Све у причама бива

Дечја азбука у стиховима

AНЂЕО

Анђео чувар човека,

и гласник Бога,

чисто је небеско дете

и светлост у мраку

живота доброга.

БУКВАР

Буквар је књига света

јер свако ново слово

једно је ново знање

и једна језичка планета.

ВОЛЕТИ

Ко воли маму и тату,

брата и секу,

баку и деку,

другове и другарице,

у књизи живота пише најлепше странице.

ГОЛУБИЦА

Бела птица - симбол мира,

слободно лети небом

и никога не дира.

ДОБРОТА

Доброта је када се подели срећа.

Доброта је када се ублажи несрећа.

ЂАК

Ђак је дете што у школи учи

за будућег лекара, мајстора, пилота...

да буде добар и вредан

током читавог живота.

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА

Књига што нуди велико знање

од свих њених речи

две су најважније:

добро владање.

ЖИВОТ

Живот је леп кад сунце греје,

када се неко од срца смеје,

када се рука руци пружи,

када се друг са другом дружи.

Од земље па све до неба

волети сва бића треба.

ЗАГРЉАЈ

Загрљај је сусрет руку и рамена,

то је потпис љубави на листу времена.

ИГРА

Игра је за свако дете важна као храна

ко пчелици мед, ко дрвету грана.

аутор: Батрић Ћаловић

(посвећено ћеркама Иви и Настасји)

- наставиће се -

у.п.: Све слике су са нета.

На бомбама је писало "Срећан Ускрс"

Десетак дана касније, у среду 26. априла, Радио-Лондон је јавио да је маршал Тито Енглезима и Американцима упутио поруку захвалности за бомбардовање југословенске територије.

У то време Београд је готово све своје болнице и друге здравствене установе, са болесницима и свим медицинским особљем иселио из града. Градско породилиште смештено је у подавалско село Заклопачу.

Београд је замро. Саобраћај у граду је обустављен, школе и факултети су престали са радом. Хиљаде унезверених Београђана потражило је уточиште у Рипњу, Великом Мокром Лугу, Раковици, Пиносави, на Авали.

Дирекција за исхрану становништва почела је да преосталом становништву дели намирнице преко 114 пекара и 340 продавница. За непуних месец дана Београђанима је на овај начин подељено 126 вагона брашна, 17,5 вагона шећера, 16 вагона соли, 12 вагона сапуна, четири вагона уља.

Рањеним градом крстариле су десетине екипа за рашчишћавање рушевина и извлачење мртвих и рањених Београђана. У овим екипама је било и старо и младо - прваци драме, опере и балета Српског народног позоришта, ученици и студенти, радници и чиновници, најистакнутији спортисти.

Јавили су се и многи добротвори. Индустријалац Стеван Стефановић приложио је милион динара, генерал Милан Недић два милиона, панчевачки млинари послали су 25.000 килограма пшенице и кукуруза и 150 килограма масти. Танасије Живојиновић, председник општине у Реснику приложио је 50000 динара, Милутин Хаџи-Вуковић 25.000 динара, а др Димитрије Миодраговић је деци српских избеглица наменио 10.000 динара.

Црвени крст Пожаревца упутио је 500.000 динара, Тихомир Димитријевић из Пожаревачког Александровца дао је 5.000 килограма кукуруза, 2.000 килограма пшенице и 50 килограма масти...

Београд је, страхујући од нових честитки "савезника", ноћу био потпуно замрачен. Казне за крађе и шпекулације биле су све веће. Миливоје Живановић кажњен је са 30 дана затвора и 100.000 динара зато што је избеглицама продао пет килограма брашна по цени од 180 динара по килограму, што је било дупло више од уобичајене цене.

Исту казну добио је и Душан Вуксановић, шофер из Крагујевца, јер је избеглицама налаћивао вожњу десет динара по километру, а сиромашне који нису имали новац одбио је да вози. Јован Љубинковић кажњен је са 20 дана затвора што је коњско месо продавао по 600 динара по килограму, а Светозар Љубинковић је добио 30 дана затвора што је исто месо нудио по 600 динара по килограму, тврдећи да је то говеђе месо.

Азис Пеливановић је кажњен са десет дана затвора због тога што је продавао ужегле бисквите. Пекар Ратомир Милошевић је прошао још горе. Платио је глобу од 200.000 динара и у затвору провео месец дана зато што је грађанима за килограм пшеничног брашна давао килограм лоше печеног хлеба умешеног од непросејаног пшеничног и кукурузног брашна.

Симо Видовић и Јован Милићевић добили су по десет дана затвора због тога што су производили забрањено бело луксузно пециво. Један кафеџија је заглавио 30 дана затвора што је српске и бугарске цигарете продавао по зеленашким ценама. Један кувар је провео 20 дана на принудном раду због скупље продаје порције пасуља.

У депеши коју је 21. јуна 1944. упутио Титу на Вис Коча Поповић је предложио да се бомбардује и "југозападна страна гробља на Бановом брду".

У низу других депеша Поповић је крајње неодређено фиксирао циљеве које Енглези и Американци треба да разоре. Тако је 1. августа 1944. предложио: "Захтевајте хитно бомбардовање Лебана, Коча". Три дана раније поручивао је: "Много би нам користило бомбардовање Приштине". А 5. августа био је још нестрпљивији: "Хитно потребно бомбардовање Куршумлије."

У свим овим депешама, као што се види, Коча Поповић уопште није означавао немачке војне циљеве које западни "савезници" треба да разоре, већ је цела насеља и градове проглашавао метама које разорним бомбама треба "ослободити".

Од разних шпекуланата и црноберзијанаца свакодневно су одузимане стотине килограма разних производа које је власт у највећем броју случајева делила болницама, обдаништима и дечјим домовима.

Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено:

„Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI"

Ваше Величанство,

Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи.

Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, кога светска историја не познаје ни по мотивима, ни по жестини. Тај злочин извршен је у име енглеског народа, на чијем се челу Ви налазите. Ето, зато, што Ваша личност симболише енглески народ, ја се на Вас обраћам, што значи да говорим у исто време и енглеском народу.

Знам шта ћете ми одмах приметити. Да Ви имате одговорну владу и да се изволим њој обратити. Опростите, тај пут је за мене и мој народ затворен, јер ми живимо у дубоком уверењу да оно што Ваша одговорна влада ради, бар у погледу моје земље, не одобрава енглески народ. И због тога, ја се обраћам Вама а не Черчилу, дакле обраћам се енглеском народу.

Величанство!

Огромни напори авијације, натоварени тешким бомбама са ознаком на својим апаратима енглеске тробојнице, изручили су свој страховит товар над Београдом, најмногољуднијим градом моје земље. То су чинили на сам дан православног Ускрса, који је један од највећих хришћанских празника. Уместо радости нејакој деци и женама за свој празник, Ваши авијатичари разнели су утробе и обезглавили телеса у масама. Само мртвих побијено је око 2.000, а са рањенима број жртава прелази више хиљада. Можете мислити, Величанство, каква је несрећа задесила мој народ, који је у савезништву са Вашом војском водио рат, упропастио земљу, изгубио државу и за три године по саветима Ваше одговорне владе саботирао окупатора, борећи се по шумама, па је нанизао још милион гробова. Сад је дочекао да га његови ратни другови и савезници, Ваши авијатичари, награде на тај начин што су му побили 10.000 невиних жртава и разрушили хиљаде домова.

Величанство!

Дозволите једно питање: Је ли овај злочин извршен по Вашем наређењу, или бар са Вашим сазнањем? То што питамо односи се и на енглески народ. Је ли он преко Вас дао свој пристанак?

Знам унапред Ваш одговор: Није. А ипак је српски народ поднео невине жртве. Ми не верујемо због тога што смо били савезници пријатељи, па колико јуче Ви сте венчали нашег младог краља, па смо се и ородили. Затим, у Вашој престоници седи једна емигрантска влада коју Ви још признајете, јер са њом општите. На послетку, у нашој земљи имате симпатизере, да би овакав један вандалски акт био потпуно неразумљив. Па онда зашто је бомбардован Ниш, Никшић и Београд и зашто је уништено неколико десетина хиљада Срба.

Тај одговор очекује мој народ, очекујем га и ја, њен грађанин, некада радо виђен у енглеском кругу српских пријатеља у Лондону. Ма како била драга круна једном владару на глави, она не сме бити упрљана крвљу невиног света, нарочито кад је тај свет српски народ, који је био пријатељ и савезник у овом рату. У противном шта ће Вам круна упрљана крвљу невиног света, која ће Вас потсећати на злочине извршене под њом. То би Вам узнемиравало савест и чинило Вас врло несрећним, а то Ви нећете дозволити. То је дубоко уверење моје и мога народа.

Ваше Величанство,

Опростите што се Вама обраћам, али нас раздире бол сазнања да је са стране енглеског народа и у Ваше име извршен један акт кога хуманост и цивилизација називају злочином. Па ми је жеља да на време скренем пажњу Вама, енглеском народу и светској јавности на овај злочин јер би било смешно позивати се на правду, културу и цивилизацију кад дела која врши Ваша авијација враћају нас у доба Хуна и Авара, дивљака и незнабожаца.

Божидар Ђ. Недић"

Читав чланак о савезничком бомбардовању Југославије, који је подржавао и Тито са својим пуленима, прочитајте овде:

На бомбама је писало "Срећан Ускрс"

Чкаља: "Пасуљ"

Посестриме

(слика са нета)

„Устављај језик свој ода зла и уста своја од преварне речи.”

(Пс.34;13)

„Јер сав род звериња и птица, и бубина и риба, припитомљава

се и припитомио се роду човечијем; а језика нико од људи не

може припитомити, јер је немирно зло, пуно једа смртоноснога.”

(Јак.3;7-8)

Готово да није било дана, а да две вране не посете једна другу. Њихова повезаност и међусобна приврженост превазилазила је сваки вид пријатељства, па су, не ретко, умеле рећи да су сестре. У намери да ово посестримство и овековече, будно су мотриле на све оно што је излазило из њихових уста. А у њима, сем похвала, није се налазило места ни једној другој речи.

- Како ти је данас дивно перје, мила – знала би да каже једна од њих.

- Ни приближно као твоје, драга сејо – узвраћала би друга.

И док су за већину њихових познаника представљале узор, дотле су неколицини били трн у оку. Гледајући да га ишчупају пре него што им окрвави отврднула срца, они, у договору са чавком, реше да им подвале. Прилику су добили већ наредног јутра, када је једна од врана дошла на воду. Разменивши са њом неколико необавезних речи, дођоше они и до главног.

- Да ли се ти још увек дружиш са оном сплеткашицом? – упита је чавка.

- Не знам на кога мислиш... – збуни се врана.

- Па на ону твоју „посестриму”, дабоме,... на кога би другог.

И ту њеној лажљивости изненада притече у помоћ граја осталих птица. Врана је, као што се то од ње и очекивало, узела посестриму у заштиту.

- С којим правом ти њу називаш сплеткашицом...?!

- Молим... како хоћеш - узмицала је чавка, поигравајући се. - Међутим, ја сам уверена да се ти не би толико бусала, нити би њу бранила, када би је чула како ти се подсмева.

И не сачекавши да ова ишта каже, чавка поче да их опонаша, неприродно изврћући и њихове речи и њихове кретње.

- Како ти је дивно перје, сестрице мила – ко да су га краве лизале!

Овакво њено понашање изазва у друштву салву смеха, што, опет, додатно поткрепи њену немилосрдност.

- Али, као што рекох, молим лепо; нисам противна. Ако ти волиш да ти се подсмевају, шта ћу ти ја?

Нажалост, свака њена реч погађала је жељено место, па сломљеном и израњаваном вранином оку и уху није много требало да у све поверује. Схрвана болом, она одлети да га подели са оном која је чека.

Ни не слутећи шта јој се спрема, посестрима стаде још издалека да јој се радује; али како ова отвори своја уста, радост се изгуби, а на њено место належе се туга.

- Издајице! Како си само могла...?! – узвикивала је врана, допуштајући гневу да је води. - Али, нека ти буде: можда су мене краве и лизале, али бар ми нису перје жвакале – као теби!

То рекавши, она утече и не осврнувши се, и никада више не крочи у њено гнездо. А посестрима, којој је перје од силне туге онога дана скроз побелело, гле, још и данас плаче кад год је види.

* * *

„Не опадајте један другога, браћо, јер ко опада брата или осуђује брата свог опада закон и осуђује закон, а ако закон осуђујеш, ниси творац закона него судија.” (4;11) Ево како нас лепо поучава у својој посланици Свети Апостол Јаков. „Јер где је завист и свађа онде је неслога и свака зла ствар.” (3;16) Дакле, пре него што отворимо своја уста, присетимо се речи Светих Отаца - да је ћутање злато, у шта нас и сам Апостол уверава: „Јер сви погрешујемо много пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек, може зауздати и све тело.” (3;2) Стога послушајмо своје Светитеље и заједно са Псалмопојцем Давидом, рецимо и ми: „... чуваћу се на путевима својим да не згрешим језиком својим; зауздаваћу уста своја,...” (39;1) Јер, учинимо ли то и сами ћемо доживети преображај, какав је имао цар јудејски Јосафат, и познаћемо смисао његових речи, упућених судијама: „Гледајте шта ћете радити, јер нећете судити за човека него за Господа, Који је с вама кад судите.” (2.Днев.19;6)

аутор: причалица

Из књиге "Све у причама бива"

Дечак са празном саксијом

Пре много година живео је у једној земљи мудри краљ. Био је срећан у свему, само није имао деце. А једном је дошао на мисао: “Добро би било да у нашој земљи нађем најискреније, истинољубиво дете и да га васпитавам!”

Наредио је да се свој деци да семе цвећа и објавио:

- Ко од овог семена одгаји најлепше цвеће, постаће ми син или кћи.

Сва деца су почела да гаје цвеће. Трудио се и Суир. Прошло је десет дана, прошао месец, а цвеће се није појављивало. Најзад је дошао дан који је краљ одредио као дан када деца треба да му донесу цвеће. Дечаци и девојчице хитали су краљевском двору носећи саксије с прекрасним цветовима.

Краљ је ишао од једног до другог детета све док није угледао Суира. Он је плакао држећи у рукама празну саксију.

- А где је теби цвеће? – упитао га је краљ.

Суир је, кроз плач, испричао да је све покушао, али да семе није никло.

Краљ га је узео за руку и рекао:

- Ево мог искреног, истинољубивог сина!

- Зашто он? Па он је донео празну саксију! – повикали су са свих страна.

- Зато што сам вам свима поделио кувано семе! Из њега није ни могло да никне цвеће!

Кинеска народна прича

Илустрације: Gerard de la Costa

Песма: "Света земља"

У четвртак, 24. маја, на дан Светих Ћирила и Методија, додељене су награде најбољима на конкурсу "Ми смо њихови потомци".

Песма "Света земља", у категорији музичког стваралаштва, освојила је друго место.

• Композитор: Никола Спасић и Никола Андрејић
• Извођач: Милица Милосављевић IV1 Гимназија-општи смер.
• Гитаре: Игор Лапчевић I1 Гимназија-општи смер.
Никола Андрејић II7 Прехрамбена 3. Степен.
• Клавијатура: Далибор Ђорђевић II1 Гимназија-општи смер.
• Снимао: Павле Ивковић I1 Гимназија-општи смер.
• Монтирао: Дарко Маринковић I1 Гимназија-општи смер.
• Текст писао: Филип Пејић
• Вероучитељица: Вајка Величковић
Средњa школa „Свети Трифун“, Александровац

Света земља

Вековима бурним вођен,
Враћам се у време снова,
Звоном српске цркве праћен,
Путем светих витезова.

Ходам земљом Немањића,
Што облаке сада газе,
Путем трња и пурпура,
Трагом српске царске лозе.

Рефрен:

Гледам двери православне,
Где анђели светли лете,
Пред капијом стојим грешан,
Недостојан земље свете.

Небесима следим Саву,
Царског сина, светитеља,
Најмудрију српску главу,
Сјајну звезду православља.

Рефрен:

Летим небом свете земље,
На крилима орла ношен,
У даљини, ко кроз маглу,
Ја назирем драги камен.

Гледам двери православне,
Где анђели светли лете,
Пред капијом стојим грешан,
Недостојан земље свете.

Текст написао: Филип Пејић
'' Светосавско звонце'', број 3/2009

Извор

Учитељица

Професор је повео студенте социологије у сиротињску четврт Балтимора, како би онде саставили студије случајева 200 дечака.

Тражио је да напишу процену будућности сваког дечака. У сваком су појединачном случају студенти написали: “Нема изгледа.”

Двадесет и пет година после други професор је наишао на претходно истраживање. Задао је својим студентима да наставе пројект како би утврдили шта се десило с дечацима.

Студенти су дознали да је осим двадесет дечака, који су се одселили или умрли, њих 176 од преосталих 180 постигло чак натпросечан успех у занимањима правника, доктора и пословних људи.

Професора је то јако изненадило и одлучио се тиме темељније позабавити.

На срећу, сви су мушкарци остали у истом крају па их је могао упитати како објашњавају свој успех.

“Имали смо учитељицу”, одговорио би сваки од њих.

Будући да је учитељица још увек била жива, потражио ју је и упитао ту стару, но и даље окретну госпођу, какву је то чаробну формулу употребила како би дечаке из сиротињске четврти извела на пут успеха.

“То је уистину врло једноставно”, рекла је. “Волела сам их.”

Из књиге "Мелем за душу"

Воли ме ћутњом

Патофне (7)

 

Милостива врана

Пре неколико година обзнанио је неки поуздан господин какву је врану посматрао на своме сеоском имању.

Сваки дан по више пута долазила му је једна врана пред кухињска врата да ту нађе бачен залогај. Кад што за јело нађе, она то не поједе, већ однесе у кљуну некуда, и то у врт иза неког жбуна. Могло се помислити да то носи својим младим враницама, али пошто је било рано пролеће, кад птице своје младе још не излегу, то је она нађено јело морала неком другом... односити. Тек када се по пети-шести пут врати, она онда поједе ако још нешто нађе.

Тај господин није мировао док није ушао у траг том њеном поступку. Иза оног жбуна нашао је он једну болну врану, која није могла летети да сама себи тражи храну. Тој болесници носила је милостива врана те понуде. И као што рекох, сама није хтела ни залогаја окусити док није прво своју болесну другарицу наситила.

Ја не знам шта ћете ви рећи на то, ал' ја ову врану више поштујем него понеког богаташа који седи на нагомиланом благу, и невољном брату неће ни од сувишка свога да помогне. А гле ову врану, она је прво невољницу намиривала, па је тек онда на себе помишљала.

Јован Јовановић Змај (1905.)

Мајчино писмо свету

Драги Свете,

Мој син данас полази у школу. Једно време ће за њега све бити необично и ново. Желела бих да се ти према њему односиш нежно.

Видиш до сада је он био главни у кући. Био је газда у свом дворишту. Ја сам увек била ту да видам његове ране и да га утешим.

Али сада - ствари ће се променити.

Овога јутра, он ће сићи низ степенице и махнути ми руком. Кренуће у велику авантуру у којој ће вероватно бити и ратова и трагедије и туге.

Да би живео у свету у коме мора да живи, биће потребна вера, љубав и храброст. Зато, Свете, желела бих да га некако узмеш за ту његову младу руку и да га научиш стварима које ће морати да зна. Учи га - али нежно ако можеш. Научи га да на сваког ниткова долази по један херој; да на сваког политичара долази по један вођа, који се истински посветио свом послу; да на сваког непријатеља долази по један пријатељ. Научи га чудесним стварима које пружају књиге.

Дај му да на миру размишља о вечитој тајни птица на небу, пчела на сунцу и цвећа на зеленом брежуљку.

Научи га да је много часније да доживи неуспех него да вара.

Научи га да верује у сопствене идеје чак и кад му сви други кажу да нису ваљане.

Научи га да своје мишиће и свој мозак прода што је могуће скупље, али да никада не ставља цену на своје срце и душу.

Научи га да затвори уши пред гомилом која урла... али да стоји усправно и да се бори ако мисли да је у праву.

Учи га нежно, Свете, али немој га размазити, зато што се добар челик кује само у ватри.

Ово је велики захтев, Свете, али види шта можеш да учиниш. Он је тако драг мали човек.

"Дечак из сиротишта у Ирану нацртао је своју мајку како јој спава у наручју..."

Ослобођени заробљеник

Један орао је, силом прилика, допао у руке неког окрутног младића. Младић, ухвативши краља свих птица, стави му на ногу тешки ланац. Поносна птица је настојала да га се ослободи. Борила се свом снагом својих крила. Данима и ноћима је померала свој ланац. Након неког времена, услед многих удараца, једна карика се сломила. Али заробљени орао то није уочио... Уморан од многих покушаја престао је да помера ланце.

Ах! Каква штета! Бар да се нашао неко и рекао му да се карика поломила и да би са свега једним, последњим ударцем, био слободан да полети у небеско плаветнило.

И ти си, брате мој, заробљен ланцима греха, свезан за ову земљу. Орао си, који је створен да лети високо. Зашто си још увек роб греха? Христос је дошао и сломио карику твога ропства. Замахни крилима своје душе и бићеш слободан. Христос је сломио твоје ланце. Зашто остајеш и даље заробљен? „Ево сад је време најбоље, ево сад је дан спасења“. (2.Кор.6;2)

Са грчког превела А. М.

Патофне (6)

 

 

 

Патофне (5)

 

 

 

Неке "слатке" замке

игурно си читао у старогрчкој митологији о Орфеју: када се, заједно са својим морнарима, приближио острву Сирена, да не би подлегли њиховој очаравајућој музици и тако заувек остали заробљени, чега се Орфеј досетио? Он сам је почео да свира музику коју је научио од Муза. И била је то музика далеко мелодичнија од оне коју су свирале сирене. Тако су успели да прођу и да избегну њихову замку.

Дете моје, колико подмуклих замки се поставља на твој пут! Њихов једини циљ је да те заробе у њих. Да ти униште снове и стремљења, карактер и будућност. Па још са каквом их вештином постављају! Са маестралном извештаченошћу приказују грех угодним, свирајући по нотама неке опојне музике, а све то да не би чуо речи нас који те истински волимо:

Буди опрезан и не упадај у постављене замке.

Мудрије је спречити, него лечити.

Постоји начин да се супротставиш: свирајући музику засновану на Христовим заповестима, која је заиста очаравајућа.

Да, дете моје!

Кад је твоја душа испуњена Божјим присуством,
кад су твоји идеали и циљеви постављени на највише врхове,

кад глад и жеђ твог младалачког срца заситиш у чистим изворима Речи Божије,

кад сваки дан започнеш у расположењу да начиниш у себи и око себе један свет препун љубави, врлине и истине.

Тад снага музике, која долази из света греха, неће моћи да те превари, јер ћеш ти певати своју песму, начињену од складних звукова неба.

Колико је само сирена на твоме путу!

Сваки дан оне те пресрећу са својом музиком: песмом о лаком богаћењу, песмом о слатком животу, песмом о потпуној слободи, песмом о непотребности саосећања.

Ако је твој сан да ти живот буде успешан, затвори своје уши за ту музику која спутава и поробљава и пусти да се твоја душа испуни хармонијом љубави Христове.

Христова љубав даје радост, снагу и надахнуће. Само тако ће твој живот постати и у делу и у речи једна прелепа песма стваралаштва, борбености и врлине.

И немој заборавити да ће иста, својим слатким звуком, призвати и друге у близину Онога Који је извор истинског живота.

Такав начин живота приличи младости, дете моје.

И једини је.

Превод са грчког А. М.