Вазнесење - Спасовдан
Рече Господ Својим ученицима: тако је писано и тако је требало да Христос пострада и да васкрсне из мртвих трећи дан. Ко је писао? Писао је Дух Свети, од савета Свете Тројице, а кроз пророке и тајновидце, у закону Мојсијеву, и у пророцима и у псалмима. Овим књигама Господ даје утолико важности, уколико су оне предсказање онога што се с Њим збило. Тамо је предсказање, овде испуњење. Тамо сен и слика, овде живот и стварност. Тада им отвори ум да разумеју Писмо. Отворити ум равна се чуду васкрсења из гроба. Јер под тешком копреном греха ум се људски налази као у гробној тами: чита и не разуме, гледа и не види, слуша и не појима. Ко је више гледао у слова Писма и читао него јерусалимски књижевници, па ипак - ко је мање видео у прочитаним словима него они? Зашто и њима Господ није скинуо мрачну копрену с ума, да и они разумеју као и апостоли? Зато што су ови били вољни, да им се то учини, а они нису. Јер док књижевници и старешине говораху за Њ: овај човек је грешан и вребаху прилику да Га убију, дотле апостоли говораху: Господе! Коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Јов. 6, 68). Само вољнима Бог отвара ум; само жеднима Он даје воду живота; и открива се само онима који Га чежњиво траже.
Тако је писано и тако је требало. Да су то писали обични људи по своме људскоме разуму, не би се Син Божји позивао на њихово писање нити би се журио да га испуни. Али пророчко писање јесте писање Духа Божјега, и Бог, доследан Себи и Својим обећањима, послао је сина Свог јединородног, да та написана обећања и испуни. Тако је требало, говори Онај који види сав створени свет с краја у крај, као што човек гледа лист исписане хартије пред собом. Па кад Видовити вели, да је тако требало, нису ли смешни слепци, кад говоре, да тако није требало? Требало је, да Господ Исус у времену пострада, да би се ми у вечности радовали. И требао је да васкрсне, да би и ми кроз Њега васкрсли у живот вечни.
И да се проповеда покајање у име његово и опроштење греха по свима народима [1] почевши од Јерусалима. Да није Господ Исус пострадао и умро због наших греха, ко би од нас знао, да је грех тако преужасан отров? И да није васкрсао, ко би од нас, сазнавши за ужас греха, имао наде? Онда не би било ни покајање корисно нити опроштење могуће. Јер покајање одговара страдању за грех, а опроштење васкрсењу по сили божанској. Покајањем стари човек, окужени грехом, леже у гроб, а опроштењем рађа се нови човек у нови живот. Ево предивне благовести свима народима на земљи, почевши од Јерусалима! Оно што је слуга Свевишњега, архангел Гаврил, изговорио Пресветој Деви пророчким речима: он ће спасти људе своје од греха њихових, то сада потврђује сам Господар, са искуством страдалника и са правом победника. Но зашто се каже: почевши од Јерусалима? Зато што је у Јерусалиму принета велика жртва за сав род људски, и што је ту засијала из гроба светлост васкрсења. У тајанственом смислу пак - ако Јерусалим представља ум у чoвеку - јасно је да од ума треба да почне покајање, смирење и скрушеност, па да се одатле распростре на целог унутрaшњег човека. Гордост ума низвргла је Сатану у ад: гордост ума одвојила је Адама и Еву од Бога; гордост ума покренула је фарисеје и књижевнике на убиство Господа. Гордост ума главни је црвињак греха и до дана данашњега. Чији ум не клекне пред Христом, тога ни колена неће клекнути. Ко је отпочео смиривати свој ум покајањем, тај је отпочео лечити своју главну рану.
А ви сте сведоци овоме. Чега сведоци? Сведоци страдања Господа, сведоци Његовог славног васкрсења, сведоци потребе покајања, сведоци истине опроштења грехова. И апостолу Павлу, кад га је обратио од гонитеља у апостола Свога, Господ је рекао: јер ти се зато јавих да те учиним слугом и сведоком овоме што си видео (Дела Ап. 26, 16). А апостол Петар, у првој својој беседи народу по силаску Светога Духа вели: овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци (2, 32). Још и апостол Јован говори: што чусмо што видесмо очима својима, што размотрисмо и руке наше опипаше - то јављамо вама (I Јов. 1, 1-3). Апостоли су, дакле, били лични сведоци живоносне проповеди Христове, Његових чудеса и свих догађаја живота Његовог на земљи, на чему је засновано наше спасење. Они су били слушаоци, гледаоци и саучесници Истине. Они су први укрцани у брод спасења од потопа греховнога, да би продужили друге укрцавати и спасавати. Њихов ум био је укроћен од гордости и њихово срце очишћено од страсти. То им је и сам Господ посведочио: ви сте већ очишћени речју, коју вам говорих (Јов. 15, 3). Не само, дакле, да су они били сведоци свега спољашњега, што се могло видети, чути, размотрити и опипати у погледу Слова Божјега него су били сведоци и унутрашњег препорођаја и обновљења човека покајањем а кроз очишћење греха. Јеванђеље се збило не само на њихове очи и уши него и унутра у срцу и уму њиховом. Читава револуција срца и ума одиграла се у њима за три године њиховог учеништва у Христа. Та револуција састојала се у мучном умирању старога човека у њима и још мучнијем рађању новога. Колико је самртних мука поднела душа њихова докле они најзад, обасјани светлошћу и препорођени, нису могли узвикнути: ми знамо да пређосмо из смрти у живот (Јов. 3, 14)? Колико времена, колико труда, сумње, страха, агоније, лутања, разматрања и испитивања - докле они нису постали истински и верни сведоци како телесног страдања, смрти и васкрсења Господа Исуса тако и свога сопственог душевног страдања, смрти и васкрсења!
Но ипак у то време апостоли још нису били потпуно духовно очврсли и омужали. Зато их Господ наставља и руководи као децу, храбрећи их при растанку: нећу вас оставити сиротне (Јов. 14, 18). Зато се и бави с њима још четрдесет дана после Свога васкрсења, показујући себе жива многим и истинитим чудима и говорећи о царству Божијем и зато им, најзад, обећава послати Духа Светога, силу с висине.
И изведе их на поље до Витаније, и подигнувши руке своје благослови их. И кад их благосиљаше, одступи од њих, и узношаше се на небо. Како величанствен и дирљив растанак са земљом! Тамо на ивици Горе Јелеонске, на догледу хумке, испод које је умрли Лазар поново се дигао у овај времени живот, уздигао се васкрсли Господ у недогледне висине вечнога живота. Уздигао се не до звезда него изнад звезда; уздигао се не до ангела него изнад ангела, и не до највиших сила небесних него изнад ових, изнад свих бесмртних војски небесних, изнад свих рајских обиталишта ангелских и праведничких, далеко, далеко и за херувимске очи, до самога престола Оца небесног, до у сами тајанствени олтар Свете и животворне Тројице. Мера те висине не постоји у створеном свету; можда је њој равна у противном правцу само дубина, у коју је гордост сурвала Луцифера, одступника од Бога; дубина, у коју је Луцифер хтео сурвати и род људски. Господ Исус спасао нас је од ове бесконачне пропасти, и место дубине бездна уздигао нас у божанске висине неба. Уздигао је нас, велимо, из два разлога: прво, јер се Он уздигао као телесни човек, као што смо и ми, и друго, јер се уздигао, не Себе ради, него нас ради, да би нама отворио пут примирења с Богом.
Узносећи се Својим васкрслим телом, које су људи били умртвили и у земљу зарили, Он је благосиљао рукама, које су људи били клинцима израњавали. О, благословени Господе, како је превелика милост Твоја! С благословом је почела историја Твога доласка у свет, с благословом се и завршила. Објављујући Твој долазак у свет архангел Гаврил је поздравио Пресвету Богоматер речима: радуј се, благодатна, благословена си ти међу женама! А сада, када се Ти поздрављаш са онима, који Те примише, Ти шириш пречисте руке Своје и обасипаш их благословом. О, најблагословенији међу људима! О, благодатни источниче благослова! Благослови и нас, као што си благословио апостоле Твоје!
И кад гледаху за њим где иде на небо, гле, два човека стадоше пред њима у белим хаљинама, који рекоше: људи Галилејци! што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо. Два човека у белим хаљинама јесу два ангела Божја. Невидљиве војске ангела пратиле су свога Господара са земље на небо, као што су Га негде допратиле с неба на земљу при Његовом зачећу у Назарету и рођењу у Витлејему. Двојица од њих при вазнесењу Господа учинили су себе видљивим за очи људске, по промислу Божјем, ради једне испоруке ученицима. Та испорука била је неопходна за оне, који су се могли осећати остављеним и осамљеним по одласку Спаситеља. Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи. То је испорука Христова преко ове двојице ангела. Видите ли, колико је човекољубље Господа? Чак и у време Свога узношења на небо, ка престолу славе Тројединог Бога, Он не мисли о Себи, ни о Својој слави после понижења, нити о Своме одмору после труднога дела на земљи, него мисли о Својима, који остају иза Њега на земљи. И ако их је Он лично довољно био и усаветовао и укрепио, ипак Он им шаље ангеле Своје, да их још више укрепи и обрадује. И ако им је обећао послати Духа Утешитеља; и ако им је Он лично рекао: нећу вас оставити сиротне, доћи ћу к вама - ипак Он чини и нешто више, што им није обећао: Он им показује ангеле небесне, као веснике и слуге Своје, једно да их тиме увери о моћи Својој, а друго да им и кроз ангелска уста понови обећање, да ће Он опет к њима доћи. Он све, све чини, само да одбије од њих страх и тугу, и да их обогати храброшћу и радошћу.
И они му се поклонише, и вратише се у Јерусалим с великом радошћу. Поклонише се свесилном Господу и душом и телом, у знак поштовања и послушности. Тај поклон њихов значи: нека буде воља Твоја, свесилни Господе! И вратише се с горе Јелеонске у Јерусалим, како им је и наређено. Не вратише се с тугом но с великом радошћу. Били би тужни, да се Господ на други начин растао са њима. Но Његов растанак са њима био је новим и величанственим откровењем за њих. Он није ишчезао од њих ма како и незнано куда, но у слави и сили уздигао се на небо. Тиме су се очигледно обистиниле пророчке речи Његове о овом догађају, као што су се пре тога обистиниле и оне о Његовом страдању и васкрсењу. И ум ученика тиме се отворио, да разумеју оно што је Он рекао: нико се не попе на небо осим који сиђе с неба, син човечји (Јов. 3, 13); и још оно што је у виду питања рекао ученицима (кад су се ови саблажњавали од Његових речи о хлебу који сиђе с неба): а ако угледате Сина човечијег да одлази горе где је пре био (6, 62)? и још оно: изиђох од Оца и дођох на свет; и опет остављам свет и идем к Оцу (16, 28). Тама од незнања улива у душу људску страх и недоумицу, а светлост од познања истине улева радост и ствара снагу и поуздање. У страху и недоумици били су ученици, кад им је Господ говорио о Својој смрти и васкрсењу. Но кад су га видели васкрсла и жива, обрадоваше се. У страху и недоумици морали су опет бити ученици, кад им је Господ говорио о Свом вазнесењу на небо и растанку са њима. Но кад се и то на њихове очи догодило, како је проречено, они се испунише великом радошћу. Страх је разбијен, сумња ишчезла, недоумица одлетела, а место свега тога извесност, прекрасна сунчана извесност, и од извесности снага и радост. Сад су они поуздано знали, да је њихов Господ и Учитељ с неба сишао, јер се на небо и узнео; и да је од Оца послат, јер се к Оцу вратио; и да је свемоћан на небу као што је био и на земљи, јер Га ангели прате и Његову вољу испуњују. С тим поузданим знањем везана је била сада и поуздана вера, да ће Он опет доћи, и то не ма како него у сили и слави, као што им је Он више пута говорио, и као што су ангели Његово обећање поновили. Њима, дакле, сада ништа није остајало него да у свему ревносно изврше Његове заповести. Он им је заповедио да седе у Јерусалиму и чекају силу с висине. С великом и потпуно оправданом радошћу, и са исто тако великом вером, да ће та сила с висине доћи на њих, они се вратише у Јерусалим.
И бијаху једнако у цркви хвалећи и благосиљајући Бога. То јест непрестано су ходили у храм јерусалимски, и ту су хвалили и благосиљали Бога. На другом месту опет каже се: сви једнодушно бијаху једнако на молитви (Дела Ап. 1, 14). После свега што су видели и сазнали, они нису могли више одвојити ума и срца свога од Господа, који се удаљио био испред њихових очију, али који је зато остао још дубље усађен у душе њихове. Са силом и славом Он је обитавао у душама њиховим, и они су ликујући хвалили и благосиљали Бога. И тако, Он се брже вратио к њима него што су они очекивали. Није се вратио, да га очи виде, него се вратио уселивши се у душе њихове. Но није сам Он био усељен у душе њихове него заједно са Оцем. Јер је Господ рекао за онога ко има љубав к Њему: ја и Отац к њему ћемо доћи, и у њега ћемо се настанити (Јов. 14, 23). Требало је само још да и Дух Свети сиђе и настани се у њима, па да они буду савршени људи, у којима је обновљен образ и подобије тројединог Бога. На то су они имали да чекају у Јерусалиму. И сачекали су, и дочекали су. И на десет дана доцније сишао је Дух Свети, сила с висине , на ту прву цркву Христову, да се никад не одвоји од Цркве Христове уопште до дана данашњега и до краја времена.
Хвалимо и ми и благосиљајмо Господа, који нам је вазнесењем Својим отворио ум, да видимо пут и циљ нашега живота. Хвалимо и благосиљајмо Оца, који на нашу љубав према Сину одговара Својом љубављу, и усељава се заједно са Сином, у сваког оног који држи и исповеда заповести Господње. И држимо у уму нашем непрестано Оца и Сина, хвалећи их и благосиљајући - као апостоли негде у граду јерусалимском - чекајући, да и на нас сиђе сила с висине, Дух Утешитељ, који још при крштењу на сваког од нас силази, но који се због греха наших од нас удаљава. Да би се и у нама тако обновио цео првобитни небесни човек. Да би се тако и ми, као апостоли, удостојили, да нас благослови прослављени и вазнесени Господ наш Исус Христос, коме нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
1) Код јеванђелиста Марка каже се то исто другим речима : проповедите евангелје
всех твари. Свакој твари означава опет - свима људима. „Од сваке твари човек
има понешто. С камењем он има заједничко биће, са дрвећем живот, са животињама
чувствовање, с ангелима разум... Отуда се под сваком твари разуме човек. "
Григ. Двојеслов: Бес. XXIX.
Нека нам је срећан и Богом благословен данашњи Празник Вазнесења Господњег - Спасовдан!
Псалам 135. поју Православни Арапи
Свети Василије Острошки
Поводом данашњег Празника, када Православна Црква прославља великог угодника и чудотворца Светог Василија Острошког, поделићу са вама две чудесне приче људи из мога краја, који су ишли на поклоњење Светитељу у манастир Острог.
Сваке године се у нашем граду организује ходочашће у манастир Острог, али се успут обиђу и неке друге Православне светиње. Једне године, реши нека жена, из села надомак града, да и она пође на пут. Али, претходно оде до мужа да се са њим разговара о својој намери. Но кад муж чу за њен наум, он јој рече:
- Ни случајно! Нема се новаца и не можеш да идеш!
Жену његове речи силно разљутише, али што је она више улазила у дискусију са њим, то је он био истрајнији и озбиљнији да јој не попусти. Најзад, не могавши изаћи са њим на крај, она реши да сакупи паре и без његовог знања крене у Острог.
Тако и би. Кад је аутобус кренуо и она је била у њему - сва срећна. Понела је и дарове да дарива светињу и кад су стигли под Острог, пењала се поносно, све мислећи у себи како јој је драго што није послушала мужа.
Колона се све више приближавала манастиру те стиже и до степеништа. Једну по једну прелазећи, жена ускоро стиже и до вратница. Међутим, кад закорачи да пређе праг – није га могла прећи! Сви су други пролазили, само је она стајала, не могавши да уђе. Нека невидљива сила јој није дозвољавала приступ.
Како се само јадница растужила и у моменту се присетила да је то због тога што није послушала супруга. Затим је сишла у Доњи манастир и, потраживши свештеника, исповедила се. И тако, не успевши да се поклони Светитељу, вратила се кући. Касније је научила речи апостола: «Жене! Слушајте своје мужеве као Господа! Јер је муж глава жени као што је и Христос глава цркви, и он је спаситељ тела.» (Еф.5;22-23)
«Јер ништа није
сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати...» (Лк.12;2)
Наша сестра у Христу, о којој ће бити речи у овој причи, је жена у старијим
годинама, можда већ и бака, нисам сигурна, али свакако мајка одрасле деце. Елем,
упише се она на листу за обилазак светиња, од којих је најзначајније место
заузимао, свакако, манастир Острог. О путу и путовању не бих овом приликом, али
ево оно због чега је прича сврстана међу чудесне. Било је то у време када је
поред кивота Светог Василија Острошког стражио Старац Јоил, иначе игуман
манастира. Пришавши Светим моштима да им се поклони и целива, Старац Јоил је
овој сестри, без икаквог претходног текста или разговора са њом, упутио следеће
речи: «Не траје дуго, једва двадесет минута и не кошта више од једног прасета.»
Морам напоменути да жена никада пре није видела Старца, нити је он њу видео. И
она изађе потпуно замишљена. Но, наједном, поче да се
присећа: када је било време њене удаје, дошло је до расправе: да ли да се венчање обави у цркви или у
општини, као и то да ли да купе прасе или да плате венчање у цркви. Договор је
гласио: да венчање у цркви дуго траје, више од двадесет минута, а и кошта више
од једног прасета, тако да је боље да се тамо не венчавају, већ да купе за те
паре прасе!?!
«Јер што у мраку рекосте, чуће се на видјелу; и што на ухо шаптасте у
клијетима, проповиједаће се на крововима», опомиње Господ и поучава (Лк 12,3).
Нека нам је свима срећан и Богом благословен данашњи Празник
и нека нас молитве Светог Василија Острошког Чудотворца
чувају и прате. Амин.
Софијине мудролије
Након што је дошла код мене и пољубила ме, моја ми се кумица најпре извинила:
- Извини, кумо, што нисам дошла код тебе, знам да сам ти обећала, али нисам могла доћи..
- А зашто ниси могла? – питам ја не толико из радозналости, већ више некако рефлексно, будући да ме је потпуно изненадила извињењем, на начин како то само деца могу да ураде. Осим тога стајала је тако скрушено, као да је не знам ни сама шта скривила.
- Па морала сам да идем у шуму са баком, а и на рингишпил...
- То је јако лепо од тебе што си ми се извинила, љубави – рекох јој ја, милујући је по косици, док сам у себи мислила да бих и сама радије изабрала то што и она. - Извињење је прихваћено.
Затим смо наставиле оно наше, па се накупило и другог бисерја.
*
- Је л` знаш ти,
кумо, да ћу ја још мало да знам сва слова? А знаш зашто је то добро? - пита ме.
- Зато што ћеш моћи да читаш и пишеш приче, је л` зато? - питам ја.
- Ма неее! Зато што ћу моћи да се удам, па ћу да родим бебу, па кад беба мало
порасте, онда ћу је водити у забавиште. И ја ћу да кувам, а муж ће да ради.
- А хоћеш ли имати једну бебу или више?
- Па једну... Ја тако више волим. Довешћу јој другарицу...
- Није у реду да ти беба нема ни бату ни секу. Видиш како је тебе јуче брат
водио на рингишпил, а не нека другарица.
- Па јесте. Боље је имати више него једну...
*
Гледамо Софија и
ја филм "Успавана Лепотица", а она упија сваку сцену, не окреће
главе. Кад се, најзад, појавила најзлогласнија вила и даривала дете грозним
даровима, јелте, тек ће моја кумица:
- Ја кад будем принцеза, позваћу све виле.
*
- Софија, шта ради манекенка?
- Шта ради? Па стоји!
- Стоји?! Зашто?
- Па мора да стоји да би други видели каква јој је мода...
Мали генијалци
Зашто је Бог створио маму?
1. Она једина зна где се налази селотејп.
2. Углавном да чисти нашу кућу.
3. Да нам помогне изаћи од тамо где смо се рађали.
Како је Бог створио маму?
1. Користио је прашину, баш као сви ми.
2. Магијом плус супер снагом и са пуно мешања.
3. Бог је створио моју маму сасвим једнако као мене. Само је користио веће делове.
Од којих састојака су направљене маме?
1. Бог је направио маме од облака и анђеоске косе и свега лепог на свету са само мрвицом злоће.
2. Оне су морале почети од костију мушкарца. Онда ваљда зато раде пуно шпаге, мислим.
Зашто ти је Бог дао баш твоју маму, а не неку другу?
1. Јер смо у роду.
2. Бог је знао да ме она јако воли, више него што би ме друга мама волела.
Каква је твоја мама била као девојчица?
1. Моја мама је увек била моја мама и ништа друго.
2. Не знам, јер нисам била тамо, али рекла бих да је била права шефовица.
3. Рекли су да је некада била јако добра.
Шта је мама морала знати о тати пре него што су се венчали?
1. Његово презиме.
2. Морала је знати његову прошлост. Као, је ли лопов? Је л` се напије од пива?
3. Колико заради плату? Је л` се дрогира и да ли хоће да јој помогне у кућним пословима?
Зашто се твоја мама удала за твога тату?
1. Мој тата кува најбоље шпагете на свету. А мама воли пуно јести.
2. Постала је престара да би урадила било шта друго с њим.
3. Моја бака каже да тада мама није имала капу за размишљање на глави.
Ко је шеф у твојој кући?
1. Мама не жели бити шеф, али мора, јер тата је тако блесав.
2. Мама. Можеш то закључити по инспекцији собе. Она види ствари испод кревета.
3. Мислим да је мама, али само зато што она мора урадити пуно тога више него тата.
Која је разлика између маме и тате?
1. Маме раде и на послу и код куће, а тате раде само на послу.
2. Маме знају како да разговарају са учитељицом, а да је не испрепадају.
3. Тате су високи и јаки, али маме имају праву снагу, јер њу мораш питати ако желиш преспавати код другарице.
4. Маме имају магију, оне чине да се осећаш боље без лекова.
Шта твоја мама ради у слободно време?
1. Маме немају слободно време.
2. Кад то чује, онда плаћа рачуне цео дан.
Кад би могли променити једну ствар на својој мами, шта би то било?
1. Има неку чудну идеју да стално морам спремати своју собу. Решио бих се тога.
2. Учинила бих моју маму паметнијом. Тада би знала да је све скривила моја сека, а не ја.
3. Волела бих да се реши оних невидљивих очију за које каже да их има на леђима.
Лопов и сиромах
Био неки лопов. Једне ноћи, ушуња се он у кућу неког сиромашног човека. Али власник га ухвати те га упита:
- Шта ти овде тражиш?
Лопов одговори:
- Тражим богатство.
На то ће власник:
- Ах, несрећниче, па ја га тражим дању и не налазим, а ти мислиш по ноћи да га нађеш!
Очево завештање
што имам, даћу му!
Полако се приближава време, кад морам поћи на пут, с кога се још нико није вратио. Јер ја те не могу повести са собом и остављам те у свету где добар савет није на одмет. Нико није мудар од рођења. Време и искуство уче нас. Ја сам видео више света но што си ти. Није све злато, драги сине, што се сија. Ја сам видео како се разбије понека звезда што с неба падне и како се пребије штап на који се човек ослањао. Зато хоћу да ти дам неколико савета и да ти кажем, шта сам закључио и шта ме је време научило.
Није велико оно што није добро, и није истинито оно што не постоји. Овде на земљи човек није код своје куће и није то случајно што човеку овде иде рђаво. И није за њега свеједно, хоће ли лево или десно поћи. Немој да се вараш да би се он сам умео посаветовати и знати свој пут. Овај свет за њега је сувише мали, а он не види и не познаје оно што је невидљиво. Уштеди себи узалудан труд и не причињавај себи бол, већ се опомени себе.
Чувај се добро да не учиниш зло. Нека те не поведе срце за пролазним стварима.
Истина се не управља према нама, већ ми морамо знати да се управљамо према њој. Што можеш видети, то гледај и употреби зато твоје очи, а што се тиче невидљивога и вечитога, управљај се према Божјим речима. Остани веран вери твојих отаца. Не плаши се никад толико много другог, колико себе самог. Унутра у нама станује један други судија, који не лаже и на чији глас треба да полажемо више него на одобравање целог света. Стави себи у задатак, сине мој, да не чиниш против његовог гласа и што мислиш и намераваш, прво се куцни по челу и запитај га за савет. Он говори испочетка врло полако и замуцкује, као невино дете, али кад ти његову невиност поштујеш, полако он одвезује свој језик и говориће ти разумљивије.
Често мисли о светим стварима, и знај поуздано да она не пролазе бескорисно по тебе и да чине да ускисне квасац целога теста.
Чини добро, а не брини се шта ће од тога бити. Пожели само једно, али и то нека од срца потече.
Брини се о своме телу, али не толико као да ти је то душа.
Буди честит према свакоме, али се тешко поверавај. Не мешај се у туђе послове, али своје отправљај ревносно. Не ласкај никад никоме, а не дозвољавај да ти други ласкају. Поштуј сваког према његовом положају, а пусти га нека се посрами ако то заслужује.
Немој никад да будеш дужан, али увек буди предусретљив као да су ти сви повериоци били. Не мораш увек бити великодушан, али правичан буди увек. Не оптерећуј себе никад бригама, јер кад право радиш онда немаш шта да бринеш. Не веруј никад лицемерним изгледима лица, а своме лицу увек дај изглед правог и поштеног човека.
Помози и подај радо, кад имаш, и о томе се више не старај. А кад немаш ништа при руци имаш гутљај хладне воде, и не мање старај се о томе. Не говори све што знаш, али пази увек шта говориш. Не седи где подругљивци седе, јер од свих створова они су највише за сажаљење. Не поштуј лицемерне, али поштуј поштене људе и иди са њима. Човек, који у срцу има праву богобојажљивост, јесте као и сунце које светли и греје, ако и не говори. Чини оно што је достојно награде, а не пожели је. Нека ти је у мислима увек само добро. Када умрем, склопи ми очи и не оплакуј ме. Помажи твоју мајку и поштуј је док год је жива и сахрани је поред мене. Размишљај сваког дана веселог духа и не пођи са овога света а да јавно не осведочиш ма чиме твоју љубав и страхопоштовање према оснивачима Хришћанства.
Теткин вилозоф
Јуче сам у
гостима имала малог вилозофа, сина мог брата од тетке. Сазнала сам свашта нешта.
* Кад је дошао, пита га бака хоће ли пити сока, а он ће њој:
- Нећу, ја пијем сока само код своје куће... само код куће волим пити сока и једва чекам да дођем кући да пијем сока, али код куће имам сок који не волим.
* Филип вилозоф говори:
- И тако ја кажем: Филипе, паметни геније, ти све знаш и све сам можеш... само
што ме некад бака изгрди.
А његов тата га пита:
- А што те бака грди тако паметног?
- Па зато што сам једном порушио флашу са ракијом, али сам ја паметно рекао њој
извини, јер кад неко погреши, он треба да каже извини, да се не би десила
најцрња срећа.
(Овде нисам могла да одолим.)
- А, Филипе, шта је то најцрња срећа?
- Па то је кад порушиш флашу и не кажеш извини, онда ти се деси најцрња срећа...
* Постоје људи ленчуге, који спавају док други месе хлеб и кифле, а кад се ленчуге пробуде, онда ови што праве
хлеб и кифле спавају.
* Људи су стари онда када пожеле да буду стари и онда им треба штап, али кад не
пожеле да буду стари, онда они и не буду.
* Кад га је мој брат повео да види канцеларију - што му је била највећа жеља - и
док су се тамо забављали, зазвони телефон и брат се јави. У том наиђе
Филипов отац и види да му син има повређен прстић. На питање шта је радио,
Филип одговара:
- Огребао сам га, јер ме овај није добро пазио.
Српско срце Јованово
Ово су моје опроштајне речи
које приносим времену што следи,
можда ће неком рану да залечи
неког ће другог љуто да увреди
Зовем се Јохан, Немац по рођењу,
од оца Ханса и мајке Грете
наша је кућа знана по чувењу,
у раскоши живех к'о једино дете.
Наследих фабрике, силна имања,
непрегледне шуме и бројна стада
радост ми трајаше све до сазнања
да тешка болест мноме влада.
Доктори рекоше да нећу дуго
годину једну ил' можда две
свет ми се сруши, о моја туго,
у једном дану нестаде све.
Рекоше нећу издржат више
најбољи доктори који постоје,
једини лек је, сви се сложише,
да замене другим срце моје.
О, судбо моја, о дивни часи,
најлепши мој животни трене,
када из болнице стигоше гласи,
нашли су доктори срце за мене.
За цену човек тада не хаје,
и не знам да ли за то постоји,
нисам чак пит'о ни ко га даје,
кад живот нови мени предстоји.
Операција прође у најбољем реду
са новим срцем несташе боли,
тек онда схватих, кад скинух беду,
колико се живот цени и воли.
* * *
Недуго затим, кроз ноћи тавне
у сну ми прилазе лица нека
и звона цркве православне,
буди ме њихова тужна јека.
Јасно видим пределе стране,
прелепе шуме и поља плодна,
ливаде и потоке разигране
брдашца блага и винородна.
Видим и двориште између плота,
амбар и шталу, стазу до куће,
старину неку што дуван мота,
док гледа кера и звиждуће.
Старица крхка живину ваби
док баца просо из мале зделе,
а онда журно ка штали граби
да пусти на воду шарено теле.
Прелепа жена, гипка к'о срна,
двориштем хита да ручак стави
за њом вијори коса јој црна
и мало дете очију плави.
О, та ме слика ходила често,
сновима мојим давала срећу,
спавао нисам ал' то је место,
стварало љубав у мени већу.
* * *
А онда дођоше ружни снови,
које не могах да пребродим,
насташе неки предели нови,
којима свезан, у колони ходим.
Угураше нас затим у нека кола,
пут је трајао бескрајно дуго,
уз псовке, претње, тренутке бола,
од звери се нисмо надали друго.
У Жутој кући, у граду Бурељу,
сазнасмо тако је месту име,
у албанском приватном мардељу,
тамничише нас до почетка зиме.
Последња слике које се јежим
беше зелена маска докторска
и лице које видех, док лежим,
како се кези мрцина мрска.
И светло јако, јаче од сунца,
које ми сева мозгом к'о стрела
док ме на живо секу к'о јунца
и крв док шикља, последња врела.
Задње што видех бејаху руке,
шиптарске како дигнуте стоје,
на њима дрхтећ' уз тешке муке
још увек куца - то срце моје.
* * *
Тај урлик страшан што небо пара
враћ'о ме стално из ноћних мора
све сам мислио да сан ме вара
и спас да доноси једино зора.
Кренух на пут, непознат, далек
да нађем извор несаних ноћи,
да решим једном, али за навек,
куд срце вуче - где морам поћи?
Косово беше циљ мога пута
тамо ме поведе душа и тело
кренух к'о путник који не лута
коме је познат и крај и село.
Угледах цркву из снова мојих
пред њом је стража, то ме зачуди,
са војском неку реч прозборих
кажу да чувају цркву од људи
Какви су људи што би да сруше
лепоту ову из средњег века
имају ли они бар мало душе
знају ли каква их судбина чека?
Пред мојим очима пукло село
око њега свуда бодљикава жица
к'о да га нешто за век проклело
и људе у њему згрчених лица.
Гледај, Европо, завриштах тада
погледај, свете, ту правду нашу
докле ће овај народ да страда,
а други и даље оружјем машу.
Изнад те туге, изнад те жице,
осетих поглед који ме тражи
угледах познато дечије лице
које ме ноћу сновима блажи.
И приђе мени кроз жица сплет,
загрли ручицом око врата
то Божје биће, небески цвет,
прозбори нешто: "Тата, тата".
А срце моје к'о лудо скаче,
шавови хоће да попуцају,
шта ли те речи њему значе
да ли се можда препознају?
Нисам ни хтео ал' моје руке
кренуше к њему некако саме
то дете нежно, о моје муке,
беше к'о зрачак из љуте таме.
Жена из снова дојури с врата,
из оног истог дворишта преко,
"Милане, сине, то није тата,
он је на небу негде далеко.
Наш Јован, сине, Косово чува
заједно горе с Лазаром светим
чујем га увек кад ветар дува,
тебе кад гледам њега се сетим."
Стојимо тако, жица нас дели,
а срце спаја љубављу истом,
и свет је застао, управо цели,
заустављен божанском искром.
У повратку мало застах по страни
задивљен, поносан и препун среће,
док Јован и мртав Косово брани,
Србима га нико одузети неће.
Од јуче ја сам Петровић Јанко,
рођењем Немац, Србин по вери,
написах ово јер желим жарко,
истину да сазнају светске звери.
Од стида мало да погну главу,
злочинце казне - добро их знају,
жртвама српским да одају славу,
имена њихова вечно да трају.
Веселин Џелетовић Павлов
Ивушки
фото: Sergio Borkoni. Ивушки плакучие.
Зорька
золотая светит над рекой,
Ивушка родная, сердце успокой.
Ивушка зелёная, над рекой склонённая,
Ты скажи, скажи не тая, где любовь моя.
Были с милым встречи у твоих ветвей,
Пел нам каждый вечер песни соловей,
Ивушка зелёная, над рекой склонённая,
Ты скажи, скажи не тая, где любовь моя.
Но ушёл любимый, не вернётся вновь,
С песней соловьиной кончилась любовь.
Ивушка зелёная, над рекой склонённая,
Ты скажи, скажи не тая, где любовь моя.
Ты скажи, скажи не тая, где любовь моя.
Рука помоћи
Смерност насупрот гордости
У време Великог рата многи мостови и железничке пруге били су порушени или тешко оштећени. На поправци бомбардоване пруге радио је Први вод.
Неколико војника, иако су се много трудили, нису никако успевали да склоне тешку бандеру која се беше срушила преко пруге. Каплар, гордељив човек, стајао је са стране и викао на војнике. Било је и тешких речи, увреда и псовки.
Из кола која су ту стала, изађе постарији човек, пажљиво осмотри шта се дешава и обрати се каплару:
- Зашто им и ви не помогнете?
- Ја сам каплар! Мој задатак је да надзирем и командујем!
- Када би и ти мало припомогао пре би се завршило. Мислиш ли да виком и увредама војницима дајеш више снаге и рад унапређујеш?
- Шта? Зар каплар да ради? Ти не знаш шта је војска. У војсци се зна: ко има чин командује, ко нема ради! Разумеш?!
На то старији човек, без речи, скиде капут, приђе војницима и заједно са њима поче дизати греду.
Ова помоћ је била драгоцена. Војници склонише греду, која их је толико успоравала и наставише с поправком која је даље текла лако. Искрено се захвалише пролазнику, који им се насмеши и одмахну руком, узе капут и рече каплару:
- Ако вам некад буде требала помоћ, зовите ме!
- Је л`?!... - рече подругљиво каплар. –А ко си сад па ти?
- Ја сам генерал ове дивизије...
Леон Магдан
Како је изгледао?
После дугог путовања Ананија стигне тамо камо је био послат од свога господара. Једнога дана нађе он Исуса усред велике гомиле народа. Стане издалека, разапне платно и почне да слика лице Исусово. Но посао му није ишао нимало лако. Тек што би он почео да слика, лице би се Исусово променило, и он је отпочињао изнова на другом платну. Но и ту, чим је помислио, да ће сад ухватити црте и боје лица, лице би се опет променило. Он је узео треће платно, но то му се опет исто догодило. Платно за платном он је бацао, и увек на новом отпочињао посао, али без успеха. Лице се непрестано мењало, а Исус је сваки час личио на другог човека. Ананија почне падати у очајање. Догађало му се нешто што му се никад у његовом сликарском послу није догодило ни с једним човеком.
Видовити Господ прозре у намеру сликареву, па га призове и по милости својој спасе га од очајања. Узме од њега једну крпу платна, стави је себи на лице, и лик Његов чудесно покаже се отиснут и насликан јасно на платну. Сликар Ананија прими платно из руку Спаситељевих, поклони му се и заблагодари са трепетом и дивљењем, па се врати дома. Кад су га у Едеси питали, какав изгледа Исус Христос, он је причао, како Он личи на сваког човека, и како сваки човек може видети себе гледајући у Њега.
Ово сведочанство истина није записано у Јеванђељу али је сачувано у Предању православне цркве, у житију великог апостола Тадије и у житију цара Авгара. Оно нам много казује о карактеру Господа израженом на телесном лицу Његовом."
Хоћу целу планету плус 5%
* * *
Фармери производе храну, индустрија разна добра итд, а ти само
производиш новац. Претпоставимо да у целој у земљи постоје само два
произвођача, а да су сви други људи запослени код њих. Ако они онда
позајме по 100 $ сваки и плате 90 $ као зараде радника, а за себе
оставе 10 $ профита (као њихову плату), то значи да је укупна куповна
моћ $ 90 + $ 10 х 2, дакле $ 200. Међутим, да би исплатили тебе, они би
морали продавати њихове производе по $ 210. Ако један од њих успе
продати све своје производе за $ 105, други човек се може надати да
добије само $ 95. Такође, део човекових добара не може ни бити продат,
јер више није преостало новца којим би се купили.
Он ти још увек
дугује $10 које ти може отплатити једино позајмљујући више. Тај је
систем немогућ. Сигурно, требао би издавати $ 105, дакле $ 100
привредницима, а $ 5 самом себи, које ћеш моћи да трошиш. Тада би 105 $
било у оптицају и дуг би могао бити отплаћен. "
Фабијан га је
мирно саслушао и на крају је рекао: "Финансијска економија је једна
компликована ствар, младићу. За такве су ствари потребне године
проучавања. Пусти мене да бринем о тим стварима, а ти се брини о
својим. Мораш бити ефикаснији, продуктивнији, економичнији и постаћеш
бољи пословни човек. Ја сам увек вољан да помогнем кад се о тим
стварима ради. " Човек је отишао неуверен. Било је нешто погрешно у
Фабијановој делатности и он је осећао да је Фабијан вешто избегао да
одговори на његова питања.
Ипак, већина људи је поштовала
Фабијанову реч - "Он је стручњак, а остали сигурно нису у праву.
Погледајмо само како нам се земља развила, како нам се производња
побољшала - Засигурно напредујемо."
Како би покрили камату на
новац којег су позајмили, трговци су били присиљени повeћати своје
цене. Радници су се жалили како су им плате превише мале. Послодавци су
одбијали давати веће плате тврдећи како би у супротном били
упропашћени. Фармери нису могли добити пристојну цену за своје
производе. Домаћице су се жалиле како храна постаје све скупља.
И
на крају, неки људи су ступили у штрајк, што је до тада била непозната
појава. Други су толико осиромашили да им ни пријатељи и родбина нису
могли помоћи. Већина њих је заборавила на истинско богатство - плодна
тла, велике шуме, минерале и стоку. Могли су мислити само на новац за
којег им се чинило да га никад нема довољно. Међутим, они никад нису
доводили у питање сам - систем. Веровали су да је њихова Влада та која
управља тим системом.
Неколицина је повукла свој новац и
оформила 'позајмљивачнице' или 'финансијске' компаније. Тако су могли
добити 6% или више, што је било боље од Фабијанових 3%, али могли су
позајмити само новац којег су поседовали - нису имали ту чудну моћ да
стварају новац из ничега, пишући бројке у књиге.
Ове компаније
су помало забрињавале Фабијана и његове пријатеље, па су они брзо
направили неколико својих компанија. Углавном су куповали друге, пре
него што су оне уопште почеле с радом. За тили час, све финансијске
компаније су прешле у њихово власништво или су биле под њиховом
контролом.
Економска ситуација постајала је све гора. Радници су
били уверени да њихови шефови зарађују превелик профит. Шефови су пак
говорили како су им радници лењи и како не испуњавају поштено своје
радне обавезе. Сви су пребацивали кривицу на друге. Министри нису знали
како да реше тај проблем, а горуће питање је било - како помоћи онима
који су били погођени сиромаштвом?!
Тако се почело с програмом
социјалне помоћи, а донесени су и закони који налажу људима да им
обезбеђују одређени допринос. Ово је разљутило многе људе који су
веровали у старомодну идеју како је помоћ суседу један чин добре воље:
"Ови закони нису ништа друго до једна озакоњена крађа. Узети нешто од
особе против њене воље не разликује се од крађе, без обзира на то каква
је позадина тих мера. "
Међутим, сви су се осетили беспомоћнима,
а заплашивали су их и затворским казнама уколико би одбили да плате.
Ове добротворне шеме донеле су одређена побољшања, али проблем се брзо
враћао, те је требало више новца. Цена ових програма је стално расла,
баш као и величина владајућих структура.
Већина управника били
су искрени људи који су давали све од себе. Није им се свиђала идеја да
траже све више и више новца од свог народа, и на крају нису имали
другог избора него почети позајмљивати новац од Фабијана и његових
пријатеља. Нису имали појма како ће тај новац моћи враћати. Родитељи
више нису могли приуштити себи да плаћају учитеље за своју децу. Нису
могли плаћати лекаре. А превозници су остајали без посла.
Власт
је била присиљена преузимати ове делатности, једну по једну на себе.
Учитељи, лекари и многи други постали су државне слуге, тј. службеници.
Мало њих је било задовољно својим послом. Добили су примерене плате,
али су изгубили свој идентитет. Постали су сићушни шрафови у једној
огромној машини.
Није било места за личну иницијативу, а ни неко
лично залагање се није признавало, плата им је била ограничена, а
напредовало се само у случају пензионисања или смрти њихових
претпостављених.
У очају, неки чланови Владе су потражили
Фабијанов савет. Сматрали су га врло мудрим, а личио је и на некога ко
се разуме у питања новца. Он је саслушао њихове проблеме и на крају им
је одговорио: "Многи људи нису у стању сами решавати своје проблеме, па
требају неког ко ће их решавати уместо њих. Сигурно се слажете с тим да
већина људи има право да буде срећна и осигурана неопходним
потрепштинама за живот. Уосталом, једна од наших великих изрека и каже:
'Сви су људи једнаки', зар не?
Једини начин да се ствари ускладе
био би да се узме вишак богатства од богатих и да се он уступи
сиромашнима. Уведите порески систем. Што више човек има, више ће морати
да плати. Сакупљајте порезе од сваке особе зависно од њене радне
способности и дајте свакоме према његовој потреби. Школе и болнице би
требало бити бесплатне за све оне који не могу себи приуштити да их
плате. "
Фабијан им је понудио дугачак говор украшен високим и
племенитим идеалима, а на крају је завршио са: "Ох, узгред речено,
немојте заборавити да ми дугујете новац. Позајмљујете га већ неко
време. Највише што могу учинити да помогнем је да ми платите само
камате. Опраштам вам главницу, платите само камате." Отишли су без неке
дубље анализе Фабијанове филозофије. Увели су порез на добит - што више
зарадиш, већа ти је пореска стопа. Никоме се ово није свиђало, али су
плаћали или одлазили у затвор.
Трговци су још једном били
присиљени повећати цене, надничари су тражили веће наднице што је
натерало многе послодавце да замењују људе машинама. Ово је
проузроковало додатну незапосленост и присилило Владу да уведе још више
програма за социјалну помоћ. Уведене су тарифе и остала средства
заштите како би се очувале неке индустријске бранше, ако ништа, онда
бар зато што су обезбеђивале запослење већем броју људи. Неки су се
питали да ли је сврха производње - производња добара или производња
радних места!?
Како су се ствари погоршавале, испробан је читав
један низ разноразних мера попут контроле плата, контроле цена и
контроле свега и свачега. Влада је настојала скупити што више новца
кроз порезе на продају, порезе на плате, итд. Неко је приметио да
између фармеровог жита, па до векне хлеба на домаћиновој трпези, стоји
50 пореза.
Јављали су се 'стручњаци' и неки су били изабрани у
Владу, али након сваког годишњег састанка враћали су се не постигавши
ништа осим вести да ће порези бити прерасподељени, међутим, у глобалу
они су увек расли. Фабијан је захтевао своје паре, а све веће и веће
своте пореског новца су биле потребне како би се он исплатио.
Тад
је дошло до стварања читавог спектра страначких политика - људи су се
почели свађати која група политичара може најбоље решити проблеме.
Свађали су се око личности, идеологија, страначких програма, свега осим
- истинских проблема. У једном граду је каматни дуг премашио износ
пореза који је био прикупљен током последњих годину дана. У целој земљи
се сума неплаћеног каматног новца повећавала, а додатна камата се
зарачунавала и на неплаћене камате.
Мало по мало, Фабијан и
његови пријатељи постајали су власници великог дела стварног богатства
земље. Он је тиме добио и већу могућност надзора над људима. Међутим,
тај надзор је још увек био непотпун. Знали су да ситуација неће бити
сигурна док свака особа не буде стављена под контролу.
Већина
оних људи који су се противили систему били су ућуткивани финансијским
притисцима или су трпели јавно изругивање. Да би то могли радити,
Фабијан и његови пријатељи купили су већину новина, телевизијских и
радио станица, а он је пажљиво одабирао људе који ће њима управљати.
Многи од тих људи имали су искрену жељу за побољшањем света, али нису
били свесни да су искоришћавани. Њихова решења су се увек бавила
последицама проблема, а никад узроком.
Постојало је неколико
различитих новина - једне за десно крило, друге за лево. Једне за
раднике, друге за шефове итд. Није било битно у које се верује све док
се нису дотицале истинског проблема.
Фабијанов план се скоро
приближио свом потпуном испуњењу. Цела земља му је била дужна. Кроз
образовни систем и медије, он је успоставио надзор над људским умовима.
Људи су могли веровати само оно што је он од њих тражио.
Кад
човек има много више новца него што га може потрошити на своје
прохтеве, шта му онда уопште преостаје што би га могло узбудити? За оне
са менталитетом владајуће класе, одговор је моћ - сирова моћ над другим
људским бићима.
Док су у Влади и медијима били коришћени
идеалисти, прави руководиоци које је Фабијан тражио били су они с
менталитетом владајуће класе.
Већина златара су постали таквима.
Познавали су осећај великог богатства, али их оно више није узбуђивало.
Тражили су изазов и узбуђење, а остварење потпуне власти и моћи над
људским масама представљало је једну крајње изазовну игру. Они су
веровали да су супериорни у односу на друге. "Наше је право и дужност
да владамо. Људске масе не знају шта је добро за њих. Оне требају бити
окупљене и организоване. Власт је наше право по рођењу."
У целој
земљи Фабијан и његови пријатељи поседовали су много банака и кредитних
агенција. Истина, биле су приватне и одвојено поседоване. Теоретски,
оне су представљале конкуренцију једне другима, али у стварности радиле
су врло чврсто и заједнички. Након што су убедили пар министара,
основали су једну институцију коју су назвали 'Центар новчаних
резерви'. Нису чак ни користили свој новац за то - створили су зајам од
дела новца из депозита других људи.
Ова институција је споља
давала утисак регулисања финансијских послова од стране Владе, али за
дивно чудо, ни једном управнику или државном службенику није никада
било дозвољено да постане члан управног одбора.
Влада више није
позајмљивала директно од Фабијана, него из 'Центра новчаних резерви'.
Гаранцију која се нудила Фабијану у смислу да ће позајмљени новац бити
враћен, представљао је процењени износ пореза који ће се прикупити од
народа следеће године. Све то је било у складу са Фабијановом намером
да отклони сваку сумњу да је он тај који контролише финансије земље,
стварајући утисак да се ту ради о Владиној делатности. Међутим, он је
иза кулиса и даље све контролисао.
Фабијан је имао толику
контролу над Владом, да је она била присиљена да се понаша онако како
јој је он налагао, па се тако и хвалисао: "Дајте ми контролу над новцем
неке нације и неће ме занимати ко доноси законе." Није било важно која
група министара се бирала. Фабијан је имао власт над новцем, жилом
куцавицом нације.
Власт је узимала новац, али камата је увек
била зарачунавана на сваку позајмицу. Све више и више је издавано на
социјалну помоћ и није прошло дуго, а Влада више није била у стању
плаћати ни камате, а камоли главницу.
Поред свега тога, ипак је
било оних људи који су се још увек питали: "Новац је један систем који
је створен од стране човека. Засигурно се може направити таквим да му
служи, уместо да њиме влада?" Међутим, таквих је људи било мало, а
њихови гласови су се утапали у једној помахниталој трци за непостојећим
интересом или каматом.
Администрације и страначке етикете су се
стално мењале, али главна политика се настављала, без обзира на то која
је власт имала привидну моћ. Сваком годином, Фабијанов крајњи циљ
ближио се свом испуњењу. Народна политика није значила ништа, народ је
опорезован до крајњих граница, тако да више није могао плаћати. Услови
за Фабијанов последњи потез су сазрели.
10% новчаних залиха било
је још увек у облику новчаница и кованица. Ово је ваљало укинути на
начин који неће побуђивати сумњу. Док су људи користили готовину,
слободно су куповали и продавали како су хтели, тако да су још увек
имали нешто контроле над својим животима
Међутим, није било увек
сигурно носити са собом новчанице и кованице. Чекови нису били
прихваћани изван локалних заједница и стога се тражио неки практичнији
систем. И гле чуда, Фабијан је опет имао спреман одговор!? Његова је
организација издала свима једну малу пластичну картицу на којој је било
уписано име особе, њена фотографија и идентификациони број. Кад би та
картица била предочена, власник трговине би назвао централни компјутер
да провери износ кредита. Уколико је он одговарао, особа је могла
куповати шта је хтела до одређеног износа.
Испрва, људима је
било дозвољено куповати за мале своте на кредит који је могао бити
исплаћен месечно, тако да камате нису биле наплаћиване. Ово је
погодовало радницима који су радили за плату, али не и произвођачима и
другим предузетницима. Они су морали инсталирати машинерију,
производити добра, исплаћивати дохотке итд. Уколико би претерали за
који месец, била би им урачуната камата од 1.5% за сваки месец дуга. Та
свота је износила 18% годишње.
Предузетници нису имали друге
него додати 18% на продајну цену. Ипак, тај додатни новац или кредит
(18%) није био позајмљен никоме. У целој земљи, предузетницима је дат
немогућ задатак да плаћају $ 118 за сваких $ 100 које су позајмили -
тих додатних $ 18 никад није ни било направљено.
Фабијан и
његови пријатељи сада су опет повећали свој углед у друштву које их је
сада сматрало оличењем успеха и поштовања. Његова предвиђања у
финансијама и економији сада су прихватани скоро као верска убеђења.
Под
притиском повећаних пореза, многе ситне занатлије и приватни
предузетници били су уништени. За различите делатности било је
неопходно имати специјалне дозволе, тако да је онима који су преостали,
пословање постало веома отежано.
Фабијан је поседовао и управљао
свим великим компанијама које су имале на стотине филијала, а које су
наизглед биле у међусобној конкуренцији. На крају, сви ривали били су
изгурани из пословања као и мали привредници. Били су прогутани од
Фабијанових дивовских компанија које су биле под Владином заштитом.
Фабијан
је желео да уз помоћ система пластичних картица елиминише новчанице и
кованице. План му је био да кад се такав новац скроз повуче из
оптицаја, само оне организације и фирме које користе компјутерски
финансијски систем моћи ће наставити са пословањем.
Знао је како
ће временом неки изгубити своје картице и тако постати неспособни да
купују и продају док им се не установи идентитет. Желео је да се донесе
закон по којем би свако морао да има истетовиран идентификациони број
на руци или челу. Тај би број био видљив само на једном посебном светлу
и био би повезан с компјутером. Сваки би компјутер био повезан с једним
огромним централним компјутером, како би Фабијан могао знати све о
свакоме.
К Р А Ј
Ауторска права: Larry Hannigan 1971, Аустралија