Е-књига за децу!!!
Предговор за књигу „ВЕВЕРИЦА МИЦА И ОСТАЛИ ПЕСМУЉЦИ-ПАТУЉЦИ“
Маје Д. Недељковић
Откако су се наши драги Песници, злата вредни, преселили у неке више светове (Чика Јова Змај, Мика Антић, Бранко Ћопић и остали Вечни Дечаци) наша Дечија Поезија остала је да, попут сиротице, чека неку нежну руку која ће да је пригрли и обрадује…
И ето, дочекала је Српска Дечија Поезија руку која је грли, радује, нежно подучава, засмејава, открива светове онаквима какви стварно јесу, а свет је онакав каквим га види дете и најбољи му је друг Дечак-Песник, a у овом случају Песникиња-Девојчица!
Лепо и лако је било расти уз Вечне Дечаке минулих времена, лако је било схватати свет уз њих. Како да дете упозна свет без доброг водича, како да се креће без истинског путоказа? Тешко, скоро немогуће. У мрачној шуми човечанства лако се изгубимо. Али, на нашу радост, сад опет имамо са ким да растемо, има ко да нас опет поведе кроз тајне пределе… Тај наизглед једноставни водич, а драгоцени путоказ, зове се „Веверица Мица и други песмуљци-патуљци“. Дакле, ако неко не зна куда и како даље кроз густу шуму знања и незнања, онда нека следи трагове „Веверице Мице“ и стићи ће до жељеног циља.
На том важном и чудесном путу „веверица Мица и њени мали распевани другари“ воде нас и откривају нам како се то друже пужеви и руже, или жуту тајну једног маслачка и љубомору мачка и сав тај свет који шумори, ромори, жубори, говори… Са „Веверицом Мицом“ се пева и учи, јер за њу су учење и певање синоними. И тако певајући-учећи, откривамо Месеце стражаре у години, који не дају Зими да се меша у послове Пролећа, а ни Пролећу у послове Јесени, а ни Лету да шкраба куда хоће, осим по мору које је његова лична свеска.
После упознавања тих „мудрих појмова одраслог света“ - простора и времена, „Веверица Мица“ нам открива необично-обична бића: пчелицу радилицу, паче које воли колаче, дивне шкољке бисерне, козе као Барбика розе, жирафе са гутљајем кафе… И све то испод дуге, уз таласе што шуме и дрво што се смеје и баца нам у наручје зреле плодове…
Обрадујте своју децу „Веверицом Мицом“! Допустите им да певају, а уједно и уче са њом. Ни мање књиге, ни већег уџбеника! Тако би засигурно о „Веверици Мици“ рекли, да је упознају (а и рећи ће јој - кад тад), Чика Јова, Чика Мика, Чика Бранко и остали Вечни Дечаци. Сложићете се - они знају шта говоре!
Нада Нововић
КО ШТА ВОЛИ...
Море воли да шумори
извор воли да жубори,
киша воли да ромори,
дете воли да говори,
а жабица да жабори.
БЛАГО НАМА
Благо нама буба-марама,
баш смо лепе, мале и црвене
и туфнама дивним украшене,
а имамо још и крила
да летимо ми на њима!
ПУЖИ, ПУЖИ...
Жуту ружу држи Ружа и на ружи пужа:
„Пужи, пужи пуже преко жуте руже;
пужи, пужи рогове на ружине листове;
пужи, пужи кућицу на ружину латицу!“
Баш се лепо друже пужеви и руже!
ПРОЛЕЋНА СЛИКА
Док им благи ветрић пирка
дивно лете три лептирка
плави, бели и црвени
по сунчаној жутој пени,
лете, лете, лете, лете,
па на шарен цветић слете.
РУЧКИЋ
„Ал ће слатко да се ручка
овај мед и ова крушка“ –
медведица мама рече,
па нахрани своје мече.
РОЗE КОЗЕ
Биле једном једне козе
и то сасвим, сасвим розе.
Реп, брада, длаке, ноге
све им беше боје розе.
И позе им беху розе
и собе им биле розе
и трава им беше розе
и пића им била розе,
а та пића беху бозе
и то бозе сасвим розе.
Књигу у електронском издању можете поручити на овом сајту.
Штампано издање могуће је поручити на:
filokalijamarija@yahoo.com
pesmuljcipatuljci@gmail.com
http://majanedeljkovic.weebly.com
Анатомски театар
(The Christian Martyrs Last Prayer by Leon Gerome)
Академик Ј. Лопухин: „С почетком рата у Карабаху московски лекари су почели, из Закавказја, добијати веома сумњиве предлоге. На пример, да набаве срце. Неколико година раније, до скока инфлације, то је коштало 50.000 рубаља.“
С обзиром на то да се рат углавном водио на територији Азербејџана, и да су већина заробљеника и бегунаца - Азербејџанци, информација је у том погледу долазила углавном од једне зараћене стране.
Дакле, бивши заробљеник, М. Мамедов, прича о свом боравку у логору новинару „Криминалне хронике“: „Највише смо се плашили када би некога од нас одвели у болницу на операцију. Такви се никада нису враћали.“
Молим Андреа Пикоа, представника Међународног Црвеног крста у Бакуу, да прокоментарише слична саопштења. Он је опрезан и кратак: „Често немамо приступ ратним заробљеницима и другим категоријама заробљеника. То нам смета да добијемо јасну слику о ситуацији. Могу само да кажем да правила Женевске конвенције о заштити жртава рата нарушавају обе стране.“
И ево, пред објективом тв камере је - трогодишњи малишан Хасан Хусеинов. Његова подвезана рука виси опуштена, као грана. Начелник бакуанске ратне болнице показује ми рендгенске снимке. Он каже, да је дечак био рањен и да су му у заробљеништву извадили кост. Истовремено, према медицинским приручницима још од пре Другог светског рата, сличне ране лако зарастају и кости срастају уз помоћ гипсаног подвеза. Карактеристично је: да је у датом случају кост извађена заједно са зглобним делом. Могуће је претпоставити, каже лекар, да је то урађено ради потреба трансплантологије.
Тај и многи други случајеви описани су на Међународној конференцији за заштиту жртава рата, која се одржава у јесен 1993. године у Женеви. Руководилац делегације Азербејџана, Наин Абасов, ми је причао, како су, после његовог наступа, однеговани хуманисти из „цивилизованих“ земаља прилазили к њему у кулоарима, уздисали и цедили кроз зубе: „Узалуд, узалуд сте покретали то питање...“
Опет грозни телевизијски кадрови. Ту касету су ми доставиле колеге из Србије. Десетине лешева са карактеристичним изрезима на телу. Присутни лекар потврђује: тим људима су повађени унутрашњи органи. Његове речи допуњује официр војске Југославије. Он саопштава да за новац, наручен од продаје трансплантираних органа, хрватска страна купује оружје.
Дакле, рат покрива трошкове већ на пољу битке! Специјалисти цене: потпуни избор органа - од срца до хипофизе - даје на црној пијаци стотине хиљада долара само од једног даваоца.
Није ли могуће предвидети нов тип рата - не за територију, коју је тешко одржати, већ за људску биомасу.
... Трансплантолози тврде: идеална варијанта за пресађивање је - да у моменту вађења органи још увек раде. У клиникама се то постиже уз помоћ најсложеније апаратуре: после умирања мозга, рад организма се вештачки одржава. Тешко је претпоставити такву технику у рововима. Тамо су заробљеници фактички исто тако незаштићени као и лешеви. У условима конфликта, који достиже крајњу тачку суровости, могуће је претпоставити да са таквим контигентом нема церемонија.
(Напомена: То се тиче не само међународних оружаних конфликата. По подацима заједнице родитеља и рођака погинулих лица, страдалих у догађајима од 21. септембра до 3. октобра 1993. године, криминалној трансплантологији животно важних органа подвргнута су тела убијених и тешко рањених младих људи у рејону Белог Дома приликом напада јељциноваца. Тако је тело снајпером убијене шеснаестогодишње Марине из мртвачнице предато родитељима са повађеним животно важним органима. Штавише, многа тела су ишчезла у потпуности – без трага.)
Из бивше Југославије уосталом долазе вести и о случајевима ритуалне антропофагије - једења срца пораженог Православца. У старини се сматрало да је на тај начин могуће овладати најбољим својствима противника. Тешко је рећи - да ли је ту ствар у сећању крви. У сваком случају, учинивши такав акт, човек мења своју свест: он постаје безгранично суров. Не чине ли таква истинска сатанска посвећења они лекари који се баве вађењем органа на пољу битке и у другим сумњивим ситуацијама? Где је ту Хипократова заклетва? У џеп се трпају хиљаде долара.
Јуриј Воробјовски, "Западни пут у апокалипсу"
Два писма
Писмо коалицији „Преокрет“:
Драги Чедо, Вуче и Жарко, драги лидери мањина, драге моје јавне личности,
Овом приликом вам се обраћам, јер сам одушевљен декларацијом «Преокрет», којом сте ми напросто отворили очи. И ја сам као већина грађана Србије (никако народа) дуго био у мраку, који су око мене створили јефтини митови и примитивни национализам. Од шкрипе гусала и звекета оружја нисам могао да чујем своје мисли, нити да послушам своје срце. Хвала што сте имали храбрости да позовете на отрежњење све нас који смо дуго лутали по лавиринту лажног српства и православља. Јер ко још верује у Бога у 21. веку? Само лудак и примитивац који мисли да се духовност маже на ‘леба. Само неки ирационални тип, који мисли да су људи добри и поштени и да се човек понекад може ослонити на другога, уместо искључиво на себе. Чему сви ти силни молебани и одласци у цркву, због тамо неког Косова, кад је много паметније провести време у неком лепом тржном центру. Унапред се извињавам што ово писмо пишем грозном ћирилицом и надам се да ћемо ускоро сви писати латиницом - као и сав цивилизован свет. Одавно не видим поенту српског језика. Зашто га у наредном мандату нека одлучнија влада не би укинула? Зашто да ломимо језик нечим што је толико архаично и превазиђено, уместо да сви лепо говоримо енглески, француски и немачки? Кад наша земља једног дана буде коначно слободна и подељена на интересне зоне великих слободарских сила, можда ће нам се тај сан и остварити.
Ја већ дуго времена сањам исти сан. Сањам како се кроз центар Београда шетам булеваром Хенрија Кисинџера и скрећем у Кушнерову улицу, да попијем кафу у мом омиљеном кафићу «Ал Каида». Док одбијам димове хашиша из наргиле и пијуцкам кафу из филџана, гледам око себе софистицирана лица НАТО војника, који се смеју и испијају пинте холандског и белгијског пива. У тренутку блажене среће, запахњује ме неподношљив смрад и одједном угледам гомилу дроњавих сељака у народним ношњама, како тегле кромпир и лук на пијацу... Ту се нагло пробудим из сна, престрављен језивим призором шајкаче, који ми још увек трепери пред очима. Мука ми је када помислим да делим исти ваздух са тим затуцаним креатурама, уместо да се грлим са прелепим Фламанцима, Валонцима и другим просвећеним народима. На срећу, радује ме то што ће добротвори из «Монсанта» ускоро прочистити нашу прљаву и загађену земљу својим чаробним ГМО семенкама, па више неће бити потребе да идемо на прљаве пијаце. Хране ће бити на сваком ћошку у изобиљу. Моћи ћемо да је уберемо из сваке жардињере, уместо што нас свакодневно пљачкају којекакве сељачине са штрокавим ноктима. Убеђен сам да је «Преокрет» најбољи пут да коначно модернизујемо ово заостало и залутало друштво. Да се већ једном ослободимо тог косовског баласта, који нас спутава да идемо напред. А шта уопште значе у савременом свету цркве и манастири, ако већ имате брзи Интернет на коме можете гледати слике и клипове свих светских храмова? Уосталом, ја, као и ви другови моји, не верујем у тог седобрадог господина, који седи на облаку и дели небеску правду. Ја верујем само у науку: математику, физику, хемију, нанотехнологију... Откако смо добили «бели шенген» више ми није довољно само да путујем, већ хоћу да летим у свемир, да обиђем Марс, Јупитер и Сатурн. Интеграције су наша једина будућност, зато сам се и на последњем попису изјаснио као Земљанин-сајентолог, уместо оног трибалног Србин-православац. Можда ћемо једног дана сви бити грађани Галаксије, а потом, ако буде среће, и грађани Космоса? Можда ће нам поћи за руком оно што ни Икару није успело? – да летимо сами без ракета и авиона. Али Икар је веровао у грчке митове, због чега је и пао у море. А ми сада имамо шансу да се ослободимо своје мрачне традиције, да бисмо једног дана научили да летимо! Наравно, нисмо ми једине будале на овоме свету. Има још пуно залуђеника који се к’о пијани плота држе те гнусне флоскуле: «суверенитет и територијални интегритет». Држе се за територију, као када се српски паор због нужде ухвати за шиљкане. Руси нас још увек смарају са Чеченијом, Шпанци са Баскијом, Енглези са Северном Ирском и Шкотском, Американци не дају Мексиканцима Калифорнију, Кинези траже Тајван, Турци не дозвољавају Курдистан, Израелци не признају Палестину... Чему све то уопште води??? Само новим поделама и ратовима, уместо да сви живимо у миру, заједно, у једној држави, под брижним вођством филантропских банака и мултинационалних корпорација.
Опростите ми, другови моји, што ми је требало толико времена да преломим у себи неке ствари. Дуго сам се, као миш, скривао у рупи сопственог незнања и конформизма. Сада, када видим, све те сјајне људе који су подржали «Преокрет», не могу више да забијам главу у песак. Хоћу и ја да будем тако револуционаран и храбар, као ове јавне личности које се налазе на том списку истине. Хоћу и ја да кажем «не» том Косову и «не» погрешној политици, а «да» Европи, «да» новим улогама, «да» новим пројектима, позицијама и привилегијама. Тек сада схватам зашто су ме истерали из истинољубиве «Политике». Није њено уредништво криво што ме је цензурисало и бранило ми да критикујем моћне, крив сам ја зато што нисам хтео да пишем успаванке за народ, као сваки нормалан новинар. Јер народу је потребан свакодневни одмор, да би могао да пружи свој максималан допринос корпорацијама. Не треба ту нека битанга да му својим шкработинама брани да спава. Бранити гладном човеку да преспава своју глад је најгори могући злочин, и ја признајем да сам крив. Криви су и моји другови из Београдског синдиката, зато што стално даве са том причом о части и поштењу. Да смо се на време освестили и схватили реалност, можда би и ми сада били богати зачетници «Преокрета». Овако ми остаје да се само придружим већ започетој идеји, наравно, под условом да прихватате мене блудног сина. Ја вам свечано обећавам да ћу исправити све своје мане и заблуде. Престаћу да идем на славе код својих старомодних пријатеља. Нећу више конзумирати било шта што има префикс «национално» - престаћу да једем нездраву националну храну и да идем у националне паркове, где се скупљају хулигани и националисти. Нећу никада више писати ћирилицом и навијати за Новака Ђоковића. Нећу седети у кафани «Верона», зато што се та кафана налази у близини Руског дома. Променићу назив предавања Београдског синдиката из «Пројекат Србија» у «Пројекат Европска унија». Научићу албански, босански, црногорски и војвођански језик, да бих се боље слагао са комшијама, осим, наравно, са овима из Републике Шумске, које ћу да избегавам у широком кругу. Пустићу браду да бих личио на лидере «Преокрета» и све друго што је потребно да би ме прихватили. Свестан сам да то није једноставан и брз процес, али бих уз малу помоћ пријатеља лако могао да се променим. Ако бисте ми само омогућили да уђем у ту «high-tech» капсулу за метаморфозу, из које је управо изашао Вук Драшковић, врло брзо бих се излечио од свих слабости које ме спутавају да будем слободан. А онда, када сутра будете написали «Преокрет бр.2» - за признавање независности Санџака (а не Рашке – као што кажу екстремисти), моје ће име бити прво на списку подршке. Можда је боље да прво отцепимо Војводину, док је још нису упропастили зарђали српски плугови.
Ето толико од мене другови, не бих да вам трошим драгоцено време, које можете паметно да потрошите на преокретање. Волео бих да прочитате ово писмо, јер имам осећај да једино ви можете да ми помогнете да се и ја преокренем. Надам се да ћемо се ускоро срести на некој новој револуционарној манифестацији у сали «Американа», или на откривању споменика Лејди Гаги, или на отварању спортског центра «Адем Јашари». Пре тога, можда се и сретнемо на концерту Дина Мерлина у «Арени», под условом да успем да набавим карте за VIP ложу.
Срдачан поздрав од јадника који се још увек (али не задуго)
зове Србином,
Феђа Димовић
УСТАЈ БРЕ, СРБИНЕ...
Устај бре, Србине! Устај бре, геџо! Шта је бре, није ти јасно, теби бре причам, Роде без порода, Несрећо без среће, Тикво без шајкаче! Не знаш ти шта причам, не знаш ни где си… Тетураш се кроз живот ко свињче низ калдрму. Увече се сручиш на поцепану софу са балонче јевтиног алкохола, и натунујеш телевизор на ону виртуалну фарму, где ондак срећно грокћеш са сви остали „јевропејци“… И тако бре до сабајле, док се поново не затетураш низ калдрму ко свињче тражећи нешто за своју „напаћену“ гушу. А за душу, Србине, шта ти је бре остало за душу? Где ће ти бре душа, Србине!?
Жену си отерао, или од куће, или у лудило! Ни децу своју више не пропознајеш, не виђаш их више, или кад их случајно нагазиш, не препознајеш их тако обневидео...
Устај бре, Србине, време те гази, земљу ти комадају, бришу те из свих спискова, децу ти уче да „поносно марширају“ и певају „лили марлен“, родитеље ти, свеже упокојене, из гробова чупају, а од храмова твојих светих поново штале праве! Устај бре, геџо, док није касно! Шта је, још ти није јасно, теби бре причам, Србине мој - Туго моја!
Мислиш да те таквог, чупавог, смрдљивог, без шајкаче и без опанка, не препознајем? Вараш се, лако те је препознати… и са тај бугарски џинс, и са тај турски версаће што си га навук`о на те, некад јуначке - а сада кокошје груди, иако немаш пара ни за гаће...
Препознајем те, Роде, и то на пушкомет! Управо таквог су те створили, да би могли и „они“ да те препознају где год да те виде, никад се не зна, једног дана може да им затреба и твој бубрег...
Шта је бре? Кажеш да си сиромах, да немаш више ни кучета ни мачета. Да немаш више ни за добру „шљиву“, а од свог оца ниси научио сам „мученицу“ своју да испечеш. А и да јеси, шта би ти вредело, кад си све раскрчмио… Па се сада тетураш с то пластично балонче у руку, и испијаш ту жуту алкохолисану мокраћу, што ти продају скоро за џабе. Е, није џабе, Роде мој, Јаде мој! Ништа на овом свету није џабе...
Тако су бре „они“, с ту исту ракијештину, истребили цео континент индијанаца, па би сада и нас Србе. Не дај се, роде! Устај бре, Србине, ниси ти бре индијанац! Ако си негде успут и изгубио свој понос, раскрчмио своју дедовину, и загубио жену и ђецу...
…Још увек је у теби оно што је и у свима нама - онај стари, добри Инат - и нешто мало Српске Душе! Устај бре, Србине! Устај бре, геџо, још није касно! Не дај „им“ то мало душе што ти је остало; не дај душманима! Но напуни „је“ да нарасте и прерасте и тебе самог, и све недаће твоје… И онда ће ти све бити лакше; биће онако како треба, и онако како је воља Божја!
Знам, знам, немој се правдаш… Живот те је, не шамарао, већ газио ко булдожер, ко и већину нас. Ниси више знао где ћеш, па ето десило се! И јесте, свакоме може да се деси, и многима се десило… Али зато не мора да траје!
Ниси ти бре, Србине, тиква без корена! Ниси ти бре име без презимена! Ниси ти бре, Србине, домаћин без домаћинства! Чак иако га немаш - чак иако си га прокоцкао, раскрчмио, распродао у бесцење - све док постоји Србија, ова наша земља мученица, постојаће и твоје домаћинство! Треба само да му се вратиш, не само својим телом већ и целом својом душом...
Богат си ти бре, Србине, много богатији него што знаш! Зато те се и плаше, Србине, плаше се да не откријеш својега БОГАтства! Плаше се да не пронађеш ту своју загубљену Душу!
Знају да онда тако БОГатом и пуне Душе неће моћи више земљу да ти пустоше! Неће моћи пород нерођени да ти отимају, нити гробове и храмове више да ти руше!
А сада је доста приче! Време је, Србине, да се прекрстимо, помолимо, и кренемо! Не низ калдрму! Већ уз! Не да се котрљамо, већ да марширамо и запевамо громогласно нашу „Светосавску“ и Боже Правде!
Немаш више чега да се плашиш, Србине! Већ су ти отели све што су могли, а оно што нису могли… Е за то је куцнуо час да „га“ пронађеш, и то сам - у себи!
Време је, Србине, поново да будеш, оно што и јеси, и оно што си кроз вјеке вјекова био - Србин са Душом! А кад имаш Душу и када си поново БОГат, онда је све лакше, и све је могуће… И ондак нека буде, оно што бити мора!
Аутор: Миодраг Новаковић
Математички проблеми
Помисли
(слика са нета)
Враћајући се из набавке за манастир, старија и млађа монахиња сретале су путем много света. Сви су им се клањали и тражили благослов; оне су свима срдачно одговарале и са свима биле љубазне.
У једном трену приђе им један младић; имао је прелепи стас и дивно лице. Он затражи благослов.
Стара монахиња му кратко одговори и продужи даље а млађа је мало застала да прича са њим.
Кад је видела да ће јој сестра отићи, потрча и стиже је.
Старија монахиња је била јако љута и читав пут је само ћутала. Пред манастир јој млађа рече:
- Молим те, реци ми шта сам урадила? Био је учтив и фин. Није било лепо што смо га тако игнорисале. Само смо мало разговарали о вери... Па то није забрањено...
- Слушај, дете! Наравно да није забрањено. Ти кажеш да сте само причали и оставила си га тамо. Међутим, он је сада пошао са тобом. Кад будеш стигла у манастир, он ће те пратити. Кад будеш вечерала, он ће сести поред тебе, ометаће твоју вечеру. Кад будеш почела да се молиш, он ће ти мисли красти. Кад будеш отишла да спаваш, он ће доћи у твоју собу. Кад будеш легла у кревет, он ће лећи поред тебе. Како буде време пролазило, он ће боравити у теби и створити свој свет тамо. Најгоре у свему је што то уопште неће бити он.
Лица се заборављају, речи бледе и нестају, остају само осећања која људи у нама изазивају.
Црвена машна
слика са нета
дух пред пропаст.” (Приче Сол.16;18)
На једној фарми нађу се у друштву: коњ, крава, петао, кокош, свиња и пас. Како је власник био душа од човека, он се према свима односио с пажњом. Ни једној од животиња никада и ни у чему није правио меру. Дирнуте оваквом љубављу, ни оне нису остајале бездушне: свака је давала од себе и више него што се то од ње очекивало. Тако је коњ постао домаћинов ослонац у сваком раду у пољу; крава је давала млека више од просека; кокош је носила јаја и кад друге нису; петао је пазио на време; пас је пратио свог господара и верно чувао и њега и његово домаћинство... Једино је свиња, на сав домаћинов труд, гледала с висока.
- Баш сте луди! - говорила им је гласом пуним охолости. - Што не уживате, будале, кад већ можете. Угледајте се на мене!
Заиста, сем што се по цео дан излежавала у свом обору, бирајући шта хоће и шта неће, она ни за шта друго није била способна. Уобразивши да је неко и нешто, чекала је да јој све други поради.
- Не буди такав сноб! - говориле су јој остале животиње. - Дај, тргни се мало! Неће ти то што радиш изаћи на добро.
Али свиња се није освртала на њихова упозорења. Напротив. Из дана у дан постајала је све захтевнија.
А једном приликом, изненада, усред недеље, наврате домаћину неки драги гости. Како им је број био поприличан, а останак непознат, човек се уплаши да неће имати довољно намирница. Стога на брзину преломи у себи и реши да жртвује једну од животиња. Само, питање је било: коју?
- Коњ ми је десна рука - размишљао је он у ходу - а и велик је за нас. Крава је добра и млеко јој је изврсно; ни неколико телади не би било на одмет. Кокош и петао добро раде свој посао, а, искрено, нико се, једући их, не би наситио. На псе, Богу хвала, знам да нису прешли. Дакле, остаје ми само свиња…
И док јој је прилазио, настави да премишља.
- Око ње имам највише посла и највише ми времена одузима. Најгоре је што то, бар досад, није показало никакву сврху. Е, да видимо сад... !
А свиња, мислећи да јој је поново дошао ред за тимарење, изађе онако полакомљена и надута и стаде управо на оно место, са кога је њена нагојеност од ленствовања највише бола човеку очи. Гледајући је, овај задовољно изјави:
- Послужиће…
И, напуштајући је за кратко, оде да потражи све оно што је било потребно да он њој окачи црвену машну а она њему да испише свој тестамент.
* * *
Заиста, не изгледају ли овако јадно и људи, када истрајавају у своме безумљу? Охолог срца, надутог ума и стишњених прстију, они и нису достојни да приме у себе никакво добро. Тим пре, јер је речено: „... ако неко неће да ради, нека и не једе.” (2.Сол.3;10) О величини њиховог безумља најбоље сведочи премудрост Соломонова; као највећи од свих земаљских царева, он је, несумњиво, имао прилике да их упозна, јер је и поуку о томе оставио: „Пред безумним не говори јер неће марити за мудрост беседе твоје.” (Приче Сол.23;9) А Господ, у својој Беседи на гори, учи нас још и више, рекавши: „Не... бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.” (Мат.7;6) Зато будимо опрезни, када острашћеном брату или сестри пожелимо да притекнемо у помоћ. Док пружају руку и моле за помоћ - добро је; кад почну да вуку и тону - треба стати, како не би, собом, и нас повукли у пропаст.
аутор: причалица
Из књиге "Све у причама бива"
Не желим знати
Не занима ме како зарађујеш за живот.
Желим знати за чиме чезнеш и усуђујеш ли се сањати о испуњењу жеље свога срца.
Не занима ме колико ти је година.
Желим знати јеси ли спреман направити будалу од себе због љубави, због снова, због пустоловине која се зове Живот.
Не занима ме који планети су у опреци с твојим Месецом.
Желим знати јеси ли дотакнуо средиште своје туге, јесу ли те животне издаје отвориле или си се скврчио, затворио због страха од нове боли!
Желим знати можеш ли седети с боли, мојом или својом властитом, не помакнувши се да је застреш или умањиш или излечиш. Желим знати можеш ли боравити уз радост, моју или своју властиту; можеш ли се предати дивљем плесу и допустити да те занос прожме све до вршака прстију, не опомињући нас да будемо опрезни, да будемо реални, да не заборавимо своја људска ограничења.
Не занима ме је ли прича коју ми причаш истинита.
Желим знати јеси ли у стању разочарати другога како би остао веран себи; можеш ли поднети оптужбе о издаји и не издати властиту душу.
Желим знати можеш ли бити веран и стога достојан поверења.
Желим знати можеш ли видети Лепоту чак и ако је нема свакога дана, и можеш ли напајати свој живот Божјом присутношћу.
Желим знати умеш ли живети с поразом, својим и мојим, па ипак стати на обалу језера и довикнути сребрном Месецу: „Да!“
Не занима ме где живиш и колико новаца имаш.
Желим знати можеш ли након ноћи проведене у боли и очајању устати, измучен, с умором у костима, и обавити све оно што је потребно за децу.
Не занима ме ко си, ни како си дошао овамо.
Желим знати хоћеш ли стати са мном у средиште ватре и не устукнути.
Не занима ме где, ни шта, ни са ким си учио.
Желим знати шта те подупире изнутра, кад свега осталог нестане.
Желим знати можеш ли бити сам са собом и волиш ли уистину своје друштво у пустим тренуцима.
Позив
надахнуто Сањачем с планине Ориах,
индијански поглавица, 1994.
Две анегдоте
Прича иде овако:
- Клањам се, Екселенцијо!
- Моја је титула виша – упозори га Тесла.
- Височанство? – промуца портир.
- Још виша – каже Тесла.
- Величанство? – једва изговори портир.
- Још виша – каже хладнокрвно Тесла.
Ту већ портир занеми, јер веће титуле није знао.
- Ја сам Србин – растумачи мирно и достојанствено Тесла.
Притиснути несрећом, окружени углавном непријатељима, преплашени ратом који се, по сценарију, премешта из једног краја у други, приближавајући се, тако, Косову и Метохији, све чешће се чује слоган: Сви смо ми Срби! Да ли је баш тако и по чему смо сви Срби? Нису ли Срби Србима нанели највише зла? Шта је о српству Србима говорио један од најумнијих људи у српском роду и Српској Православној Цркви, Ава Јустин Поповић? Њега су, после рата, српски комунисти гонили по Овчарско-кабларским клисурама с намером да га убију јер су чули да је „много учен човек и као такав штета по нову власт…“ Преживео је некако и нашао мир у манастиру Ћелије код Ваљева. Ту је налазио своје најтрезвеније и најпоузданије саговорнике. То су они отмени српски сељаци који празником, свечано одевени, долазе у свој храм и који с мало речи много казују. У њима је видео Србију пуну моралног здравља, био је сигуран да само они које је зањихала колевка православља остају постојани, непоколебљиви чувари вредности нације. И ова причица је настала у возу којим путује Ава Јустин и чита свој молитвеник док се преко пута њега разбашкарио Брозов официр. Примећује Ава да га официр посматра с подсмехом и готово са жаљењем. Као да се пита: зар у овој земљи усрећитељског комунизма још има оних који радо облаче мантију? Не слутећи да пред собом има универзитетског професора, доктора наука, официр би да заподене разговор и да му каже шта мисли о њему и о његовој религији. И тако отпочне разговор .
- Јеси ли ти калуђер? - упита официр упирући прстом у Аву.
- Калуђер! - потврди Ава.
- А јеси ли Србин? - пита даље официр.
- Србин по свим обележјима! - одговори Ава. И да не би било недоумице, брзо додаде: Крштен, васпитан у вери својих праотаца, молитвен, одан Богу и роду српском.
- Па… и ја сам Србин - шапатом рече официр.
- Ма немојте, молим вас - као изненади се ава. - А по чему сте Србин?
- Па… рођен сам у Шумадији. То је довољно.
Ава одлучи да брзо оконча овај разговор. Зато рече:
- Видите, и во је рођен у Шумадији, и пасе шумадијску траву, али, упркос томе, није Србин!
Да је међу живима, Ава Јустин би тешко разумео слоган о томе да смо сви Срби.
АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ
Свиња и крава
Жалила се свиња крави, како јој је лоше, говорећи:
- Када говоре о теби, људи увек наглашавају твоју доброту и благост у очима. Наравно, од тебе добијају млеко и маслац, али од мене имају још и више користи: кобасице, шунке и шницле, кожу и изнутрице, чак и папке кувају! Па ипак, мене нико не воли. Због чега?
Крава размисли на тренутак па рече:
- А можда због тога што им ја дајем за живота?
Власт свише
Да, драги моји, тај свештеник са поцепаном мантијом, тај неписмени свештеник, кога исмејавају научници с лева и десна, он када држи светиње са епитрахиљем, није више свештеник, није више Антоније, особа А или Б, Коста или Јован. У тај час, када стави епитрахиљ, светињу над светињама, у тај час има духовну власт, држи кључеве раја - духовне кључеве, које не држи нико на свету. «Примите Духа Светог, којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су (Јн. 20, 22-23)». Коме опростите, и Ја ћу им опростити. Видимо из тих Христових речи да постоји свештеничка власт. Ту власт дао је васкрсли Исус апостолима, а не анђелима и арханђелима. Није рекао ни једном анђелу: «којима опростите гријехе, опраштају им се...»
Власт је дао свештеницима. Свештеници врше ту власт у име Христово. Да, када грешник клечи пред духовним оцем, у часу, када сузе лију из његових очију, у ономе часу као да је пред њим сам Христос, и свештеник, у име Христово, обраћа се сваком исповеднику овим речима: „Дете, опраштају ти се греси твоји“. Шта сам рекао: зар је то ништа? Имате ли очи? Имате ли срца? Имате ли веру? Ако имате веру - улазите у цркву, ако немате вере - немојте улазити. Боље да седите у вашим кућама. Црква се моли само за оне који са вером и страхом Божијим прилазе цркви; дакле, имате ли вере?
Баците поглед на Свету Трпезу. Шта је на Светој Трпези? Шта свештеник приноси? Хлеб и вино. Тако виде и протестанти, тако виде и неверници, тако виде и атеисти. Шта ради свештеник са хлебом и вином? Хлеб треба да постане Тело Христово, а вино Крв Христова. Треба да се догоди велико чудо. Једите, пијте.... Ко ће хлеб учинити Телом Христовим и ко ће од вина створити Крв Христову? Хиљаду лаика да се сакупи, па и 10 хиљада нека их буде, цео свет нека се сакупи - не може учинити ту тајну. Један свештеник, само један свештеник, који има дату му власт с више, он када благослови хлеб и вино - дешава се чудо над чудима. Сада је то Крв Христова, Тело Христово. То је, дакле, власт, коју данас примају свештеници од васкрслог Господа. Зато и закључујемо, каже нам Богу знан светитељ: „Замисли, да на путу, на каквој раскрсници, сретнеш заједно свештеника и анђела. Кога ћеш првог поздравити? Анђела, можда? Не“, одговара светитељ. „Најпре ћеш поздравити свештеника. Целиваћеш прво свештеничку руку, а тек потом руку анђела.“ Зашто? Зато што је Христос дао већу власт свештенику него анђелима. Зато што ни једном анђелу није рекао: опраштајте. Само је свештенику дао ту власт. Неко ће ми рећи: „Значи поп је анђео?“ Сви ћете ми рећи: „Треба и свештеник да живи попут анђела.“ Слажем се. Упитаћете ме: „Да ли ви, свештеници, живите као анђели на земљи?“
Сви ћете бити спремни да ми кажете како се неки свештеник, или владика, понаша овако или онако. Како би требало да буде? Многи говоре: „Не идем ја у цркву. Нисам присталица идеје покривања грехова и злочина свештеничких.“ Не. Напротив, присталица сам црквеног поретка. Црква нека се очисти од својих трулих чланова и нека се врати у стару славу Светих отаца. Све до овог дела се слажем, али да неко каже да не иде у цркву због грешног свештеника - да ли си ти светац да тако нешто кажеш? Ту је велико отуђење. Човече мој! Света Литургија има исту снагу било да је врши најгрешнији или најсветији свештеник. И најгрешнији свештеник на свету, ако је правилно примио свештенство, и најсветији, имају исту вредност у тој Литургији. Не треба да постоји никаква сумња у то.
Ову беседу завршавам малом анегдотом. Један је хришћанин имао вагу на којој је премеравао свештенике. Неки му се није допадао и одлучио је да више не иде ни у једну цркву, јер су му се сви свештеници чинили недостојни. Ни један свештеник није био достојан да га причести, да га исповеди; очекивао је да пронађе свештеника, који је анђео и арханђео - он да га причести и крсти...
Шта је учинио Бог? Послушајте: једног дана, тај хришћанин, који је држао ђаволску вагу и мерио све свештенике, владике - не налазећи међу њима ниједног достојног да га причести Светињом над светињама - тај велики фарисеј нашао се у пустињи и, пролазећи кроз њу, ожедне, и наиђе на мало чисте кристалне воде, оде до речице, заграби својим длановима, да се освежи, и рече себи: „Како је ова вода слатка! Тако слатку воду нисам пио никада у свом животу - од када сам се родио.“ Интересовало га је одакле излази та вода и крену он обалом реке идући ка извору. Када је стигао на извор, имао је шта и да види. Није могао да дише од смрада и нечистоће. У речном извору, налазио се мртав пас, кроз чију утробу је пролазила вода коју је пио. Зачудио се и упитао: „Шта је ово?“ Анђео му се јави и рече: „Видиш ли: вода, коју си пио и која те је освежила, јесте наше Православље. Таква вода не постоји на свету. Угинули пас је грешни свештеник. Нека је пас и угинуо, проћи ће кроз њега струја нашег Православља.“
Немојте слушати протестанте. Дођите - овде у цркву. Када и најгрешнији свештеник држи Светиње над светињама, гледајте га као анђела. Он тада није више свештеник Свевишњега. Он тада има власт с неба. Треба да га поштујемо. Поштујући и најгрешнијег свештеника, поштујемо Христа, Кога, децо, славите и преузносите у све векове.
(Из беседе епископа Флоринског о. Августина Кандиота у храму светог Александра Новог, Фалир, Атина, Томина недеља 16-4-1961)
Превод са грчког А. М.
Као звезде на земљи
И поново га одгледах! Не смета ми ни то што траје три сата. Јер је предиван и у њему може да ужива цела породица.
Ишхан Авасти је осмогодишњак чији свет је испуњен жељама које изгледа да нико други не жели: боје, рибе, пси и мачкице нису толико важни и интересантни у свету одраслих као што су рад у кући, умереност и уредност. И изгледа да Ишхан ништа исправно не може урадити у свом разреду. Када упадне у проблеме веће него што их родитељи могу решити, пребачен је у интернат да "буде дисциплинован". Ствари се нису промениле ни у новој школи, а поврх свега се напунио траумама због одвојености од породице. Једног дана, појавио се нови учитељ ликовног, који је заразио децу радошћу и оптимизмом. Сви су били испуњени ентузијазмом - осим Ишхана. И то нови учитељ примећује...
"Свако дете је посебно", каже се на самом почетку филма.
Има једна прича, коју учитељ говори дечаковом оцу, а која каже: "На Соломонским Острвима, када домороци пожеле да раскрче шуму, они не секу дрвеће. Окупе се око дрвета и почну да вичу на њега, да га псују. Ускоро, дрво почне да се суши и вене. Умре само од себе..."
Филм можете скинути овде, а превод на овој адреси.
Упоредо са овим филмом, родитељској пажњи, и нешто старијој деци, бих препоручила још један једнако сјајан филм (за суботње дружење), а на исту тему - да је свако дете посебно. Наиме, реч је о филму Temple Grandin из 2010-те године. Темпл Грендин је аутистично дете, које успева да се избори за своје место у свету.
Филм је рађен по истинитим догађајима и јунакиња је стварна личност. И не само то: она је умногоме помогла режисеру да гледаоцу пружи увид у то како она види свет. Овде је и снимак једног њеног предавања, где се можете боље упознати са овом јединственом личношћу.
Уживајте!
Активисти...
... странака у предизборној кампањи
Пријатељи
(слика са нета)
Година је све више - пријатеља све мање.
Пријатељи се губе тако што их украду жене (последњи пут смо их видели на момачкој вечери), краде их посао, краду их године, време, краде их смрт, краду их неке друге, стране земље, краду их нам њихова деца, њихово име у новинама, њихово лице на телевизији, краду их нам наше речи о њима које су чули од трећих пријатеља. Одржавамо панично нека климава пријатељства, кријући сопствену слабост и страх да останемо сами. Највећи број наших пријатељстава су нека врста бедног споразума са савешћу, бекство од самоће.
Како само завидим пријатељствима старим педесет година! Колико је само било потребно љубави, стрпљења, мирења са грешкама, пристајања на слабост; колико лукавства да се годинама краде време од посла, од амбиција, од породице и послеподневног сна - колико много разумевања да се одржи та слабашна, крхка биљка пријатељства између два старца што се дуже од једног људског века налазе у "Мажестику", у подне, после свих добрих и лоших година! Два старца у "Мажестику", у подне - два преко ноћи остарела дечака што познају неке само њима знане пролазе кроз забрањене капије којих више нема, рупе у тараби, и тајанствене тунеле у ишчезлим вртовима, сада после свега и друже се свакога дана у подне: једанпут кафу плаћа један, други пут – други.
Занимљиво, за крај неког пријатељства увек окривљујемо друге, никад себе. Ретко ко од нас помисли за себе да има можда тешку нарав или склоност ка новим пријатељствима. Што се мене тиче, стари пријатељи су ми праве драгоцености у животу. Наравно, као и остали, склапам нова познанства али више од свега чувам пријатељства са онима који ме памте док сам још имао тамну косу и био склон лудоријама.
Момо Капор
Сваке Недеље посета
Један човек је сваке Недеље посећивао војно гробље. На једном гробу је увек остављао мало цвећа и лио вруће сузе.
Гробару је ово било чудно и једном приликом га упита:
- Да ли је то гроб твога детета?
- Не - одговорио је посетилац.
- Да ли је то гроб твоје жене?
- Не - негирао је поново.
- Ко је онда та особа коју сваке Недеље посећујеш?
- То је онај што је умро уместо мене. У последњем рату, овај човек је прихватио да иде на задатак уместо мене, јер сам ја био сиромашан и имао много деце. Ратовао је и био убијен.
Задивљујуће дело мртвог хероја, који је жртвовао свој живот из љубави према своме брату. Међутим, загледајмо сад ову жртву и присетимо се жртве нашег Христа, Који је умро за тебе и за мене? Зато је и наша дужност да сваке Недеље идемо у храм Божији, да принесемо мало цвећа и пролијемо нешто суза захвалности на жртвенику Христовом, Који је распет за нас. Редован одлазак у цркву твори најбољи принос захвалности Господу.
Превод са грчког А. М.