Шта са причалицама?
„Ми смо увек мање или више склони да осудимо оне који много говоре, нарочито о стварима које их се не тичу непосредно, чак и да са презиром говоримо о тим људима ко о брбљивцима и досадним причалицама. А при томе не мислимо да та људска, толико људска и тако честа мана има и своје добре стране. Јер, шта бисмо ми знали о туђим душама и мислима, о другим људима, па према томе и о себи, о другим срединама и пределима које нисмо никад видели нити ћемо имати прилике да их видимо, да нема таквих људи који имају потребу да усмено или писмено казују оно што су видели и чули, и што су с тим у вези доживели или мислили? Мало, врло мало. А што су њихова казивања несавршена, обојена личним страстима и потребама, или чак нетачна, зато имамо разум и искуство и можемо да их просуђујемо једне с другима, да их примамо и одбацујемо, делимично или у целости. Тако нешто од људске истине остане увек за оне који их стрпљиво слушају или читају.“
Иво Андрић, "Проклета авлија"
Добра воља Божија
*) – И тиме као да нашу милостивост, по Своме смирењу, ставља изнад Своје
(прим. прев.)
Из књиге "Поуке Аве Доротеја"
Нарцис
Мати:
- Чиме ти то, сине, привлачиш своју девојку?
Син:
- Она мисли да сам леп, талентован, интелигентан и да дивно плешем.
Мати:
- А шта тебе привлачи к њој?
Син:
- Чињеница да она мисли да сам леп, талентован, интелигентан и да дивно плешем.
Мудри слуга
Био на Истоку у старо време богат човек па имао слугу. Слуга беше човек добар, благ, трезвен, умерен, а његов господар зао, напрасит, пијаница, немилосрдан и неправедан.
Газда је рђаво поступао са слугом који му никад није могао угодити; али је слуга био трпељив, и кад би га газда псовао, а често и тукао, он је ћутао и покорно се уклањао гдегод у закутак и тамо плакао што се господар љути, уздисао и молио се Богу да газду ублажи, да му измени памет и ћуд и изведе на пут честитог живота.
Једног дана газди липше магарац. Газда пошаље слугу на вашар да му купи другог магарца и обећа му награду ако му нађе магарца по вољи.
Слуга пође.
Путем је мислио о свом газди и молио се Богу да га научи на који начин да газду свог одврати од рђава живота.
Мислећи на то, стигне на вашар. На вашару беше много магараца али он не купи ниједног, него би застајкивао и, посматрајући магарце, дубоко се замислио, и, најзад, нешто смислио.
Врати се газди без магарца.
Газда га срдито запита где му је магарац и зашто није купио.
- Не љути се, господару – одговори слуга. – Ја сам ишао по целом вашару, наилазио сам на читаве чопоре магараца, меркао сам, тражио и опет, ето, нисам купио.
- А зашто? – љутио се господар све више. – Зар ниси имао довољно новаца?
- Не, господару! Новаца сам имао довољно. Било је тамо и много магараца, на избор, али не беше ниједног с пауновим репом.
- С пауновим репом?! – узвикну газда, разрогачивши очи.
- Да... Ја сам хтео да те обрадујем па да ти купим магарца каквог нико нема: с пауновим репом – одговори мудри слуга.
- Ама, јеси ли ти при себи?... Па зар и има где на свету магараца с пауновим репом?! – рече газда, загледавши се слуги у очи, мислећи да је померио памећу.
- Дабогме да нема – одговори слуга и обори очи.
Газда се још боље загледа у њега, премеривши га од главе до пете. „Овај је полудео“, помисли он, машући главом.
- Нема... – понови слуга жалостивим гласом.
- Па шта си га онда тражио? – питаше газда, чудећи се све више.
- Ја сам доиста тражио оно чега нема на свету – одговори мудри слуга уздахнувши – али као што нема магарца с пауновим репом, тако нема ни ружна живота с лепим завршетком – заврши он, окрете се и оде за послом.
А газда оста на месту, гледајући дуго за њим, а потом се врати у кућу да размишља о оном што му је слуга рекао. „То је он говорио о мом животу“, сину му у глави.
И размишљајући о томе непрестано, њега обузе стид и кајање. „Мој је живот доиста ружан и свршетак му не може бити леп, као што магарац не може имати паунов реп.“
И он се остави дотадањег живота и биваше из дана у дан бољи.
Једног јутра дозва к себи мудрог слугу.
- Ја сам ти – рече му – обећао награду ако ми купиш магарца по вољи. – Ево ти – рече – награде што си ми с вашара донео причу о магарцу с пауновим репом.
И богато обдари слугу.
Светосавље
Није ли човек задао себи растковска питања, будите уверени, још није изашао из животињског стадијума, још се није развио у човека, јер само животиње и поживотињени људи не задају себи та питања. Сматра ли ко да је виши од животиња тиме што се раскошно одева и храни, укажите му на животиње и биље. Гле, зар љиљан у пољу није лепше одевен и од славног цара Соломона? зар није раскошније украшен и од раскошне царице Савске? Гле, зар се пчела не храни боље и од свакога Креза, јер се цвећем храни? А кад светосавски озбиљно загледате у неке претставнике наше интелигенције, видећете да још нису изишли ни из анорганског стања, јер живе телом и ради тела, ради те трошне иловачне чауре душе своје...
Европска култура почива на човеку као на темељу. Човеком се исцрпљује њен програм и циљ, њена средства и садржина. Хуманизам је њен главни архитект. Сва је изграђена на софистичком принципу и критеријуму: човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих, и то – европски човек. Он је врховни стваралац и давалац вредности. Истина је оно што он прогласи за истину; смисао живота је оно што он прогласи за смисао; добро и зло је оно што он прогласи за добро и зло. Кратко и искрено речено: европски човек је себе прогласио за бога. Зар нисте приметили како он неизмерно воли да богује, да богује науком и техником, философијом и културом, религијом и политиком, уметношћу и модом, - да богује по сваку цену, макар инквизицијом и папизмом, макар мачем и огњем, макар - троглодитством и људождерством? Он је језиком своје хуманистичко позитивистичке науке објавио да - нема Бога. И вођен том логиком он је смело извео закључак из тога: пошто нема Бога, онда сам ја - бог!
Нема сумње, Европа не пати од атеизма, већ од политеизма; не пати од немања богова, већ од премногих богова. Изгубивши правога Бога, она је хтела да своју глад за Богом засити стварањем многих лажних богова, идола. Од науке и њених хипотеза - створила је идоле; од технике и њених изума - створила је идоле; од религије и њених претставника - створила је идоле; од политике и њених партија - створила је идоле; од моде и њених манекена - створила је идоле, а посред свих идола на васиони трон егоизма посадила европског човека, европског Далај-ламу.
У суштини својој, европска култура је - повампирени фетишизам, фетишизам у европском издању, у европском костиму. "Гурманство за стварима" је главна одлика европског човека. Но фетишистичка метафизика европске културе практично се изражава фетишистичком етиком. Стари незнабожачки фетишизам одликовао се - људождерством. А зар се нови европски фетишизам не одликује исто тако - људождерством, само маскираним, културним људождерством? Зар европска култура није устима своје науке прогласила као главни принцип живота - борбу за самоодржање? Шта је то ако не позив на људождерство? He значи ли то: човече, бори се за самоодржање - свим средствима; бори се, ако треба, и - људождерством! главно је: одржати се у животу! Како? - To не подилази под контролу савести. Живот је кланица, на којој јачи има право да закоље слабијег. Штавише: слабији људи су материјал за јаче. Пошто ни Бога ни бесмртности нема, онда је човеку ради самоодржања - све допуштено. Допуштен је грех, допуштено зло, допуштен злочин. Позитивистичка је наука објавила: све што бива - бива по природним законима. У природи влада као врховни закон - закон неопходности. Он влада и над људима, и над свима њиховим мислима, осећањима, стремљењима, поступцима. Када греше, људи греше по неопходности. Човече, ти ниси крив, ни за највећи преступ свој - ниси крив, јер све што чиниш, чиниш по природној неопходности... He чудите се! - грех не може постојати за човека, за кога не постоји Бог, јер је грех - грех пред Богом. Ако Бога нема, онда - ни греха нема, ни зла нема, ни злочина нема.
Када нема ни вечног Бога, ни бесмртне душе, онда - нема ничег апсолутног, ничег свевредносног, онда - све је релативно, све пролазно, све смртно. И збиља, протеране су све апсолутне вредности, а зацарене - релативне. Нема сумње, релативизам је и логика, и природа, и душа хуманизма. Ајнштајнова теорија релативитета је завршна, збирна резултанта хуманизма и свих његових философских, научних, техничких и политичких огранака, но не само то, него у последњој линији својој, хуманизам није друго до - нихилизам.
Кризу европског духа овако оцртава немачки философ Карл Јоел: "Нашем погледу на свет недостаје потез ка целини уопште и смисао за апсолутно. Недостаје нам целина осведочења, a са највишом снагом осведочења и највиша снага веровања; наш морал нема великих карактера; наша историја нема личности кроз које се изражава цео народ и цело време у најзбијенијој снази. Недостаје нам велика поезија, јер наша фантазија, отргнута од космичке целине, хвата се само маленога a у великом се само игра, јер наше песнике не носи више оно космичко осећање класичара, које је њиховим стиховима давало виши звук и њиховим ликовима унутрашњу нужност. Имамо најопојније сликарство тона без мелоса, најраскошнији патос без етоса, и најшаренију инструментацију, илустрацију, инсценацију, највештију технику без душе. Имамо највидљивију средину, најбогатију позорницу, најживљу радњу без јунака, са масама и марионетама као јунацима. Имамо режију као уметност с најјачим ефектом, уметност појава без суштине. Имамо најбогатији живот; али он нема мира и заокружености, унутрашње хармоније, јер му недостаје смисао за целину, за измирење човека и света. Тако криза философије постаје криза времена".
Шта остаје од човека, када се из тела његовог извуче душа? - Леш. Шта од Европе, када се из тела њеног извуче Бог? - Леш. Истерали су Бога из васионе, зар није постала - лешина? Шта је човек који пориче душу у себи и у свету око себе? Ништа друго до - униформисана иловача, ходећи мртвачки сандук од иловаче. Резултат је поражавајући: заљубљен у ствари, европски човек је најзад и сам постао - ствар. Личност је обесцењена и разорена; остао је човек = ствар. Нема целог интегралног, бесмртног, боголиког човека, већ сами разломци човека, телесна љуштура човека, из које је протеран бесмртни дух. Додуше, љуштура је углачана, политирана, тетовирана, али је ипак љуштура. Европска култура је обездушила човека, овештаствила га и механизирала. Она ми личи на чудовишну машину која гута људе и прерађује их у ствари. Финале је дирљиво тужан и потресно трагичан: човек - бездушна ствар међу бездушним стварима.
У центру светова стоји Богочовек Христос; Он је осовина око које се крећу сви светови, горњи и доњи. Он је тајанствени центар душа, ка коме гравитирају све душе, гладне вечне Истине и Живота. Он је и програм и извор свих стваралачких сила светосавске културе. Ту Бог ради, човек сарађује; Бог ствара човеком, човек ствара Богом; ту се наставља божанско стваралаштво, и то наставља човеком. Ради тога човек износи из себе све што је божанско, ставља га у акцију, у стваралаштво, у живот. При томе, у том стваралаштву, све што је божанско, не само у човеку него и у свету око човека, долази до израза, до акције; све што је божанско ради, све што је људско сарађује. Но да би човек успешно сарађивао Богу, мора навикнути себе: да мисли Богом, да осећа Богом, да живи Богом, да ствара Богом. A све то разоткрива нам циљ светосавске културе.
Какав је циљ светосавске културе? Циљ је: да што више
божанског унесе и оствари у човеку и у свету око човека; другим речима: да
оваплоти Бога у човеку и у свету. Стога је светосавска култура: култ Христу
Богу, служење Христу Богу. Уствари, светосавска култура је непрекидно служење
Христу Богу, непрекидно богослужење: човек служи Богу кроз себе и кроз сву твар
око себе: систематски и плански уноси Бога и Божје у сваки свој посао, у свако
своје стваралаштво; буди све што је божанско у природи око њега, да би сва
природа служила Богу, предвођена христочежњивим човеком. Тако, сва твар
учествује у свеопштем богослужењу. Јер човеку, који служи Богу, служи природа.
* Кроз вежбање у еванђелским врлинама, човек стиче власт над собом и над
природом око себе. Изгонећи грех из себе, и из света око себе, човек изгони и
дивљу и разорну силу, потпуно преображава и себе и свет, укроћује природу и у
себи и око себе. Светитељи су најбољи примери тога: осветивши, преобразивши
себе практиковањем еванђелских врлина, они освећују, преображују и природу око
себе. Многобројни су светитељи, којима су дивље звери служиле, који су самом
појавом својом укроћавали лавове, медведе и вукове. Њихово је опхођење са
природом молитвено, благо, кротко, самилосно, нежно, не грубо, не сурово, не непријатељско,
не дивље.
He спољње, насилно, механичко наметање, већ унутрашње, драговољно, лично
усвајање Господа Христа непрекидним практиковањем хришћанских врлина - ствара
царство Божје на земљи, ствара православну културу. Јер царство Божје не долази
спољним, видљивим путевима, већ унутрашњим, духовним, невидљивим. "Оно неће доћи да се види, -
објавио је Спаситељ. - Нити ће казати:
ево га овде или онде! Јер, гле, царство Божије је унутра у вама" (Лука
17, 20-21), унутра у души Богом створеној и боголикој, у души освећеној Духом
Светим.
Јер је "царство Божије правда и мир
и радост у Духу Светом". Да, у Духу Светом, не у духу човековом (Рим.
14, 17). Оно може бити у духу човековом онолико, колико човек испуни себе Духом
Светим помоћу еванђелских врлина. Зато је прва и највећа заповест светосавске
културе: "Иштите најпре царства
Божијег и правде његове, и ово ће вам се све додати" (Матеј 6, 33), то
јест додаће вам се све што вам је потребно за одржавање телесног живота: храна,
одело, обиталиште (Мат. 6, 25-32). Све је то само додатак царству Божијем. А
култура Запада иште најпре тај додатак. У томе је њено незнабоштво, јер, по
речи Спасовој, незнабошци ишту најпре тај додатак. У томе је њен трагизам, јер
је душу истрошила бринући се о стварима. А безгрешни Господ рекао је једном за
свагда: "He брините се за живот
свој, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тело своје, у што ћете га
обући... Јер све ово незнабошци ишту; а зна Отац ваш небески да вама треба све
ово. Hero иштите најпре царства Божијег и правде његове и ово ће вам се све
додати" (Матеј 6, 25; 32-33; Лук. 12, 22-31).
Човек је велики једино Богом; - то је мото светосавске, богочовечанске културе. Без Бога, човек није друго до - седамдесет килограма крваве иловаче. Шта су људи без Бога, ако не - гроб до гроба? Европски је човек осудио на смрт и Бога и душу. Није ли тиме и себе сама осудио на смрт, иза које нема васкрсења? Сведите искрено и непристрасно биланс европске философије, науке, политике, културе, цивилизације, и ви ћете видети да су оне у европском човеку убиле Бога и бесмртност душе. Но ако озбиљно загледате у трагику људске историје, ви ћете морати увидети да богоубиство увек завршава самоубиством. Сетите се Јуде. Он је прво Бога убио, па затим себе уништио. To је неумитни закон који влада историјом ове планете.
Зграда европске културе, зидана без Христа, мора се срушити, врло брзо срушити, пророковао је видовити Достојевски пре 90 година, и сетни Гогољ пре 100 година... И на наше очи збивају се пророштва словенских пророка. Десет векова зидана је европска вавилонска кула, и нама је пала у део трагична визија: гле, сазидана је огромна - нула! Настала је свеопшта пометња: човек човека не разуме, душа душу не разуме, народ народ не разуме. Устао је човек на човека, и царство на царство, и народ на народ, па чак и континент на континент.
Коме ћемо ићи: европском човеку или светосавском Богочовеку? Пођемо ли првом,
претворићемо се у пролазног мољца; пођемо ли другом, претворићемо се у
бесмртног творца светосавске богочовечанске културе. Практикујући еванђелске
врлине, човек чини себе непролазним и вечним. Господо, ви настављате свето дело
Светога Саве, ви стварате православну културу, ви изграђујете, улепшавате,
обесмрћујете и своју душу и душу нашег народа, знате ли када? - Када
светосавски верујете у Господа Христа, када Га растковски волите, када My се
светосавски молите, када постите, када чините милостињу, када изгоните грехе из
себе, када светосавски волите свој народ, када благосиљате оне који вас куну,
када добро чините онима који вас мрзе, када се Богу молите за оне који вас
гоне. Једном речју: када испуњујете Еванђеље Христово.
Знате ли шта значи: бити светосавски православан? - To значи: непрестано се
борити са страстима и гресима у себи и у свету око себе. Са среброљубљем бори
се - сиромаштвом; са похотом бори се - постом и молитвом; са гневом бори се -
кротошћу; са гордошћу бори се - смерношћу; са смрћу бори се - бесмртношћу; са
ђаволом бори се - Богом!... Када мислиш мисао чисту и свету, знај - ствараш
светосавску културу. Свако твоје племенито осећање, свако твоје еванђелско
дело, свака твоја добра жеља - неимар је светосавске културе...
У мојим закључцима о европској култури има много катастрофног. Али, нека вас то не чуди, јер говорим о најкатастрофалнијем периоду људске историје, о апокалипсису Европе, чије страхоте ломе тело њено и дух њен. Нема сумње, сва је Европа минирана вулканским противречностима, које, ако се не уклоне, могу ускоро експлодирати завршним уништењем европске културе...
Стављени на опасну вододелницу између две културе, зенице наше душе пече огњено питање: европски човек или светосавски Богочовек? Од одговора на то питање, зависи судбина наше народне душе и у времену и у вечности. Желите ли да душа нашег народа заблиста незалазном светлошћу; желите ли да од пролазне постане непролазна, од неславне - славна, од смртне - бесмртна, од временске - вечна, од човечне - богочовечна, онда изаберите светосавског Богочовека. Изаберете ли Њега, шта ће вам учинити човек? шта смрт? "Смрти, где ти је жаока? пакле, где ти је победа?" Изаберете ли Њега, ви ћете стати у ред словенских бесмртника, у ред најбољих и највећих Словена, у ред главних неимара православне богочовечанске културе: Светог Саве Српског и Светог Сергија Руског, Светог Прохора Пчињског и Светог Јована Рилског, Светог Гаврила Лесновског и Светог Серафима Саровског, Гогоља и Достојевског, и осталих бесмртника словенских. А када сте са њима, и са њиховим свепобедним Господом Христом, онда вас нико неће моћи победити ни у овом ни у оном свету, и онда ћете бити непобедљиви победници на свима бојиштима у свима световима...
Из књиге Архимандрита Др Јустина Поповића
„Светосавље као философија живота“
Нека нам је свима срећан и Богом благословен данашњи Празник
Светитеља Саве, онима који се уче и онима који их уче нека је срећна
школска, а свечарима Крсна слава!
На многаја љета!
Амин. Боже дај!
Мачевање
У дворској школи Стефана Немање, учило се мачевање.
Учитељ мачевања гледао је вежбање сваког дана, а повремено је долазио и прави витез – да ученицима покаже своје вештине с бојног поља.
Дечаци су вежбали дрвеним мачевима. Ратник је показивао својим, гвозденим мачем.
И млади Растко је вежбао. Био је вичан мачу, брз и окретан.
Једног дана, дође Немањин витез да их поучи окрету улево са доскоком; позивао је дечаке, једног по једног – да се с њим мачују.
Сваког је похвалио.
Последњи је био Растко.
Растков дрвени мач заустављао је витезов гвоздени и пре него што би се сударили.
Витез се томе зачуди, па покуша да употреби вештине које користи с одраслим мачеваоцима.
Растко замахну – витезу мач испаде из руке.
- Држиш ли ти мач или крст, дечко? – упита витез и загрли Растка.
- И мач је крст – рече Растко, па пољуби свој дрвени мач, а витеза пољуби у руку.
Из књиге Драгана Лакићевића „Штап Светог Саве“
Пророчки стихови Светог Владике Николаја у извођењу о. Војислава Билбије:
Малина
По завршетку академије живео сам у једној кући и тамо сам чуо ову необичну причу о чуду преподобног Серафима која можда нигде није записана (а можда и јесте записана у рукописима, али није објављена, јер се чини сувише нестварном савременом маловерном интелекту).
Мени се ово чудо не само чини необичнијим од других, него упоредо са преображењем преподобног Серафима, описаног од самог очевидца Н.А. Мотовилова, сва остала се чине веома проста, незнатна и природна.
Причу ћу испричати по сећању: више пута сам га чуо од дадиље, старице Александре.
-То је било давно,- почела би полако старица, са прекидима, - Дошао је у саровски манастир нови архијереј. Много се наслушао о угоднику Божијем, али сам није веровао у чудеса баћушке. А можда су му и људи свашта причали?
Срели су архијереја монаси са звонима, част његовој части, у цркву га испратили, а онда у архијерско одмориште. Онда, угостили га онако како и треба. Другога дана служба. Све је архијереј погледао, а онда упитао:
- А где живи отац Серафим?
А баћушка тада није живео у манастиру, него у својој пустињи. Упрегли су коње за архијереја. Била је зима, снега је у саровским шумама било – какви само сметови ! На силу је путовао архијереј.
Баћушку су раније обавестили да сам архијереј иде њему у госте. Угодник Божији му је изашао у сусрет без капе (клобука) и смирено је направио архијереју поклон до ногу.
- Благослови – каже - мене убогог и грешног, свети владико! Благослови баћушка!
Архијереј благословио и иде напред у његову пустињицу. Баћушка га под руку придржава. Свита је остала да причека. Ушли, помолили се, сели. Баћушка тако и каже:
- Гост код мене високи, а угостити га код мене убогога Серафима и нема чиме, - обратио се он опет архијереју. А он, угодник, прозрео је душу његову, да не узима све за благодат, оно што Бог даје светима. А и да каже директно неће, да не би увредио архијереја.
А баћушка је био добар, зато га је и медвед волео, јер је веома добар био овај угодник. Од његовог изгледа сва злоба је нестајала у људима и у зверима.
Архијереј је мислио да баћушка хоће да га угости чајем, па рече:
- Не брини се, ја сам сит. А и нисам ради тога ја к теби дошао по великом снегу. Ето о теби говоре разне приче.
-Какве, баћушка, приче? - пита угодник, као да не зна.
- Ето, кажу да ти твориш чудеса.
- Не, баћушка, убоги Серафим не може творити чудеса, њих може творити само један Господ Сведржитељ. А Њему је све могуће, Милостивом. Он је и цео свет прекрасно из ничега створио, баћушка. Он је и Илију хранио преко гаврана. Он је и нама, с тобом, баћушка, ето погледај, какву само благодат дао.
Архијереј је погледао у угао, куда му је показао угодник, а тамо је већи грм малине израстао, а на њему пуно зрелих плодова.
Запрепаштени владика није ништа могао да каже. Зима, а малина, и још из голог пода израсла! Као у причи!
А баћушка Серафим, узео чајни тањирић, и бере малине. Набрао и донео пред госта.
- Једи, баћушка, једи! Не стиди се. У Бога свега има много! И преко убогога Серафима, по његовој молитви и по Својој милости неизрецивој, Он све може. Ако будете имали вере колико је зрно горушичино, тада и гори можете рећи: “Баци се у море!” - и она ће се преместити. Само не треба сумњати, баћушка. Узми, узми !
Архијереј је све појео, а онда се изненада поклонио баћушки до ногу. А баћушка је успео да га предупреди и да каже:
- Не смеш ти да се клањаш пред убогим Серафимом, ти - архијереј Божији. На теби је велика благодат! Благослови мене, грешног, и помоли се!
Архијереј је послушао и устао. Благословио је баћушку и само рекао две - три речи:
- Опрости ми, старче Божији. Погрешио сам пред тобом! И моли се за мене, недостојног, и у овом животу, и у будућем.
- Слушам, баћушка, слушам. Само ти до моје смрти никоме ништа не спомињи, иначе ћеш боловати…
Гледа архијереј, а грм се и не види, а на тањирићу од малине још сока остало, значи да то није било привиђење. А и прсти су код њега били од малина.
Изашао је архијереј. Чека га његова свита. “И шта би то могло бити, - мисле, - да је он тако дуго говорио с баћушком Серафимом?” А он га, опет испод руке, све до саоница прати. Посадио га и опет се још једном у снег поклонио.
А архијереј, само што су одмакли каже својима:
- Велики угодник Божији. Истину су за њега говорили, да он може да твори чудеса.
Али ништа им о малини није рекао. Само је целим путем ћутао и крстио се, а онда би опет поновио:
- Велики, велики угодник!
А тек када се баћушка упокојио он је свима испричао за малине.
Из сећања о светом Серафиму Саровском.
Превод с руског: Наташа Убовић
О животу
