Све у причама бива

Трећа страна

(слика са нета)

„У средишту слободних зидара постоји тактика која се назива овако: Увек бити у центру рађајућег циклона. Она означава увођење својих људи у фашистичке, комунистичке, демократске, анархистичке и остале структуре. Уосталом, свака од ових идеја изазивала је џиновске револуционарне потресе. Нису ли се они јављали само као наредни покушаји глобалне смене концепција развоја човечанства, при том под јединственом контролом? Само један пример: браћа из исте ложе били су и Салвадор Аљенде и генерал Пиноче. При било ком развоју ситуације, један од наших људи био је на врху, а другом је већ раније пресуђено да буде жртвован, просто одрезан – као сува грана.“

Л. Земољски, истраживач масонерије

„Западни пут у апокалипсу“, Јуриј Воробјовски

Оче Михаило, какве су, дакле, масонске дужности и обавезе према средини у којој се налазе, живе и раде?

"Масонство је борбена организација и као таква она је принуђена да потчињава своје чланове захтевима дисциплине потребне за борбу." Због тога, сваки човјек ступањем у ложу губи своју самосталност, што се најбоље види из самих масонских списа. Тако, на примјер, у свесци број шест часописа "Луч свијета" који је излазио у Новом Саду прије Другог свјетског рата, одштампани су врло лијепо одабрани изводи из других масонских издања. Међу њима и она која изразито говоре о масонској дисциплини. "Масонство не претендује нимало да примјењује у својој средини неке од оних принципа слободе и личне независности, а које оно тражи за непосвећене". Масон зато јесте грађанин "који прије свега мора бити масон, па тек онда чиновник, посланик или предсједник републике". Таква послушност масона предвиђена је и њиховом заклетвом која се даје усмено и писмено приликом ступања у ложу, а која гласи: "Завјетујем се чашћу, да ћу се одазвати сваком позиву који би мени био упућен од фрамасонерије, ма каква била политичка или друга ситуација у којој би се нашао, и да ћу бранити, на сваки могући за мене начин, све њене донесене одлуке (масонерије) по питањима политичким и социјалним".

Часни оче, да ли, према томе, масонска дисциплина приморава слободне зидаре да и они поступају и раде чак и против интереса своје Отаџбине?

Јесте. О велеиздајама многих масона у разним државама могу се наћи занимљиви подаци у радовима њемачког писца Хеселбахера, а за србску јавност: наивну и необавештену, ја ћу навести само неколико примјера из којих се јасно види колико велика опасност прети не само србском народу, већ цијелом човјечанству од масонске дисциплине слободних зидара, која у многим случајевима може приморати лица која располажу повјерењем државних власти да поступе директно против интереса своје Отаџбине. О томе најбоље свједочи исход битке код Валмија, када су чете монархијске коалиције под заповедништвом масона, Карла од Брауншвајга, 1792. године биле потучене, јер је он као главни заповједник савезних армија свесно изгубио ту битку, пошто је француска револуција била у опасности, и он је као масон по наређењу своје ложе морао да је спасава на тај начин. Ту познату историјску чињеницу, о којој Срби већином ништа не знају, признаје и познати масонски историчар Соније у својој књизи "Легенде и симболи" сљедећим ријечима: "Француска револуција је била апотеза масонства. Херцог од Брауншвајга пристао је зато, како кажу, да буде тучен код Валмија од Келермана по наређењу ложа " Овај случај наравно није једини у историји. Са издајством масонске војне команде Аустријанаца, морао је посебно у то вријеме много да се бори Суворов, за вријеме његовог похода против француских републиканских чета. Тугут, као масон, био је на челу војне команде, и он као такав замало што није упропастио не само војску свога цара, већ и оне аустријске армије које су стајале под заповједништвом Суворова. О велеиздаји Срба масона у нашем времену постоје такође многи докази које слободни зидари вјешто крију на тај начин што често фалсификују чињенице – да се црно приказује бијело, а бијело као црно, односно да се истина приказује као лаж, а лаж као истина. О томе свједоче и многи догађаји на просторима некадашње Југославије, у којој је водећа администрација по савјетима међународне заједнице, односно твораца Новог свјетског поретка, незаинтересовано и издајнички гледала пропадање те међународно признате државе. Због тога је њена оружана сила ЈНА, умјесто да брани и спасава свим могућим средствима цјеловитост Југославије, на што је била обавезна и по Уставу, под утицајем свога комунистичко-масонског врха, постала само арбитар у раздвајању зараћених страна, док је на том послу нису замјенили припадници УНПРОФОР-а. Таквих примјера могло би се навести у великоме броју, а за Ваше читаоце биће довољно и ово што смо до сада овде изнијели да би они тако могли да имају јасну слику о томе како раде и дјелују тајне организације. Жалосни примјер њиховог рада јесте и Добрица Ћосић. Он је као "отац нације" и предсједник СР Југославије, супротно њеним интересима и логици здравог разума, на тражење Хрвата истима предао Превлаку на мору. Таквим својим радом он је угрозио, више него ико други, оружане снаге СР Југославије, јер је од Бококоторског залива, у коме је највећим својим дијелом усидрена ЈРМ направио мртав залив који уопште под садашњим условима не може да се користи у ратне сврхе. Најгоре у свему томе јесте то што за многобројне издаје и велеиздаје водећих људи на власти у овој земљи нико од њих није одговарао на било који начин, а док се губа из тора не истријеби, док се кукољ од пшенице не одвоји, србски народ нема шансе да под садашњим условима побједи многобројне непријатеље своје у овоме рату, јер га у тој његовој светој и праведној борби за спас и васкрс србства и Србије, и за уједињење свих србских земаља у једну недјељиву и јединствену свету државу србску, понајвише спречавају и онемогућавају његови домаћи народни велеиздајници, који су се веома јевтино продали међународној заједници и тако ставили у службу Новог свјетског поретка. Иза свих догађаја који су у последњих неколико година били од значаја код нас или у свијету стајао је неки Јеврејин, или ако није могао да буде лично он сам, онда је ту морао бити слободан зидар, комуниста или плутократа, који је на други начин везан са јеврејством. Код нас је велику улогу у животу Србије имала Клара Мандић. Она је, по њезиној личној изјави датој београдској штампи, била незванични савјетник многим људима на власти, као и онима у опозицији. У Русији велику улогу као креатор њезине спољне политике такође има један Јеврејин, Андреј Фридман Козирјев. Они су својим радом србски и руски народ довели у тако тежак положај да се, у ствари, сада решава о њиховом опстанку или нестанку. Зато опасност од комуниста и масона који све проблеме савременог свијета решавају у духу потребном за испуњавање циљева светске јудејске завјере, не треба прецјењивати али ни потцјењивати, јер никада се не смије заборавити да је цијело Руско царство, заједно са двјема слободним србским државама, Црном Гором и Србијом, пало као жртва олаког узимања опасности од масонерије и Јевреја, и да Срби због тога сада воде борбу са посљедицама тога зла, али не и са његовим извором.

Завера Новог светског поретка против србског народа

Разговор са о. Михајлом Микићем (свештеник СПЦ у Индијанополису), Зборник „Нова Европа“, март 1996. године

(одломак)

Балетске ципелице

Радња филма смештена је у Лондону, тридесетих година, и прича о три женска сирочета: Паулин, Петрова и Поси Фосил, које је усвојио ексцентрични истраживач Гам, и одгојио их као сестре уз помоћ своје нећакиње.

Прича се врти око борбе девојчица да остваре своје снове: Паулин жели да постане глумица, Петрова жуди да буде пилот, а Поси је рођена за балерину. Али кад Гам нестане и новац пресуши, девојке бивају принуђене да се боре својим рукама. У тој борби оне покушавају да нађу равнотежу између личних амбиција и опстанка у психичком, емоционалном и финансијском погледу.

Филм је овде, а превод ту.

Пријатно гледање и породично дружење!

Зашто волим Србе!

Oвај чланак написао је др Рајс на тражење управе алманаха „Просвета“ 1916. године, на Солунском фронту. Објављен је у истом часопису седам година касније, 1923.

Откако је почео рат 1914, ја сам био у Србији, са Србима. Нисам их остављао, сем када су после албанског повлачења обнављали своју војску на Крфу и у Солуну. Чим су борбе започеле на македонском фронту, ја сам опет дошао к’ њима. Дакле, могу рећи да сам гледао Србе у несрећи, а у несрећи се најбоље показују и праве мане и праве врлине народа.

Ја сам се у Србији налазио у једном демократском народу који је за своју Отаџбину дао све. Тај народ је водио три врло тешка рата, а недостајало му је најпотребнијих ствари. Ти поносни сељаци нису жалили, него су се борили са чудесним полетом и јунаштвом, против непријатеља много јачег него што су они. Победе на Церу, Јадру, Руднику и Колубари биле су последице дивног моралног стања код оних о којима је у Европи одавно владало погрешно мишљење.

Видео сам српског војника – сељака у борбама. Жесток и борбен у боју, он би постао мек као јагње пред противником када га победи, делио с њим последњи комад хлеба. За време борбе око Битоља (1916), један савезнички официр се чудио колико се брину српски ратници око швапских заробљеника, који су били сасвим млади. „Зар не видиш, рекао му је један стари војник, „да су то деца која нису одговорна за овај рат. Па, онда они имају и мајке, које плачу и чезну за њима“. Србија је страдала као никоја друга земља. Четири пута су њени непријатељи, увиђајући како је она опасан противник, покушавали да с њом закључе одвојени мир. Четири пута одбила је та мала поносна земља и најповољније понуде одлучно.
„Ми смо обећали савезницима да нећемо правити засебног мира”, рекао је краљевић Александар, „ако наши непријатељи хоће мир, нека се обрате нашим савезницима!”

Земља Карађорђевића скупо је платила ову верност према задатој речи. Нападнута неупоредиво јачим силама, којима се придружио још и један бивши подмукли савезник (реч је о Бугарској, прим. прир.), она је била сва прегажена. Али се њена војска и много њене деце спасило кроз опаке албанске планине. Последња Скупштина у Нишу растала се са изјавом: „Волимо смрт него срамоту!“ И српски народ послушао је тај поклич. Окупирали су српску земљу, али српски народ победили нису!

А после тог слома, истерани из Отаџбине, одвојени од оних које су оставили под крвавим непријатељем, ратници шумадијски, дунавски, тимочки, моравски, дрински и вардарски опет су јурнули на противника, и у епским биткама повратили део од оне земље коју беше уграбио од законитог власника. Нема сумње да ће се за кратко време сва Србија очистити од оних што изгубише своју част у овом рату. Ја сам видео и још гледам ове војске осветнице. Знам, то је последња српска омладина. Па опет, она није ни часа чекала да прва на себе прими страшни ударац Бугаро-Шваба. Да ли се у савезничким земљама води довољно рачуна о тој жртви? Било како било, Срби су дали васцелом свету јединствен пример, по коме ће се овај мали народ сматрати пред историјом као врло велик.

Ја сам могао да видим на делу српске поглаваре. Краљ, регент, ђенерали, сви дишу истим духом: све су то загрејани патриоти који заносно чувају слободу свог демократског народа. Колика противност између лепе појаве краља Петра, потомка сељачке шумадијске породице, краља који у часу највеће опасности иде у ровове да с браћом победи или погине, и између гордог и грубог типа Вилхелма Хоенцолерна (немачког цара, прим. прир.), највећег џелата кога историја познаје!

Видео сам, најзад, несрећну српску децу, коју је немилосни непријатељ прогнао са њених огњишта, и која дођоше у Француску, Енглеску и код нас у Швајцарску. Углађени, љубазни, врло благи, они желе да покажу своју захвалност онима који их нису оставили у невољи, али их туга за Отаџбином не оставља. Раде и уче вредно, јер знају да ће им требати доста рада да обнове своју домовину.

Мало је било пре рата оних који су праведно ценили Србију. Ја себи ласкам да сам био у томе малом броју. Требало је, ето, да дођу све оне невоље које је она јуначки поднела, па да јој признају оно место које јој припада.

Ето зашто ја волим Србе!

Непознати текст Родолфа Арчибалда Рајса

Преузето

Два језера

(и две врсте људи)

У Палестини постоје два језера. Једно је слатководно и у њему живе рибе. Обале су му украшене зеленилом. Стабла шире гране над њим и продужују жедно корење како би се напила те лековите воде.

Река Јордан то језеро пуни бистром водом с околних брежуљака. И тако се оно смеши на сунцу. А људи уз њега граде куће, птице свијају гнезда, и сваки облик живота је срећнији зато што се налази управо тамо.

Река Јордан затим тече према југу и улази у једно друго језеро. Овде рибе не искачу на површину, овде не шушти лишће, нема песме птица, нема дечјег осмеха. Путници бирају неки други смер, осим ако им се силно не жури. Ваздух над том водом је тежак, а не жели да је пије ни човек, ни животиња, ни птица.

И у чему је та силна разлика између двају суседних језера?

Ствар није у реци Јордану. Она и у једно и у друго доноси исту квалитетну воду. Није ствар ни у земљи у којој се налази, ни у околини око њих.

Ево у чему је разлика: Генисаретско језеро прима, али не задржава реку Јордан. За сваку капљицу воде која уђе у језеро, једна из њега истекне. Давање и примање једнаких су размера.

Друго језеро је 'лукавије' и љубоморно гомила оно што прима. Не допушта да га у искушење доведе било какав великодушан подстицај. Задржава сваку кап коју прими.

Генисаретско језеро и даље живи. Друго језеро не даје ништа. Називамо га Мртвим морем.

На овом свету живе две врсте људи. У Палестини постоје два језера.

Брус Бартон

Бурановске бабушке

Хтеле су да саграде Цркву у селу. Направиле су музичку групу, како би сакупиле новац. Победиле су на избору за "Песму Евровизије" и представљаће Русију. Сакупиле су новац и саградиле Цркву.

Кад хоће људи - хоће и Бог!

"180"

Беба Самуел - погледај!

...Р. Лере поздравља самовласно стварање човека из непостојања од стране научника - у епрувети. И истовремено одобрава право на утробно детеубиство. Одбивши се од Бога, атеиста, као и увек, приклонио се његовом противнику.

Нису случајно управо масони Џорџ Буш, Џејмс Бејкер, Вацлав Хавел и слични постали ентузијасти формирања Организације уједињених религија, која у једном од својих претходних докумената декларише: „Постоји јединствено мишљење међу учесницима да религијске установе морају на себе преузети одговорност за демографску експлозију.“ Ово је осуда Православља и других конфесија које осуђују абортусе (примедба аутора). „Ми морамо далеко јасније да се изразимо о проблемима сексуалности, средстава против зачећа, абортуса, јер еколошка криза јесте криза пренасељености. Смањите број живих за 90% и неће имати ко да наноси озбиљну штету екологији.“

Бивши помоћник генералног секретара ОУНА, масон Р. Милер, изјављује: „Свако покољење мора да реши шта је истинито, а шта лажно. Нама је потребна наука, а не религија да одреди шта је добро и шта је рђаво. Нама је потребна етика у времену. Оно што је правилно данас може сутра постати неправилно.“

„Западни пут у апокалипсу“, Јуриј Воробјовски

Прича из дневника

Истинита прича пронађена у дневнику Аустроугарског официра.

Укотвила се у Црну Гору Аустроугарска флота. Увече су приредили вечеру на броду за племенске старешине. Скупили су све виђеније људе. Кад је почела вечера један млади официр упита Црногорце:

- Зашто се ви борите са Турцима? То је огромно царство, тешко да ће да га победи тако мала земља?

Један од старешина племена одговори:

- Морамо због хране, отимају нам храну и наметнули су порезе.

Кад капетан то чу, поче се смејати гласно и рече:

- То није разлог да се губи глава. Ми се боримо због угледа, части, поштења! То је разлог за губитак главе, а не храна!

Остали официри су са поносом одобравали тај одговор младог капетана. Онда се са доњег краја стола зачу глас једног старог Црногорца:

- Е, децо моја, свако се бори за оно што нема!

Сувишни трошкови

Коњић грбоњић

О људима

Ко је пуцао у Франца?

(слика преузета са новости.рс)

Сви глобални сукоби, ма ко у њима учествовао: земље Осовине и Антанта, фашизам и комунизам, демократија и диктатура, доводили су на исто. Увучене у конфликт, империје или квазиимперије су слабиле и рушиле се, а САД су јачале.

Зауставимо се на историји Првог светског рата, који је почео догађајима на Балкану.

Борба за утицај у том региону води се већ од давнина. Русија је подржавала Православну Србију, Аустроугарска и Немачка римокатоличке Хрвате, Турска се ослањала на босанске муслимане. Том балансу интереса било је супротстављено нешто друго.

Преда мном су београдске новине, са датумом из 1870. године. Оне су опремљене масонском симболиком. Истиче се на први поглед праведна идеја уједињења словенских земаља - идеја која гарантује сукоб империја. На порекло сличних планова тих година је подсетио британски премијер Дизраели: „Владе нашега века имају посла не једна са другом, већ и са тајним друштвима, која су и дан-данас у стању да анулирају сваки договор. Оне свуда имају своје агенте и без колебања прибегавају убиствима.“

28. јун 1914. година, Сарајево. Народ поздравља надвојводу Франца Фердинанда. Али, шта се то догађа? Полицијски кордон као да специјално прекида масу. На брисаном простору се појављује човек: у његовој руци је пиштољ. Пуцњи у теме су смртоносни.

Европски престоли се још увек чине неуздрманим. Крунисане особе ни не сумњају да је злослутни сценарио написао још 1871. године извесни Алберт Пајк. Тај црни папа светског франко-масонства писао је: „Ради потпуног тријумфа масонства, потребна су три светска рата. У трећем од њих биће уништен муслимански свет, после чега ћемо испровоцирати гигантски социјални потрес, чији ужаси ће свима показати погибељност безверја. Револуционарна мањина ће бити уништена, а већина, разочарана у хришћанство, добиће од нас истински сјај учења Луциферовог.“

За сада грми Први светски рат. Бат чизама које марширају не загушује процес убицама надвојводе: Чабриновићу и Принципу. Они признају да су чланови тајне организације Црна рука. Њен циљ је формирање југословенске државе. Мотиви убиства аустријског наследника су, чини се, јасни. Међутим, да ли је независност Словена била реални циљ?

Година 1914.. октобар, Сарајево. Са стенограма судског процеса:

Председник: Масонерија ратује да би свргла тронове?

Чабриновић: Мени су говорили да су масони осудили надвојводу на смрт.

Председник: Да можда мало не грешиш? Где је то био осуђен?

Одговор је дала историја.

Година 1927. Генерал Лудендорф, бивши начелник немачког генералштаба, сећа се: „У периоду између 1910. до 1913., ја сам, будући правоверни масон, извршио откриће које ме је дубоко потресло. Мени је пошло за руком да откријем план о убиству надвојводином, као повод за отпочињање светског рата, чији је коначан резултат требало да буде свргавање тронова и олтара. О том открићу нисам ћутао и обратио сам се одговарајућој инстанци. Одговор који сам добио гласио је: да све што сам изложио, тиче се једино масонских ложа, којима се, по тој ствари, и имам обратити.“

Интелектуалистична иронија поводом масонске завере родила се пре Лудендорфа и доживела је до наших дана. Историја нас учи да нас ничем није научила. Међутим, вратимо се догађајима с почетка века.

Непопуларан сред либералне интелигенције, уверени римокатолик, Франц Фердинанд је уверавао свог начелника генералштаба: „Рат са Русијом треба избегавати зато што нас Француска подстрекава на то, а посебно француски масони, који теже да изазову револуцију, како би свргли монархе са њихових тронова.“

Суд над члановима Црне руке је показао: фанатични национализам, како је то, не једном било у историји, био је искоришћен од неке треће силе. Онај који је дигао руку Гаврила Принципа, мајор Танкосић, имао је, на пример, сасвим специфичне везе у Француској. Оне су водиле у Париз, у улицу Коде број 16. У тој сали са шаховским пољем и сада се налази храм масонске ложе Велики оријент. Она је позната као атеистичка и необично политизована. Управо је Велики оријент имао у виду Франц Фердинанд, када је говорио о хушкању француских масона. Они су, са своје стране, хушкали ура патриоте са друге линије фронта.

Одломак из књиге „Западни пут у апокалипсу“, Јурија Воробјовског

А ево како о овом догађају из српске, али и светске историје, пише енглеска списатељица Ребека Вест, у свом делу „Црно јагње и сиви соко“, у поглављу „Босна III“:

„»Никада нећу моћи да разумем како се све то десило.« Проблем није у томе што нема довољно чињеница, већ што их има превише. Пре свега, иако је почињено једно убиство, постоје два убиства у овој причи: једно је починио Принцип, а друго је оно о којем је сањао неко из Фердинандове околине, и та два убиства нису иста. Осим тога, цео догађај више личи на самоубиство него на убиство. Нико на том убиству није тако приљежно радио као они који су убијени. А њих је, мада су убијени, тешко сажаљевати као жртве. Код њих се појавила мешавина тврдоглавог призивања несреће и тескобног супротстављања, каква се обично јавља приликом неуспелог злочина или ситне крађе. А ипак су они припадали своме времену. Не можемо их оптуживати за морбидност када су живели у друштву које је обожавало смрт, које је уживало у контемплацији о смрти животиња, смрти душа у једном крутом друштвеном систему, смрти народа у једној тлачитељској империји.“

Цело поглавље можете прочитати овде, где се уједно налази и књига.

Комадић огледала

(слика са нета)

Кад је професор завршио с предавањем, упитао је као и обично, из навике:

- Има ли питања?

Не очекујући никакав одговор, био је силно изненађен када га је један од студената упитао:

- Професоре, који је смисао живота?

Неки од студената, који су већ излазили, чудно су се подсмехнули на питање свог колеге и наставили својим путем.

Затечен, професор је неко време проматрао студента питајући погледом је ли то питање било заиста озбиљно или само нека шала. Схватио је да га је студент ипак озбиљно поставио.

Професор рече:

- Одговорићу вам.

Посегне руком у џеп и извуче новчаник, а из њега извади комадић огледала величине новчића.

И започне своју причу:

- Био сам дечак у време рата. Једног дана сам на улици угледао безброј комадића огледала које је неко разбио. Будући да нисам имао играчака, узео сам један од тих комадића како бих се њиме мало поиграо. Када сам се почео играти са огледалом, понело ме сазнање да могу сунчеву светлост усмерити у нека места и углове где сунце никад није могло допрети: дубоке рупе, тамне просторије на северној и хладној страни зграда...

Када сам одрастао и постао човек, схватио сам да то није била само игра, већ и метафора онога што бих могао чинити у животу.

И ја сам делић једног огледала, којег не познајем у целости и свој његовој величини.

Али, с оним што имам и што мислим да јесам, могу унети бар мало светла, истине, разумевања, доброте и нежности у тамне и скривене кутке људских срдаца и можда променити нешто у човеку чије је срце мрачно.

Ако и други људи то примете и схвате, можда се потруде учинити исто – унети светло тамо где га нема.

Ето, у томе је за мене смисао живота и због тога још увек чувам комадић огледала, јер ми је својом игром светлости показао пут.

Морозко

Прека снаја

Свекрва се спрема да посети своју сестру на дуже време. Пред полазак, она позва снају и рече:

- Овако, док се ја не вратим, ти да ми сашијеш блузу.

Након два месеца, свекрва заврши с гостовањем и врати се кући. Позвавши снају, она је упита:

- Снајка, јеси ли сашила блузу? Донеси да је обучем.

- Скоро је готова – одговори ова. - Недостају само рукави, крагна, леђа и предњица.

Патофне