Сунцоград
7. Не чини прељубе.
Када је млади свештеник ушетао у место звано Сунцоград, за њим је стигао и неки чудан црни облачак. Али, дакако, он се на њега није ни осврнуо; журио је, да што пре упозна народ којем је дошао да служи. Оно једино што му је, донекле, морило мисли, била је чињеница да место нема храм. Међутим, већ при првом сусрету са Сунцограђанима, дознао је да постоји воља за његову изградњу и бојазан му нагло испари.
Уследили су месеци припрема и са пролећем се очекивао почетак радова. Најзад, на најрадоснији Празник, свештеник је, у то име, позвао верни народ да на темељу будућег храма, одржи службу. Позиву су се сви одазвали, упркос времену, кога је реметио несташни облак. Ипак, на крају је и само сунце, одневши превагу, употпунило славље.
Иако је прослава потрајала, са послом се није окаснило. Оваквој преданости се, за дивно чудо, ни време није противило. Штавише, са његовим је процватом цветала и сама градња. Али – цветало је и све остало! А онда, на своје огромно чуђење, свештеник откри одакле, заправо, извире та њихова марљивост. Наиме, у овим људима је, поред свега виђеног, обитавао и један дотад њему непознат дух, и од кога су, са правом, зазирала сва места у околини. Свима је била добро позната њихова тежња да у свему предњаче. Да би, некако, удовољили овом свом прохтеву, Сунцограђани су прибегли лукавству: они почеше да организују разноразна надметања. Тако је створена повољна клима за неговање тзв. такмичарског духа, при чему је лето изабрано као најпогодније за његов развој.
Гледајући унатраг, тек сада се јасно могло приметити како је и сам храм поникао на истоветној идеји. Једина „мана” му је била та што није спадао ни у какву такмичарску дисциплину. А са њом и летом на прагу, то баш и није доносило одвећ узбуђења. Напротив. Дошло је до пада интереса за наставак градње, јер је у први план избила брига око медаља. Могло би се рећи да је храм, готово преко ноћи, од почетног слављеника прерастао у – сметњу.
Наравно, оваква изненадна промена најтеже је погодила свештеника; он је био тај који је морао да поднесе њен терет. Премда у почетку попустљив, њега су, напослетку, ограничени рокови приморали да, уз молбе и преклињања, довлачи људе на посао. Почела су избегавања и изговори, што доведе и до потпуне обуставе радова. Остављен да чека по страни, свештеник није видео другог решења, него да изађе из града и потражи за себе неко ново задужење.
Обузети собом и жељом за доказивањем, становници нису приметили његов нестанак; мислило се да одмара, док не прођу игре. Али малим црним, скривеним иза облака, ништа није могло да промакне. Они су, итекако бучно, прослављали свештеников одлазак.
А само неколико дана касније отпочела су и прва такмичења. Као небројено пута до сада, поново су се представници Сунцограда показали најуспешнијим. Не само да су многе своје дугогодишње рекорде пообарали, него су поставили нове и недостижније. Увиђајући како им је лето, уистину, добро почело, један од њих се усуди, да то и гласно потврди.
- Ех, кад би увек било лето!
На тренутак завлада мук, да би, одмах потом, идеја понела и остале, услед чега се разви следећи разговор.
- Да, заиста! – сложи се банкар горећи од усхићења. - Лети је моја банка пуна, препуна пара. А када је, молићу лепо, банкар задовољан, ако не тад...?!
- Него шта! – придружи се и трговац надовезујући се. - А где су паре - ни музика није далеко, зар не? Није нека тајна да су моје радње најпрометније у лето. Како и да не буду крај толиког новца; живело лето!
Отпоздравише са њим и сви остали, с изузетком човечуљка у ћошку. Он је био нешто тиши. Док се крадомице осмехивао, кроз прсте су му пролазили чудни трнци, који га лако засврбише.
Стојећи у његовој непосредној близини, судија као да је прозрео његове мисли и, узевши реч, изјави:
- Све је то лепо, али није на одмет ако се дода да све мора бити по прописима. Правда на првом месту, господо, и не видим никаквог разлога да вам противречим...
Сакривајући кроз шалу оно што јој је на срцу, са причом отпоче и судска секретарица.
- Мени је лето као Богом дано, јер ми одвлачи мисли од силног пискарања, а које, ионако, никуда не води. Још када би само нестало папира, мојим би мукама дошао крај.
Погледавши у њу некако испод ока, у разговор се умеша и учитељ.
- Школа, драги моји, од изузетног је значаја за сваког човека, а сан учитеља јесте да има много ђака. Признајем, лето би било идеално за похађање наставе.
- Учитељу, слажем се са вама! – и са осмехом и са подсмехом, говорио је школски домар. - Бар не бих морао да мислим на огрев.
На крају дође ред да и пекар нешто каже.
- Где ви, ту и ја! Та у лето су њиве најбогатије пшеницом, која је од животне важности за једног пекара. Лето, богат урод - и мени, пријатељи, боље не треба...!
А све ово је, из прикрајка, ослушкивао ђаволак, који је послан да извиди стање и, при том да, тамо где је потребно, уваља своје покварене прсте. Предлог му се учини веома забаван, те он пожури да о њему извести и своје ортаке. Ови, пак, као да су само то и чекали; одмах се донео план за испомоћ идеје.
Почело се са растеривањем облака, чиме се отварао несметан пролаз сунцу. То је код људи изазвало право одушевљење. Лето се величало још више; чак му се и хвала на жртву приносила. У једном тренутку пожелело се да му подигну и споменик! Сигурно би то и учинили, да им нешто страшно није помрсило рачуне. На једном од најпрестижнијих такмичарских дисциплина, по први пут, њихов представник није добио одличје! Будући да се радило о најбоље узгојеном воћу, образложење које је пружено за њихов неуспех, указивало је на одсуство свежине, спеченост и свенулост плодова. Узрок је био: превише сунца! Из истог разлога кола су наставила низбрдо и на свим другим пољима. Трагедија је била толика да се чинило како би им гром из ведра неба учинио мање штете.
Незадовољство се Сунцоградом ширило попут заразе. Избиле су свађе, нереди и међусобна трвења. Сваки је у сваком тражио кривца за несрећу која их је снашла.
- Ах, где су ми очи биле, кад сам помислио да од тебе може испасти нешто добро - жалио се пекар на прагу домарове куће. - Ти си, баксузе, дозвао ово зло! Коме ја сад, по овој врелини, да продам сав онај силни хлеб, који сам испекао?
- Што вичеш на мене, кад си и сам подржавао идеју – дрско примети домар. - Ниси ти то учинио из љубави према мени, већ из интереса! Ја сам тај који трпи, не ти! Јер, иако не ложим у школи, ја идем по њивама и вршем пшеницу, а од толиког посла уместо да мршавим, нагојих се једући твој хлеб...
Учитељ је кривца тражио код секретарице у суду.
- Женска главо! Како ти мислиш да ради једна школа, ако нема папира, свезака и књига?! Сад због лета и овог и оваквог сунца, ниједна штампарија неће да ради; сви су узели годишње одморе. Где ти је памет била, па да пожелиш тако нешто?!
- Пих! Мош' си мислити... – одбруси ова љутито. - Не искаљујте се на мени за оно због чега сте сами криви! Ви, учењаци, сте и измислили хартију, па ако хоћете и бројеве и слова, само да би, вазда, неког подучавали... и да би секретарице имале шта да раде! Е, па грдно сте се преварили, ако мислите да сам беспослена, зато што нема хартије! Погледајте! Сада куцам једно преко другог, и знам још мање него што сам знала.
Па ипак, најжешћа се расправа водила у судијиној кући, где су се, поред власника, нашли још и банкар и трговац.
- Господо, чини се да је дошло до неспоразума. Мој новац се топи, а моја кућа се пуни свим и свачим! Могао бих, ладно, да отворим не једну, већ сијасет продавница. А то, сетите се, није била моја, него, рекао бих, колега, ваша намера – рече банкар, обраћајући се трговцу.
- Ни сам нисам мање незадовољан; напротив – потужи се и он сам. - Истина је да је моја роба прешла у ваше руке. Међутим, замислите, ја чак ни зарадом не могу да се похвалим! Онај дрчни лопов, мало-мало, па све покраде... и, што је најгоре, господо, он није ни браву затворску омирисао, а камоли самицу!
- У праву сте, другови - гневно примети судија. - Само, није да га ми не приводимо; проблем је у папирологији, а ви знате ко је за њу одговоран: секретарица, дабоме!
И док се Сунцоградом проносила кукњава, његови становници оглувеше и ослепеше од вике и тужакања. Само су мали црни задовољно трљали руке; њима је све текло по плану.
Услед незапамћене кризе у којој су се нашли, на улицу нико није излазио без нужде. Сваки сусрет са било ким се избегавао; разговор још више. Тајац је прекрио све! Време као да је стало. И таман кад је претило да град занавек утихне, одједном ову мучну тишину прекину некакав звук из даљине. Кроз главе људи и нехотично поче да устаје мисао: где ли су га већ чули? Загрејани њиме, они нагрнуше напоље, не би ли им био ближи. Жеља за познањем била је толико снажна, да су заборављали на све увреде и тужбе и уз осмех и радост у срцу почеше да размењују утиске. Тада се један дечак досети:
- Па, то је звоно... Са цркве!
Његове су се речи зариле попут ножа у њихова празнином испуњена срца. Да, било је то звоно из суседног града, и тек тада Сунцограђани посташе свесни пустоши у којој су се нашли. Као пробуђени из кошмара, они погледом потражише свештеника. Дакако, нису га могли угледати, јер га одавно није било међу њима. Забринути и тугом притиснути, кренули су у колони ка запуштеном и недовршеном храму. Схвативши да их је ова беда снашла јер су увредили Самога Бога, они се заплакаше, и, кајући се, искаху Његову Милост да им помогне. Када су, најзад, осетили олакшање у душама, у исти мах се и сунце ишчупа из окова и упери своје моћне зраке на црни облак и његову екипу. Мали црни, опаљених репова, разбежаше се уз јауке куд-који, а облак се растопи те накваси народ и земљу. Овакву радост Сунцограђани нису доживели ни кад су највећа одличја добијали! Просто су се гушили у сузама захвалности. Још кад су угледали и свештеника где им долази у сусрет – њиховој срећи није било краја!
Све је било спремно за прославу Васкрса...
Лепо каже наш народ: једна штета – сто грехота. Зато опрезно са жељама! Све оно што се нама учини као добро, не значи да то и јесте. А кад није добро нама, како ће тек бити нашим ближњима? Научимо да раздвојимо хир од потребе, и приговор од захвалности. У противном, тражићемо преко хлеба погаче, а то ће нас, хтели ми то или не, довести до седења на две столице. Колико је то опасно, подсетиће нас речи Господње из Светог Писма: „Нико не може два господара служити: јер или ће на једног мрзити, а другог љубити; или једног волети, а за другог не марити. Не можете Богу служити и мамони.“ (Мт.6;24)
аутор: причалица
Из збирке “Све у причама бива – допуњено издање“
Благодатни Огањ
Најзнаменитије поклоничко путовање, описано у књизи „Путовање игумана Данила“, датирано је 1107. године: „Ја, недостојни игуман Данил, најгори од свих монаха, обузет многим гресима, недостојан у сваком погледу, успео сам да видим Свети град Јерусалим и Земљу Обећану.“
Краљ Јерусалима, Бодуен Први, или, како су га Руси звали, Балдвин, дозволио је Данилу да постави свећњак на гроб Господњи, као уздарје од читаве земље руске. Сведочио је игуман о чуду Небескога Огња. Сваке године, од првих векова хришћанске ере, силази он пред Пасху у храм Васкресења Господњег.
И сваке године поклоник, једном у години, може да дочара слику сличну оној коју описује Данил: „Двери гробне све три су запечаћене печатом царским... Римокатолици у великом олтару почеше да се моле на свој начин. И, како су почели читати шесту паримију... њихов епископ приђе дверима гробним и ништа не виде. Тада сви људи завапише у сузама: „Кирие елеисон!“ - што значи „Господи помилуј!“ И тада мину десети час... изненада се јави невелика хрпа облака са истока и застаде над непокривеним врхом цркве, поче киша над гробом... Тада изненадно засја Свети Сјај у светом гробу и са гроба се појави јарко блистање.
Дошао је епископ са четири ђакона, отворио двери гробне... ушао у гроб, запалио прву краљевску свећу од Сјаја Светога... Од те свеће ми запалисмо наше свеће. Свети Сјај није прост као земаљски огањ, већ диван, светли друкчије, његов пламен је црвен.“
Ко је био игуман Данил?
У билини о победама руским над половцима под Лубном, каже се, да се, уз рањеног богатира, на бојном пољу налази његов отац, поклоник из Јерусалима Данило. Битка се догодила у августу 1107. године. То време се слаже са повратком игумана Данила. (Напомена: Отаџбином игумана Данила сматра се Черниковштина. У свом путовању, он упоређује вијугаву реку Јордан са черниговском Сновјом. И његов син у билини помиње као бојно поље, не кијевске храмове, већ черниговску цркву.)
Друга билина описује нешто ранију епизоду. Шездесетогодишњи богатир Данило се обраћа кнезу: „Дозволи ми да скинем `аљине богатирске и да оденем ризу поклоника“ и оставља уместо себе сина да „појача одбрану Кијева“.
„Путовање“ сведочи: пре одеће путујућег песника, (коју одева богатир када одлучи да се смири богоугодним делима), носио је, не ризу, већ ратну опрему са шлемом. У својих шездесет година, он и даље „брзо“ скаче по стенама, мери дубину горњег тока, реке ронећи до шест метара, и даљину одређује војничком мером – летом стреле доброг стрелца.
Данило је својеручно премерио све светиње у Јерусалиму и те размере показују нам игумана као плећатог човека са дугачким рукама. Распон његових руку, преведено на савремену меру, износи два метра...
... Данил је посведочио за Русе: Небески Огањ силази на гроб Господњи само после молитве православног патријарха, потврђујући истинитост само наше вере.
„Западни пут у апокалипсу“, Јуриј Воробјовски
Уз овај одломак,
(а да се то већ вековима понавља искључиво код Православних,) погледати и ономад постављени текст о Чуду Небеског Огња, уз видео овогодишњег његовог силазка у Гробу Господњем, у Јерусалиму.
Поред овог, препоручујем и следеће видео-прилоге о чудима Божјим вере Православне, пројављених у току овог Васкршњег поста.
Христос Воскресе!
Воистину воскресе!
Претпразнична креативност
Просјак у дечјем врту
Неки стари, стари просјак створи се једне
недеље пред градском црквом. Свима се учини врло необичан; није личио на друге
просјаке. Глас му је био много блажи, очи су му биле много лепше него код
других просјака. И одело његово, мада је све било искрпљено, изгледало је
друкчије него код осталих просјака. Зато су га
људи, излазећи из цркве, неповерљиво или радознало гледали и скоро га заобилазили.
Једни су говорили:
- Овај нам се просјак чини много сумњивим, мора да је нека ухода!
Други су говорили:
- Овај просјак има тако беле руке, као свеци на иконама!
Трећи су говорили:
- Овај просјак има благ глас, као да је дуго у цркви певао!
Неки од њих пружише му коју пару, а неки га мимоиђоше, журећи својим послом. А чудновати просјак помисли: „Људи су или неповерљиви, или равнодушни, код њих нећу много напросити. Идем да потражим децу, она су сигурно много боља.” Тако рече просјак и изиђе полако из порте.
Ишао је тако, ишао, па наиђе на неки врт, где су се деца играла. Просјак уђе унутра и седе на прву клупу, посматрајући их. Деца су, као зечеви, скакутала међу дрвећем, шаренила се по врту као огромни лептирови, и просјак како беше дошао из краја много лепшег него што је земља, није могао од њих ока одвојити. После неког времена он помисли: „Е, сад ћу да видим какво срце имају“.
И устаде са клупе.
- Оголио сам, немам шта да обучем, удели ми штогод Бога ради! – рече он некој малој трогодишњој девојчици.
Девојчица му пружи своју марамицу говорећи:
- Ево, нека ти мама сашије кошуљу.
Чудновати просјак тада приђе малишану, што се играо на гомили песка.
- Обосио сам, немам шта да обујем, удели ми што Бога ради!
Дечак скиде своје мајушне ципелице, и пружи му их говорећи:
- Ево ти моје ципеле, само немој у њима много да трчиш, брзо ће се поцепати.
Просјаково лице бивало је све светлије. Он приђе двема девојчицама што су се лоптале.
- Гологлав сам, сунце ме пржи у теме, уделите ми штогод да главу заклоним!
Обе девојчице скидоше одмах са главе своје мале, налик на играчку шешире, и пружише му говорећи:
- Ево, стави их на главу, па ти неће бити врућина.
Просјак пође даље. На клупи угледа дечака, где једе колач напуњен вишњама.
- Гладан сам – рече му просјак – од јутрос нисам ништа јео!
Дечак беше принео колач устима, али га брзо пружи просјаку говорећи:
- Ево ти мој колач. Да видиш само како је сладак.
Онда просјак са својим даровима оде и седе на неку усамљену клупу. А у близини њега играло се пиљцима једно сиромашно дете, па кад виде јадног, усамљеног старца, би му га много жао, те му притрча и пружајући своје пиљке рече:
- Можда ти је досадно? Ево ти моји пиљци, па се играј!
Просјак узе пиљке из детиње руке, и како их узе, тако га наједном нестаде. Детету се учини да се просјак на некој златној љуљашци подиже у небо.
И збиља се подигао на небо, јер није био просјак, већ Анђео Божји, који је сишао на земљу, да види јесу ли људска срца чиста. Кад исприча драгом Боги за дечији врт, а Бога рече:
- Нека девојчици, која ти је дала мараму,
увек звезда у сну светли. Нека су дечку, који ти је дао ципелице, сви путеви
отворени. Нека девојчице, које су ти дале шешириће, увек сачувају младу душу.
Нека малишану, који ти је поклонио
колач, трпеза буде увек благословена. Нека сиротом детету, које ти је само
пружило своје пиљке, срећа одсад сама излази у сусрет!
Како се рађа осуда
Шаройкин Геннадий Владимирович
Лопов, угледавши странца, помисли: „Сигурно се враћа обављеног посла, а у торби на леђима носи – благо.“
Прељубник, пак, помисли: „Ето човека који се рано враћа кући са састанка. Мора да се муж његове љубавнице раније вратио са посла.“
А монах примети: „Човек се жури на Јутрење. Биће да је какав богомољац издалека...“
Једноставно је: заволи,
Нека ти срце као свећа засија!
Тада, као риба у
речној дубини,
На врху видећеш другу висину.
Једноставно је – не
суди,
Као гомила која на Бога пљуваше.
Твоја мисија је – пред тобом,
Пут којим ниси ходио.
Једноставно је: заволи,
Неког малог узми
под окриље!
Тада, као слободни орао у степи
Наниже видећеш другу дубину.
Једноставно је: не тугуј,
На невоље и недаће у судбини својој:
Него благодарност у сав живот свој унеси
Томе, ко ти је Живот подарио.
Једноставно је – заволи,
Једноставно је – не суди,
Једноставно
је – не тугуј,
Једноставно је - свима опрости!
Из филма:
„Монахиња“. Стихови протојереја Андреја Логвинова. Музика: монахиња Иулиания
(Ирина Денисова)
Приручник бирократских фраза
Трећа страна
(слика са нета)
„У средишту слободних зидара постоји тактика која се назива овако: Увек бити у центру рађајућег циклона. Она означава увођење својих људи у фашистичке, комунистичке, демократске, анархистичке и остале структуре. Уосталом, свака од ових идеја изазивала је џиновске револуционарне потресе. Нису ли се они јављали само као наредни покушаји глобалне смене концепција развоја човечанства, при том под јединственом контролом? Само један пример: браћа из исте ложе били су и Салвадор Аљенде и генерал Пиноче. При било ком развоју ситуације, један од наших људи био је на врху, а другом је већ раније пресуђено да буде жртвован, просто одрезан – као сува грана.“
Л. Земољски, истраживач масонерије
„Западни пут у апокалипсу“, Јуриј Воробјовски
Оче Михаило, какве су, дакле, масонске дужности и обавезе према средини у којој се налазе, живе и раде?
"Масонство је борбена организација и као таква она је принуђена да потчињава своје чланове захтевима дисциплине потребне за борбу." Због тога, сваки човјек ступањем у ложу губи своју самосталност, што се најбоље види из самих масонских списа. Тако, на примјер, у свесци број шест часописа "Луч свијета" који је излазио у Новом Саду прије Другог свјетског рата, одштампани су врло лијепо одабрани изводи из других масонских издања. Међу њима и она која изразито говоре о масонској дисциплини. "Масонство не претендује нимало да примјењује у својој средини неке од оних принципа слободе и личне независности, а које оно тражи за непосвећене". Масон зато јесте грађанин "који прије свега мора бити масон, па тек онда чиновник, посланик или предсједник републике". Таква послушност масона предвиђена је и њиховом заклетвом која се даје усмено и писмено приликом ступања у ложу, а која гласи: "Завјетујем се чашћу, да ћу се одазвати сваком позиву који би мени био упућен од фрамасонерије, ма каква била политичка или друга ситуација у којој би се нашао, и да ћу бранити, на сваки могући за мене начин, све њене донесене одлуке (масонерије) по питањима политичким и социјалним".
Часни оче, да ли, према томе, масонска дисциплина приморава слободне зидаре да и они поступају и раде чак и против интереса своје Отаџбине?
Јесте. О велеиздајама многих масона у разним државама могу се наћи занимљиви подаци у радовима њемачког писца Хеселбахера, а за србску јавност: наивну и необавештену, ја ћу навести само неколико примјера из којих се јасно види колико велика опасност прети не само србском народу, већ цијелом човјечанству од масонске дисциплине слободних зидара, која у многим случајевима може приморати лица која располажу повјерењем државних власти да поступе директно против интереса своје Отаџбине. О томе најбоље свједочи исход битке код Валмија, када су чете монархијске коалиције под заповедништвом масона, Карла од Брауншвајга, 1792. године биле потучене, јер је он као главни заповједник савезних армија свесно изгубио ту битку, пошто је француска револуција била у опасности, и он је као масон по наређењу своје ложе морао да је спасава на тај начин. Ту познату историјску чињеницу, о којој Срби већином ништа не знају, признаје и познати масонски историчар Соније у својој књизи "Легенде и симболи" сљедећим ријечима: "Француска револуција је била апотеза масонства. Херцог од Брауншвајга пристао је зато, како кажу, да буде тучен код Валмија од Келермана по наређењу ложа " Овај случај наравно није једини у историји. Са издајством масонске војне команде Аустријанаца, морао је посебно у то вријеме много да се бори Суворов, за вријеме његовог похода против француских републиканских чета. Тугут, као масон, био је на челу војне команде, и он као такав замало што није упропастио не само војску свога цара, већ и оне аустријске армије које су стајале под заповједништвом Суворова. О велеиздаји Срба масона у нашем времену постоје такође многи докази које слободни зидари вјешто крију на тај начин што често фалсификују чињенице – да се црно приказује бијело, а бијело као црно, односно да се истина приказује као лаж, а лаж као истина. О томе свједоче и многи догађаји на просторима некадашње Југославије, у којој је водећа администрација по савјетима међународне заједнице, односно твораца Новог свјетског поретка, незаинтересовано и издајнички гледала пропадање те међународно признате државе. Због тога је њена оружана сила ЈНА, умјесто да брани и спасава свим могућим средствима цјеловитост Југославије, на што је била обавезна и по Уставу, под утицајем свога комунистичко-масонског врха, постала само арбитар у раздвајању зараћених страна, док је на том послу нису замјенили припадници УНПРОФОР-а. Таквих примјера могло би се навести у великоме броју, а за Ваше читаоце биће довољно и ово што смо до сада овде изнијели да би они тако могли да имају јасну слику о томе како раде и дјелују тајне организације. Жалосни примјер њиховог рада јесте и Добрица Ћосић. Он је као "отац нације" и предсједник СР Југославије, супротно њеним интересима и логици здравог разума, на тражење Хрвата истима предао Превлаку на мору. Таквим својим радом он је угрозио, више него ико други, оружане снаге СР Југославије, јер је од Бококоторског залива, у коме је највећим својим дијелом усидрена ЈРМ направио мртав залив који уопште под садашњим условима не може да се користи у ратне сврхе. Најгоре у свему томе јесте то што за многобројне издаје и велеиздаје водећих људи на власти у овој земљи нико од њих није одговарао на било који начин, а док се губа из тора не истријеби, док се кукољ од пшенице не одвоји, србски народ нема шансе да под садашњим условима побједи многобројне непријатеље своје у овоме рату, јер га у тој његовој светој и праведној борби за спас и васкрс србства и Србије, и за уједињење свих србских земаља у једну недјељиву и јединствену свету државу србску, понајвише спречавају и онемогућавају његови домаћи народни велеиздајници, који су се веома јевтино продали међународној заједници и тако ставили у службу Новог свјетског поретка. Иза свих догађаја који су у последњих неколико година били од значаја код нас или у свијету стајао је неки Јеврејин, или ако није могао да буде лично он сам, онда је ту морао бити слободан зидар, комуниста или плутократа, који је на други начин везан са јеврејством. Код нас је велику улогу у животу Србије имала Клара Мандић. Она је, по њезиној личној изјави датој београдској штампи, била незванични савјетник многим људима на власти, као и онима у опозицији. У Русији велику улогу као креатор њезине спољне политике такође има један Јеврејин, Андреј Фридман Козирјев. Они су својим радом србски и руски народ довели у тако тежак положај да се, у ствари, сада решава о њиховом опстанку или нестанку. Зато опасност од комуниста и масона који све проблеме савременог свијета решавају у духу потребном за испуњавање циљева светске јудејске завјере, не треба прецјењивати али ни потцјењивати, јер никада се не смије заборавити да је цијело Руско царство, заједно са двјема слободним србским државама, Црном Гором и Србијом, пало као жртва олаког узимања опасности од масонерије и Јевреја, и да Срби због тога сада воде борбу са посљедицама тога зла, али не и са његовим извором.
Завера Новог светског поретка против србског народа
Разговор са о. Михајлом Микићем (свештеник СПЦ у Индијанополису), Зборник „Нова Европа“, март 1996. године
(одломак)
Балетске ципелице
Радња филма смештена је у Лондону, тридесетих година, и прича о три женска сирочета: Паулин, Петрова и Поси Фосил, које је усвојио ексцентрични истраживач Гам, и одгојио их као сестре уз помоћ своје нећакиње.
Прича се врти око борбе девојчица да остваре своје снове: Паулин жели да постане глумица, Петрова жуди да буде пилот, а Поси је рођена за балерину. Али кад Гам нестане и новац пресуши, девојке бивају принуђене да се боре својим рукама. У тој борби оне покушавају да нађу равнотежу између личних амбиција и опстанка у психичком, емоционалном и финансијском погледу.
Пријатно гледање и породично дружење!
Зашто волим Србе!
Oвај чланак написао је др Рајс на тражење управе алманаха „Просвета“ 1916. године, на Солунском фронту. Објављен је у истом часопису седам година касније, 1923.
Откако је почео рат 1914, ја сам био у Србији, са Србима. Нисам их остављао, сем када су после албанског повлачења обнављали своју војску на Крфу и у Солуну. Чим су борбе започеле на македонском фронту, ја сам опет дошао к’ њима. Дакле, могу рећи да сам гледао Србе у несрећи, а у несрећи се најбоље показују и праве мане и праве врлине народа.
Ја сам се у Србији налазио у једном демократском народу који је за своју Отаџбину дао све. Тај народ је водио три врло тешка рата, а недостајало му је најпотребнијих ствари. Ти поносни сељаци нису жалили, него су се борили са чудесним полетом и јунаштвом, против непријатеља много јачег него што су они. Победе на Церу, Јадру, Руднику и Колубари биле су последице дивног моралног стања код оних о којима је у Европи одавно владало погрешно мишљење.
Видео сам српског војника – сељака у
борбама. Жесток и борбен у боју, он би постао мек као јагње пред противником
када га победи, делио с њим последњи комад хлеба. За време борбе око Битоља
(1916), један савезнички официр се чудио колико се брину српски ратници око
швапских заробљеника, који су били сасвим млади. „Зар не видиш, рекао му је
један стари војник, „да су то деца која нису одговорна за овај рат. Па, онда
они имају и мајке, које плачу и чезну за њима“. Србија је страдала као никоја
друга земља. Четири пута су њени непријатељи, увиђајући како је она опасан
противник, покушавали да с њом закључе одвојени мир. Четири пута одбила је та
мала поносна земља и најповољније понуде одлучно.
„Ми смо обећали савезницима да нећемо правити засебног мира”, рекао је краљевић
Александар, „ако наши непријатељи хоће мир, нека се обрате нашим савезницима!”
Земља Карађорђевића скупо је платила ову верност према задатој речи. Нападнута неупоредиво јачим силама, којима се придружио још и један бивши подмукли савезник (реч је о Бугарској, прим. прир.), она је била сва прегажена. Али се њена војска и много њене деце спасило кроз опаке албанске планине. Последња Скупштина у Нишу растала се са изјавом: „Волимо смрт него срамоту!“ И српски народ послушао је тај поклич. Окупирали су српску земљу, али српски народ победили нису!
А после тог слома, истерани из Отаџбине, одвојени од оних које су оставили под крвавим непријатељем, ратници шумадијски, дунавски, тимочки, моравски, дрински и вардарски опет су јурнули на противника, и у епским биткама повратили део од оне земље коју беше уграбио од законитог власника. Нема сумње да ће се за кратко време сва Србија очистити од оних што изгубише своју част у овом рату. Ја сам видео и још гледам ове војске осветнице. Знам, то је последња српска омладина. Па опет, она није ни часа чекала да прва на себе прими страшни ударац Бугаро-Шваба. Да ли се у савезничким земљама води довољно рачуна о тој жртви? Било како било, Срби су дали васцелом свету јединствен пример, по коме ће се овај мали народ сматрати пред историјом као врло велик.
Ја сам могао да видим на делу српске поглаваре. Краљ, регент, ђенерали, сви дишу истим духом: све су то загрејани патриоти који заносно чувају слободу свог демократског народа. Колика противност између лепе појаве краља Петра, потомка сељачке шумадијске породице, краља који у часу највеће опасности иде у ровове да с браћом победи или погине, и између гордог и грубог типа Вилхелма Хоенцолерна (немачког цара, прим. прир.), највећег џелата кога историја познаје!
Видео сам, најзад, несрећну српску децу, коју је немилосни непријатељ прогнао са њених огњишта, и која дођоше у Француску, Енглеску и код нас у Швајцарску. Углађени, љубазни, врло благи, они желе да покажу своју захвалност онима који их нису оставили у невољи, али их туга за Отаџбином не оставља. Раде и уче вредно, јер знају да ће им требати доста рада да обнове своју домовину.
Мало је било пре рата оних који су праведно ценили Србију. Ја себи ласкам да сам био у томе малом броју. Требало је, ето, да дођу све оне невоље које је она јуначки поднела, па да јој признају оно место које јој припада.
Ето зашто ја волим Србе!
Непознати текст Родолфа Арчибалда Рајса
Два језера
(и две врсте људи)
У Палестини постоје два језера. Једно је слатководно и у њему живе рибе. Обале су му украшене зеленилом. Стабла шире гране над њим и продужују жедно корење како би се напила те лековите воде.
Река Јордан то језеро пуни бистром водом с околних брежуљака. И тако се оно смеши на сунцу. А људи уз њега граде куће, птице свијају гнезда, и сваки облик живота је срећнији зато што се налази управо тамо.
Река Јордан затим тече према југу и улази у једно друго језеро. Овде рибе не искачу на површину, овде не шушти лишће, нема песме птица, нема дечјег осмеха. Путници бирају неки други смер, осим ако им се силно не жури. Ваздух над том водом је тежак, а не жели да је пије ни човек, ни животиња, ни птица.
И у чему је та силна разлика између двају суседних језера?
Ствар није у реци Јордану. Она и у једно и у друго доноси исту квалитетну воду. Није ствар ни у земљи у којој се налази, ни у околини око њих.
Ево у чему је разлика: Генисаретско језеро прима, али не задржава реку Јордан. За сваку капљицу воде која уђе у језеро, једна из њега истекне. Давање и примање једнаких су размера.
Друго језеро је 'лукавије' и љубоморно гомила оно што прима. Не допушта да га у искушење доведе било какав великодушан подстицај. Задржава сваку кап коју прими.
Генисаретско језеро и даље живи. Друго језеро не даје ништа. Називамо га Мртвим морем.
На овом свету живе две врсте људи. У Палестини постоје два језера.
Брус Бартон
Бурановске бабушке
Хтеле су да саграде Цркву у селу. Направиле су музичку групу, како би сакупиле новац. Победиле су на избору за "Песму Евровизије" и представљаће Русију. Сакупиле су новац и саградиле Цркву.
Кад хоће људи - хоће и Бог!
"180"
Беба Самуел - погледај!
...Р. Лере поздравља самовласно стварање човека из непостојања од стране научника - у епрувети. И истовремено одобрава право на утробно детеубиство. Одбивши се од Бога, атеиста, као и увек, приклонио се његовом противнику.
Нису случајно управо масони Џорџ Буш, Џејмс Бејкер, Вацлав Хавел и слични постали ентузијасти формирања Организације уједињених религија, која у једном од својих претходних докумената декларише: „Постоји јединствено мишљење међу учесницима да религијске установе морају на себе преузети одговорност за демографску експлозију.“ Ово је осуда Православља и других конфесија које осуђују абортусе (примедба аутора). „Ми морамо далеко јасније да се изразимо о проблемима сексуалности, средстава против зачећа, абортуса, јер еколошка криза јесте криза пренасељености. Смањите број живих за 90% и неће имати ко да наноси озбиљну штету екологији.“
Бивши помоћник генералног секретара ОУНА, масон Р. Милер, изјављује: „Свако покољење мора да реши шта је истинито, а шта лажно. Нама је потребна наука, а не религија да одреди шта је добро и шта је рђаво. Нама је потребна етика у времену. Оно што је правилно данас може сутра постати неправилно.“
„Западни пут у апокалипсу“, Јуриј Воробјовски