Избор је ваш
Пуно ведро
Један човек купи себи нову кућу, бољу и лепшу од претходне. Уз њу је ишао и воћњак – уређен и богат плодовима. А поред њега, живео је много завидан комшија, који је на све начине покушавао да озлоби човеково расположење: бацао му је смеће пред врата или чињаше какву другу гадост. Пробудивши се једног јутра изузетно доброг расположења, човек изађе на веранду, а кад тамо стоји ведро с помијама.
Човек узе ведро, просу помије, ориба га да се сија и, набравши у њега најлепше, најсочније, најукусније јабуке, оде до комшије.
Комшија, чувши куцање на вратима, злурадо помисли:
- Најзад ми је пошло за руком!
И отвори врата с надом да ће избити свађа, али му човек пружи ведро са јабукама, говорећи:
- Ко је чиме богат, он то и дели!
Мукотрпан посао
Једном, преподобног Исихију упита игуман манастира какво му је здравље. Исихије одговори да се осећа изморено.
- Радим један болан и напоран посао. Дан и ноћ се борим да обуздам два сокола, да образујем два зеца, укротим два орла, бдим над једним змајем, борим се са лавом и бринем о једном болесном човеку. То је моја борба.
Чудне ствари је говорио преподобни Исихије. Али шта све то значи, приупита радознали игуман.
- Два сокола су моје очи; оне не треба да виде ништа што ће им нанети штету. Два зеца су моје ноге, које морам научити да ходају путем Божјим. Два орла су две моје руке, које никада не треба да чине насиље и неправду. Змај је мој језик, који морам обуздавати док говорим, али и поучити да ћути - кад је потребно. Лав је моје срце, које се свако мало противи и неће да се приклони Оном Ко га је начинио. Болесник је моје ЈА, које не може да стоји на својим ногама.
Напорна је борба преподобног Исихије, али је нама допадљива. Битка јесте силна, али је победа светла. Мукотрпно је дело посвећења удова нашег тела, али је и божанско.
Са грчког превела А.М.
Књига мајстора
Позната холивудска компанија "Волт Дизни" први пут снима у Русији филм по мотивима руских бајки у којем учествују само руски глумци. "Књига мајстора" је филм са мотивима класичне руске бајке, која дочарава митске ликове: баба јагу, вилу и незаобилазног "чувара Дизни традиције" - принца. Филм је режирао Вадим Соколовски, чија је, како је изјавио, била давна жеља да сними добру бајку испричану савременим језиком...
О томе где и како скинути филм и превод погледајте овде.
Разбијено стакло
Разбитое окно - Екатерина Пастернак
Један наставник упита тројицу својих ученика:
- Због чега пуца прозорско стакло, када се на њега баци камен?
- Због тога што је камен тежак – одговори први.
- Зато што је стакло крхко – рече други.
- Због сигурне руке, јаког и прецизног ударца – изјави трећи.
- Нико од вас није дао тачан одговор, драги моји. Стакло пуца јер је прозор - затворен!
Научите да идете Путем отвореног срца, и ниједна непријатељска стрелица га неће разбити пролазећи кроз танану тканину душе.
"Учење"
После извесног времена видиш суптилну разлику између дати руку и заробити душу.
Неко схвати да љубав не значи спавати са неким и да дружење не значи сигурност,
да пупољци нису одговор и поклон није обавеза и почињеш прихватати грешке
уздигнуте главе и широм отворених очију.
И научиш планирати данас јер сутра је несигурно,
а будућност се може распасти на пола пута
и после извесног времена схватиш да, ако претераш, Сунце пече до бола.
Тако неко засади цвет у своме врту и украси властиту душу уместо да чека да му
цвет буде поклоњен
И схватиш шта заиста можеш поднети, колико си заиста јак, колико вредиш...
и тако учиш, учиш… и сваким даном учиш…
С временом увиђаш ко је у стању волети те са свим твојим манама, без жеље
да те мења, и ко ти може пружити сву срећу коју желиш.
С временом научиш да реч изговорена на растанку може повредити за цео живот…
С временом научиш да се свако може извинити, али опростити могу само велике душе.
С временом схватиш да је време проживљено са неким непоновљиво.
Научиш да онај који не поштује и понижава друге, прије или касније, буде и
сам вишеструко понижен.
С временом научиш градити свој пут данас, јер сутра ко зна шта ће бити…
С временом научиш да нема ни будућности ни прошлости; постоји само
садашњост која се догађа баш у овом тренутку…
С временом ћеш видети да, без обзира на то што си срећан са особом која је поред тебе, очајнички желиш оне који су до јуче били са тобом, а отишли су.
С временом ћеш научити опростити, молити за опроштај, рећи да волиш,
рећи да желиш, рећи да ти је потребно и рећи да желиш бити пријатељ,
јер пред крај живота је за то касно и нема више смисла.
Нажалост, само с временом…
Хорхе Луис Борхес
Благо са тавана
Изгубљеним лепотама:
детињству и мајци Ангелини
Испод црвоточне греде под пауковом мрежом у похабаном картонском коферу на тавану становале су старе књиге.
- Ах, ах, остариле смо! - вајкале су се. - Нико нас већ годинама не узима у руке, а стан нам је тако запуштен и прашњав да једва дишемо.
- Благо ли се нашим сусеткама што станују испод нас, у топлој и светлој соби! Младе су, одевене по последњем књижарском модном журналу у кожне, платнене и лаковане корице, а пелерине су им омоти шарени као цветне баште. По цео дан уживају у сјају полица на којима се огледа чак и сунце када ускочи кроз прозор.
А за то време у блиставој полици туговале су нове књиге:
- Ето, већ две године како станујемо на овим удобним полицама, а ни газда ни газдарица, ни њихов дечак ни девојчица никако да нас узму у руке.
- Седети овако данима, а не доживети радост да будемо читане, то је грозно.
- Чак нам ни странице нису исекли.
- Чудан некакав свет!
- А гости су им још чуднији, драге моје, — зацвркута књижица у златном повезу. - Када дођу у посету, на нас уопште не обраћају пажњу. Обично се диве регалу и кажу: "Тако скупоцен регал још нигде нисмо видели".
Док су се незадовољне књиге једна другој жалиле, дечак и девојчица пуштали су са прозора папирне ласте и тако се забављали. Ласте су лебделе, изводиле лупинге и напослетку се меко спуштале. Али, једна не стиже до асфалта. Накриви се и у бришућем лету закачи за рекламни пано пред кућом. Ту и остаде. А на паноу је писало:
Дан писане речи. Поклоните књиге Народној библиотеци. Биће вам захвална. Завирите у подруме, на таване, можда се тамо крије велико благо.
- Јао, па и ми имамо књига на тавану! - сети се дечак.
- Да их поклонимо, ионако су старе? - рече девојчица.
Мало их обрисаше од прашине и тако учинише. Али, ни девојчица ни дечак не помислише да ће због тога постати славни.
Као прве дародавце лично их поздрави управник Библиотеке и предаде им захвалнице. Сутрадан су о свему томе писале новине, а што је било најважније за девојчицу и дечака чак их је и учитељица похвалила пред целим разредом.
Тако заборављене старе књиге са тавана постадоше веома поносне када сазнадоше да ће убудуће бити запослене у Библиотеци. Корице су им сијале од радости. Али, праву радост доживеће тек после извесног времена. Пошто их библиотекари умише, дотераше, уписаше у централни каталог и на једној од вишеспратних полица доделише стан, дозволише им и да се друже са људима. То је тек био живот. Почеше да посећују градове, варошице и села, вишеспратнице, солитере и чобанске колибе; да путују таљигама, лађама, на самарима брдских коњића, аутомобилима, железницом, тролејбусима, а неке чак и авионима. И свуда су их пажљиво узимали у руке, превртали им листове и говорили:
- Добре старе књиге. Мудрост је у њима вечита.
- Благо ли се старим књигама! - позавидеше им тада неисечене и непрочитане књиге са луксузног регала.
И би им жао што за време празника писане речи и оне нису становале у старом картонском коферу иза паукове мреже, испод црвоточне греде на прашњавом тавану.
Драгиша Пењин (1925 – 2000)
Кад је деда лумповао (оригинална верзија), за коју је текст написао писац, песник и романсијер Драгиша Пењин.
Пуцањ у Христа
Дворска капела Светог Андреја Првозваног
Из историје затварања храмова у Русији (ХХ век)
Једном, за време бољшевичке власти, у селу затворише цркву. Мрачна и тиха гомила људи гледала је разарање светиње. Из ње избацише иконе.
Један од комесара викну сељацима:
- Нема Бога! Бог не постоји! Ево, погледајте!
И стаде пуцати из пушке у иконе.
- Видите!? Видите!? Па, где је ваш Бог? Зашто ме не казни?
- Већ си кажњен – зачу се глас из гомиле.
- Како сам кажњен? Када?
- Сишао си с ума...
Траг од куршума на фресци Христа Сведржитеља
Приликом дочека Нове 1945. године, Марко Месић, командант Југословенског батаљона који је дошао из ССР на предлог Коминтерне примљен је у КПЈ. Приликом шенлучења у знак оданости партији, Месић - из састава 369. усташке пуковније под Стаљинградом - ушао је у цркву Свети Андреј поред Краљевог Двора на Дедињу и пуцао Исусу Христу у чело. Ова рана на челу фреске Исуса Христа може се видети и данас 60 година после, на куполи цркве.
Марко Месић (братанац Стјепана Месића) је био заробљен са још 360 усташа подно Стаљинграда, НКВД их је "преваспитао" и све их укључио у новоформирани југословенски батаљон који се касније нашао у Београду. Занимљиво је да је приликом доделе Титовог одликовања Месићу том пријему присуствовао и Едвард Кардељ који је политичком комесару батаљона Ђури Лончаревићу рекао да се "у Београду накупило много усташа и ми то морамо рашчистити".
Иначе, поред одликовања Јосипа Броза, Месић је раније добио и одликовања од Хитлера, Мусолинија, Анте Павелића и НКВД-а.
у.п.: Слике су са нета.
Тајни врт
Мери, млада енглеска девојчица која је одрасла у Индији, остаје сироче након што јој родитељи страдају у земљотресу. Немајући где, она се враћа у Енглеску, код свог ујака, на велико викторијанско имање. Међутим, како ујак још увек жали за својом рано преминулом супругом, девојчица се и овде осећа запостављеном, те почиње с истраживањем имања. На своје одушевљење, проналази предиван врт, који је годинама био закључан и напуштен. Када, уз помоћ слугу, уђе у њега, открива да врт има чудновате моћи, и она почиње да верује како ће се у њему моћи излечити и њен болесни рођак...
Филм, у којем ће, без сумње, уживати и младо и старо, можете скинути овде, а превод на овом сајту.
Љубав до гроба
Живео једном човек, који је силно желео да доживи љубав – ону искрену. Он је веровао да је права љубав она која траје до гроба. И молио се Богу за такву љубав.
Једнога дана, срео је жену и заљубио се у њу, као и она у њега. И поче он Бога испитивати да ли је то његова невеста и хоће ли са њом спознати праву љубав.
И Бог му одговори:
- Да, то је твоја жена и љубав ће ваша до гроба трајати и ви ћете умрети у истом дану.
Човек је био веома срећан и заблагодари Богу.
Њих двоје се венчаше и децу изродише. А након седам година умреше. Обоје у исти дан.
Човек, дошавши на небо и сревши се са Богом, упита:
- Зашто си нас тако рано узео са земље?
Бог одговори:
- Ја сам само испуњавао твоју жељу. Но, твоје срце је могло да воли само толико, не више.
СветоТрифунска бајка!!!
Драги моји бајкољупци,
Ево, на радост свих нас, баш данас, када прослављамо Светог Трифуна, из штампе је изашла нова сликовница, већ најављена, „Бајка о Сејачу“. Радост је утолико већа, јер је она настала из једног разговора са мени веома драгим бићем, коме сам је и посветила, а који, о чуда, баш слави овог Светог угодника Божијег. Заиста, нисам очекивала, али јесам прижељкивала да се ово чудо деси, и даде Господ, слава Му и милост! Том миленом ми момку и његовој породици од срца честитам Крсну славу, са жељом да их молитве Светог Трифуна увек чувају и прате и у Царство Небесно узведу. Амин.
А сада неколико речи и о самој сликовници. На њој је, као и на прошлој („Језерска принцеза“), радио исти тим у саставу: Виолета Милићевић, Ненад Живковић, Александар Божић, Зоран Живојиновић. И не само да су радили, већ су се у њу и уградили и тиме омогућили да жељено постане и оствариво; баш као и људи, који су својим добровољним прилозима и сами саучествовали у подухвату: да сликовница не буде продавана, већ да сав тираж буде подељен, деци најпре, као и библиотекама. Свима њима велико хвала у име моје и свих оних који ће имати прилику да у својим рукама држе сликовницу.
Желећи да направимо нешто препознатљиво и Српству примерено, а по узору на Русе и њихову традиционалност - заступљену како у екранизацији, тако и у илустровању бајки, то смо се мој илустратор и ја договорили да од ове сликовнице почнемо да обраћамо пажњу на детаље. Тако је, као узор, за одећу Сејача на корицама послужила одора Орловића Павла са слике Уроша Предића „Косовка девојка“. Ово је тек почетак, са надом да ће он условити још квалитетнију сарадњу.
Велико хвала и свима вама који свраћате на овај блог и својим коментарима и сами доприносите овом пројекту, али и онима који тек читају, не оглашавајући се. Наравно, захвалност иде и критичарима, јер се и њихов глас рачуна.
Уколико неко жели да наручи за себе „Бајку о Сејачу“, може да се јави на следећи мејл:
jezerska.princeza@yahoo.com
Она је, као што рекох, на поклон, једино се плаћа поштарина, о чему бисмо се договорили накнадно. Такође, на исту адресу је могуће поручити и „Језерску принцезу“ (остало је још неколико комада, а цена је иста – 100 динара), као и збирку „Причом да ти кажем“ (150 динара).
После Васкрса сликовнице неће бити!
Воли вас и поздравља ваша причалица.
Осморо испод
У средишту овог задивљујућег филма из Дизни продукције, који ће
одушевити целу породицу, налази се група истраживача и њихов покушај да
са псима (осам Хаскија) побегну из пакла арктичке зиме. Међутим, спасавајући своје животе, за собом остављају псе да се сами изборе. Годину
дана касније, чланови тима се враћају да открију да ли је неки пас
преживео.
Ова неодољива прича, адаптација је истоименог класика
јапанске кинематографије из средине осамдесетих, који је заснован на
истинитој причи.
Филм можете скинути овде, док је превод на овом сајту.
Обути или изути?
Васпитачица у вртићу помаже обути чизме детету, које је питало за помоћ. Он је гурао, она вукла, али чизме никако на ноге.
Кад су обе чизме биле навучене на једвите јаде, васпитачица је била сва у зноју. Скоро се онесвестила, кад мали рече:
- Чизме су на погрешним ногама.
И стварно, било је тако. Није било лако ни скинути чизме, а камоли поново их навући. Но, на крају су биле чизме свака на правој нози.
Мали тада објави:
- То нису моје чизме...
Васпитачица се угризе за језик да не би завриштала.
- Зашто ми то ниси пре рекао?! - и уз напор му поново изује чизме.
Тада мали настави:
- Чизме су од мог брата. Мама их је дала мени.
Васпитачица није знала да ли да плаче или се смеје... Након новог навлачења, чизме су поново биле на ногама.
Васпитачица тада упита:
- А где су ти рукавице?
Дечак одговори:
- Па угурао сам их у чизме!