Све у причама бива

Законодавац и Закон

"У Библији се говори само о једном законодавцу и о

једном закону, и то о Богу и о моралном закону."

"Нити је ко други могао бити законодавац осим Бића

савршене свести и савести (светости), нити је коме

другом могао бити дат закон у овоме свету осим

човеку који је као свесно и савесно (свето) биће

најближи Богу, жива икона Божја." - Номологија

1. Добро заморени и ознојени од дуга пута седоше путовођ и путник покрај језера да се одморе. Па кад заситише очи гледањем плаветнила језерског, ишараног белим галебима, и кад окрепише душе ћутањем, упита путник путовођу:

2. Реци ми, путовођо мој, зашто се у Светој Књизи Божјој не спомиње никакав природни закон? Слушао сам пажљиво све што си ми уз пут говорио, и зачудио сам се како да ја то до сад нисам приметио. Толико сам читао Свету Књигу но нисам могао приметити нити до данас слутити, да се у њој не спомињу природни закони, о којима два континента без престанка брује. Реци ми дакле, зашто се у Библији не спомиње оно о чему наши учени савременици највише говоре?

3. Путовођ: Због тога што и не постоји.

4. Путник: Да ли си ти добро чуо моје питање, и да ли ја добро чујем твој одговор? Јер твој одговор личи ми на шалу. Истина, уморним путницима на овом знојном путу живота приличи шала, ради душевног одмора. Али ја сам сасвим озбиљно ставио моје питање: Због чега Библија не говори ни речи о природним законима?

5. Путовођ: Ја сам, драги мој сапутниче, са пуном збиљом примио твоје питање и са истом збиљом дао свој одговор. Библија не говори о природним законима због тога што и не постоје никакви природни закони.

6. Путник: То ме изненађује до највише мере. Зар цео свет признаје природне законе, а ти мене сад учиш да ти закони не постоје! Како ћемо нас двојица стати против целог света?

7. Путовођ: Рећи ћу то доцније како не стоји да баш цео свет признаје природне законе него само један део света, а сад ћу ја тебе да упитам: баш и да цео свет признаје једну неистину за истину, хоћемо ли се ја и ти уплашити света? Некада су постојала свега два човека у целоме свету који су признавали једног истинитог Бога, Аврам и Лот, па се нису уплашили од мрака незнабожачког, у који је сав свет био завијен. Да ли ћемо се дакле нас двојица уплашити од усамљености са Истином насупрот великој војсци велике Неистине?

8. Путник: Морам признати, да ме подилази језа од помисли да се морам одвојити од толиких векова времена и читавих поколења људских, и од својих школа, и од учитеља који су ме учили, и од свих досадашњих оквира мојих мишљења и убеђења.

9. Путовођ: Све то или је прошло или ће проћи те немаш разлога за језу. Не стоји ли написано: да времена већ неће бити? (Откров. 10, 6). А за људе и људска поколења ниси ли читао, да су као трава, као цвет пољски што прецветава? Не стоји боље ни са твојом школом, ни са учитељима, ни теоријама, ни мишљењима људским. Све или је прошло или ће проћи, само ће истина објављена у Светој Књизи Божијој остати на век века. И ето у тој вечној Књизи не спомињу се природни закони. А не спомињу се због тога што и не постоје. Јер немогуће је и замислити, да природни закони не би били споменути у Библији, у којој су и далеко ситније ствари споменуте, када би ти закони заиста постојали.

10. Путник: Ипак морам рећи, да моје сумње остају неразвејане твојим тврђењима. Ја непоколебљиво верујем Библији. То је Божја Књига, Божје Откровење истине људима. И гле, у тој Књизи над књигама, с краја у крај, говори се о закону. Је ли, дакле, могуће, да се у целој Библији нигде и ни у једном случају, где се говори о закону, не мисли на природни закон?

11. Путовођ: Јесте, могуће је. Чим је факт, онда је могуће. Кроз сву ту велику Књигу Божју скроз говори се о закону - и ни о чем се тако много не говори као о закону - али нигде и ни на једном месту не мисли се на природни закон. Устајмо и хајдемо; морамо журити.

1. Када наши савременици говоре о природним законима, они говоре из два супротна и непријатељска табора. Из једнога табора долази тврђење, да је природа сама себи и законодавац и законопрималац. Из другог табора, пак, долази тврђење, да је Бог законодавац природних закона, а природа законопрималац.

2. Љубитељи истине, којима вид није заслепљен прашином таборске, партизанске борбе, спотичу се и о једно и о друго тврђење. Њихови приговори и једном и другом табору веома су тешки.

3. Они се обраћају и једном и другом табору заједно са овом јасном чињеницом, иза које стоје и стварност и логика: Онај ко даје законе и онај ко прима законе морају бити свесна бића. Не може несвесан прописивати законе за свеснога, нити свесан може давати законе несвесноме.

4. Јер је закон у суштини својој ствар свеснога разума. Са обе стране закон претпоставља свесан разум: са стране онога ко даје закон и са стране онога ко прима закон. Недостаје ли свестан разум било на једној било на другој страни, закон није закон него нешто сасвим друго са другим и друкчијим назвањем.

5. После овог општег приговора и једном и другом табору обраћају се љубитељи истине сада посебно оном првом табору па кажу: Ако је природа и законодавац и законопрималац, онда то значи да она без свесног разума и даје себи законе и усваја их. То се пак противи самом појму закона. Јер је закон по самој својој суштини ствар свеснога разума свесних бића, на обе стране.

6. Оном другом табору чине љубитељи истине овај приговор: Ви кажете, да је Бог прописао и дао природне законе. То би се с једне стране могло узети као логично, но с друге не би. То јест заиста законодавац је у овом случају свесно биће, али законопрималац је несвесна твар. И то се коси са појмом закона, који претпоставља свесна бића са свесним разумом на обе стране.

7. Према томе, нити природа може дати законе нити их може усвојити. А из тога следује, да такозвани природни закони и не постоје. Јер ти закони названи су природним или зато што их је сама природа установила и дала, или пак зато што их је природа од Бога прихватила и усвојила. Али како је природа без свесног разума, то она није могла ни установити и дати нити пак прихватити и усвојити законе.

8. На једном скупу философа беше оштра препирка о природним законима. После дуге препирке устаде један од препирача, па рече: Једни су од нас за законе природине, а други су за законе природе. Зачудише се сви, па ће рећи: ми не видимо разлику између та два назвања. А онај им одговори: разлика је велика. За природине законе стоје они од вас који сматрају природу законодавцем, а за природне законе стоје они који сматрају Бога законодавцем у природи. Оба мишљења имају вероватноће но оба подлежу и критици. Ја не знам коме би се мишљењу приволео.

9. Ту се десио и један љубитељ чисте истине. Он устаде и рече: Ја се не бих могао приволети ни једном ни другом мишљењу. О природином закону не може бити говора, јер се том претпоставком негира Бог као надприродно, свесноразумно и самостално биће, а на његово се место ставља природа, којој се приписује једна свесноразумна, законодавна радња. На тај начин природа се обоготворава и чини својим сопственим творцем и законодавцем. А то ништа друго није до бесмислено идолопоклонство.

10. Но исто тако не може бити говора ни о природном закону, даном природи од Бога. Ко би од нас помислио, да даје закон камењу, или дрвећу, или птицама и рибама, или овцама и козама, или слоновима и камилама? Несумњиво, нико. Како онда можете приписивати Богу такву једну неразумну радњу?

11. Закон иде од разума разуму, од свеснога бића свесноме бићу, од личности ка личности, од сличнога сличноме. Према томе, природа није могла нити сама себи дати законе, нити их примити и усвојити од Бога. Истина је, да се једини Бог може замислити као законодавац, што Он у ствари и јесте. Али као законодавац Бог је могао дати законе једино човеку од свих створених бића у видљивој васиони.

12. И Бог је заиста и дао закон човеку, и само човеку. То и јесте једини закон који постоји. Оно пак што је Бог дао свој осталој природи и што има сличности са законом, није у ствари закон него нешто друго, што научници називају силом, инстинктом, нагоном, импулсом, подсвесним или подразумним осећајем. Из реченога је дакле јасно, да нити постоји природин ни природни закон, пошто би се и један и други супротили логичном и стварном поимању закона.

"Номологија", Свети владика Николај

Time in a bottle

 

 

Па ти види шта ћеш!

-Кажи деди да сутра дође у школу.

- Хоћете рећи да дође отац?

- Не, деда. Желим да му покажем грешке његовог сина у твојим домаћим задацима.

Дошавши код комшинице, девојчица рече:

- Моја мајка је веома болесна и тражи џем од јагода.

- О, Боже! А у чега да ти ставим? Хоћеш на тањиру или у чаши?

- Мени не морате. Ја ћу јести овде.

Превод:

- Понови то што си сад рекао!

- Волим те кад ми дајеш колаче.

- Волиш ме кад ти дајем колаче али ме не волиш стално?

- Да... Не!

- Зашто?

- Волим те... Једино те волим кад ми дајеш колаче.

- Дакле, само кад ти дајем колаче ти ме волиш?

- Да.

- У реду. Волим те...

- Волим и ја тебе али не увек...

- У реду, хе, хе. Хвала.

Ко зна - зна!

Учитељица: Марија, пронађи на карти Америку.

Марија: Ево је!

Учитељица: Тачно. А сада, децо, да чујем: ко је открио Америку?

Разред: Марија!

TEACHER: John, why are you doing your math multiplication on the floor?

JOHN: You told me to do it without using tables.

Учитељица: Глене, како спелујеш реч крокодил (crocodile)?

Глен: К-Р-О-К-О-Д-И-А-Л...

Учитељица: Не, то није тачно.

Глен: Можда није тачно, али Ви сте питали како ја спелујем.

TEACHER: Donald, what is the chemical formula for water?

DONALD: H I J K L M N O.

TEACHER: What are you talking about?

DONALD: Yesterday you said it's H to O.

Учитељица: Вини, наведи нам једну битну ствар коју имамо данас

а нисмо је имали пре десет година.

Вини: Ја!

Учитељица: Глене, зашто си увек запрљан?

Глен: Па, ја сам много ближе земљи него што сте Ви.

п.с.: Неке анегдоте су теже за превести, па сам их оставила у оригиналу.

Критичар

Закон силе

Знање и владање

"Вером живимо, а не гледањем"

Физичар

Професоре, ја сам физичар. Бавим се једном егзактном науком заснованом на експериментима, на математици и на појавама и предметима који се могу видети и опипати, мерити и описивати. То су за мене докази, то је за мене наука. Много је паметна и оправдана изрека коју често употребљавају опрезни људи: „Верујем само у оно што видим“. А ви нам овде говорите о нечему, или некоме, што нико није видео, нити видети може, нити схватити може, јер и сами теолози врло радо наглашавају да је Бог невидљив, недостижан, несхватљив. О каквим доказима онда ту може бити реч? Уосталом, чак и Свето Писмо каже да „Бога нико никад није видео“, (Јн.1,18) и чак да „Бога човек не може видети и остати жив“ (2.Мој. 33,20), и да „Бог живи у светлости којој се не може приступити“ (1.Тим.6,16). Према томе, без обзира на Кантову критику, сама теологија и Библија – а камоли физика! – разрешавају ме обавезе да се бавим тако штурим и јаловим послом као што је доказивање Божје егзистенције.

А ако се Божје постојање може сигурно доказати, као што физичар доказује своје тезе, зашто онда уопште да верујем да Бог постоји, и да тиме само ограничавам своју личну слободу да живим како хоћу, радим шта хоћу, не бојећи се никаквог невидљивог, а „свевидећег“ жандарма који ће контролисати сваки мој поступак, сваку мисао и сваку жељу, спремајући ми вечну казну?

Професор

Покренуо си многе проблеме, како научне, тако и личне, а и стручне. Пре свега, запрепашћен сам твојим одушевљењем за паролу: „Верујем само у оно што видим“. Сигурно си за моменат заборавио да човек има, осим чула вида, још четири чула. Верујеш ли и њима? Ослонити се само на чуло вида да би спасао своју атеистичку веру, то значи ослонити се на једно корисно, али уједно и врло лажљиво чуло. То значи веровати да се сунце окрене око земље у току 24 часа; да се тамо негде на хоризонту небо састаје са земљом; да сунце није веће од каквог повећег балона; да се железничке шине тамо негде у даљини састају – јер све нам то очи непрестано и свакодневно сведоче, иако знамо да то није тако. Дакле, једна перманентна лаж, верује ноторном лажљивцу, па још само њему!

Осим тога, веровати само у оно што се оком види, то значи оспоравати многе научне тезе саме физике. Можеш ли без микроскопа видети молекуле и атоме? Можеш ли очима икако видети кохезију, атхезију, магнетизам, гравитацију? Можеш ли их ухватити и на кантару измерити, можеш ли да одбацујеш целокупну историју човечанства, јер је ниси видео нити је можеш видети? Значи ли то, даље, да не верујеш да имаш мозак у глави, јер нити си га видео, нити га уопште видети можеш. Ти, као физичар, свакако знаш и математику. Да ли си већ некад видео, и да ли можеш видети имагинарну јединицу, „i“?

Свакако си чуо за философа Протагору. Он је био емпиричар, то јест, тврдио је као и ти, да је чулно сазнање, то јест оно сазнање које добијамо кроз чула, једини извор и једино мерило истине. На то је Платон одговорио: ако су чула једино мерило и извор истине, онда би смо могли сазнати истину од свиње и жабе, па не морамо ићи да питамо Протагору. [2] Шта би ти одговорио Платону на његову увредљиву критику принципа „верујем само у оно што видим“, или мало ширу: верујем само у оно што могу чулима проверити?

Ти, изгледа ми, превиђаш чињеницу да осим онога што можемо видети очима и проверити пипањем има још далеко више ствари у науци и приватном животу које сазнајемо разумом и вером, то јест поверењем у проверена документа и веродостојне изворе. Ево ти најобичнијих примера. Ти „знаш“ да се молекул воде састоји из два атома водоника и једног атома кисеоника (Н2О). А никад ниси баш ти лично извршио хемијску анализу воде. Како онда „знаш“ да је састав воде Н2О? Верујеш уџбенику хемије и стручњаку који је ту анализу извршио. И таква вера нас прати кроз целу науку, макар била у питању и сама физика, јер њене експерименте врше само врхунски физичари. Остали људи им верују. Неоспорно је истинита тврдња психофизичара Густава Фехнера: „Одузми науци веру, нестаће и ње саме“. [3]

Ти твој атеизам засниваш на принципу да верујеш само у оно што видиш, или само у оно што можеш експериментом да докажеш.

Не само наука и физика, него и практичан свакидашњи живот заснован је далеко више на вери, него на виђењу и експерименту. Ти верујеш оцу и мајци да си њихов природни син, иако не можеш рећи да си то видео. Верујеш лекару да ти је преписао лек који ће те излечити. Верујеш да ти је име Часлав. Седаш у воз или у авион и верујеш да ћеш стићи куд си наумио. И тако у недоглед. Тачно је рекао апостол Павле: „Вером живимо, а не гледањем“ (2.Кор.5,7).

Има још једна чињеница коју превиђаш. Наиме, велики број физичара, и то најпознатијих, одбацује атеизам и изјашњавају се као религиозни. Треба ли споменути бар неке? Ампер, Бекерел, Волта, Галвани, Бојл, Галилеј, Едисон, Маркони, Њутн, Ом, Паскал, Рентген, Пупин, и још многи други. Макс Планк завршава једно своје предавање у Берлину о односу науке и религије, па каже: „Оне имају једну исту паролу: Напред ка Богу!“ [4] А Ајнштајн каже да су у данашње материјалистичко доба велики научници најдубље религиозни људи. [5] Ако су те две изјаве тачне, онда твој атеизам, ослоњен на принцип „верујем у оно што видим“, или само у оно што могу да измерим, опишем и сазнам му просторни облик, димензије, тежину и боју, немају никакву подршку баш у самој физици. Сама физика то демантује.

Ако ти мислиш да вера у Бога треба да буде оправдана и доказана једино каквим физичко-хемијским експериментом или каквом математичком формулом – што заиста није могуће – онда си дужан и да свој атеизам оправдаш и докажеш тим средствима. Јеси ли спреман да то учиниш? Да ли икоји физичар може то да учини? Покажи, дакле, такав експеримент или такву математичку формулу из којих стопроцентном научном нужношћу следи да Бог не постоји!

Најзад, ти твој атеизам покушаваш да оправдаш страхом од Бога као „невидљивог жандарма“, који вреба свако твоје дело, реч и мисао, да би те могао казнити. Тај покушај је неоправдан, јер се заснива на личном ћефу, а не на неким доказима, понајмање физичким. Јер, да би се ослободио тога страха и живео без икаквих обзира на морал, ти мораш претходно себе физичким доказима уверити да Бог не постоји, нити да може постојати, а не можеш тек онако једноставно рећи: Боже, нема Те, јер хоћу да радим шта ми је воља и не трпим да ме Ти на сваком кораку шпијунираш и контролишеш. А таквих доказа немаш ни ти, нити ико на свету.

Из књиге «Бог постоји!», др Лазара Милина

Напомене:

[2] Stjepan Zimmermann, Obća noetika, Beograd, 1926. str. 206. Ceo citat glasi: „ Kad bi Protagorino senzualitičko shvatanje bilo ispravno, morali bismo kod svinje, majmuna i žabe naći upravo takvo saznanje kao kod Protagore“.

[3] Др Лазар Милин, наведено дело, стр. 52.

[4] Hubert Muschalek, Gottbekentisse moderner Naturforscher, Berlin, 1960. str. 80-84.

Видети Бога

Јецино писмо

Прича о три сина

Твоје славно име

Један војник Александра Великог, који се и сам звао Александар, подлегао је слабости и у битци се уплашио. Александар Велики га позове и рече му: «Драги мој, на теби је да изабереш: или да промениш понашање или име.»

Да ли сви млади достојно носе име хришћанско? На жалост, многима би погодовале речи Александра Великог.
Да би вера имала вредност, она мора да утиче на живот. Међутим, уколико су наша дела, наше мисли, наша очекивања, цео наш живот ометани везаношћу за материјално, како је у том случају могуће рећи да верујемо у Христа?
И толико се та супротност проширила, да смо стигли до места где нас, Европљане, описује индијански писац Тагра, као мање моралне од индијанаца, који су још идолопоклоници.
Али Христос, дете моје, није дошао на земљу тек да нам каже неке истине, већ да нас учини бољима. Твоје првостечене тренутке у вери не треба да изучаваш попут других предмета, већ да их проживљаваш. То доноси вредност.
Али мало је оних који то испуњавају! Зато и видимо око нас несавршене и осиромашене «хришћане», где, изузев њиховог звучног назива, не постоји ништа.
Нек поручује Господ: «... будите свети јер сам Ја свет.» (1. Петру 1;16), «Будите ви дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески.» ( Мт. 5;48 ). Нека виче апостол Павле: «Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте.» (Гал. 3;27) Сав наш труд је да наведено прекријемо прашином. Да не чујемо. Ко би све то испунио!?
Али ако то чине други, ти, дете моје, нећеш то учинити никад, зар не?
Никад ти нећеш осрамотити Христа, Спаситеља и Избавитеља твога. Никад нећеш осудити на увенуће твоју бесмртну душу. Никад нећеш одсећи себи крила, да не можеш удисати чисти ветар с врха.
Ако други желе да круже као муве изнад цркотина, ти ћеш бити орао који ће летети високо, тамо где се налази радост и где ти се осмехује слава.

Рецепт за годину

Успављивање

Мајка ставља сина у кревет да спава. Дечак плаче. Она му пева успаванку, али он и даље плаче; пева му другу, он плаче још више; трећу – сузе цуре као из кабла; четврту – плач не престаје... Најпосле, дечак отвара очи и рече:

- Мама, ја знам да ти волиш да певаш, али ја бих хтео спавати...

Телефонски позив

Петогодишњи дечак се јави на телефон.

- Да!

- Дај ми маму или тату.

- Нису код куће.

- А има ли још неког са тобом?

- Да, моја сестра.

- Хтео бих да разговарам са њом.

Малишан спусти слушалицу а након одређеног времена је диже поново.

- Она је тешка. Не могу је извући из колица.