то ће лоше да се одрази по њега."

У четвртом разреду: "Теди се повукао у себе и не показује интерес за школу. Нема много другова и понекад спава на часу."

Госпођа Томпсон је сада схватила у чему је проблем и постидела се. Још јој је горе било када су јој ђаци донели Божићне поклоне умотане у украсне папире, сви, осим Тедија, који је свој поклон донео неспретно умотан у обичну браон папирнату кесу.

Госпођа Томпсон је уз велики напор отворила баш његов поклон између свих осталих. Нека деца су почела да се смеју када је открила огрлицу од пластичне имитације камења, где су неки видно недостајали, као и до пола испуњену бочицу парфема. Утишала је дечији смех тако што је рекла да је огрлица предивна и ставила је око врата, а парфем је канула себи на надланицу. Теди је остао последњи после школе да би јој рекао: "Госпођо Томпсон, данас сте мирисали као некада моја мајка."

Пошто су деца отишла, плакала је скоро сат. Од тог дана је престала да предаје деци, граматику и математику. Уместо тога почела је да их учи.

Госпођа Томпсон је обратила посебну пажњу на Тедија. Како је радила са њим, тако је живнуо. Што га је више подстицала, брже је напредовао. На крају године Теди је постао један од најбољих ђака у разреду. Поред тога што је слагала да подједнако воли сву децу, Теди је постао њен омиљени ђак. Следеће године је пронашла поруку испод врата од Тедија, да је она и даље најбоља учитељица коју је имао у свом животу.

Шест година је прошло пре него што је добила нову поруку од Тедија. Написао јој је да је завршио средњу школу, трећи у генерацији, али да је она и даље најбоља учитељица у његовом животу. После четири године, добила је још једно писмо да му је понекад било тешко, али је завршио факултет са најбољим оценама. Уверавао је госпођу Томпсон да је она и даље најбоља учитељица коју је имао у свом животу. После четири године стигло је још једно писмо у коме је писао да је одлучио да и даље настави са студирањем. Писмо је било потписано са Дипл. Инг. Теодор Ф. Стодард.

Али овде није крај причи. Стигло је још једно писмо тог пролећа. Теди је рекао да је упознао једну девојку и да ће се венчати. Објаснио јој је да му је отац умро пре неколко година и питао је госпођу Томпсон да ли би пристала да на венчању узме место обично резервисано за младожењину мајку. Наравно да је госпођа Томпсон пристала. И као што већ погађате, ставила је ону огрлицу и онај парфем.

Загрлили су се и др. Стодард јој је шапнуо: "Хвала, госпођо Томпсон, што сте веровали у мене. Хвала вам много што сте ми омогућили да се осећам посебним и да могу да постигнем нешто у животу."

Госпођа Томпсон је, са сузама у очима, шапнула: "Теди, грешиш, ти си тај који ми је омогућио да постигнем нешто у животу. Пре тебе нисам умела да учим друге."

Ко ће где?

Мала девојчица је причала са својом учитељицом о китовима.

Учитељица је тврдила да је физички немогуће да кит прогута човека зато што је, без обзира што је кит тако велики, његово ждрело веома мало.

Девојчица је упорно тврдила да је Јону прогутао кит.

Иритирана, учитељица је поновила да кит не може да прогута човека, јер је то физички немогуће.

Девојчица је рекла:

- Е, кад одем у рај, питаћу Јону!

Учитељица је упита:

- А, шта ако је Јона отишао у пакао?

Девојчица одговори:

- Онда га Ви питајте.

Бог се открива јуначинама!

- Слушајте, људи који се данас подвизавају, духовни људи, неминовно ће добити велику награду. У наше време, кад је свуда и на сваком месту расут грех који сви хвале као добро и сви га предлажу, подвиг и настојање подвижника, схватите то, похвалнији су него у било које друго време. Знајте ово, чеда моја: добар и праведан човек који се подвизава и настоји да корача по путу Божијем, за свакога је најбољи и најпожељнији. Он је за свакога пожељан и нико према њему не осећа одбојност, сви хоће да му буду пријатељи.
Да бих разјаснио оно што сам рекао, навешћу вам само један пример. Лопови одлазе и краду. Кад после тога седну да поделе плен, шта мислите кога ће изабрати да изврши поделу? Још већег лопова или онога ко је најправеднији? Праведника, наравно, а не лопова или варалицу. Разуме се да је сасвим могуће да сви лопови, који међусобно контактирају и друже се, ипак поштују праведног човека, сасвим различитог од њих самих. Према томе, иако лопов може да предводи најлошије друштво, кад хоће нешто да учини, на пример да уда своју кћер, он је неће дати за најгору пијаницу и пробисвета какви су његови пријатељи него, уколико је то могуће, за најбољег и најправеднијег човека.

Старца је посетио један универзитетски професор и рекао му:
- Старче, тешко ми је да поверујем да Бог постоји. Знаш, ја сам образован човек, живим на западу, и све што ти чиниш и говориш могу логички да објасним. Најзад, можда и постоји нека сила, али не могу да прихватим то што ти говориш о Христу и Светим Тајнама.
Старац га је саслушао и кратко рекао:
- Глупљи си од гуштера.
Овај се увредио због тих старчевих речи и почео да приговара. Међутим, старац је био упоран:
- Истину ти говорим. Глупљи си од гуштера и ја ћу ти то и доказати.
Тамо је поред старца живео и један гуштер и он га је позвао. Животињица му је притрчала а он је затражио да каже да ли постоји Бог. Гуштер се пропео на две ножице и климнуо главицом, као да тим покретом даје потврдан одговор. Научник се потпуно збунио и почео да плаче. Старац му је на то рекао:
- Да ли сад увиђаш да си глупљи од гуштера? Гуштер зна да постоји Бог а ти, који имаш мозак, не схваташ да Бог постоји!
Предавач је отишао из старчеве келије дубоко потресен.

 

Неко је упитао старца како да се моли за упокојене, а старац је рекао:
- Добро, а како се ти молиш?
- Ето, кажем: Господе, упокој душу раба Твојега Димитрија!
- Да, право говориш. Можеш још да додаш: Господе, упокој душу раба Твојега Димитрија и сваког Димитрија.
Нека аутобус иде куда треба, само да није празан.

- Нема веће радости од оне коју осећате када прихватите неправду. Камо среће да су сви људи према мени неправедни! Најискреније вам кажем, најблаженију духовну радост осетио сам када су ми наносили неправду. Знате ли колико се радујем, када ми неко каже да сам заблудео? Слава Теби Боже, кажем, од тога ћу имати награду. Међутим, када ме називају светитељем, западам у дугове. Не постоји ништа блаженије од неправде!

- Због тога кажем да за духовног човека не постоје невоље. Када се увећа љубав и срце се запали богочежњом, у њему више нема места за муке. Велика љубав према Христу побеђује сваки бол и све муке којима су узрок људи.

- Старче, зашто је крив неко ако не разуме колико је зло оправдавање?
- Зашто је крив? Зато што је крив! Када неко непрестано оправдава самога себе и мисли да га други не схватају, да су сви неправедни и да је само он тај који трпи, да је он жртва. А шта је често најчудније? Иако је сам био неправедан и крив, каже: '' Ја бих прихватио неправду, али не желим да онај други испадне крив ''. Значи, тражи за себе оправдање, на изглед из ... љубави, како би пробудио савест у оном другом, за којег мисли да му је нанео неправду, па да не би бацио кривицу на њега! Или, почиње да даје гомилу објашњења, да не би онај други случајно нешто погрешно разумео, па да не ... испадне крив! Видите ли како ђаво танано води игру?

- Али, старче, ако неко извуче погрешан закључак из неког мог поступка, треба ли да му објасним шта ме је навело да тако поступим?
- Ако имаш духовне снаге, а то значи, довољно смирености, прихватићеш да си скривила и нећеш ништа рећи. Пусти Бога да те оправда. Ако ти ништа не кажеш, рећи ће касније Бог.
Видиш, Јосиф (1. Мој.37,20 и даље), када су га браћа продала, није рекао: '' Ја сам њихов брат, а не роб, отац ме је волео највише од све деце. '' Ништа није рекао, а касније је проговорио Бог и начинио га краљем (1. Мој. 41,41). Мислиш ли да Бог то не зна? И ако Бог за твоје добро покаже истину, добро је. Али, ако је не покаже, опет ће бити за твоје добро.
Када ти неко нанесе неправду мораш да мислиш да то не чини из зле намере, већ зато што је тако видео чињенице. А онда, ако није имао зле намере, Бог ће му открити, разумеће да ти је нанео неправду и покајаће се.
Само ако постоји зла намера, онда му Бог не открива, јер Бог се чује само на таласној дужини смирење – љубав.

- Трпљење није подношење другог. Када кажем да подносим другог, то је као да кажем: '' Други ништа не ваља, ја сам добар, и подносим га. ''
Стварно трпљење је када ја осећам да подносим стање у коме се налази и боли ме колико и њега. У томе има много смирења и љубави и тада на мене силази благодат Божија и онај други добија помоћ. Ако видим, да претпоставимо, неког хромог, или глувог, или наркомана, треба да помислим: '' Када би ми то моје духовно стање дозволило, молио бих Бога да га исцели. '' Јер Христос је рекао: '' Ко вјерује у Мене, дјела која Ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити. '' (Јн.14,12).
Из тога се рађа бол, љубав према другоме. Али, ако кажем: '' Ех, шта му ја могу што је богаљ, поседећу мало са њим, па ћу за то добити награду.'' То значи да подносимо другог и проналазим себи оправдање јер мислим да сам испунио своју дужност.

Да ли увек помаже да преузмеш сву кривицу на себе?
- Да. Ако је понесеш, много помаже. За све баци кривицу на себе. Преузми и кривицу другог, баци је на себе и моли Христа да ти подари снаге да је понесеш. А када примиш на себе веће бреме него што је твоја грешка, или чак уопште ниси погрешила, а верујеш да на неки начин ипак јеси, тада нећеш никада бити оптерећена бременом кривице, нећеш бити горда и имаћеш све богатство благодати Божије. Треба, међутим, да пазиш да видиш можеш ли да понесеш веће бреме. Зато што, ако не можеш, добићеш хернију, или дископатију ...

Неко дете је дошло код старца да замоли за свог оца који је лежао у болници од рака. Само што није заридао. Старац га је саветовао:
- Није све изгубљено. Богу ништа није тешко. Само треба и он да пожели помоћ. Треба мало да окрене дугме на радију и ухвати одређене таласе. Кажи му да се исповеди и причести.

Један посетилац, који се често причешћивао, питао га је о томе.
-   Само светим причешћем можемо одагнати власт ђавола над нама. Такође сам видео многе, психички и физички, болесне људе којима је било боље после причешћа. Човек кад добије људску крв бива здравији, замислите шта се дешава кад добије божанску!

- Оче, хоће ли нам радости овога живота и наша привезаност за њих сметати да напредујемо као хришћани?
- Не, уколико будеш умео да се правилно поставиш према стварима! На пример, своју децу ћеш волети као децу, жену као жену, родитеље као родитеље а пријатеље као пријатеље. Светитеље ћеш пак љубити као светитеље, ангеле као ангеле а Бога као Бога.
Као што је рекао апостол Павле, требало би да свакоме укажемо част и поштовање какви му доликују.

Један од поклоника упитао је Старца за Крстове који се израђују на теписима и по којима често газимо. Старац му је одговорио:
- Знајте да тепихе и ћилимове, који на себи имају изображење Крста, израђују непријатељи наше Цркве. Они за свој циљ имају да хришћани ногама газе по часном Крсту и да постепено слаби њихова побожност тако што ће говорити: '' Није то ништа! ''
Када купујете тепих, обратите пажњу да на њему не буде изображен Крст! Реците и трговцима, због чега не купујете такав тепих, како ни они не би купили тепих на којем је изображен Крст. Уколико и они буду опрезни и ако престану да их купују, и израђивачи тепиха ће видети да се они не продају, па ће бити приморани да престану да израђују такве тепихе!

Један јеромонах посетио је старца у келији Часног Крста и између осталог рекао:
- Старче, у свету сте веома славни и људи имају врло добро мишљење о вама.
Климнувши главом, старац му је рекао:
- Сад, кад си силазио, прошао си у Кареји поред контејнера за смеће?
- Прошао сам, старче.
- Ето, тамо се испод смећа ваљају лимене конзерве и кад на њима заблиста сунце, оне тако засијају да их ја чак одавде видим. Нешто слично се дешава и с тим људима. Они виде сунце које се прелама на лименим конзервама – а ја сам управо једна таква конзерва – и сматрају да су оне златне. Међутим, кад би пришли сасвим близу видели би да су то старе лимене конзерве.

Старац Пајсије Светогорац

Мудрица

Једног дана, мала девојчица је седела и гледала своју мајку како пере судове у судопери. Приметила је да мајка има неколико седих власи у иначе тамној коси. Погледала је мајку и радознало упитала:

- Зашто су ти неке длаке беле?

Мајка јој је одговорила:

- Па, сваки пут кад ти урадиш нешто лоше и ја због тога будем тужна и плачем, једна моја длака побели.

Девојчица је неко време размишљала о ономе што јој је мајка рекла, а затим упита:

- Мама, а како то да је сва бакина коса седа?

Ко пита - чује свашта!

Учитељица је причала о циркулацији крви у организму. Покушавајући да појасни ствари, рекла је:

- Видите, децо, кад ја дубим на глави, моја крв, као што знате, јурне у главу и ја постанем црвена у лицу.

- Да – потврдио је разред.

- А зашто, онда, када ја стојим нормално, крв не јурне у моја стопала?

Један ђак је одговорио:

- Зато што Ваша стопала нису празна!

Спасила саму себе

О мудрости

Шта са причалицама?

„Ми смо увек мање или више склони да осудимо оне који много говоре, нарочито о стварима које их се не тичу непосредно, чак и да са презиром говоримо о тим људима ко о брбљивцима и досадним причалицама. А при томе не мислимо да та људска, толико људска и тако честа мана има и своје добре стране. Јер, шта бисмо ми знали о туђим душама и мислима, о другим људима, па према томе и о себи, о другим срединама и пределима које нисмо никад видели нити ћемо имати прилике да их видимо, да нема таквих људи који имају потребу да усмено или писмено казују оно што су видели и чули, и што су с тим у вези доживели или мислили? Мало, врло мало. А што су њихова казивања несавршена, обојена личним страстима и потребама, или чак нетачна, зато имамо разум и искуство и можемо да их просуђујемо једне с другима, да их примамо и одбацујемо, делимично или у целости. Тако нешто од људске истине остане увек за оне који их стрпљиво слушају или читају.“

Иво Андрић, "Проклета авлија"

Носим твоје срце са собом

Добра воља Божија

*) – И тиме као да нашу милостивост, по Своме смирењу, ставља изнад Своје (прим. прев.)

Из књиге "Поуке Аве Доротеја"

Цврчак и новчић

Нарцис

Мати:

- Чиме ти то, сине, привлачиш своју девојку?

Син:

- Она мисли да сам леп, талентован, интелигентан и да дивно плешем.

Мати:

- А шта тебе привлачи к њој?

Син:

- Чињеница да она мисли да сам леп, талентован, интелигентан и да дивно плешем.

Мудри слуга

Био на Истоку у старо време богат човек па имао слугу. Слуга беше човек добар, благ, трезвен, умерен, а његов господар зао, напрасит, пијаница, немилосрдан и неправедан.

Газда је рђаво поступао са слугом који му никад није могао угодити; али је слуга био трпељив, и кад би га газда псовао, а често и тукао, он је ћутао и покорно се уклањао гдегод у закутак и тамо плакао што се господар љути, уздисао и молио се Богу да газду ублажи, да му измени памет и ћуд и изведе на пут честитог живота.

Једног дана газди липше магарац. Газда пошаље слугу на вашар да му купи другог магарца и обећа му награду ако му нађе магарца по вољи.

Слуга пође.

Путем је мислио о свом газди и молио се Богу да га научи на који начин да газду свог одврати од рђава живота.

Мислећи на то, стигне на вашар. На вашару беше много магараца али он не купи ниједног, него би застајкивао и, посматрајући магарце, дубоко се замислио, и, најзад, нешто смислио.

Врати се газди без магарца.

Газда га срдито запита где му је магарац и зашто није купио.

- Не љути се, господару – одговори слуга. – Ја сам ишао по целом вашару, наилазио сам на читаве чопоре магараца, меркао сам, тражио и опет, ето, нисам купио.

- А зашто? – љутио се господар све више. – Зар ниси имао довољно новаца?

- Не, господару! Новаца сам имао довољно. Било је тамо и много магараца, на избор, али не беше ниједног с пауновим репом.

- С пауновим репом?! – узвикну газда, разрогачивши очи.

- Да... Ја сам хтео да те обрадујем па да ти купим магарца каквог нико нема: с пауновим репом – одговори мудри слуга.

- Ама, јеси ли ти при себи?... Па зар и има где на свету магараца с пауновим репом?! – рече газда, загледавши се слуги у очи, мислећи да је померио памећу.

- Дабогме да нема – одговори слуга и обори очи.

Газда се још боље загледа у њега, премеривши га од главе до пете. „Овај је полудео“, помисли он, машући главом.

- Нема... – понови слуга жалостивим гласом.

- Па шта си га онда тражио? – питаше газда, чудећи се све више.

- Ја сам доиста тражио оно чега нема на свету – одговори мудри слуга уздахнувши – али као што нема магарца с пауновим репом, тако нема ни ружна живота с лепим завршетком – заврши он, окрете се и оде за послом.

А газда оста на месту, гледајући дуго за њим, а потом се врати у кућу да размишља о оном што му је слуга рекао. „То је он говорио о мом животу“, сину му у глави.

И размишљајући о томе непрестано, њега обузе стид и кајање. „Мој је живот доиста ружан и свршетак му не може бити леп, као што магарац не може имати паунов реп.“

И он се остави дотадањег живота и биваше из дана у дан бољи.

Једног јутра дозва к себи мудрог слугу.

- Ја сам ти – рече му – обећао награду ако ми купиш магарца по вољи. – Ево ти – рече – награде што си ми с вашара донео причу о магарцу с пауновим репом.

И богато обдари слугу.

 

Светосавље

Какав је циљ светосавске културе? Циљ је: да што више божанског унесе и оствари у човеку и у свету око човека; другим речима: да оваплоти Бога у човеку и у свету. Стога је светосавска култура: култ Христу Богу, служење Христу Богу. Уствари, светосавска култура је непрекидно служење Христу Богу, непрекидно богослужење: човек служи Богу кроз себе и кроз сву твар око себе: систематски и плански уноси Бога и Божје у сваки свој посао, у свако своје стваралаштво; буди све што је божанско у природи око њега, да би сва природа служила Богу, предвођена христочежњивим човеком. Тако, сва твар учествује у свеопштем богослужењу. Јер човеку, који служи Богу, служи природа.

* Кроз вежбање у еванђелским врлинама, човек стиче власт над собом и над природом око себе. Изгонећи грех из себе, и из света око себе, човек изгони и дивљу и разорну силу, потпуно преображава и себе и свет, укроћује природу и у себи и око себе. Светитељи су најбољи примери тога: осветивши, преобразивши себе практиковањем еванђелских врлина, они освећују, преображују и природу око себе. Многобројни су светитељи, којима су дивље звери служиле, који су самом појавом својом укроћавали лавове, медведе и вукове. Њихово је опхођење са природом молитвено, благо, кротко, самилосно, нежно, не грубо, не сурово, не непријатељско, не дивље.

He спољње, насилно, механичко наметање, већ унутрашње, драговољно, лично усвајање Господа Христа непрекидним практиковањем хришћанских врлина - ствара царство Божје на земљи, ствара православну културу. Јер царство Божје не долази спољним, видљивим путевима, већ унутрашњим, духовним, невидљивим. "Оно неће доћи да се види, - објавио је Спаситељ. - Нити ће казати: ево га овде или онде! Јер, гле, царство Божије је унутра у вама" (Лука 17, 20-21), унутра у души Богом створеној и боголикој, у души освећеној Духом Светим.

Јер је "царство Божије правда и мир и радост у Духу Светом". Да, у Духу Светом, не у духу човековом (Рим. 14, 17). Оно може бити у духу човековом онолико, колико човек испуни себе Духом Светим помоћу еванђелских врлина. Зато је прва и највећа заповест светосавске културе: "Иштите најпре царства Божијег и правде његове, и ово ће вам се све додати" (Матеј 6, 33), то јест додаће вам се све што вам је потребно за одржавање телесног живота: храна, одело, обиталиште (Мат. 6, 25-32). Све је то само додатак царству Божијем. А култура Запада иште најпре тај додатак. У томе је њено незнабоштво, јер, по речи Спасовој, незнабошци ишту најпре тај додатак. У томе је њен трагизам, јер је душу истрошила бринући се о стварима. А безгрешни Господ рекао је једном за свагда: "He брините се за живот свој, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тело своје, у што ћете га обући... Јер све ово незнабошци ишту; а зна Отац ваш небески да вама треба све ово. Hero иштите најпре царства Божијег и правде његове и ово ће вам се све додати" (Матеј 6, 25; 32-33; Лук. 12, 22-31).

Коме ћемо ићи: европском човеку или светосавском Богочовеку? Пођемо ли првом, претворићемо се у пролазног мољца; пођемо ли другом, претворићемо се у бесмртног творца светосавске богочовечанске културе. Практикујући еванђелске врлине, човек чини себе непролазним и вечним. Господо, ви настављате свето дело Светога Саве, ви стварате православну културу, ви изграђујете, улепшавате, обесмрћујете и своју душу и душу нашег народа, знате ли када? - Када светосавски верујете у Господа Христа, када Га растковски волите, када My се светосавски молите, када постите, када чините милостињу, када изгоните грехе из себе, када светосавски волите свој народ, када благосиљате оне који вас куну, када добро чините онима који вас мрзе, када се Богу молите за оне који вас гоне. Једном речју: када испуњујете Еванђеље Христово.

Знате ли шта значи: бити светосавски православан? - To значи: непрестано се борити са страстима и гресима у себи и у свету око себе. Са среброљубљем бори се - сиромаштвом; са похотом бори се - постом и молитвом; са гневом бори се - кротошћу; са гордошћу бори се - смерношћу; са смрћу бори се - бесмртношћу; са ђаволом бори се - Богом!... Када мислиш мисао чисту и свету, знај - ствараш светосавску културу. Свако твоје племенито осећање, свако твоје еванђелско дело, свака твоја добра жеља - неимар је светосавске културе...

Из књиге Архимандрита Др Јустина Поповића

„Светосавље као философија живота“

Нека нам је свима срећан и Богом благословен данашњи Празник

Светитеља Саве, онима који се уче и онима који их уче нека је срећна

школска, а свечарима Крсна слава!

На многаја љета!

Амин. Боже дај!