Осморо испод
У средишту овог задивљујућег филма из Дизни продукције, који ће
одушевити целу породицу, налази се група истраживача и њихов покушај да
са псима (осам Хаскија) побегну из пакла арктичке зиме. Међутим, спасавајући своје животе, за собом остављају псе да се сами изборе. Годину
дана касније, чланови тима се враћају да открију да ли је неки пас
преживео.
Ова неодољива прича, адаптација је истоименог класика
јапанске кинематографије из средине осамдесетих, који је заснован на
истинитој причи.
Филм можете скинути овде, док је превод на овом сајту.
Обути или изути?
Васпитачица у вртићу помаже обути чизме детету, које је питало за помоћ. Он је гурао, она вукла, али чизме никако на ноге.
Кад су обе чизме биле навучене на једвите јаде, васпитачица је била сва у зноју. Скоро се онесвестила, кад мали рече:
- Чизме су на погрешним ногама.
И стварно, било је тако. Није било лако ни скинути чизме, а камоли поново их навући. Но, на крају су биле чизме свака на правој нози.
Мали тада објави:
- То нису моје чизме...
Васпитачица се угризе за језик да не би завриштала.
- Зашто ми то ниси пре рекао?! - и уз напор му поново изује чизме.
Тада мали настави:
- Чизме су од мог брата. Мама их је дала мени.
Васпитачица није знала да ли да плаче или се смеје... Након новог навлачења, чизме су поново биле на ногама.
Васпитачица тада упита:
- А где су ти рукавице?
Дечак одговори:
- Па угурао сам их у чизме!
Усклађени јеловници
„Јер је премудрост овог света лудост пред Богом,
јер је писано: хвата премудре у њиховом лукавству.”
(1.Кор.3;19)
„Закон и сведочанство тражите. Ако ли ко не говори
тако, њему нема зоре.” (Иса.8;20)
Ухватио пастирски шаров вука где са јагњетом у зубима покушава да утекне. У помоћ му притрча и чобанин, те обојица навалише ударати по крадљивцу.
Приморан, да, због бола, испусти плен, вук зајаука:
- Немој, чобанине, ко Бога те молим!
На то ће овај, не престајући са батинањем:
- Дај ми један добар разлог и обећавам да ћу престати!
- Један!? Ама, пет ћу набројати и код шестог ћу предахнути: вучица и четворо нејачи…
Ту чобан мало смекша руку, али беседу продужи:
- Ако је тако - донекле праштам... Међутим, да ми обећаш да, као што ћу ја твоју децу поштедети, остављајући те у животу, тако ћеш и ти поштедети родитељског бола моје стадо. Дакле, пристајеш ли?
Вук, онако испребијан, одговори:
- Пристајем...
И, одшепавши му из видокруга, оде да у кругу породице вида ране.
Отада прођоше два дана кад, са трећим, ето ти вука! И право у чобаново стадо; овога се пута окоми на овцу.
- Вуче, шта ово треба да значи!? - повика пастир гневно.
- Ја по договору - церећи се, одговори вук.
- О чему ти то... несрећо шумска?!?
- О јеловнику, да о чему бих другом! Зар ниси рекао да не дирам јагњад, родитељског бола ради? И ја узех овцу...!
Пастиру се кожа најежи од његове дрскости, али рече:
- Јесте, вала! Право ти кажеш: овце нисмо спомињали, тек нејач. Али, не мари ништа... Ево и другог кувара, па да оверимо и други део менија, еда се зна једном на чему смо.
И погледавши у пса, чобан викну:
- Држ' га, Шаро!
Верна псина послуша и, убрзо, дојури с трофејом у зубима.
* * *
Сва лаж и сва снага (ђавоље) лажи се састоји у вештини да исте речи учини речима о нечем другом, каже писац дела „Евхаристија”, протопрезвитер А. Шмеман. (Тајинство јединства, гл. 5) Како не бисмо упали у једну такву мрежу изокренутих речи, потребно је да научимо да их распознајемо. Зашто је то важно, више је него очигледно: да бисмо сачували своју веру у чистоти! Јер, по истом писцу, разликовање речи и није друго до распознавање духова. И Апостол љубави то исто саветује: „Љубазни! Не верујте сваком духу, него кушајте духове јесу ли од Бога; јер многи лажни пророци изиђоше у свет.” (1.Јн. 4;1) Два су духа: Дух Свети, који оживотворује, и дух лажи, који прелашћује. Они, које називамо светима, знали су то, те су своје животе посветили овом учењу, а кроз изучавање Светог Писма. Пре свега, јер су поверовали Богу, да смо у светост позвани! Стога, по угледу на њих, као и они на Христа, почнимо и ми да се поучавамо у светости, “... да будете у љубави укорењени и утемељени; да бисте могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познати претежнију од разума љубав Христову, да се испуните сваком пунином Божјом.” (Еф. 3;17-19)
аутор: причалица
Из књиге "Све у причама бива"
Читам, а шта се догађа?
Одговара ми свет у коме живим, а за прошлост слабо марим. Пошто сам мешовитог порекла, сматрам се Планећанком по држављанству, месијанком по уверењима и Британком по начину живота. Поносим се тиме што живим у пловећем граду који се зове Нови Лондон: само је британска приврженост традицијама могла изнедрити тако смелу инжењерску замисао – да се над потонулом Енглеском створи пловећа Енглеска. Наши „Титаници“ су непотопљиви, није нам страшна чак ни нова Катастрофа, како се пева у једној песми, „ни морски талас ни Русија нису страшни, све док је са нама Месија“. Захвална сам мајци што се једном приликом, примамљена информацијом о изградњи Лондон-Центра и уобразивши да ће заједно са дворцима и Парламентом бити обновљена и позоришта, преселила овамо из Америке.
Сада о бакином новцу. Деда је баки оставио огромно наследство, једно од највећих иметака на свету. Када је по завршетку Трећег светског рата формирана Светска влада, бака јој је добровољно предала скоро сав свој новац за изградњу станова. Тада су по свим острвима и архипелазима бивше Европе милиони људи живели по шаторима и земуницама, па чак и просто под ведрим небом. У замену је добила први степен Почасне старости и Сертификат екстериторијалности за своје острво. Тај Сертификат јој је давао право да независно живи у својој баварској вили, не потчињавајући се законима Светске владе и не осећајући над собом контролу Надзора. Власт тада још није била сасвим предата Месији, али су га већ сви грађани планете изабрали за председника Светске владе, и уговор између баке и владе о томе да јој се додељује независност у замену за њене милионе потписао је Мес лично. Она није имала персонални кôд, њено име није било унето у Банку људских ресурса, а када је председник Светске владе коначно признат за Месију, није му положила Заклетву верности, и нико јој то није замерао. Али бака може тако живети само док не потроши свој последњи милион планета који је обазриво задржала за себе...
... Чак и међу девијантном децом сам испала дивљакуша, пошто никада нисам ишла у школу. Бака ме је сама учила по сопственом програму, а он се сасвим разликовао од општепланетног школског програма. Са баком сам проучавала географију Земље пре Катастрофе, али сам о савременом свету имала врло магловиту представу. Неверицу па чак и ужас васпитача изазвало је откриће да се молим ујутру, увече и пре јела. Сместа су ми забранили да то чиним гласно, али су ме тек касније, под хипнозом, одлучили од тога да се молим у мислима. Направила сам непристојан скандал када су ми скидали крстић са крштења: чинило ми се да ме лишавају последње наде у то да ћу се икада вратити уобичајеном животу са баком. У дугачак списак мојих одступања од норме унета је и „патолошка погоршана религиозност“. Због тога ми касније нису дозволили да посећујем чак ни Цркву Еволуције, којој су у то доба припадали ученици свих школа. И наравно, педагози и лекари су већ првих минута мог појављивања у школи запазили да немам персонални кôд. Моја мајка се смела и збунила: морала је објашњавати како се могло десити да девојчица од једанаест година још увек није удостојена Месијиног посвећења, што значи да није пуновредан човек! Мајка је покушала да објасни посебан положај моје баке и оправда се тиме да сам све досад била код луцкасте старице. Сместа су ме одвезли у најближу регистратуру и тамо ми, не обазирући се на моје вапаје и протесте, дали инекцију и под наркозом ми ипак ставили жиг на десну руку. Од тог тренутка су моји испади престали, и покорно сам подносила све шта су са мном васпитачи и лекари чинили. Из мог сећања су готово безболно уклонили све сувишно, неправилно, по чему сам се разликовала од нормалне деце. Нажалост, заједно са стварно шкодљивим и сувишним блоковима сећања одстрањене су све успомене на мој живот са баком и дедом. У сећању сам сачувала само бакино лице, а деде се уопште нисам сећала и чак га нисам ни препознала на фотографији коју сам знатно касније видела у бакиној кући.
... По завршетку школе сам пошла у колеџ, изабравши тешку али поштовану професију декоратера Реалности. Као што је познато, многи људи, одабравши за своје постојање Реалност, често појма немају о томе како та Реалност мора изгледати. Ми, декоратери, стварамо декорације на чијем фону наши клијенти могу живети своју Реалност по сопственој жељи. Понекад је мој посао интересантан, ако изненада стигне поруџбина за нешто неуобичајено, али сам чешће у прилици да радим за масовног потрошача. То су раскошни станови, виле, хотели који служе као позадина за љубавне романе. За љубитеље напетих сижеа – градићи америчког дивљег запада, џунгле, ненастањена острва или настањене планете. За високе реалисте који траже, на пример, максимално тачну репродукцију римског Форума или московског Кремља, раде експерти прве категорије. Тамо влада уска специјализација по епохама и земљама, ти реалисти имају приступ историјским архивима, читају књиге и гледају филмове. Скоро сви они су службеници прве или друге категорије и месечна зарада им достиже и сто планета. Али ја као запослени четврте категорије добијам четвртину те суме. Међутим, у тако скромном положају постоји једна за мене важна предност: за разлику од високих реалиста, не морам сваког дана ићи на посао у једно од одељења министарства Реалности да тамо радим под строгом контролом; мој скромни допринос свету Реалности дајем код куће, не одвајајући се од свог персонца. Контрола нада мном се састоји само у томе што два сата дневно седам дана у недељи морам провести на стварању декорација за туђе Реалности, и затим све обављено проследити у Банку-Реал...
...Ми нисмо мешали Реалност са свакодневним животом, нисмо се сретали нити интересовали за животе осталих изван Реалности – по правилима то није било забрањено, али није било уобичајено... Никада нисмо причали о савременој политици, а када би неко изненада задуго нестајао из игре, нисмо могли да се распитамо о несталом. Нисмо знали ко од нас у којој земљи и у ком граду живи и како се зове... Увек смо причали само на планетном, то јест свима доступном језику...
(кликни на слику и прочитај и други део)
...А нереални свет је увек био влажан и непријатан... Од дуга времена сам почела да шећкам под настрешницом, разгледајући плакате залепљене на стубове, с натписом „Траже се непријатељи Месије. Запамтите њихова лица и сместа саопштите Надзору, ако успете да их откријете. Награда је Месијина захвалност и годину дана бесплатног коришћења Реалности или еквивалент у планетама“. Испод натписа су били низови холографија или фотографија непријатеља друштва. Већина лица је имала очито дегенеративан карактер, скоро сви су, како мушкарци тако и жене, имали дугу косу, што их је чинило сличним реалним персонама, а то је изван Реалности увек непријатно. Месу хвала, живог аса никада нисам срела...
Из књиге Јулије Вознесенске, "Касандрин пут - авантура са макаронама"
***
Постоји земља која не признаје власт Меса, и против које ће Мес ускоро покренути рат. У њој влада монарх, и она исповеда хришћанство које у Месовом царству (оно аутентично) скоро да више не постоји. Од остатка света ограђена је тзв. Зидом отуђивања, и у њој живе сви који су после Катастрофе успели да се тамо склоне, не признавајући Месу право да их жигоше. Погађате: реч је о земљи из које Јулија Вознесенска потиче, и која је до пре двадесет година била утамничена под именом Совјетског Савеза, и у којој је, као хришћанин и борац за слободу савести, Јулија Вознесенска била хапшена и прогањана, да би је протерали на Запад због „антисовјетске агитације и пропаганде”.
Софија је после Илијине смрти успела да малу Касандру отме од своје мајке, и пошто ју је запоставила због својих љубавника, као неадаптирану, дала ју је на преваспитавање држави, која јој је избрисала памћење и учинила Планећанинком верном Месу.
Али, Касандри, која своје време проводи у VR стварности Легенде о краљу Артуру, дозвољено је да одржава везу са баком. Јелисавета Сакос је и даље богата и слободна, једна од ретких на Планети. Унука долази код баке на одмор. Пошто је старица повређена, а мора да прибави велику количину макарона, унука узима бакин џип и, кроз остатке Алпа, креће ка остацима Италије, у град Бергамо, да преузме макароне од племића, макаронџије, старца који, уместо cyber space-а, више воли да чита старе књиге. (Нових нема! Све је у cyber space-у.)
И авантура почиње. Стара, добра авантура, оно толкиновско Тамо и опет натраг, оно због чега смо волели и волимо те мале чудне кукице и квачице, које се зову слова. Јулија Вознесенска их вешто плете у заплет и вешто нас уплиће у тканицу свог штива (јер, textus буквално значи тканица). Списатељка отмено одаје почаст својим духовним узорима и најузвишенијој речи Светог Теофана Затворника, али и хришћанској књижевности „летописца Нарније”, Клајва Стејплза Луиса. То је почаст и хришћанској Европи (поред званичног римокатолицизма, који је признао Меса, постоји и катакомбни римокатолицизам, а све вредно из европске спиритуалне баштине налази своје место у свету Касандре која се буди). Но, не заборавимо авантуру!
А како да не буде Авантуре кад је Касандрина бака православна Рускиња?
Како да је не буде кад су макароне потребне скривеном православном манастиру?
Како да је не буде кад Касандра постепено постаје свесна свега: од вере своје баке, преко сопствене женствености, до правог значења кода на десној руци?
Како да је не буде кад треба проћи кроз концлогор у коме еколози и њихови клонирани биороботи „преваспитавају” „асове”?
Аутор: Књигољубац
(одломак)
***
Quo vadis, свете?
"Јер ће изићи лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране." (Мт.24,24)
Аљоша Поповић и Тугарин-Змај
У древном граду Ростову родио се поповски син коме дадоше име Аљоша. Иако веома јак, не беше баш нарочито бистар. Кад Аљоша одрасте у јунака, Ростов почеше да опседају хорде Тугарин-Змаја. Тако једном однесоше све злато из Ростова, а Аљоша због лошег плана испаде главни кривац. Другог пута није било, па Аљоша даде заклетву да се кући неће враћати све док не поврати отето злато. Заједно са Аљошом креће и деда Тихон, а уз пут им се прикључују девојка Љубава и њена баба, као и цигански коњ Јулиј који има моћ говора.
Овај видео скините са јутјуба и додајте му превод са овог линка. Видео и превод потребно је преименовати у исти назив како бисте цртани могли гледати на рачунару. Што више вас гледа, уживање ће бити веће.
У малој суровој земљи
Страдање руског хероја и Светитеља Евгенија Родионова
Роберт Рождественский
На Земле безжалостно маленькой
На Земле безжалостно маленькой
жил да был человек маленький.
У него была служба маленькая.
И маленький очень портфель.
Получал он зарплату маленькую...
И однажды - прекрасным утром
постучалась к нему в окошко
небольшая, казалось, война...
Автомат ему выдали маленький.
Сапоги ему выдали маленькие.
Каску выдали маленькую
и маленькую - по размерам – шинель...
... А когда он упал — некрасиво, неправильно,
в атакующем крике вывернув рот,
то на всей земле не хватило мрамора,
чтобы вырубить парня в полный рост!
У малој суровој земљи
живео је мали човек.
У малој служби
са малим звањем.
Примао је малу плату...
И једног дивног јутра
лупнуо му је у прозор
мали, чини се, рат...
Аутомат су му дали мали.
Чизме су му дали мале.
Шлем су му дали мали
И мали - по мери – шињел...
А када је он пао - ( ружно, неправилно),
јуришајући криком отворених уста,
на целом свету не би било мрамора
да се исклеше младић у правој величини!
Свети Евгеније Родионов - Сто корака ка небу
Мера за болест
„... благо ономе који је будан и који чува хаљине своје,
да го не ходи и да се не види срамота његова.” (Отк.16,15)
У оделу, које је безуспешно покушавало да прикрије сву дубину његовог сиромаштва, на месту где су главне улице образовале угао, стајао је човек кога су, у пролазу, сви људи обилазили у пуном луку. Међутим, њима није сметало то што су му ногавице и рукави висили, нити што су се, вукући се за њим, накупили свега и свачега. Не! Пролазницима је, заправо, сметао један други задах: онај који је излазио из човекових уста.
- Ех, да је мени Бог дао твоје одело - лармао је он, упирући прстом у власника пекаре - ја бих сву сиротињу бесплатним хлебом хранио!
Затим би се окренуо и прстом потражио нову жртву.
- Ех, да сам ја био миљеник среће, па да је мени дала твоје ципеле, ја бих обишао све оне охладнеле домове и загрејао их којом парицом – оптуживао је директорицу банке.
А након ње насрнуо је на инжењера грађевинства.
- Ех, да сам ја рођен са твојом капом, досад бих свим бескућницима направио куће…
Но ништа мање погођени нису остали ни берберин, ни судија, ни доктор; нико. И тако је то бивало сваког радног дана, баш у оно време када би људи, завршивши са послом, кретали својим кућама.
А догоди се дан, када наведе пут и градског погребника управо поред овог галамџије. Овај, видевши га где се онако послован примиче, хтеде и за њега да изрекне коју, али га у томе спречише погребникови поступци. Јер, како стаде пред лармаџију, он одмах извади из своје ташне метар и поче овог да премерава.
- Шта то радиш? – чудећи се, упита галамџија.
- Мерим... као што видиш - одговарао је погребник, не престајући са радом.
- Видим и ја да мериш... Али мене интересује: зашто?! Да ти ниси кројач?
- Нисам. Гробар сам.
Чувши ово, човек сав претрну.
- Гробар!!! Далеко ти, брале, лепа кућа... Беж', бре, од мене! Шта има мени један гробар да узима меру…? Нисам ја мртав!
- Па, сад... како се узме; јер не изгледаш ни превише жив – мирно примети погребник, ваљајући под прстима тек узету меру. - Истини за вољу, по ономе што читам, а што ми моје искуство казује, нема тебе, брајко, ни у живима, ни у мртвима.
- Ма немој! А како то може да буде: да се видим, а да ме нема?! Дедер, ти, боље погледај те мере и види где ме па има... – протестовао је галамџија.
- У болеснима, ето где! Само ташти немају меру; за таштину се плаћа цена. Раке њоме тргују, а гробови о њој сведоче.
Рекавши ово, погребник врати метар у ташну и скинувши шешир у знак поздрава, продужи својим путем. Лармаџија је остао да забезекнуто зури, али - не превише дуго. Свега неколико тренутака после сусрета са гробаром, његов се пут, као и идентитет, изгубио у првој берберници.
* * *
Заиста, таштина се једнако добро сналази и у просјачким ритама, баш као и у царском руху. Вазда окренута туђим поступцима, она чини да човек, уместо свог, живи живот саткан од зависти и злобе. И тако човек остаје ни на небу ни на земљи. А ево шта нам Господ поручује у Откровењу: „Знам твоја дела да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих. Јер говориш: богат сам, и обогатио сам се, и ништа не потребујем; а не знаш да си ти несрећан, и невољан, и сиромах, и го.” (Отк.3;15-17) И даље: „Саветујем те да купиш у Мене злата жеженога у огњу, да се обогатиш; и беле хаљине, да се обучеш, и да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти очињом помажи очи своје да видиш.” (Отк.3,18)
аутор: причалица
Из књиге "Све у причама бива"
Нова сликовница - ускоро!
Сузе јаче од смрти
(Успомене проповедника и мисионара у Сибиру с почетка 19. столећа)
С тим сам се човеком срео у следећим околностима. У једној од тамница Њерчинске робијашнице избила је побуна међу затвореницима. Затвореници су се поделили међу собом на два табора и врло се свирепо сукобили. Био сам одређен да брзо одем у робијашницу, управо у ту тамницу. Тако сам и урадио. Затвор је био опкољен војницима. Затвореници, подељени на две стране, стајали су у дворишту затвора. Када сам ушао у двориште и обратио се затвореницима, део њих, окруживши ме, са пажњом поче да слуша моју проповед. Кад видех да су дошли у стање ганутости - позвах и другу групу затвореника, која је била непријатељски расположена према првој, да и она послуша реч Божију, те да међу собом прекрате свако непријатељство и да се помире. На то ми вођа друге групе, Сахалинац, узврати грозном руском псовком и припрети песницом. А ја тада сиђох са места с ког сам проповедао и пођох право к њему, и са свим својим свештеничким одјејанием припадох к његовим ногама и тако клечећи пред њим рекох му:
- Сине мој, мили! На коленима клечим пред тобом и молим те, послушај ме, испуни моју сузну молбу, измени свој живот, постани други човек! О, када би овога часа овога трена, видела тебе твоја мила мајка, да клечим пред тобом на коленима, и она би пала на колена; а ако је већ умрла, она би се од страшне жалости за твојом душом неколико пута преврнула у гробу!
Тако умоливши затвореника, ја постигох свој циљ и он ме подиже са колена те нас двојица, праћени многима који су стајали крај њега, кренусмо ка месту са когa сам им свима и почео да проповедам. После проповеди тај исти затвореник сам ми даде чврсту затвореничку реч да више неће бити вођа ни у каквој побуни.
После свега, исте вечери пошто одржасмо опело за неколико затвореника, започесмо свеноћно богослужење. За време службе још двапут проповедах. По свршетку богослужења затвореници су пожелели да се исповеде и да се на сутрашњи дан причесте Св. Тајнама. И онај затвореник пожеле исто. Идућег дана у девет чaсoвa ујутру уђох у цркву, кад, гле, баш сретох Сахалинца. Он, угледавши ме, приђе ми и прошапута:
- Баћушка, ја не могу да се исповедим и да се причестим, стидим се од затвореника.
- Брате мој, мили, послушај ме данас као што си ме послушао јуче. Зашто мењаш Христа за лажни страх? Послушај ме, радости моја, исповеди се и причести се.
Он обори очи и некако нехотично одговори:
- Испунићу вашу молбу, ја се тридесет и седам година нисам исповедио. Још од гимназијских дана када сам се последњи пут и причестио.
Истог сам га часа повео у олтар и тамо га исповедио. Исповест је била потресна! Треба још рећи да је тај затвореник добио више образовање, да је први пут допао затвора потпуно без кривице, где је провео три месеца и одакле је изашао тако озлобљен да за њега више није постојало ништа свето. Раније је био послан на Сахалин због убиства. После неког времена је побегао оданде. Седам или осам пута је бежао из затвора. Сви су ти бегови били људском крвљу заливени. Није штедео ни старе ни младе. У многим је затворима био „Иван Грозни", тј. затворски цар. Њему су се беспоговорно покоравали сви затвореници у затворима где се налазио. На Сахалину је својом сопственом руком задавио многе затворенике као муве. Сви су га се бојали и поштовали су га као свога неограниченога владара. У једном сахалинском затвору, он је лично изрекао смртну пресуду шесторици затвореника који су у тачно одређени час извршили самоубиство. Када сам, после њега, исповедио општом исповешћу још неколико заточеника, и (који се синоћ нису јавили на исповест a кoje сам познавао одраније из многобројних исповести) почео сам да служим Свету Литургију. После читања Светог Јеванђеља држао сам проповед о свепраштајућој љубави Христовој према грешницима који се кају, пocлe причасна, кад изађox са Чашом Господњом, на дверима одржах десетоминутну проповед. Почех да причешћујем затворенике, на ред дође и онај Сахалинац. Он отвори уста. Кад сам му у њих ставио кашичицу са Светим Даровима он се наједном зањиха, очи му се испунише сузама, и истога часа потресе се свим својим бићем. Само што се удаљи од Чаше Христове и погледа на икону Спаситеља, он подиже у ваздух своје џиновске руке и громко, да сви чују, повика:
- Xристe! Христе! Зар си ми опростио? О, Боже! Зар си мени, таквом страшном убици и разбојнику oпростиo? Па ја сам као грчки сунђер сав натопљен људском крвљу; ја сам стотине невиних душа погубио. Колико сам пута пустошио цркве! О, Господе! И Ти си ми опростио?! О, милосрдни Господе! Ја сам силовао своју мајку, сестру, децу, ја сам се предавао скотолоштву! О, ко се са мном може поредити по гресима – и Ти, и Ти си, Господе, мени опростио ?! Чујеш ли, Господе, па ја сам читав свој живот хулио на Тебе, проклињао Те, и Ти си, Христе, мени све, баш све опростио? О, колика је Твоја љубав према мени, Господе? Ја је не могу поднети, нећу је моћи поднети, ја нећу данашњи дан преживети, умрећу, она ће ме погубити!
При оваквој небивалој сцени ја нисам могао даље да причешћујем, ушао сам у олтар и тамо, наслонивши главу на Свету Трпезу, горко заплаках. Заточеници почеше тако да ридају и јецају, да ми се учинило да се читав храм потресао плачем који се претворио у неподношљиви хук што је раздирао свако срце. Тамо су стајали и неки часни богомољци, и од њих је неколико пало у занос.
Служба се завршила, и ја чух у дворишту затвора некакво чудно комешање. Када приђох прозору, имао сам шта да видим. Онај исти Сахалинац је на коленима пузио пред другим заточеницима и молио их за опроштај. Око њега се окупило мноштво затвореника тако да је читаво двориште изгледало као нека густа жива маса људи који су се, као ласте око гнезда, тискали око клечећега. Неки су га љубили, други, и сами заражени његовим покајањем, кајали се за своје грехе и проклињали свој преступнички живот, а неки су, пак подизали своје очи ка небесима и молили Бога да им опрости грехе.
Док бејах на ручку код начелника робијашнице овај се затвореник јави начелнику и замоли за дозволу да неко време проведе сам у самици. Овај ми је затвореник писао многа писма, a у последњем је написао да ће, чим оконча робију, отићи у Валаамску обитељ.
Архимандрит Спиридон
(са руског P.Л. и М. А.)
Неискреност
сликар Шупляк Олег
Један познати сликар пожелео је да својим кистом извргне руглу неискреност. Нацртао је индијског монаха и, кад се цртеж посматра из далека, добија се утисак да се овај моли, али што му се више прилази, уочава се да, у ствари, пије пиво.
Колико ли је само људи који се из далека чине побожни, са изграђеним ставовима и идеалима! Из далека посматрано, наравно. Међутим, кад им се приближиш и погледаш из близине, тада увиђаш какви су уистину. Завеса обмане пада и открива се стварни човек.
Неистину је осудио наш Господ, разобличивши је, те се стога од хришћана очекује да стоје усправно, да се не претварају и, пре свега, не крију, будући да њих не треба да занимају људи, већ Бог.
превод са грчког А. М.
Још једне очи
У народу се прочуло да Свети Сава даје деци још једне очи, поред оних које дете има. То дочула мајка која је имала синчића јединца. Упути се она Светом Сави. Дође к њему и рече:
- Чула сам да дајеш деци још једне очи. Довела сам ти свог сина да и њему тако учиниш.
- Добро – рече Свети Сава. – Иди с дететом на оно брдо и реци ми шта си видела.
Мати оде на брдо. Гледала амо, гледала тамо и није ништа видела. Врати се и рече Светом Сави да није ништа видела. Он јој рече да дође за три године.
Кад су прошле три године, дође она мајка опет. Свети Сава је посла на удаљеније брдо, да добро погледа, и каже му шта је видела.
Гледала мати гледала, и није ништа видела. Кад се вратила, Свети Сава јој рече да опет дође за три године.
Кад је дошла после три године, Свети Сава их поведе на треће, још даље брдо и упита мајку шта види.
Њен син, који је сад већ имао седам година, повика показујући руком у даљину:
- Мати, гледај, ено, нешто се сјаји!
Онда рече Свети Сава:
- Е, дете, добро си видео!
И рече мајци да онамо одведе дете и остави га тамо четири године, па ће добити још једне очи.
Мати одведе дете. А кад тамо, то је била школа.
Кад су прошле четири године, оде мати да види своје дете.
Дете је имало само једне очи.
Мати га одведе Светом Сави и потужи се:
- Рекао си да ће дете добити још једне очи, а оно као и пре.
Свети Сава узме једну књигу, отвори је и покаже матери:
- Шта видиш ту?
Мати погледа и рече да види само неке цртице и шаре.
Затим Свети Сава показа то исто детету.
- Шта ти, синко, видиш?
Дете се загледа и поче читати из књиге.
- Ето видиш – рече Свети Сава – да твоје дете има још једне очи. Оно види то што ти не можеш видети, јер не знаш читати.
Свима који се уче
и онима који их уче -
срећна Слава Свети Сава!
Нека нам је свима Богом благословен Савиндан!
Опроштајна симфонија
Хајдн је највећи део свог живота провео радећи у служби кнеза
Естерхазија – скоро 30 година. Заједно са својим музичарима, пратио је
кнеза на свим његовим путовањима.
Преко лета, кнез је углавном
проводио време у свом дворцу у Естерхазију (Мађарска). Једном приликом
десило се да се боравак у Естерхазију одужио више него што је било
планирано. Музичари су били незадовољни, јер су тако дуго били одвојени
од својих породица у Ајзенштату (Аустрија). Хајдн је тада смислио лукав
план. Написао је Симфонију са врло необичним последњим ставом (Симфонија
бр.45, у фис-молу, познатија као „Опроштајна симфонија“). Наиме, негде
на средини последњег става, музичари су, један по један, устајали са
својих места, гасили свећу (која им је осветљавала ноте) и одлазили.
Тако су, на крају, остали да свирају једино Хајдн и концертмајстор (две
виолине). На овај начин, Хајдн је кнезу суптилно дао до знања да би
можда могао да пусти музичаре да се врате својим породицама. Кнез је то
схватио и већ следећег дана сви су се вратили назад у Ајзенштат.
Краљ и дворска луда
Догодило се једном давно. Краљ је својој дворској луди дао на поклон штап, рекавши при том да га мора задржати код себе све док не нађе сличну луду којој ће га предати. Дворска луда је неколико година стрпљиво носила штап са собом као препознатљив знак лудости. А онда владар, услед болести, леже у постељу. Разговарајући са лудом, краљ рече како ће се они ускоро растати.
- А куда ћете? – упита луда.
- На други свет.
- Вратићете се кроз месец дана?
- Нема шансе.
- Онда за годину?
- Не.
- Кад онда...?
- Никада.
- А какве сте припреме извршили за живот у том другом свету?
- Никакве.
- Како?!? – узвикну луда. - Никакве!? Онда понесите овај штап. Ићи на други свет за стално а без икаквих претходних припрема – такву лудост још нисам чуо у свом животу.
Било би добро кад би лудост била ретка. Нажалост, много је људи који не врше никакве припреме за трајно пресељење у вечност.