Историјска прича о часној љубави
Испричала сам Константину о својим осећањима на која су ме подстакли јајачки призори, а он је одговорио:
- Да, чудно је да су неки утисци тако дивни а ипак нису стимулативни. Постоје призори пред којима дрхтимо од веома рафинираног и суптилног задовољства, а да ипак не отварају нове путеве нашем уму, који личи на старог војника и воли да маршира зато што је то његов посао. А то је, верујте ми, јако тужно јер су нам потребни нови путеви. Потребни су нам стога што неки путеви, којима ум сав срећан корача, воде у лошем правцу.
Него, да вам испричам нешто о Јајцу. То је било веома значајно место за Турке. Био је то кључ за Централну Европу, и они су годинама настојали да га се дочепају. Седам година га је бранио босански генерал Петар Кеглевић`, све док није дошао неумитан крај.
Знао је да се неће моћи одупрети суманутом нападу. Управо тада је чуо да су турске трупе напустиле логор, и да су се почели скупљати у једној клисури како би, помоћу мердевина, подузеле изненадни јуриш на тврђаву. Онда је послао једног шпијуна који је Турцима рекао како је генерал приметио њихов одлазак из логора, како му је било веома драго, и како се следећим речима обратио својим војницима: »Сада се можете смејати и радовати будући да је непријатељ далеко, можете певати, пити и спавати, а сутра, на Ђурђевдан, по нашем старом обичају, ваше жене и ћерке могу да оду на уранак у гору, да се умију у роси, да играју и певају.« Али Турци су били сумњичави и чекали су до зоре, када су видели да све јајачке жене и девојке излазе из кућа свечано обучене, да силазе низ стрме улице до травњака и истина са друге стране реке све до места где су оне безобразнице биле данас после подне. Тамо су умиле своја слатка мала лица, неко је почео да гусла, друге су певале, а остале су се ухватиле за руке и почеле да играју коло. Прсти су им, јадницама, морали бити потпуно хладни и не верујем да су баш добро певале, јер свака је носила бодеж у недрима за случај да смишљени план закаже.
Када су Турци чули како певају и видели их како играју, помислили су да је шпијун говорио истину и да ће тврђава пасти у њихове руке као зрела крушка. Али како су били велики женскароши, отрчали су на ливаду да напаствују те беспомоћне јаднице пре него што почну да жаре и пале по граду. Када су стигли до шума и мочвара поред реке, хришћани су истрчали из заседе и уништили их. А оне које су биле тако храбре вратиле су се у град који су спасиле. Тек кроз неколико година житељи овог града су постали робови.
Ето, то је прича која ће покренути човеков ум, нарочито ако је реч о добром и једноставном човеку или жени. Петар Кеглевић је био лукав човек, и добро је што је својим лукавством могао уништити зло какво је било турско. Оне девојчице су биле храбре јер су ставиле све на коцку да би спасиле свој град и своју веру. А добро је бити храбар зато што увек постоји зло. А и све то је тако лепо. Јер девојчице су биле дивне док су певале и играле, њихова браћа Словени могли су се ослонити на њих. То значи да је између њих постојала часна љубав, за разлику од оне турске жеље које би се требало стидети, иако је и она веома узбудљива и пријатна. А Ђурђевдан је најлепши празник, и наше планине су дивне, а Јајце је прелеп град. Отуд Човек толико ужива када самоме себи исприча ту причу, и када замишља најразличитије догађаје у којима је он, Петар Кеглевић, са свим тим храбрим девојчицама које су то урадиле ради њега, и са свим побеђеним непријатељима који леже мртви у мочварама док им вода прелива лица. На томе се може изградити цела једна филозофија која је једноставна али стварна. Захваљујући тој филозофији човеков живот значи више него што би значио без ње. Е сада ми ви реците: која би то мирнодопска сцена могла да подстакне машту једноставног човека тако непосредно као ова ратна? Стога немојте презирати мој народ зато што му слобода није довољна, када он сличи оним људима на путу за које сам вам рекао: 'Они цело време мисле да морају умрети за Југославију, и не могу да схвате како од њих данас не тражимо да умру, већ да живе и буду срећни.' Видели сте да толики путеви којима су кренули наши уметници и мислиоци не воде никуда. То и нису заправо путеви, већ два-три дрвета под којима је пријатно одморити се за тренутак по врућини, то су шумарци у које човек може ући али из којих мора изаћи. Видећете да ми Срби нисмо такви. Ми смо једноставнији, и ми немамо тако много уметника и мислилаца, али је зато рат нешто о чему стално мислимо. Односно, у питању је нешто и узвишеније и племенитије од рата јер рат често није ни узвишен ни племенит. А са таквим мислима наш тим може кренути у многе авантуре…
Из књиге Ребеке Вест, „Црно јагње и сиви соко“
НАПОМЕНА:
` Петар Кеглевић, јајачки бан који се 1521, при одбрани Јајца, истакао у борбама против Турака. прим. прев.
Тренутак у вечности
Живео ономад цар који је често размишљао о вечности, али је није могао разумети. Једном су му саопштили да постоји дечак пастир, који даје задивљујуће разумне одговоре на сва мудра питања.
Цар је позвао дечака и упитао:
- Реци ми, дете моје, колико дуго траје један тренутак у вечности?
Дечак је размислио и одговорио:
- У једној земљи, господару, постоји планина од чистог адаманта, која има 7 врста* у ширину, 7 врста у дужину и 7 врста у висину. На ту планину једном у сто година долеће мала птичица и оштри о њу свој мали кљун. Када птичица изоштри својим кљуном ту планину, тада ће проћи један тренутак у вечности.
Адамант је најтврђи камен и изоштрити огромну планину од тог драгоценог камена кљуном мале птичице, која на њу долеће једном у сто година, немогуће је. На тај начин измерити тренутак у вечности је такође немогуће, зато што је и он вечан.
* мера за дужину 1,06 км
Молба!
обраћам вам се у нади да ми можете помоћи. Зовем се Драгана Мирковић, имам 32 године. Од друге године живота се борим са ретким обољењем хрскавице M. Ollier, које је захватило стопало, бутну кост и кук леве ноге. До сада сам имала 6 операција, 2 прелома и неколико повреда исте ноге. 3 пута сам носила Илизаров апарат (за продужење и исправљање екстремитета). 1999. године ми се појавила туморска израслина на стопалу. Доктори тада нису саветовали операцију, а на биопсији децембра 2004. године је констатовано да је малигни тумор Chondrosarcoma лоциран на три поменута места. Доктори су ми почетком 2005. године саветовали ампутацију ноге, као једино решење које званична медицина може да ми понуди и рекли да не чекам 6 месеци. Нисам пристала на ампутацију. За ових 7 година, колико се борим са тумором, нога је постала нестабилнија, колено иде у ’’x’', почело је да окоштава, што, ако се не спречи адекватним ортопедским помагалом–ортозом, може довести до непокретности. За ове 4 године од како носим ортозу, променила сам две, које нису могле да спрече кривљење. У Србији на тржишту постоје готове ортозе, не раде се по мери, а због специфичности проблема, једино решење је прављење ортозе. Потреба за ортопедском ципелом постоји од пре, јер је примарни тумор лоциран на горњем делу стопала. Уобичајену обућу нисам у могућности да носим, а сарадња са постојећим ортопедским кућама код нас није у потпуности уродила плодом. Ове године сазнајем за клинику ''Балгрист'' у Цириху, која једна од престижних ортопедских клиника у Швајцарској и у Европи, контактирам их и на основу послатих налаза и документације, утврдили су да могу да ми помогну. Потребно је да одем у Швајцарску. Време боравка би било најмање 2 недеље, а можда и дуже. Новац који је потребан за покривање путних трошкова и боравак у Цириху, преглед ортопеда, (по потреби и снимања), oртопедску обућу, конструкцију и израду ортозе, контролу функционисања и физиотерапију је око 10 000 eura. Како су моја примања као породичног пензионера скромна, нисам у могућности да себи приуштим даље лечење, молим све људе добре воље да ми помогну у складу са могућностима, да сакупим потребни новац.
Средства можете уплатити на жиро рачун Комерцијалне банке:
Рачун банке: 908-20501-70
Број динарског рачуна: 205-9011004456160-04
Сврха уплате: хуманитарна помоћ за лечење Драгане Мирковић у иностранству
Прималац: Драгана Мирковић
Уплате из иностранства иду преко девизног рачуна. Инструкције су дате у додатку.
ул. Гробљанска 17ц/3
11306 Гроцка
у.п.: Клик на слике исте ће увеличати. А наше ма и мало овој дивној девојци значиће много.
Круг зла
Био један краљ који је био толико окрутан и неправедан да су сви његови поданици жељно ишчекивали његову смрт или барем свргавање са престола. Међутим, једнога дана, он их је све изненадио објавивши да окреће нови лист у своме животу.
- Нема више суровости, нема више неправде – обећао је и држао се своје речи.
Од тога дана, он је у целом краљевству био познат под надимком „Племенити господар“. Месеци су прошли након његове трансформације и једнога дана један од његових управника скупио је довољно храбрости да га упита:
- Господару, шта вам се десило толико важно да се тако изненада промените?
Краљ му је одговорио:
- Док сам једнога јутра јахао кроз моју шуму, видео сам да један од мојих паса јури лисицу. Лисица је успела да се домогне своје јазбине, али ју је ипак пас успео ујести за задњу ногу и тако је рани и остави убогу за цео живот. Касније сам одјахао у село и видео како тај исти пас лаје на неког човека. Човек без размишљања узе повећи камен, баци га на пса и сломи му ногу. Човек од страха поче ужурбано да трчи путем и ту налети на коња који га прегази и смрска му колено. Коњ настави брзо да трчи, али паде у неку рупу коју није видео и сломи обе ноге. Сведочећи свим тим догађајима, помислио сам: „Зло привлачи зло. И ако и ја наставим да чиним зло, сигурно ће се и мени нешто лоше десити.“ Тако да сам одлучио да се променим.
Његов управник изађе напоље уверен да је коначно дошло време да се краљ збаци са престола. Заокупљен мислима није ни приметио степенице испред себе. Паде и сломи врат.
Љубав и према животињама
Да, он је у љубави био богаташ,
обилан и блаженом надом,
и живом вером силан,
док свету изгледаше незнавен»...
Блажен је онај ко и животиње милује.
Код блаженог Теофила пећ се ложила и зими и лети, или боље рећи, није се ложила, већ се само димила. Он би у њу стављао дебелу цепаницу, која се стално гасила, те је морао да је потпаљује и по неколико пута. Разуме се да од таквог ложења, нарочито зими, у келији није могло бити топло. Често се дешавало да се и вода смрзне. Али, старац Теофил није обраћао ни најмању пажњу. Обукавши кожух и ваљенке, он би стао на молитву и духом се узносио изнад свих лишавања и потреба свог изнуреног тела.
Једног лета, када се старац налазио у Китајевској пустињи и живео у дрвеном крилу манастира, управник му је послао фурнаре да у келији поправе дотрајалу пећ. Међутим, Теофил их подмити да не поправе пећ, због чега се изложио прекорима управника Пустиње, јеросхимонаха Јова. Он је лично одузео старцу лактове чункова и преместио га доле, у камену зграду, ради опреза. Тада је блажени, у својој јуродивости, сместа позвао раднике и наредио им да развале целу пећ ради презиђивања по његовој жељи. Међутим, у томе је на време био спречен. Септембра исте године, на крају вечерње, упркос најстрожој забрани, старцу је пало на ум да наложи пећ. Учинивши то, он је по њој наређао земљане лонце и отишао у шуму. У његовом одсуству, све се стропоштало на дрвени под, који се запалио и просторију испунио димом. Дотрчала је братија те је заједничким напорима, мада не брзо, пожар био угашен. А сам виновник те беде дуго није пронађен. После их је све тешио речима:
- Ако Бог не допусти – свиње неће појести. Не ропћите због онога што није било. Боље славите Господа за Његову милост, јер чудна дела чини синовима људским.
Храну коју је добијао из манастирске кухиње, старац би обично помешао заједно, у једну посуду, не водећи рачуна да ли се ради о горком или слатком: и боршч, и кашу, и рен, и квас. А за оне који су се чудили његовом поступку, одговор је био: «И у животу је тако: и горко, и кисело, и слано, помешано са слатким – и све се мора сварити».
Али храну, коју је нудио намерницима и сиромасима, он остављаше у стању у коме је добијао из кухиње. Себи је понекад спремао кнедле, кашу од гриза или ситне резанце. Али, све је било без соли и уља и врло неукусно.
Уопште, Теофил је узимао веома мало хране. Средом и петком није јео ништа осим пола шољице меда, разблаженог водом и ледом. То му је била једина храна и у суботу и недељу прве седмице Великог поста, као и у суботу Страсне седмице. У друге дане те седмице није узимао чак ни воду. Чај старац није употребљавао. Уместо њега кувао је нану, коју је пио после заласка сунца, једно две чаше, премда увек до пола. Другу половину би сипао у лонче и частио намернике. Блажени никада није јео црни хлеб, већ бели, чак само средину, коју је вадио штипајући.
Осим свих тих необичних навика, блажени је имао још једну оригиналну особину – љубав према животињама и птицама. Од ограде Китајевске пустиње до самог руба манастирског рибњака простирао се омањи празан простор. Видевши да ничему не служи, Теофил је дозвао једног сељака и, плативши му, рекао:
- Довези сутра рало, узори и посеј конопљу.
- А шта ће вам конопља, баћушка.
- Небеске птице ће долетети и хранити се.
Сељак је тако и урадио. Конопља је нарасла и птице су у јатима долетале да се хране и множе.
Када се од разне бајате хране, која се налазила у келији, запатило мноштво мишева, Теофил је изгубио стрпљење од њиховог ноћног узнемиравања и намислио да их смири.
- Улови ми управника – рекао је једном младом појцу, дозвавши га код себе. – Улови, улови... Даћу ти за земичку.
- Како да га уловим кад стално седи у келији. Ако пробам и приђем, батином ће ме изударати да ћу до саме смрти памтити – смешећи се, одговори младић старцу, мислећи да говори о управнику Јову, кога није волео.
- Та не тог управника, будалице...
- Па ког, баћушка?
- Оног што лови мишеве. Али одабери неку несрећну скитницу, која зна да ради свој посао, а не да се прави важан и да се излежава на пећи.
Ускоро је мачор набављен и мишеви су се смирили. Али, пошто се утишао мишји чопор, почеле су да досађују бубашвабе. Тада блажени дозове келијника и каже му:
- Ево, узми новац и купи ми кокош.
Келијник је отишао у село и, уместо кокоши, купио петлића. Петлић шета по келији, тресе црвеном крестом и кљуца бубе по угловима. Изјутра, кад би уморан од ноћних молитвених подвига старац задремао, петао би одједном закукурикао.
- То није за манастир – закључи старац и поче дрмусати Ивана, свог келијника. – Носи га одавде да му нема ни трага ни гласа.
- Па куда да га носим? – упита сањиво келијник.
- Носи га искушенику Никифору. Дај му га од мене.
Келијник без поговора послуша и однесе петлића Никифору.
Искушеник Никифор је пре доласка у манастир био кмет и служио као лакеј код свог господара. Склон монашком животу, замолио је од спахије отпусницу и, дошавши у Кијев, ступио у братство Китајевске пустиње. Ту он живи и борави већ трећу годину, али га нечисте мисли збуњују и наговарају да изађе из манастира. Добивши од келијника петлића, Никифор стоји и размишља: «Зашто ли је старац послао петлића? Пошто зна да не једем месо, значи, нема зашта да ме изобличава». Али, због смирења, он прими петлића у келију.
И тако петлић оде, а код старца се појавила кокица. После месец дана искушеник Никифор долази код старца по савет. Блажени му, ништа не говорећи, даје и кокицу.
- Али, шта! Шта ће ми то, баћушка? Ни са петлићем не знам шта ћу.
- Узми, узми кад ти кажем. Нека буде пар.
Прошло је неколико дана. Никифор се случајно упознао са једном лепом девојком, и опхрван блудном страшћу, тајно отишао из манастира да би се убрзо потом оженио. Тек тада је схватио шта је значио петлић и зашто му је дата кокица да буде пар.
Пошто због удаљености није могао често да посећује Лавру и одлази у град, старац је набавио бика црне длаке на коме је ишао у свети манастир, а преко града одлазио и до Братског манастира. Али, пре него што вам кажем о том бику, испричаћу како је доспео код старца.
Иван Катков (месар из Полода, који је старцу у Братски манастир слао коњића) дође да обиђе блаженог. Пошто се исповедио, наставио је да старцу прича о својим пословима, па је, између осталог, споменуо и набавку једног веома хировитог, младог бика.
- Купио сам, баћушка, бика. Мислио сам да га оставим за себе, али не знам шта да радим са њим. Скот се сасвим помамио. На сваког иде роговима. Хоћу да га закољем, али ми је жао.
- А ти га поклони мени.
- Вама?! Сачувај Боже. Па њему се не сме прићи. Колико је само људи обогаљио.
- Немој да се бринеш. Научиће се он смирењу.
- Али, како ћу ја то...
- Једноставно. Приђи му и кажи му: «Еј, бикчићу, од сада ниси мој, већ оца Теофила. Спремај се код њега у госте».
Месар је тако и учинио. По повратку кући, пришао је бику и поновио речи које је старац изговорио. Бик, који је дотада фрктао и беснео, постаде кротак као јагње. Почео је мирно да се умиљава и да лиже газди руке. Тада му је један радник на рогове набацио уже и, предвече, бик би доведен у Китајевску пустињу, код оца Теофила.
Добивши бика, блажени је измајсторисао омање таљиге. Изнад задњих точкова је направио малу дашчару, покривену дебелим платном и почео да путује на свом «бајкуну» по околини. При томе, старац никада није седео напред, већ увек позади, леђима окренут бику. Док се возио, клечећи би успут читао Псалтир, који се налазио на малом налоњу, који је учврстио на колима. Али, ево шта је зачуђујуће! Бик није био упрегнут никаквим амовима ни уздама. Имао је само јарам и тачно је погађао намеру свог господара. Без икаквих узвика и повика потеривања са старчеве стране, довозио би га управо на одредиште, било у Подол, било у Братски манастир, било у Свету Лавру. А причају да је био паметан и да нипошто није хтео на камен да наиђе. А када би угледао неко узвишење, рупчагу или јарак, неизоставно би их обилазио да не потресе угодника (Божијег).
Но, не треба се чудити што се неразуман створ без бича повинује и што до тада свирепа звер постаје питома и кротка као овца. Јер, зашто су дивље звери на земљи постале свирепе? Због окрутности људске нарави...
* * *
Једном је блажени ишао обалом Дњепра у Лавру. Његов келијник Пантелејмон је био са њим. Било је, отприлике, четири часа по подне, и до звона за цркву остало је још око два часа. Дошавши наспрам места где се на другој обали у планини уздижу Пештере Лавре, старац угледа привезан чамац. Он рече:
- Чујеш, Пантелејмоне, шта сам смислио.
- А шта, баћушка?
- Пређимо на другу обалу Дњепра. Тамо нема ко да се моли Богу. Ми ћемо се помолити за све и прочитати Свети Псалтир.
- Како хоћете, баћушка.
Пришли су обали. Блажени је одвезао чамац, који је био без весала, и рекао Пантелејмону:
- Седај...
- А како ћемо прећи? – у недоумици упита келијник. – Нема весала, баћушка. Треба да отрчим по весла... Ено тамо је караула.
- Не треба... Седај, кад ти кажем!
- А како ћемо веслати? Рукама.
- Шта ће ти, глупане, весло?
- Да веслам. Да управљам чамцем...
- Седај, седај! Господ управља целим светом. Он ће и нашом олупином управљати.
Пантелејмон је сео и стао да гледа шта ће даље бити. Блажени је одгурнуо чамац од обале, а сам се сместио на крму и отворио Псалтир.
- Господе, благослови – рекао је и задубио се у читање.
И каквог ли чуда! Чамац је сам мирно кренуо напред. Пантелејмон је седео пренеражен, зауставивши дах. Није могао да проговори ни речи. Намрешкана река њихала је дотрајали чамац. Сунце је љубазно грејало са висине. Лаки поветарац кретао се ваздухом, нежно милујући лица путника. Растојање од друге обале се стално смањивало. Одједном је пред зачуђеним погледом келијника нешто бљеснуло. Из воде је праћнуло мноштво златних рибица које су, спустивши се на дно чамца, почеле да играју, јарко светлуцајући сјајном крљушти. Пантелејмон се скаменио и упитно погледао старца. Али, Теофил је седео не померајући се. Прекрстио је руке и дао му знак да ћути.
- Тихо... Ћути – рекао је он. – То су Божији анђели. Послао их је Господ нама за утеху.
Пантелејмон се неописиво усхитио све време се дивећи рибицама. И тек када се чамац приближио обали, рибице су скочиле преко руба чамца и нестале под водом.
При повратку, поновило се исто.
- Постави стражу пред устима својим – рекао је старац келијнику када су напустили обалу Дњепра. – Затвори двери уста својих и никоме не причај о виђеном док сам жив.
До старчеве смрти Пантелејмон је овај догађај чувао у великој тајности. Тек пошто је блажени преминуо, он је почео о томе да прича многим монасима у Лаври...
Христа ради јуродиви јеросхимонах Теофил
Из књиге «Сила се Божија у немоћи показује», Владимира Зноска
Чича Јанис и његова барка
Тамо где је с времена на време пецао са најстрмијих морских литица на обали Новог Скита, тај брат случајно упозна једног старог рибара. Имао је и лепу барку, али због старости више није могао њоме да се служи.
Рибар обитељи старца Јосифа, отац Н., помало зато што се, рецимо, сажалио на остарелог рибара, о коме се нико није бринуо, а помало зато што се, рецимо, намерио на његову барку, смислио је ово: оде до старца Јосифа и почне га молити да му допусти да се брине о старом рибару у замену за његову барку, која им је толико била потребна.
Мудри старац му, међутим, рече:
- Остави се сентименталности, да те не снађе зло.
Брат, међутим, није попуштао.
- Хајде, старче, како би то било лепо! Доносио бих вам свеже рибе...
Напокон, пошто је послушник толико инсистирао, старац је морао да попусти, али му рече:
- Лепо. Онда доведи старог рибара, али ти ћеш на себе преузети обавезу да се о њему бринеш. У реду?
- У реду. Нека је благословено.
Тако је и било. Отац Н. је заиста редовно доносио свежу рибу, али је и чичу-рибара вредно пазио и гледао.
Е, али шта се догодило! Није прошло много времена, а чича-Јанис се разболи. Добио је такву дијареју да није стизао до тоалета, већ је почео да прља и себе и своју просторију. То се понављало често, готово свакога дана.
До тада отац Н. није имао проблема. Али када је сироти чича почео да се прља, онда је... дигао руке. Шта да ради? Сам је то тражио, па је требало и да поднесе. Али и то је људски. Из свог кратког општежитељног искуства знам да у великој обитељи сви морају нечим да допринесу. Један употпуњава другога. Али да би чистили и прали старог човека који се прља, могу рећи да им је за то потребан нарочити благодатни дар. Мало је оних који то могу. Но, отац Н. је нашао решење. Боље да нема ни чича-Јаниса, ни његове барке. Похита старцу:
- Старче, договорили смо се да ја водим рачуна о ономе чичи. Али не да се прља сваки час.
- И шта да радимо, чедо моје?
- Старче, мислио сам да га вратим тамо где сам га нашао, па нека иде и његова барка.
- Ма знаш ли ти шта говориш? Ниси ли сам молио да се о њему бринеш? Зар сада да га отераш? У његовој личности пружамо уточиште Христу. Ако отерамо њега, значи да смо из своје куће отерали Христа. Хајде одлази, остави то мени, па да научиш да други пут не радиш по својој вољи.
Отац Н. оде, а старац одмах позове оца Харалампија.
- Оче, од данас се ти стараш за чича-Јаниса.
- Нека је благословено.
„Од тога дана", причао је старац, „су почеле наше муке. Прихватио сам га из послушности, али нисам могао да бар мало не осуђујем свога сабрата. `Ама, какав је то начин`, говорио сам у себи, 'да се он отресе искушења и да га навали мени на леђа.' Међутим, напрегао сам сву своју снагу и одагнао ту помисао. Уместо тога, почео сам у себи да говорим: 'Води рачуна, Харалампије, служиш самога Христа. Ако ниподаштаваш овог старог човека, ниподаштаваш самога Христа. Вичи по целу ноћ, или колико год хоћеш, да ти подари милост. У себи ћеш чути одговор: блажени милостиви, јер ће бити помиловани (Мт. 5, 7) и још: када чинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40). Пази добро, поново полажеш испит, немој да се деси да га не положиш.`
Умирио сам се захваљујући таквим мислима и почео марљиво да обављам своју дужност. Не само да сам прао гомилу упрљаних панталона свакога дана, него и самога чичу, као и траг који би он оставио од своје собе до тоалета. Као човеку, било ми је гадно. Два, три дана сам затискивао нос, али касније је толико оснажила молитва у мени, осећао сам тако велику радост и сладост да сам истински осећао да служим својега Христа. Као врхунац целокупне ове ситуације, десило се следеће чудо: иако сам у почетку држао нос од смрада, одједном сам почео да осећам јак миомир, баш онакав какав се шири из часних моштију, само још интензивнији. Уверавам вас да сам прао панталоне потпуно натопљене... својим рукама сам чистио... прљавштину, а миомир је био толико јак да је надјачао сваки други мирис. У себи сам се опијао тим миомиром. Када се то први пут догодило, отрчао сам старцу да му то исповедим. Уместо одговора, старац ми рече:
- Јеси ли читао у Евергетиносу о оној јуродивој коју су у неком манастиру све монахиње сматрале истински лудом? Не само што су јој се изругивале, псовале је и ударале, него су јој давале да ради најпрљавије послове. Е, она је имала такву благодат и зато је била све срећнија што су је више ниподаштавали. Теби је Бог дао такву благодат на дар и то само због твоје усрдности и послушности."
Али, да се не бисте питали шта је даље било са чича-Јанисом, испричаћу вам.
Од онога дана када је сироти чича постао проблем, старац Јосиф је почео топло да се моли, говорећи: „Господе, Ти си нам га послао. Ја не могу да га отерам. Ти нам дај решење." После неког времена чича се поче спремати да оде. Рекоше му:
- Куда ћеш, чича, у оваквом стању?
- Шта се вас тиче. Хоћу да идем. Одведите ме тамо где сте ме нашли.
Пошто је чича толико навалио, да је чак почео и да виче, рече старац:
- Сада можемо да га одведемо тамо где смо га нашли. Немамо одговорност. Ово је решење од Бога.
Из књиге "Бог те неће оставити", старац Харалампије
Не требају здрави лекара него болесни
- Знаш, ја сам се много молио, али се чини да мени молитва не помаже. Молим те, реци ми, које молитве помажу? – упитао ме је један момак у храму испружених руку које су се тресле.
Сећам се да сам тог тренутка пожелела да га загрлим, да га тим загрљајем заштитим бар на трен од онога што га мучи. Његова мука је била толика да он није могао да спозна чудо - да је његова молитва услишена, јер како другачије објаснити његов долазак у храм, у ту духовну апотеку са лековима за све болести душе. Било је то несумњиво чудо саме Пресвете Богомајке, у чију славу је храм и подигнут.
А стојећи преда мном, помислила сам, услед немогућности да држи смирено руке, да је наркоман, те са том бојазни и приступих свештенику, код кога сам га и послала да га он посаветује. И прота је, можда и поверовавши мојим речима, посумњао да је реч о наркоману покајнику. Но, прича коју потом чух изнела је на светло дана нешто друго.
Међутим, да кажем најпре неколико речи о самој цркви, јер су ове две приче повезане, а познато је да: „За Хришћанина у животу не постоји случајност: њему је "и коса на глави сва избројана" (Мт. 10,30). И као што је већ раније речено, Свеблаги Отац премудро усмерава ка добру наше путеве спољашњим околностима нашег живота.“ („Православно васпитање деце“, Николај Е. Пестов)
Храм је подигнут, Богу хвала и Пресветој Богомајци, као из воде да је никао, науштрб многим противљењима. Било је ту свакаквих повика, од тога да нам није потребан нови храм, те да је било боље да су отворили какву нову фабрику, па до тога да ће људима да заклања сунце!? Но, новопостављени свештеник, који се калио лежећи по хрватским затворима у време рата, зарадивши тако и астму али се Христа не одричући, (јер се зна да се ратови воде душа наших ради и да је Христово свештенство прва војска на коју ће непомјаник ударити, како би се овце расуле и постале лак плен лавовима), није се дао надјачати. Не само да није, већ је он за кратко време постао најомиљенији свештеник не само код свог народа, већ и код других. Он се чудом чудио видећи како Срби у Србији, уместо своје храмовне славе, прослављају – католичку. И он је кренуо да просвећује народ, али полако, слово по слово. Да чудо буде још и веће, почеше и други народи, кроз причу, да прихватају православну веру. Сам је помагао по речи Господњој да не зна левица шта чини десница, а што се екскурзија тиче, не само да су биле повољне, већ је он за сваког путника спремао по један оброк, док је некима чак и пут плаћао. Деца су трчала за њим; кад је имао бомбона, он је давао њима, а кад није, тражио је да они дају њему. И деца беху весела у његовом друштву. А чувши све те гласине, као и оне да узима од богатих паре, добри прота је одговарао да фабрика ионако има доста које не раде, те да им нове нису потребне, али јесте Бог, како би исте почеле са радом; а што се пара тиче, он не узима новац од уснулих, јер су све паре које је добијао биле намењене за нечију душу; сем тога, у граду има преко 20 секти, па како да Православље буде у мањини.
И даде Бог, те паре почеше пристизати али нашег свештеника Господ убрзо позва к Себи, Бог да му душу прости.
Но након њега, Господ посла новог пастира, који нимало не заостајаше за претходником: млад али у вери стасит, врли проповедник сјајних беседа које почеше да привлаче, нарочито омладину, у цркву као кошницу. Не само он, већ и цела његова породица - жена и троје им мале дечице, не штеде се у труду и љубави пред Богом и народом.
А у непосредној близини, док још нико ни слутио није да ће ту икад бити подигнут храм, живели су годинама мајка, син и баба. Из те куће је увек долазила вика, дрека, свађа. Мало је рећи да је дете које је ту расло било психички малтретирано. Јер су у лудости и баба и мајка знале да потежу и ножеве на дете. Најпосле, под толиким притиском, дечак је нервно оболео и завршио је у болници зависан од таблета за смирење. Мој кумић, који је ишао са њим у школу, прича како је знао у по лета да обуче зимску јакну, тресући се и цвокоћући од зиме.
Тако је то трајало и трајало, а у време кад се храм поче подизати Богомајци у част, слава Јој и милост, дечак, који је већ израстао у момка, врати се кући са лечења. Сећам се да је једна наша комшиница упала у бригу, јер се са тим догађајем поклопило и њихово пресељење у кућу баш поред њихове. Чувши од комшија, да је и дечак, кад није имао лекова, знао са ножем да излети из куће и прети, она се силно над тиме замисли, јер је имала двоје мале деце. Богу хвала, ништа се ружно није догодило, али јесте чудесно: дечак је, силно желећи да оздрави, дошао у храм у време једне службе, молећи да му се помогне. Препознавши брата од кумића, са којим сам и ја дошла, он му приђе, те се најпосле и мени обрати молећиво. Наравно, послушао ме је, дао Бог, и отишао је код свештеника да се са њим посаветује. Ми смо отишли из храма, али смо после свештеник и ја разговарали, јер се интересовао за њега, а ја му испричах све ово што је мени кум испричао, те да дечак није наркоман, већ нервни болесник. После тога видех га на служби поново и душа ми се обрадова: дошао је и причестио се. Сада се већ чешће срећемо у храму, Богу слава и хвала и Пресветој Богомајци.
И, зар није било вредно труда подићи храм ма и за ову једну изгубљену Божју овчицу? Јер се и каже у Светом Писму: „Који човек од вас имајући сто оваца и изгубивши једну од њих не остави деведесет и девет у пустињи и иде за изгубљеном док је не нађе? И нашавши дигне је на раме своје радујући се...“ (Лк.15.4-5) И још: „Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се.“ (Јак.5,14-15)
Признајем, ја, која сам живела у близини, нисам знала све ове потанкости из дечаковог живота; колико их је знало од ових што су негодовали због подизања храма? Али нема ништа тајно и скривено пред Богом и „Господ ће се постарати“ да се све изгубљено нађе.
причалица
И через тысячу лет
Иштите најпре Царство Божије
Јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви,
вели Господ; него колико су небеса више од земље, толико су путеви моји
виши од ваших путева, и мисли моје од ваших мисли." (Мт.6,17-18 )
Када се говори о посту треба рећи и да је пост без молитве, заправо, дијета. Пост мора да буде уздржање и у телесном али и духовном смислу. Ово је веома важно, јер неки, недовољно утврђени у вери или православном учењу, везују пост за физички изглед, па га користе како би „дотерали линију“. А дијета зна да буде итекако опасна, као и брига за телесни изглед.
Лежећи у болници, моја пријатељица је имала прилику да види децу оболелу од анорексије, а која су, најпре очима оболевши услед гледања разних манекенки и модела из разних часописа за „здрав живот и лепоту“, почела и духовно да побољевају, умисливши да су гојазна. И тако, наметнутим мислима, она су одбијала храну или су исту избацивала насилно из себе, док се њихово тело, услед неједења, почело сушити, а дух гасити. И, каже она, ми ни не знамо колико деце има да болује од тога, нити знамо како је то страшна болест. Опоравак може бити дуг и болан, али, нажалост, у неким примерима и немогућ.
Молитва је нераскидиво везана с постом. Међутим, и молитва, као и пост, не сме да буде фарисејска, у којој наше „ја“ постаје веће од Божјег „ТИ“. Ми морамо знати да и кад се молимо, Бог најбоље зна шта је потребно нашем спасењу. И ниједна молитва не остаје ускраћена, само је питање да ли ми то можемо да појмимо. Тако се често чује из наших уста: „Боже Ти помози!“, а онда се нешто неочекивано деси и ми посумњамо да је наша молитва уопште стигла или примљена код Бога. А то све зато, јер смо телесни, и наша молитва лицемерна, али Господ каже да у својој молитви иштемо најпре Царство Небесно и да ће нам све остало бити додато; проблем је што ми желимо најпре да нам „буде додато“, па тек онда ћемо мислити о Царству Небесном - а можда и не.
И прича та моја пријатељица, како је, лежећи у болници, код њих у собу стигла девојка из Египта, иначе наше горе лист, а која је тамо била трбушна плесачица. Тај посао је радила са свом страшћу њеног младог бића и била је веома популарна. Иначе су јој и родитељи били из елитног друштва, и то веома високог. Али, једног дана, ненадано је у њену собу ушло неко мушко друштво и она, да би се спасила, скочи са терасе. А њен стан је био негде на трећем, четвртом спрату. Наравно, приликом пада, девојка је повредила кичму и остала је непокретна. Пренели су је у болницу и започео је и процес рехабилитације. Али, све узалуд – лежала је као полегнут цвет. Но она је силно плакала и Богу се молила да је подигне из болесничке постеље. Кад је прошло време предвиђено за опоравак, родитељи је врате у стан. Једне вечери, лежећи непомично и плачно се молећи, она наједном осети силне болове у телу и – устаде! Слава Богу! Радост је била превелика како за њу, тако и за њене родитеље. Међутим, она јесте устала, али, како каже ова моја пријатељица, оболела је од нечег другог. Наиме, пореметио се рад штитне жлезде и хормона и девојка је почела да се гоји. Оног тренутка кад ми је то рекла, мени дође на ум да је питам какве су јој биле жеље и мисли након подизања. Каже, све што је желела било је да плеше и плесом увесељава себе и друге. Ето, рекох, она би опет путем погибли али Господ жели да се сви људи спасу и, може-бити, да јој је ову болест послао на спасење душе и тела.
Заиста, ко би разумео путеве Господње и љубав којом нас воли, тако силно, да је и Сина Свога Јединороднога дао за наше спасење. Зато, ма колико нам се чудно и неразумно у неком тренутку чинило оно што нас снађе, након молитве, не треба да сумњамо у то да „Господ ће се постарати“ на наше добро, јер је Сам Господ Савршено Добро.
причалица
08. новембар лета Господњег 2011.
А кад постите, не будите жалосни као лицемери
"А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те
не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој
који види тајно, платиће теби јавно." (Мт.6,17-18 )
Ко пости, душу гости; ко не пости, болест гости! А највећа болест јесте гордост. Читајући књигу „Невидљива борба“, од Никодима Агиорита, сазнајемо да постоје две врсте гордости, и то: гордост ума и гордост воље. „Гордост ума је гора од гордости воље. Јер ум је још у стању да излечи гордост воље, али када се он гордо увери да је оно што он мисли најбоље, ко ће га разуверити? Може ли послушати кога када је уверен да мисли правилније него ико други? А кад је то око душе, помоћу кога би човек могао увиђати и исправљати гордост воље, само ослепљено гордошћу и не може се излечити, ко ће излечити и вољу?“
Вративши се из манастира, где је био за Празник Свете Петке, прича мој кум: „Премда је било хладно и изузетно ветровито време, могу рећи да је народа било доста, Богу хвала. Али ти морам испричати шта се десило за трпезом. Било је ту неко друштво, већ се знамо, а за ручак нема меса! Зачудили се неки откуд то?! И неко рече да, ето, има и таквих манастира где се месо не служи, као и оних где се месо служи. У том се поведе прича о посту - премда тог дана, ваља нагласити, није била ни среда ни петак - те устаде једна жена, коментаришући: „Ха! Видела бих ја вас да ли бисте могли тако постити и не јести, па ићи на њиву радити!“ А крај ње је седео један миран човек, који ју је пажљиво слушао, да би, кад је завршила, сасвим смирено добацио: „Во се наједе траве, па иде да оре...“ На његове речи се салом разлеже смех а жена, шта ће - ућута.“ Тако, још једном, на примеру увидесмо како се мудрост скрива не у људском умовању, већ смирењу.
Једне године, кад прође Божићни пост, дође код нас, неким послом, наш добар пријатељ и тако, седећи и разговарајући са мојим братом, дотаче се он и поста. Ја сам седела мало даље и само сам слушала, не мешајући им се у разговор. И каже он, како пост није за младог и здравог човека, те да ће он постити кад буде болестан и стар. У његовом гласу било је и збиље и хумора. Но ја сам знала да је он одрастао у кући где су отац и мајка стално били на њиви, тако да су он и брат му одмалена били упућени да се сами о себи брину; а два дечака, шта су друго могла, кад је кување било у питању: или да насеку сланине и кулена, или да испеку меса и кромпира. Тако су радили, тако су се и навикли. Знам колико је муке моја пријатељица имала кад треба да кува: ако нема меса, џаба ручак. Зато сам ја и ћутала, ништа не додајући ни одузимајући, но се само Богу молећи у себи – да и њега погледа, воља Божја да буде као што и јесте.
Елем, поче Васкршњи пост, већ је био и на измаку, шеста недеља, а кум и ја кренусмо у храм. Кад, да видиш чуда, пред нама иду моја пријатељица и њен муж, исти овај што је говорио да неће постити до пред старост. „Замислите!“, каже жена, „Он је решио да пости и ево све до сада је постио не правећи никаквих проблема, нити ропћући. Ја сам постила само ову недељу и сад идемо да се причестимо.“ А кум и ја се зарадовасмо, чувши ово, и Богу на чуду заблагодарисмо.
Јер, много пута поучени тиме да „Господ ће се постарати“ ми и овде видимо не једно чудо већ два: најпре је Господ погледао срце мужа, а муж је, отворивши га за Христа, повео за собом и жену. Дакле: „Шта знаш, мужу, да ако жену спасеш?“ (1.Кор.7,16)
причалица
30./31. октобар лета Господњег 2011.
Ја сам хлеб живота
Који недостојно једе овај хлеб или пије чашу Господњу, крив је
телу и крви Господњој. Али човек да испитује себе, па онда од хлеба да
једе и од чаше да пије; јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и
пије, не разликујући тела Господњег." (1.Кор.11,27-29)
Кад год се поведе реч о чудесима, мени на ум дођу речи Светог Николаја, који каже да чудо Божје јесте кад расте трава али исто тако је чудо и кад трава вене. Верујем да ништа не бива случајно и да Господ, ако му се и мало молимо, управља корацима нашим на наше добро и спасење, ма колико се то нама чинило немогућим за разумети.
Овде започињем причу о једном од чуда Божјих за којим би се мало ко осврнуо.
Нас двоје смо се упознали једне давне зиме, на посве чудноват и тајанствен начин, док смо обоје боловали свако због својих хирова. Први период нашег познанства трајао је тек неколико дана, а после је уследио период паузе од две године, паузе за коју тада нисмо знали да она то јесте; ја сам своје мисли о њему закопала у једну од фиока мога сећања, поклопивши их новим и свакидашњим дешавањима. А онда је моја слика осванула у једним дневним новинама и он је, седећи у некој кафани, дошао у контакт са тим листом и тим парчетом хартије. Имајући моје име и презиме, он се није ленио и – позив је уследио.
Наравно да сам се обрадовала драгом познанику, поготово јер је много бринуо о мени. И наше познанство је почело да узраста. Временом смо постали јако добри пријатељи.
Он је живео у једном веома лепом сеоцету, у чијој непосредној близини су остале и неке од мојих најлепших успомена везаних за детињство. Како је све имало везе са реком Савом, мислим да је отуда потекла и моја љубав према свим путујућим и стајаћим водама.
А у време кад смо се нас двоје упознали, ја сам полако газила свој пут у Православље, на који ће ме сасвим усмерити Пресвета Богородица кроз своју икону Тројеручицу, Свети Николај и, нешто касније, Свети Василије Острошки, слава им и милост. За то време, мој пријатељ је упознао једну девојку, Словакињу, у једној од кафана, где је, будући самац, проводио највише времена. Словакиња је била из села близу мог града и ишла је у моју школу; она је, када смо се први пут среле, рекла да мене познаје, али ја се ње нисам сећала. Било како било, девојка је била веома фина, пријатна и нас две брзо склописмо пријатељство.
Једном приликом, док су они били у гостима код мене, поведе се реч о правилном осењивању Крстом, где ја одлучно стадох у одбрану Православља. Нисам у том тренутку ни размишљала како би моје ревновање могло утицати на девојку која је била другачије васпитана, а дошла ми је у посету. Ту не мислим да је требало оћутати, већ да сам могла бити мало смиренијег даха. Но, растали смо се у пријатељском духу, а после само пар дана уследило је изненађење: позвали су ме на венчање, које је требало да се одржи у манастиру Хопово, где је Словакиња одлучила да се крсти и пређе у Православље! Треба ли говорити како сам се обрадовала томе?
Потом су уследила и друга чуда.
Мој пријатељ је био, истини за вољу, помало двострука личност, у зависности са ким је у друштву. Био је члан СПС-а, и тамо је било сасвим нормално да се праве поруге на вероисповест, поготово своју, Православну, док је пред хришћанима био православац. У кући је, уместо иконе, на зиду држао слику Слободана Милошевића, а славио је Светог Архангела Михаила. Међутим, када је млада ушла у кућу, прво што је урадила било је да слику замени иконом и то су ми обоје рекли, назвавши ме после венчања. Она је ватрено примила Православље и исповедала га. Од родитеља је имала само мајку; отац, кога је много волела и који је њу много волео, умро је одавно, остављајући баш њој највећи део иметка. Са мајком није имала добре односе, првенствено због саме мајке, која је хтела да је се реши и, у договору са другим човеком, за кога се преудала, да је лиши наследства. То би јој и пошло за руком да се ћерка није удала за мог пријатеља, који је, колико-толико, штитио њене интересе. Али живеле су у заједници и она је бринула за своју мајку, без обзира на све.
Млади брачни пар је у почетку лепо живео, али се испоставило да она не може да има деце. А силно их је волела и желела! Почели су да обилазе храмове, манастире. Једном приликом, како ми је сама причала, отишли су у храм Свете Петке, и повели су са собом и њену мајку. Пијући воду са Светитељкиног извора, жена је пожутела и отекла, и није јој било добро. Убрзо након тога, јавили су ми да има тумор.
Пар је и даље наставио да се брине о мајци. Али нису запостављали организована ходочашћа, као ни посете лекарима због лечења од стерилитета. И ево неколико догађаја са тих њихових путовања.
Са повратка из Острога, назвала ме је млада и онако још узбуђена, као да је једва чекала да ми се повери, рече како је, чим је крочила у Горњи храм, почела да плаче неким чудним плачом, а није јој се уопште плакало – и никако га није могла задржати. Слава Богу и Светом Василију, објасних јој да су то највероватније биле благодатне сузе. Затим, следећи пут, рече да је била да целива мошти Светог Кнеза Лазара, док је њен муж остао пред вратима храма, не желећи чак ни да уђе. Доносили су ми и слике и још једна ми је прича била предивна. Када је требала да пође у манастир Ђунис, претходно вече је крунила кукуруз и направила је на длану велики плик, који је, услед подливања, отврднуо. После службе, отишла је на извор да се умије и када је опрала руке, од плика, који је био све време присутан, остао је само ожиљак!
Како да се човек не радује свим овим чудесима?
А онда су чули за Хиландар и грожђе Светог Симеона, за оне који не могу да имају деце. По савет су отишли код тадашњег игумана манастира Каоне. Уз његов благослов и савет, добили су претходно наручено грожђе из Хиландара. Наредних 40 дана су провели у посту и након тога су отишли на исповест и причест у манастир Каону. Међутим, и после тога су остали бездетни. Вратили су се лекарима, а мајка им је кренула на хемотерапију. И ту млада почиње да упада у неку депресију. За неколико недеља, њена веселост је нестала и она се све више затварала, мада морам рећи, да је хтела да разговара, када је имала снаге, само са мном и мени се поверавала колико је могла. Мој пријатељ ју је једном одвео у манастир Свете Петке, који је необично волела, као и свештеника који је тамо служио, и она се исповедила, а затим је редом целивала све иконе у храму, лијући реке суза; признао ми је да такав плач није видео у животу. Пре него што ће јој се мајка упокојити, а коју је очух оставио чим се разболела, рекао ми је да је болест највероватније изазвана грижом савести, коју је имала према својој мајци, о коју се једном тешко огрешила. Када је мајка уснула и сахрањена, она се још више повукла у себе и мрак, да њему није преостало друго већ да је одведе у болницу. Највише јој је сметало, прича она, што је морала да скине крстић са себе, али је лечење, ипак, помогло. Са моје стране бих само додала, након оног што сам видела када сам их посетила, да је њеној болести у великој мери доприносио и мој пријатељ, који није умео да се носи са тим, мада можда више због утицаја људи и родбине, будући да је доста полагао на неки свој имиџ у друштву.
Елем, када се колико-толико опоравила и вратила на кућно лечење, они поново потраже адресу Хиландара и замоле да им се пошаље ново грожђе и благослов за пост. Нових 40 дана прође, и месеци после исповести и причешћа, али о детету не беше ни говора. Почеле су размирице, на које она није могла да одговори, из страха, али на веру није дала, за разлику од њега, који се видно љутио и гневио. Још једном се окрећу медицини, па су се смењивали депресиви са инекцијама против стерилитета. Али деце нема па нема.
А онда је
уследио позив од њега и крену његова исповест. Када сам га питала како
су постили, рекао ми је да они баш и нису постили како треба, јер,
премда су се уздржавали од мрсног јела: цигарете, кафе, банчења,
оговарања, вређања Бога и једно другог - нису се одрекли. Поводио се за
друштвом, које се и није могло назвати друштвом, а при том је о рођеној
мајци говорио свакакве гадости; да не причам да му је једна од узречица
била да псује дете! Као да је преко ноћи сазрео. Било ми је драго, али
сам се уплашила када ми је рекао да ујутру иде у цркву, да тражи
благослов од свештеника, да поново наручи грожђе из Хиландара. Нисам
била стручна да му било шта саветујем, а и рачунала сам да ће га
свештеник боље саветовати. И ту се поздрависмо.
Сутрадан, негде око
подне, зазвонио је телефон; била је то млада, која ми је јавила да је
њен супруг, мој пријатељ, умро на мосту, док је ишао у храм...
Жена је остала жива, али су јој све отели његови - оно на шта је имала право као законита супруга. Њој су замерали што је била Словакиња а они сами су прешли после у секту.
Она се касније преудала али се боље утврдила у Православној вери!
И сећа се свог првог супруга и Богу се моли за њега.
Да, „Господ ће се постарати“ у праведности својој да и иза нас остане бар неко ко би молитве на жртву приносио, чиме се уједно потврђује истинитост речи Господњих: „Јер ми није мила смрт оног који мре...“ (Јез.18,32)
причалица
26. октобар лета Господњег 2011.
Све што иштете у молитви верујући, добићете
Кад се већ дотакох оних чија је вера другачија, да кажем и ово: пре извесног времена позове мене један познаник да дођем код суботара и да им укажем на неправилности њиховог веровања. Ово сам љубазно одбила, јер о себи не мислим да бих могла било кога подучавати, нити преобраћати, јер се ни сама нисам научила, као и из разлога што је много тешко доливати воду у пун суд, то јест, тамо где владају предрасуде а не разум или логика, невезано само за веру, већ и све остало. Али, ако му је стало до њихових душа, што је јако лепо, предложих му да се радије молимо Богу, јер оно што нама није могуће, јесте Богу. А ако је Божја воља, Он ће наћи начина да их врати на Пут. Верујем да молитва далеко брже стиже и помаже од глагољивости. У многој речи крије се гордост, а гордост одводи од Бога, док је у молитви понизност, која приближује Богу.
Једног лета, позове мене пријатељ, сав узнемирен. Његова сестра је, дао Бог, већ неколико година младост проводила по болницама, лечећи штитну жлезду, због које је губила калцијум и ломиле су јој се кости. Након прегледа у Сремској Каменици, одстрањено је, у Београду, оно што је штитну жлезду угрожавало, али је, након извесног времена и кратког побољшања, претходно болесно стање почело да се враћа. На темељнијим и дубинским прегледима утврђено је да је иза операције остало још тога за чишћење, али да је за одстрањивање потребно најмање пет операција и да постоји ризик да девојка остане без гласа. Када је сестра мог пријатеља чула, да ће поред ноге у гипсу - којој кост никако није хтела да зарасте и која није примила донаторску кост њеног оца - можда остати и без гласа, она се толико уплашила да је никако нису могли смирити. Најпосле је рекла брату да позове мене!?
Искрено, била сам изненађена, али то занемарих, те почех најпре да тешим брата. Рекох му да ћу је свакако назвати и он је прекинуо везу и ја позвах девојку у болницу. Глас јој је био потресен, плакакала је неутешно. Рекох јој да се смири и да ћемо се молити Богу, Пресветој Богомајчици и нашем Светитељу Николају, који је био наша заједничка Слава.
Е сад, овде би ваљало да се нагласи следеће: за разлику од нас, који смо славу држали посну, они су славили мрсно! Годинама, од како су се населили овде, с тим што је, како су ми рекли, њихов деда, кад се досељавао, питао свештеника како да славе а овај им је рекао – може мрсно!? И не само они, већ читава им фамилија, са изузетком само једног стрица, који је прешао на посно - сви остали држе мрсно! Овде бих, на кратко, увела у причу и једно мени много драго казивање старије жене, која редовно иде у цркву, и која нам је једном приликом, баш за Славу, честитајући нам, испричала следеће: „Мог оца је, једном приликом, позвао један пријатељ на Славу, али је он, уместо посне, како је био ред, правио мрсну трпезу, на шта му је мој отац одговорио: „Пријатељу, бих ја дошао, али се нас двојица не молимо истом Богу нити заједничком Свецу; јер се вера не може двојако исповедати!““ И неписмен човек зна логику! Било да су дани поста, или Крсна Слава падне у среду или петак, сем трапаве недеље, трпеза треба да је посна!
А сад да се вратим причи. Дакле, девојка и ја смо мало разговарале и она се унеколико почела смиривати. Операција је била заказана с јутром, па смо се договориле да се чујемо чим буде била у могућности да се јави. И тако кренусмо: она на починак, а ја се помолих Богу, Пресветој Богомајчици и Светом Николају, с вером препуштајући Богу на старање бригу.
Шта се десило? Кад ме је назвала, није знала од радости одакле да почне, дао Бог. Након нашег разговора, у њихову собу је, у посету болесној сестри, дошла – монахиња. Док је разговарала са сестром, приметила је њену узнемиреност, те јој је у једном тренутку пришла и почела са њом да разговара, смирујући је. Каже да јој је причала о вери, о Адаму и Еви, углавном – слично као ја кад јој причам, али таквим гласом да се она сасвим смирила и спремно отишла сутрадан на операцију. А од наговештених пет операција, урађене су само две, слава Богу! Но најбоље је било кад је доктор дошао у визиту и саопштио јој да је све одстрањено, додајући како је имао осећај да га нека рука води тачно где треба! Овога пута смо плакале обе, али од радости, славећи Бога и Пресвету Богородицу са Светим Николајем!
Ето, слава Богу, због чега је боље се Богу молити, него другом словити. Ако је молитва Богу угодна, „Господ ће се постарати“ и чудесно исцелити и оздравити оног за кога се искрено молимо.
причалица
25. октобар лета Господњег 2011.
Камен - брдо
Када је подигао прву каменицу, није могао ни претпоставити какву ће лавину она покренути. Звук њеног пада, истина, пригушила је мекоћа земље, али је вест о томе стравично одјекнула. Онај, који је каменицу дигао, покушавао је, бежећи, да јој стане на пут; али што је он више бежао и од ње се скривао, то се вест, пратећи га, све више разносила. И као да ни то није било довољно: не само да она није никог, у сусрету, плашила, већ је из дана у дан добијала све више поклоника.
Тако је, врло брзо, на месту оне једне каменице, почело да израста читаво брдо. А што је оно више с временом расло, то је сећање на прву каменицу постајало све незнатније.
Но, оно што се није дало зубу времена јесте - да се пракса подизања и низања каменица настављала из дана у дан; најпре стидљиво, али касније све јаче и учесталије. Јачи су учили слабије, док слабији нису научили како да узврате. Само ретки су неким чудом успевали да се том учењу одупру. У почетку су их чак поштовали због тога, али су они врло брзо почели да сметају. Кренуше и подсмеси а затим их стадоше прозивати најболеснијим речима, те им, и против њихове воље - послаше каменице.
Ретки се још једном осуше: они слабији нису одолели да узврате даривање, док је шака њих и даље наставила да пружа отпор, без освртања.
А онда је и последњи бунтовник нестао. Остала је само маса у којој је у свакој руци лежала каменица.
Ускоро, свако је под својом остао да лежи...
Тада је онај, који је дигао прву каменицу, провирио. Брдо је било толико велико, да му је заклањало светло. Немајући другог излаза, он поче обема рукама да скида и премешта камење. Радио је, не марећи за одмор, осећајући као да му сав живот од тога зависи. Тражио је ону давно подигнуту каменицу, како би јој затро корен, да брдо више никад не израсте. Није осећао ни бол ни умор, само страх да га сунце у гневу не затекне.
Најзад, ко пред вечност, стиже и до ње! Стајала је баш као оног дана када ју је подигао а она пала и вриснула.
Пришавши јој полако, подиже је уз опрез. Као и онда, поново је зачуо иза себе:
- Где ти је брат Авељ?*
И, уместо да бежи, Каин зарида горко.
Напомена:
*(1.Мојс.4,9)
