Све у причама бива

Малишан код Христа на Божићној јелки

(кликни на икону)

Мир Божји!

Христос се роди!

Ваистину се роди!

“То је наше светковање. То данас празнујемо: Божији долазак људима - да бисмо ми Богу дошли; или да кажем погодније: вратили се. Да свучемо са себе старог човека и у новога се обучемо и, као што смо у Адаму умрли, тако у Христу да оживимо, да се са Христом заједно родимо, и сараспнемо, и сапогребемо, и саваскрснемо.”

Свети Григорије Богослов

(кликни на слику)

Живео у подруму малишан, али још сасвим мали, коме је једно шест година или још мање. Тај малишан се пробудио једног јутра у влажном и хладном сутерену. Био је одевен у некакав капутић и дрхтао је. Дах му је излетео као бела пара, и, седећи у куту на неком сандуку, из досаде је хотимично пуштао пару из уста и забављао се гледајући како излази.

Био је веома гладан. Неколико пута пре зоре прилазио је дрвеном лежају, где је на простирци и са некаквим завежљајем под главом лежала болесна његова мајка.
Како се она овде нашла?

Мора да је допутовала са својим малишаном из другога града и разболела се изненада. Власницу преноћишта су још пре два дана одвели у полицију. Станари су се разишли уочи празника – а једини који је остао, лежао је већ дан и ноћ мртав пијан – и није могао дочекати празник!

У другом углу собе јечала је од реуматизма нека осамдесетогодишња старица која је некада и негде живела као дадиља, а сада је умирала самотна, јаучући и гунђајући малишану, тако да се већ почео бојати да приђе њеној постељи у углу.
Воде да се напије нашао је негде у ходнику, али корице хлеба није нашао, и већ је десети пут прилазио да пробуди своју маму. Страшно му је, најзад, било у мраку: одавно је већ пао мрак, а лампу нису упалили.

Опипао је мамино лице и зачудио се што се она уопште не миче и што је хладна као зид.

„Много је овде хладно“, помислио је, постојао мало, и несвесно заборавивши руку на рамену покојнице. Затим је дунуо у своје прстиће да их огреје и, одједном, напипавши на лежају своју стару капу, па полако, пипајући по мраку, изашао из сутерена. Он би и раније пошао, али се стално бојао неког великог пса који је, горе, на степеницама, цео дан завијао пред суседним вратима. Али пса сада није било, и малишан је одједном изашао на улицу.

(кликни на слику)

Господе Боже, какав град! Никада тако нешто није видео. Тамо, одакле је дошао, ноћу је црна помрчина – један фењер на целу улицу. Прозори ниских, дрвених кућица затварају се капцима; на улици, чим се смркне, нигде никога – сви се затварају по кућама, и само завијају читави чопори паса, стотине и хиљаде их завијају и лају сву ноћ.
Али је зато тамо било тако топло, и давали су му да једе, а овде – ах, Господе, да му је сад да једе!...И каква је овде врева и тутњава, каква светлост, и људи, и коњи, и кочије, и зима, и мраз!

Ледена пара дизала се од преморених коња, из њихових задиханих врелих њушки; кроз сипкав снег одзвањају о камење потковице, и сви се тако гурају, и, Боже... тако му се јело, макар неки комадић хлеба, и тако му је одједном хладно за прстиће. Поред њега је прошао чувар реда, али се окренуо да не види малишана.

Ево опет једна улица – ох, како је широка! Овде ће ме сигурно прегазити! И како сви вичу, трче и јуре кочијама, а светлости, колико светлости!

А шта је ово? Ух, какво велико стакло, а иза стакла соба, а у соби неко дрво до таванице. То је јелка, а на јелки колико свећица, колико златних хартијица и јабука, а свуда око ње луткице и мали коњићи; по соби трче деца, лепо одевена, чиста, смеју се и играју, и нешто једу и пију.

Ено, она девојчица почела је да игра са дечаком – како је лепа девојчица! Ево, и музика се чује кроз прозор.

Малишан гледа, чуди се, већ се и смеје, али сад га боле прстићи и на ножицама, а на ручицама су му већ сасвим помодрели, већ не могу да се савијају, и боле га кад миче са њима. И одједном малишан осети да га много боле прстићи, заплака се и потрча даље... И, ево, поново је видео кроз друго стакло собу, и тамо је дрвеће, а на столовима разни колачи: од бадема, црвени, жути, и седе тамо четири богате госпође, па ко дође, оне му дају колача, а врата се отварају сваки час, с улице улази много господе.

Малишан се прикраде брзо, отвори врата и уђе... Ух, како су почели да вичу на њега и да машу рукама! Једна госпођа брзо му је пришла и тутнула у руку копејку, па му отворила врата – на улицу! Како се уплашио! А копејка му је одмах испала и звечећи откотрљала се по степеницама: није могао да савије своје помодреле прстиће и да придржи копејку.

Истрчао је малишан на улицу и пошао брже и брже, а куда – ни сам није знао... Опет би се заплакао, али се бојао, и трчао је, трчао и хукао у ручице. Обузимала га је туга, јер одједном се осетио тако усамљен, и било му је ужасно... Одједном ...О, Боже! Шта је ово опет? Стоји маса људи и диви се – иза стакла прозорског биле су три лутке, мале, одевене у црвене и зелене хаљинице, као да су живе! Неки старчић седи, и као да свира у виолину, још друга два такође стоје ту, свирају у мале виолинице, и по такту машу главама, један у другога гледају, а усне им се мичу, говоре, стварно говоре – само се због стакла ништа не чује…

Малишан је у први мах помислио да су они живи, а кад се досетио да су то лутке – изненада се насмејао. Никад није видео такве лутке, и није знао ни да постоје! И хтео би да заплаче, али су му те луткице тако смешне.

Одједном му се учини да га је неко отпозади зграбио за капутић: велики и зао дечак стајао је поред њега, и изненада га је ударио по глави, збацио му капу, и ударио га ногом испод колена. Малишан се преврнуо на земљи; тада људи повикаше, он претрну од страха, скочи и поче бежати, бежати, и одједном је утрчао – ни сам не зна где – испод неке капије, у туђе двориште – и чучнуо је иза наслаганих дрва: „Овде ме неће наћи, а и мрак је.”

Чучнуо је и згурио се, а никако није могао да одахне од страха, и одједном, сасвим изненада, било му је тако пријатно: ручице и ножице су одједном престале да га боле и било му је тако топло, као на пећи!... Тргао се и сав уздрхтао: ах, он је то овде био заспао! Како је добро ту спавати!

(кликни на слику)

„Поседећу овде. Па ћу опет поћи да погледам оне лутке“, помислио је малишан и осмехнуо се када се сетио лутака, „стварно као да су живе!“... И одједном му се причуло да је над њим његова мама запевала песмицу. „Мама, ја спавам, ах, како је овде лепо спавати!”

„Хајдемо к мени, малишане, да китимо јелку“, прошапутао је над њим одједном неко тихим гласом.

Помислио је да је и то говорила његова мама, али не, није она; ко га је то звао он није видео, али се неко сагнуо према њему, загрлио га у тами, а он му је пружио руку и... и одједном... о, каква светлост! О, каква јелка! Као да и није јелка – он још таквог дрвета видео није! Где је он то сад: све блиста, све се сија, а свуда око њега лутке – али не, то су све дечаци и девојчице, само тако сјајни, сви се они вију око њега, лете, сви га љубе, узимају га, носе са собом, и он сам лети, и види: гледа га његова мама, и смеје му се радосно.

„Мама! Мама! Ах, како је лепо овде, мама!“, довикује јој малишан, и опет се љуби са децом, и жели да им што пре исприча о оним луткицама иза стакла. „Ко сте ви, дечаци? Ко сте ви, девојчице?“, пита их он смешећи се и љубећи их.

„Ово је Христова јелка“, одговарају му они. „Код Христа је увек на овај дан јелка за малу децу која тамо доле немају своје јелке.”

И дознао је да су сви ови дечаци и девојчице били исто таква деца као и он – али једни су се посмрзавали још у својим котарицама, у којима су их оставили на степеништима пред вратима петроградских чиновника; друга су се угушила код чуходки дојкиња – које је изнајмио дом за сирочад; трећа су умрла на сасушеним грудима својих мајки (за време самарске гладне године), четврта су се погушила у вагонима треће класе – и сви су они сада овде, сва су она као анђели, сва су код Христа, и Он је лично међу њима, и пружа им руке, и благосиља њих и њихове мајке грешнице…

А мајке ове деце стоје ту, са стране, и плачу; свака познаје свог дечака или девојчицу, а они долећу и љубе их, утиру им сузе својим ручицама и моле их да не плачу, јер је њима овде тако лепо.

А вратари су ујутру нашли доле иза сложених дрва мали леш залуталог и смрзнутог дечака... Пронашли су и његову мајку... Она је још пре њега умрла – срели су се код Господа на небу.

Ф. М. Достојевски

По жељи презвитера Александра Зељковића

у.п.: Слике су са нета.

Артабанови дарови

Илустрације: Richard Johnson

У дане цара Ирода, када се у убогој пештери код Витлејема родио Христос Спас, на Истоку на небеском своду засја огромна, прекрасна звезда, какву нико до тада није видео.

Та звезда пламтела је јарком, бљештавом светлошћу, крећући се, полако али неодступно, пут далеке Јеврејске земље. Звездочатци, или, како су их у њиховој постојбини звали, мудраци, одмах уочише чудесно светило, и појмише да је то знамење Божије, да се негде родио Велики Цар, Избавитељ од зла, чија је појава давно предсказана у мудрим јеврејским књигама. Неки од мудраца, запаљени чежњом ка правди Божијој на земљи и испуњени тугом због безакоња која се у свету намножише, решише да крену за звездом ка новорођеном Цару, како би му се поклонили и послужили му. А где ће га наћи - то сигурно нису знали; можда ће, мишљаху мудраци, пут бити далек, а у то доба опасно је било путовати. И тако одлучише да се најпре окупе на једном месту, а затим да сви заједно, у каравану, крену онамо куда их звезда поведе, ка новорођеном Великом Цару.

Заједно са другим мудрацима на поклоњење крете и велики персијски мудрац Артабан. Пре но што ће поћи на пут, он продаде сва своја имања, раскошни дом у престоници, и за добијени новац купи три драга камена: сафир, рубин и зрно бисера. Њихова цена је била огромна; читаво богатство платио је Артабан, само да би дошао до тих драгуља неисказане красоте. А како су само били лепи! Сјај једнога камена био је попут плавих небеса у ведрој звезданој ноћи; други је пламтио попут пурпурне зоре, а трећи је бљештавом белином својом надалеко превазишао најчистије снежне планинске висине. То богатство желео је Артабан да остави крај ногу новорођенога Цара Истине и Добра, и срце његово испуњаваше се огњеном љубављу и верношћу према њему.

Пре но што ће кренути на далеки пут, Артабан позва к себи пријатеље које је највише љубио и опрости се од њих.

До места на коме ће се сви окупити требало је путовати неколико дана, али Артабана не беше страх да ће закаснити.

Оседлао је коња снажног и ватреног, време израчунао тачно, и свакога дана прелазио деоницу коју је унапред себи одредио. Последњег дана остало му је да пређе неколико десетина врста, и он реши да путује читаву ноћ, како би за видела доспео до назначеног места. Бодро је каскао његов верни ат, пирио је прохладан ноћни ветрић, а над главом, у бесконачној даљини небеског свода, пламтела је чудесна звезда, као дивно кандило пред престолом Свевишњега.

"Ето, то је знамење Божије!" - мислио је у себи Артабан, нетремице посматрајући прекрасно светило. - "Велики Цар долази нам с неба, и брзо ћу Те, Господе мој, и ја угледати!"

"Ђиха, ђиха, мој коњићу! Пожури, доро!" - бодрио је Артабан коња, милујући му густу гриву.

И коњ је каскао све брже, а бат његових копита одјекивао је палмовом шумом кроз коју га је носио пут. И тако, мало-помало, стаде свитати, зачу се цвркут птица што су се будиле; јутро се приближавало. Наједаред коњ се трже, зарза, хтеде се преплашен вратити. Артабан погледа напред, добро осмотри пут и крај самих коњских ногу спази непомично тело. Он брзо сиђе с коња, приђе човеку и добро га осмотри. Био је то Јеврејин, изнемогао од грознице која га је у туђини задесила. На први поглед, рекло би се да је био мртав, али од невољника допираше слабо, једва чујно јечање, болни уздах отео би се по каткад са његових сувих усана.

Артабан се замисли: да прође поред болесника, да га остави и пожури ка зборном месту - то му савест није допуштала; а да остане поред Јеврејина да би га повратио и дигао на ноге - изгубио би неколико сати, и караван би отишао без њега.

"Шта ћу, мили Боже, и како ћу"? —помисли Артабан. - "Ма идем!" - рече, и само што се не попе на коња, кад га прену јаук болесника, који предосети да ће остати без помоћи.

"О, Господе Свевишњи!" - поче се усрдно молити Артабан - "Ти знаш колико чезнем да Те угледам. Управи ме сада на пут добра. Осећам у срцу глас љубави - није ли то Твој глас, Боже?! Не могу да тек тако прођем покрај овог несрећника; морам да помогнем сиротом Јеврејину!"

Са тим речима на уснама мудрац приђе невољнику, скиде му одећу, захвати воде из оближњег потока и окваси му лице и усне, пронађе у свом пртљагу некакве лекове које је понео са собом на пут, раствори их у вину и пружи Јеврејину да пије: протрља му прса и руке, пружи му неки мелем да помирише и да се поврати, и тако проведе неколико сати дворећи болесника. Дан је већ добро одмакао, сунце се високо подигло над честаром, ближило се подне. Јеврејин дође себи, придиже се и - просто не знаде како да захвали добром незнанцу.

"Ко си ти? Реци за кога да се моја породица и ја Богу молимо у све дане живота нашег? И зашто си тако тужан? Каква те брига мори?" - распитивао се Јеврејин.

Артабан са великом тугом исприча ко је, куда путује и рече да је сада, по свој прилици, већ закаснио.

"Знам, они су већ отишли, сами, без мене..." - говораше Артабан, - "и ја никада више нећу наћи, нећу видети Цара за којим чезнем."

Јеврејиново лице се озари.

"Не тугуј, добротворе мој. Могу ти се, макар мало, одужити за добро које си ми учинио. У свештеним књигама мога народа писано је да ће Цар Правде, Месија обећан од Бога, бити рођен у јудејском граду Витлејему. Иди тамо, и не обазири се што су пријатељи твоји већ отишли. Ако се Месија ваистину родио, наћи ћеш га тамо, у Витлејему."

Јеврејин још једном заблагодари Артабану, и њих се двојица опростише, кренувши сваки својим путем. Артабан се врати назад; није смео ни да помисли да сам путује кроз пустињу - требало би припремити камиле, окупити слуге које би га пратиле, снабдети се водом и храном. И тако прође недеља дана. Артабан реши да прода један камен да би опремио караван, али га то не ражалости: знао је да су му остала још два драгуља. Најважније је било — не закаснити код Цара; и он пожуриваше слуге да што пре превале ово огромно растојање.

Најзад стигоше и у Витлејем. Уморан, прашњав од пута, али срећан и радостан, Артабан, приближивши се првој кућици, журно уђе и обасу домаћицу питањима:

"Јесу ли се појављивали овде, у Витлејему, дошљаци са Истока? Коме су се обратили? И где се сада налазе?"

Домаћица, млада жена, дојила је детенце; она се најпре препаде кад угледа непознатог човека у кући, а потом се умири и исприча све по реду. Да су пре неколико дана долазили некакви туђинци из далека, да су нашли Марију из Назарета и да су њеног Младенца богато даривали. Куда су отишли - жена не знаде рећи; али каза да су исте те ноћи Марија и Јосиф са Младенцем кришом побегли из Витлејема. У народу се прича да су се склонили у Египат, јер је Јосифу у сну Господ заповедио да оду одатле.

Док мати ово казиваше, детенце спаваше слатким сном, и чисти осмејак титраше на његовом прекрасном и невином лицу. Али из размишљања шта би сада могао чинити, Артабана нагло прену цика, крици, звекет оружја и лелек жена који параше срце. Полуодевене, неповезане жене са лицима избезумљеним од ужаса, трчале су по Витлејему са својим малишанима у недрима, лелечући:

"Спасавајте се, људи! Иродови војници побише нам децу!"

Млада жена пребледе, разрогачи очи, приби уз себе уснуло чедо и сможе снаге само да изусти:

"Спаси моје дете, добри човече, спаси га, Бог ће ти платити!"

Артабан као без душе истрча на капију; пред кућом већ стајаше заповедник одреда, а и мало даље видела су се зверска лица војника који витлаху мачевима окрвављеним од убијања невине одојчади. Артабан се маши кесице за пазухом у којој чуваше драго камење, узе један драгуљ и пружи га заповеднику.

"Узми овај драгуљ и иди одатле; остави ову жену и дете на миру!"

А заповедник никада није видео тако нешто драгоцено. Он похлепно узе драгуљ и брзо оде са својим одредом да на другом месту оконча страшно злодело. Жена паде на колена пред Артабаном и рече гласом који се отимаше право из срца:

"Бог те благословио за моје чедо! Ти тражиш Цара Правде, Љубави и Добра; нека се укаже пред тобом његов лик и нека и он погледа на тебе са таквом љубављу као што те ја сада гледам!"

Артабан јој нежно поможе да устане, а по образима му потекоше сузе и од радости и од туге.

"Боже правде, опрости ми! Ради ове жене и њеног детета дадох драгуљ који сам Теби наменио. Хоћу ли се удостојити виђења Твога лика? И овамо сам закаснио. Али поћи ћу за Тобом и у Египат!"

И тако сироти мудрац опет крете на пут далеки, да тражи Цара Правде. Многе је земље прошао, и многе народе упознао, а Цара Правде не нађе. Како му је тешко било на души, и како горко ридаше!

"Господе", помишљаше Артабан, "колико је у свету невоља, беда, мука! Хоћеш ли се скоро показати свету, хоћеш ли олакшати живот људима?"

Све што је могао, чинио је Артабан да помогне људима око себе: лечио болне, даривао сироте, (од продаје првог драгуља беше му остало доста новца), тешио невољне, посећивао заробљене, и у тим трудовима године му пролажаху тако брзо, као што чунак на разбоју лети за време ткања. Остао му је још само бисер, који је чувао крај самог срца, надајући се да ће макар тај многоцени дар моћи да принесе Цару када га буде пронашао.

И тако прођоше тридесет и три године откако Артабан остави свој далеки завичај. Погрбио се за то време добри мудрац, оседео, очи изгубиле некадашњи сјај, из руку и ногу ишчилила снага, али у срцу му је још увек пламтела љубав према Ономе кога је давно тражио. И дође до старога мудраца глас да се у Јудеји појавио Велики Божији Посланик, да чуда чини по свету: мртве васкрсава, одбачене грешнике и окореле злочинце оживљава и чини светима.

Радошћу се испуни уморно Артабаново срце. "Сада ћу Те", помисли, "наћи, напокон ћу бити слуга Твој."

Артабан дође у Јудеју. Тада су сви ишли у Јерусалим на празник Пасхе. Тамо је био и пророк Исус, кога је Артабан желео да види. У маси поклоника дође мудрац до светог града и виде на улицама велику гужву.

Реке људи силовито су навирале, сви су ишли некуда, журно, утркујући се.

"Куда хрли толики свет?" - упита Артабан.

"На Голготу! То је једно узвишење изван града. Данас ће на Голготи, заједно са двојицом разбојника, бити разапет Исус из Назарета, који себе назива Сином Божијим, и Царем јудејским."

Артабан паде на земљу и горко зарида.

"Ох, зар сам опет закаснио! Не да ми се да Те видим, Господе! Није ми се дало да Ти послужим! А можда ипак није касно? Идем његовим мучитељима, даћу им мој бисер, па ће га можда пустити."

Диже се и журећи, као без душе, упути се на Голготу, онамо, куда је ишао толики свет. На једној раскрсници пресрете га одред војника, који је спроводио девојку ретке и необичне лепоте у тамницу. Сиротица угледа мудраца, по одећи схвати да је Персијанац и грчевито се ухвати риза његових.

"Сажали се, добри човече, ослободи ме!" - мољаше девојка. "Из исте сам земље као и ти. Отац ми је дошао у Јудеју послом, ради трговине, повео мене, али се разболео и умро. Због његових дугова хоће да ме продају у ропство и да ме осрамоте. Ох, спаси ме, избави ме од срамоте, молим те, спаси!"

Старина сав задрхта. Опет се у срцу његовом водила иста она борба као у палмовом честару, на путу са Јеврејином, и у Витлејему у доба покоља невине деце: да ли да сачува камен за Великог Цара или да помогне несрећници? Али љубав и саосећање према сиротој девојци били су јачи од свега. Артабан извади бисер и даде га девојци:

"Узми, кћери моја, откупи очев дуг. Тридесет и три године чувао сам овај драгуљ за мог Цара. Али ваљда нисам достојан да му принесем дар."

Док је он ово говорио, гле, небо се прекри облацима и тама прекри земљу усред бела дана. Земља као да тешко уздахну, затресе се; загрми гром, бљесну муња са једног краја неба на други. Затресоше се куће, заљуљаше се зидови, камење се одроњаваше попут кишних капи. Један цреп стровали се са крова и паде старцу на главу. Он изгуби свест, побледе, и тако лежаше у крви. Девојка се саже да му помогне. Артабан нешто говораше слабим шапатом; одједном му се очи отворише, у њима заискри радост, по лицу му се разли кротки осмејак. Чинило се да је на самрти некога видео и са неким невидљиво разговарао.

Девојка се нагну тик уз старчеву главу и зачу како слабим шапатом говори:

"Господе! Кад ли Те видех гладнога и нахраних? Када Те видех жеднога и напојих? Када сам Ти дао да под кров мој уђеш, када сам Те оденуо? Тридесет и три године, ходећи по свету, тражио сам Те, и ниједном не видех Твога лика и не могах Ти послужити на земљи, Царе мој."

Старац заћута, прса му се нечујно подизаху. Кроз облаке се проби зрак сунца и осветли му лице. Запири лаки ветрић, лагано мрсећи косу самртника; а у том ветру, чинило се, на његовим крилима, зачу се однекуд са висина тихи глас:

"Заиста, заиста ти кажем: све што си учинио невољној браћи мојој, мени си учинио."

Артабаново лице се преобрази, печат величанственог душевног мира и најсветлије, чудесне радости одрази се на њему. Он са лакоћом удахну пуним плућима, подиже очи ка небу и усну занавек.

Дошао је крај дугом путовању старога мудраца. Нашао је најзад Господа Спаситеља, и његови дарови беху примљени.

Григорије Спиридонович Петров

Превод с руског Ксенија Кончаревић

Срећан нам Бадњи дан, драги причољупци!

Рођење Исуса Христа

Божићне честитке

 

 

Божићне ципелице

Даривање краља

Некада давно, један баштован је узгојио велику, огромну шаргарепу. Узео ју је, однео краљу и рекао:

- Господару, ово је највећа шаргарепа која је узгојена и која ће икада бити узгојена. Прими је као поклон од мене и знак моје оданости и поштовања према теби.

Краљ је био дирнут, проценио је срце овог човека и, кад се баштован окренуо да иде, рекао:

- Чекај! Ти си очигледно добар домаћин свога имања. Ја поседујем комад земље одмах до твоје. Желим да ти то поклоним као дар, да можеш да га обрађујеш и узгајаш на њему шта желиш.

Баштован је такође био дирнут, чак одушевљен, и отишао је кући радујући се.

Слушао то све један дворски племић са стране и био је задивљен. Рекао је сам себи:

- Ако је ово оно што се добије за једну шаргарепу – шта би се десило ако би краљ примио нешто много боље?

Тако је следећег дана овај племић дошао пред краља водећи прекрасног вранца. Наклонио се и рекао:

- Господару, ја се бавим одгајањем коња, и ово је најлепши коњ који је одгојен и који ће икада бити одгојен. Прими га као поклон од мене и знак моје оданости и поштовања према теби.

Али краљ је проценио срце овог човека, рекао "хвала", узео коња и једноставно отпустио племића. Овај је био шокиран. И зато је краљ рекао:

- Допусти ми да ти објасним. Баштован је поклонио шаргарепу мени, али ти си вранца поклонио себи.

Наравоученије:

"Пазите да правду своју не чините пред људима да вас они виде; иначе плате немате од оца својега који је на небесима. Кад дакле дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемери по зборницама и по улицама да их хвале људи. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти кад дајеш милостињу, да не зна левица твоја што чини десница твоја. Тако да буде милостиња твоја тајна; и отац твој који види тајно, платиће теби јавно." (Матеј 6:1-4)

"Ако при свакој пријатељској услузи одмах мислиш на захвалност, онда ниси даровао, већ продао." (Ф.М. Достојевски)

Песак живота

Прича о Лазару и богаташу

"Човек неки, пак, беше богат, који се облачаше у скерлет и у свилу, и живљаше сваки дан господски и весељаше се. А беше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред његовим вратима гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатог; још и пси долажаху и лизаху гној његов. А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умре и богати, и закопаше га. И у паклу кад беше у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његовом, и повикавши рече: Оче Аврааме! Смилуј се на ме и пошљи ми Лазара нека умочи у воду врх од прста свог, и да ми расхлади језик; јер се мучим у овом пламену. А Авраам рече: Синко! Опомени се да си ти примио добра своја у животу свом, и Лазар опет зла; а сад се он теши, а ти се мучиш. И преко свега тога постављена је међу нама и вама велика пропаст, да ови који би хтели одовуд к вама прећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе. Тада рече: Молим те дакле, оче, да га пошаљеш кући оца мог, јер имам пет браће: нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења. Рече му Авраам: Они имају Мојсија и пророке, нека њих слушају. А он рече: Не, оче Аврааме! Него ако им дође ко из мртвих покајаће се. А Авраам рече му: Ако не слушају Мојсија и пророке, да ко и из мртвих устане неће веровати."

(Лк.16;19-31)

Lazarus and the rich man

Философија

Два пријатеља философирају:

- Видети значи веровати! - рече први.

- Није тачно! - одговори други. - Ја тебе видим, али ти не верујем...

Глава дванаеста

Животиње су, на инсистирање краља и његове породице, остале, како би присуствовале најлепшем догађају у току године. Августовске кишне капи, тај велелепни призор, не само да су биле насушна потреба, већ и нешто много више. Оне су, такође, и сведоци тога да се време још није навршило и да све оно што треба да се збуде још није испуњено; са тиме је већина била упозната, али нико, па ни ја, довољно да зна са сигурношћу.

Наш тројац је наставио дружење. Задовољство због преокрета који се догодио није сплашњавало. Тако се још једном на делу потврдило да се не храни ум стомаком, већ стомак умом; јер где главе нису сите и на месту, без њих се лако остаје.

На срећу то овде није био случај – овога пута. Али је у прошлости било много таквих примера. А прошлост је увек компас за будућност. И ако кажем како осећам да сам у неку руку и поседник и део тог компаса - нека ми не буде замерено. Просто је незамисливо раздвајати нас, будући да сам сведок свих праваца и скретања током читаве историје. Међутим, људски ме је бунила сумња да ли тај компас поседује и сова. Јер, неретко, изналазила је и пред друге простирала све оно што је премашивало њену старост, али не онако шаролико, већ у изворном, првобитном стању. Тако и сад, проводећи време на овом месту, један наоко безазлен детаљ покрену точак, који унесе призрак старог у време ново. Шта се десило? У једном тренутку приметих сенку која за трен прекри сјај совиног погледа, уносећи у њега кратку пометњу. Наиме, све животиње су се држале некако групно, да би се негде са стране издвојиле змија, кукавица и вук, који се стадоше тајно дошаптавати. Иако сам могао да чујем о чему причају и пренети то сови, ипак, она ничим не показа да је томе рада. Али и лисица је, приметивши, и сама осетила трнце узнемирености.

Но сова је мудро скренула причу на другу страну.

Наставак...

Најпре кренуше дошаптавања, да би се потом, ко гром из ведра неба, један глас издвојио:

- Срео је мене!

Била је то лисица, која се придиже како би је сви могли видети.

А моје до тада слепљене уши за земљу, наједном се издигоше као антене. Шта ли ће из овог испасти, мислио сам. Али ме моја радозналост и жеља - да се ствари већ једном истерају на чистац, брзо умирише.

У исто време сова упути својој пријатељици поглед у којем се, осим захвалности, јасно читала и драгост због њене смелости.

- А да ли би била рада да нам појасниш шта си, заправо, тамо радила, пре него што си доспела у рупу? – упита је сусретљиво.

Лисица осети нелагодност али је брзо савлада храбрим иступом.

- Док су радници радили у пољу, ја сам искористила прилику да мало загледам у њихов ручак...

- И?

- И док сам се бакћала са једном од шерпи, у којој је било нешто преосталог меса од...

- Да...!?

- ... Један комад ми је испао и откотрљао се до ватре, која је готово била на умору, али је масноћа с меса пробудила једну од жишки...

Отегнут уздах из грла свих пронесе се долином.

- Шта је потом било? – настави сова с испитивањем.

- Унервозивши се, јер се пламичак већ почео дизати, сакрих се у траву да ме радници не виде. Али тад пристиже ветар. Хтела сам, најпре, побећи, али како је ветар кидисао на ватру са свих страна, то се у једном тренутку нађох између њега и врелих пипака и, не желећи да будем примећена, ја радије изабрах да прескочим ватру... Остало... остало знаш... – заврши лија, завртивши репом.

- Да, лијо, познато ми је...

Све очи беху упрте у лију, али пре него што се било ко усудио ишта рећи, сова их предухитри новим испитивањима:

- То је тек део слагалице. Идемо даље! Где је за то време био вивак?

- Ја?!? – огласи се овај извирујући из траве. – Како где...? Па чим се први дим почео извијати у смеру шуме, ја се не лењих, већ похитах да о томе обавестим своју пернату родбину и друге обавештајце.

- А шта је радила родбина?

- Оно што сам им саветовао: да купе перје и – бришу.

- Хм, да... – изусти сова, не правећи предах. – А где су били даброви?

- Кад чусмо вест, скочисмо у реку и запловисмо ка сигурном – одговори најстарији представник те групе.

- Ка сигурном... – понови за њима. - А где су биле веверице?

- Ми смо одмах кренуле за птицама – рекоше неколико њих углас, шепурећи се с реповима.

- Јелени?

- Потрчали за птицама и веверицама, заједно са зечевима, јазавцима, јежевима, дабровима, творовима и свима другима... – рапортирао је онај с највећим роговима, поносно их дижући увис.

Сви набројани потврдно климаху главом.

- Тако! Сад су већ неке ствари јасније, зар не? - примети сова значајно.

Али, судећи по лицима већине, тек сада многима није било ништа јасно. Ником, па ни мени. Међутим, испитивање доби наставак.

- Све ово, дакле, дешавало се док ватра још није стигла у шуму – примети сова. - А да видимо сад шта је било даље, кад је шума већ горела. Насупрот ватри, у сусрет нам је пристигла још једна вест...

- Да су краља убили и отели! – забрунда медвед.

- Да! – потврди сова. – И, кад си се већ јавио, да питам, медо: како твоје шапе?

- Доооброоо! – узврати овај помало збуњено.

Али сова никада није питала без разлога, ма колико да су чудно питања изгледала.

- Како стоји ствар са жирафама? Жале ли се на своје вратове? А слонови са сурлама? Орангутани и шимпанзе, имају ли проблема са дугим рукама?

Сви прозвани, међусобно се загледајући и ишчуђавајући, одговорише да се не жале ни на шта.

- Искрено, драго ми је због тога, као и да смо сви на броју, те да нема страдалих. То је оно што је добро. Међутим, у свему томе има нешто што није добро.

- Како...?! – узнегодоваше животиње.

– Није добро што смо живи и читави?! – усуди се да пита зебра.

Наравно, то није било оно што је сова рекла, те није било ни потребе да појашњава, те, уместо да се правда, она рече:

- Оно што не ваља је то да од дрвећа не видесте шуму, које сте дрвета ви! Нити је шума без вас нити ви без шуме. Свако је мислио на оно што је његово али не и на оно што је наше. И још се кренуло са тражењем кривца! У свом себељубљу изнашло се сасвим довољно изговора да се у вести, која је била непоуздана, спрам оне о ватри која је била тачна, пронађе разлог за суманути гнев, који је покренуо „пут освете“. Али, у јурењу за непостојећим духовима, ми остасмо без дома, без наше шуме. Уместо да су се тај труд и воља за бесмислом употребили тамо где их је било смислено употребити, ми сада не бисмо били избеглице. А могло је, само да је вивак, уместо да шири панику, позвао шумски живаљ на будност, па да су се и друге птице њему придружиле, а јазавци, творови, јелени и други ровове направили, даброви бране отворили... Да су нам велика браћа дошла у помоћ: медведи, слонови, жирафе, зебре, орангутани и други, на добро дакле, да нас одврате од зла, али се, авај, и они сами окренуше злу.

Слушајући с пажњом ове совине речи, посрамљеност поче избијати на лицима многих. Сагнуте главе сведочиле су да се капије многих утамничених срца почеше отварати, примајући у себе светло познања. Да је то заиста било тако, почеше то и потврђивати, најпре орошавањем очију, а потом и речима.

- Тако је, сово! У прави си! Живела ти нама! – викали су једни.

- Сви смо криви, без изузетка! – говорили су други.

- Живео наш министар правде! – ускликнуше трећи и у том усклику им се придружише и сви остали.

На крају, завршавајући ову своју беседу, сова додаде:

- Нека нам све ово буде на наук: један дом не сме да почива на оном што је „моје“ већ „наше“. Да се уграђујемо, дакле, а не одзиђујемо! Више зла може нанети оно што је у нама, него оно што нас напада споља. Памтимо зато: само се оно домом може звати где смо и ми део њега и он део нас.

- наставиће се -

аутор: причалица

у.п.: Слике су са нета.

Три приче

Глава једанаеста

Био је то сусрет какав се не памти! Пружајући ми своја крила у загрљај, која срдачно прихватих крилима својим, сова и ја заплесасмо. Али било је то више од игре; плешући, нас двоје уједно разменисмо и све оне мисли које су нас пратиле током читавог пута. Истина, многе од њих сам забашурио, што је и иначе мени било својствено, али их је сова пажљиво извлачила – несумњиво, знајући да ће јој користити. При свему томе нисам се ни најмање бунио. Та било ми је драго!

А у том слављеничком ритму дочекасмо она и ја и лију као трећег члана дружине с почетка. Пријатељство ово, у огњу искушано, отворило је преко потребну наду и довело светло истинске слободе на наша лица. Горели смо од бриге за другог, али се у томе нисмо трошили. Напротив, тај осећај је почео да нас преплављује и преноси и на друге, чинећи нас целином.

Кад се сова и лисица поприлично сморише од играња, оставих их насамо како би одахнуле. Био сам сигуран да имају штошта једна другој да кажу. Али дешавања, на која су биле позване, не дозволише им одвећ дуг предах. Но ипак, приметих да сова изнађе сасвим довољно времена за неке потанкости.

- Лијо, како је твој реп? – упита, погледа упртог право у лијине очи.

- Шта да ти причам: као нов! – похвали се ова усхићено, додајући: - Погледај га само!

- Да, изгледа прекрасно – примети ова, намигујући на мене.

Наравно, лисици то не промаче.

- Де, де, немојте се снебивати, знам ја да је то, заправо, ваша заслуга. Хвала вам обома!

Од њених речи мене спопаде неко слатко врпољење, али се, као спонтани одговор на њену искреност, у мојим очима закотрљаше две капљице.
Сова ју је топло и уз осмех загрлила. Међутим, сам овај тренутак био је и још због нечега важан: мудра министарка, премда и направивши увод у оно што тек следи, она у исти мах подвуче линију разграничења између приватног и оног што јој је у опису посла. Зато је најпре и хтела да се увери, не само колико је лијина рана зацелила - због чега је и није гледала у реп већ у очи, тражећи ону једном запажену искру, а која је, узгред буди речено, неколико пута заискрила - већ колико је цела очврсла. Кад је пронашла што је тражила, она предложи да разговор наставе касније, са чим се лија драговољно сагласи. А сјај њихових погледа, попут оног кад гостовасмо у шумарку, где нас је све иста мисао прожимала, јасно је сведочио у корист пријатељства генерације које ништа више прекинути не може. Блиставило њихових испуњених бића исијавало је на површину, што се нарочито могло приметити на лисици: њено се крзно, под нежним додиром сунчевих зрака, бојило јарким руменилом.

Лав и лавица, мотрећи из прикрајка, и сами су били сведоци тога. (Касније ће, причу о томе, предати на чување својој деци, а ови својој па редом до далеких неких времена и поколења.) Но, да не би погледима друге збуњивали, они се посветише остатку животињског света, покушавајући да задовоље њихове потребе. Како краљевски двор ни у чему није оскудевао, то они прилично брзо удовољише свима. Најзад, кад би услужен и последњи гост, краљ их све позва да му се придруже на пропланку.

Послушно кренувши за њим, свима у колони се чинило као да поворка поздравља сунце на заласку; оно их је, заузврат, све увесељавало својим пурпуром, који се преламао у нијансама од најсветлијих до оних загаситих. Величанствен призор који никога није збуњивао. Напротив! Очаравао је присутне својим препознатљивим говором, у коме је свако на свој начин укрепљивао добро познату наду о зори новога дана.

Стигавши на указано место, све нас дочека непрегледно зеленило по којем присутни поседаше. Његово, пак, краљевско величанство са породицом, пратњом и совом продужи до оближњег и омањег узвишења, где се и уставише. Одатле су имали поглед на све окупљене.

И ту, како то бива у добром друштву, где родитељи и деца с повечерјем сређују мисли и утиске, спонтано крену прича и приповедање. Најпосле, стигло се и до неизбежног – оног што је од почетка тражило одговор.

- Драги пријатељи! – гласом неприкосновеног владара огласи се лав са узбрдице, позивајући све да обрате пажњу. - У разговору који смо сова и ја водили, сагласисмо се, да смо, на срећу, избегли несрећу, чије би последице биле катастрофалне да се замишљено остварило. Али, то не значи како ћемо се сад овде растати, а да из свега нешто не научимо. Од велике је важности да са овог места понесемо оне мисли које ће нама и нашем потомству оставити преко потребну наду... Послушајмо шта нам у то име има рећи наш министар Правде...

И ту се лав мало повуче у страну, препуштајући сови и реч и место.

А док се она спремала за свој говор, ја сам, загледан у предивни залазак сунца, већ био готово спреман да тај призор испратим из неколико углова. Али једна друга мисао је учинила да ова испари; мисао, која је хтела да останем и будем не само посматрач у току беседе, већ и њен део.

И раширивши се по трави – остах.

- Ваша краљевска височанства, драги пријатељи! – отпоче сова свој говор. -  Верујем да све нас прожима исто питање: откуда ми овде и ко је томе крив? То нас је пратило током читавог пута, и неретко сте ме питали о томе. И увек бих вам рекла да кад будем имала све податке, да ћу вам исте и предочити.

- Па!? Сакупи ли те податке? – упита неколико гласова из гомиле.

- Надам се, искрено, да ћемо их сад све добити – узврати сова одлучно. – А да би се то догодило, предлажем да кренемо од почетка.

- Мислиш од тога како се ветар играо с ватром? – упиташе неки радознало.

- Не. Већ од тога кога је ветар срео у рупи где се сакрио након што је почео осећати грижу савести?

- наставиће се -

аутор: причалица

Наставак...

На овај његов позив уследише салве овација.

- Прихватамо предлог – изјави лисица у име свих. – Али нам, пре него што кренемо, објасните: како то да сте живи?

- Захваљујући човеку – одговори лав мирно, а на свеопште чуђење.

- Човеку...?! – згрануто и у неверици ишчуђаваше се лисица.

Лав је тог тренутка добро осмотри; чинило се као да жели у нешто да се увери пре него што настави да јој се обраћа. И не само њој.

- Као прво, морам рећи да сам упознат са целим овим случајем од његовог самог почетка, где се и крије грешка која вас је довела чак довде. Хм,... мислим да ћу убудуће морати обратити више пажње на везу преноса важних саопштења – додаде он некако више за себе. - Елем, због тог мог пропуста, вама су, како сам обавештен, јавили да су ме убили и отели. А као што се да приметити, ја нити сам убијен нити отет; оно што се заиста десило јесте да сам се убо, због чега сам однешен како би ми се указала помоћ. Сигурно вас интересује како ми се то догодило? Просто: играјући се са синчићем, сео сам на траву да се одморим и тако налетео на помало ратоборног бумбара. И то је све! А сада, да не дужимо више; сова је остала и чека нас с нестрпљењем…

И позвавши лисицу погледом пуним неке топлине, он јој се с разумевањем осмехну. Тог момента њој сину одакле њему све појединости и њено срце поче раздрагано да куца.

Придружих јој се у њеном ликовању, које напросто није могла а није ни хтела сакрити. Истом приметих један такав исти блесак одушевљења и у краљевом оку. На крају, зар би он и могао бити љут на овакву приврженост, која их је све окупила, а која је била доказ вредан хвале да је омиљен међу онима којима служи свим својим бићем.

Вртећи се с лијом раздрагано у колу, наједном је - с њеним сагласним допуштењем, дабоме - пустих, остављајући је да са осталима дође до краљевске оазе. А ја се дадох у трк невиђене брзине, коју сам користио само у случајевима од посебне важности - када јој је љубав давала силу.

И тако, севнувши брже од брзине мисли, нацртах се пред совом!

- наставиће се -

аутор: причалица

у.п.: Слике су са нета.

Глава десета

Од оно мало кушаног саћа, као што већ рекох, животиње се силно разгоропадише: једни што су пробали па су пожелели још, а други што нису, због чега се стадоше гурати, гребати и уједати све око себе. Претило је да још овде избије битка и то са непријатељем створеним у путу.

Лисица је презриво посматрала понашање самоназваних јунака догађаја који се још није ни догодио, осим у машти већине. Змија је допола попунила рупу у коју се завукла, вук је мерачио смер најбезбеднији за могућу бежанију, док је кукавица тражила дрво спаса ка којем би, у најскорије време, могла да полети. Једино се лија мучила с мишљу шта јој је чинити, видећи да јој од њих нема помоћи. Вртела се, вртела, повремено тражећи мене погледом пуним очекивања.

Ма колико да сам јој желео помоћи, знао сам, као што је знала и она, уосталом, да ће се морати ослонити искључиво на саму себе. Прикупљала је снагу, бирајући речи за своје обраћање разјареној гомили. Осећао сам њен страх; али био је то страх другачији од оног за време пожара, кад је морала да бежи - услед непознавања језика којим би му се обратила. Одавде, она ни не помисли на бекство, осећајући спону која их је све повезивала кроз један исти језик, језик сродности и припадности, а која је распламсала ону једном уочену искру у њеном оку што је мени ономад промакла, али не и сови. Стога она, без икакве бојазни од грешке, крену у своју најважнију битку, уједно се носећи мишљу како је овај њихов план од самог почетка био нешто најглупље што је учинила у свом дотадашњем животу.

Дошло је време да на све то стави тачку.

- Тииишииинаааа! – цикну лисица колико год је грло понесе.

Разуларена гомила се у месту укипи, створивши призор који би сваки сликар пожелео да овековечи. Међутим, тог истог тренутка деси се нешто толико чудесно, због чега се ова огромна смеша перја, канџи, рогова и чега све не напрасно преобрази, а сви затечени се стадоше братимити најтоплијим загрљајима.

Лисица, збуњено и у неверици, пропрати овај њихов преображај радознало се осврћући у потрази за узроком. И угледа у даљини, како, обасјани сунчевим зракама - ко што и приличи краљевској породици, њима у сусрет иду лав и лавица са обавезном пратњом.

- Краљ је жив!?! – разрогачивши очи, изрече она гласно своју мисао, у чему јој се, гласним повицима, придружише и остале животиње.

Ливада се у трену заори од надошлог прилива радости, стоички подносећи силно табанање. А међу свима њима, ипак, најсрећнија је била лисица, којој је добар део терета пао са леђа. Још кад се и сам краљ баш код ње зауставио, њеном одушевљењу као да не би краја; оне друге чланове одбора он тек окрзну погледом, од кога ове прођоше неки хладни трнци.

- Дакле, министре рата, чини се да је разлог вашег путовања био неоправдан!? – обрати јој се његово краљевско височанство, лав, помало строго, али не превише; више тајанствено.

- Како?!? – збуњено дочека лисица његове речи, колачећи очима од изненађења. – Зар је краљевска висост упозната за разлогом нашег доласка овде...?

- Наравно, какав бих ја то био краљ да не знам шта ми се дешава у краљевству. Но, о томе ћемо после. Видим да сте уморни и гладни. Стога вас све позивам да будете моји гости.

- наставиће се -

аутор: причалица

у.п.: Слике су са нета.

Мудрост Европе

"У Русији је управо објављена антологија афоризма аутора из Европе, под насловом "Мудрост Европе" (од Дантеа до Фројда).
 
Антологију је приредио Владимир Шојхер, а објавила је издавачка кућа "Вече" из Москве. У књизи се налази више хиљада изјава, максима, афоризама и мисли филозофа, уметника, књижевника, научника, војсковођа и политичара од једанастог до двадесет првог века, међу којима су Данте, Спиноза, Кант, Гете, Шилер, Флобер, Ниче, Шопенхауер, Ками, Сартр, Еко, Вајлд, Фројд...
 
У овој антологији заступљени су и српски писци: Иво Андрић, Александар Баљак, Милан Бештић, Борислав Богдановић, Радивоје Бојичић, Владимир Булатовић Виб, Милован Витезовић, Горан Гаћеша, Вук Глигоријевић, Здравко Гојковић, Ранко Гузина, Радивоје Дангубић, Весна Денчић, Раде Ђерговић, Слободан Добрић, Драган М. Јеремић, Растко Закић, Небојша Иваштанин, Владимир Јовићевић Јов, Раде Јовановић, Перица Јокић, Павле Ковачевић, Вишња Косовић, Петар Лазић, Дејан Лопичић, Ива Мажуранић, Љубиша Манојловић, Илија Марковић, Саво Мартиновић, Алек Марјано, Даница Машић, Дејан Милојевић, Митар Митровић, Момчило Михајловић, Веселин Мишнић, Филип Младеновић, Нинус Несторовић, Јово Николић, Александар Новаковић, Драган Огњановић, Ђорђе Оташевић, Срба Павловић, Миленко Пајовић, Милан Пантић, Раша Папеш, Душко М. Петровић, Ранко Пивљанин, Зоран Т. Поповић, Миливоје Радовановић, Душан Радовић, Драган Рајичић, Зоран Ранкић, Слободан Симић, Милан Р. Симић, Зоран С. Станојевић, Стеван Стојичић, Витомир Теофиловић, Миодраг Тодоровић, Зоран Туцаковић, Бранислав Црнчевић, Александар Чотрић и Слободан Јанковић.
 
Афоризми су тематски сврстани у поглавља: Свет и живот, Однос према животу, Човек, Разум, Истина, Морал, Љубав и брак, Понашање, Односи међу људима, Друштво, Држава, Политика и Историја."