Учитељица
Професор је повео студенте социологије у сиротињску четврт Балтимора, како би онде саставили студије случајева 200 дечака.
Тражио је да напишу процену будућности сваког дечака. У сваком су појединачном случају студенти написали: “Нема изгледа.”
Двадесет и пет година после други професор је наишао на претходно истраживање. Задао је својим студентима да наставе пројект како би утврдили шта се десило с дечацима.
Студенти су дознали да је осим двадесет дечака, који су се одселили или умрли, њих 176 од преосталих 180 постигло чак натпросечан успех у занимањима правника, доктора и пословних људи.
Професора је то јако изненадило и одлучио се тиме темељније позабавити.
На срећу, сви су мушкарци остали у истом крају па их је могао упитати како објашњавају свој успех.
“Имали смо учитељицу”, одговорио би сваки од њих.
Будући да је учитељица још увек била жива, потражио ју је и упитао ту стару, но и даље окретну госпођу, какву је то чаробну формулу употребила како би дечаке из сиротињске четврти извела на пут успеха.
“То је уистину врло једноставно”, рекла је. “Волела сам их.”
Из књиге "Мелем за душу"
Милостива врана
Пре неколико година обзнанио је неки поуздан господин какву је врану посматрао на своме сеоском имању.
Сваки дан по више пута долазила му је једна врана пред кухињска врата да ту нађе бачен залогај. Кад што за јело нађе, она то не поједе, већ однесе у кљуну некуда, и то у врт иза неког жбуна. Могло се помислити да то носи својим младим враницама, али пошто је било рано пролеће, кад птице своје младе још не излегу, то је она нађено јело морала неком другом... односити. Тек када се по пети-шести пут врати, она онда поједе ако још нешто нађе.
Тај господин није мировао док није ушао у траг том њеном поступку. Иза оног жбуна нашао је он једну болну врану, која није могла летети да сама себи тражи храну. Тој болесници носила је милостива врана те понуде. И као што рекох, сама није хтела ни залогаја окусити док није прво своју болесну другарицу наситила.
Ја не знам шта ћете ви рећи на то, ал' ја ову врану више поштујем него понеког богаташа који седи на нагомиланом благу, и невољном брату неће ни од сувишка свога да помогне. А гле ову врану, она је прво невољницу намиривала, па је тек онда на себе помишљала.
Јован Јовановић Змај (1905.)
Мајчино писмо свету
Драги Свете,
Мој син данас полази у школу. Једно време ће за њега све бити необично и ново. Желела бих да се ти према њему односиш нежно.
Видиш до сада је он био главни у кући. Био је газда у свом дворишту. Ја сам увек била ту да видам његове ране и да га утешим.
Али сада - ствари ће се променити.
Овога јутра, он ће сићи низ степенице и махнути ми руком. Кренуће у велику авантуру у којој ће вероватно бити и ратова и трагедије и туге.
Да би живео у свету у коме мора да живи, биће потребна вера, љубав и храброст. Зато, Свете, желела бих да га некако узмеш за ту његову младу руку и да га научиш стварима које ће морати да зна. Учи га - али нежно ако можеш. Научи га да на сваког ниткова долази по један херој; да на сваког политичара долази по један вођа, који се истински посветио свом послу; да на сваког непријатеља долази по један пријатељ. Научи га чудесним стварима које пружају књиге.
Дај му да на миру размишља о вечитој тајни птица на небу, пчела на сунцу и цвећа на зеленом брежуљку.
Научи га да је много часније да доживи неуспех него да вара.
Научи га да верује у сопствене идеје чак и кад му сви други кажу да нису ваљане.
Научи га да своје мишиће и свој мозак прода што је могуће скупље, али да никада не ставља цену на своје срце и душу.
Научи га да затвори уши пред гомилом која урла... али да стоји усправно и да се бори ако мисли да је у праву.
Учи га нежно, Свете, али немој га размазити, зато што се добар челик кује само у ватри.
Ово је велики захтев, Свете, али види шта можеш да учиниш. Он је тако драг мали човек.
"Дечак из сиротишта у Ирану нацртао је своју мајку како јој спава у наручју..."
Ослобођени заробљеник
Један орао је, силом прилика, допао у руке неког окрутног младића. Младић, ухвативши краља свих птица, стави му на ногу тешки ланац. Поносна птица је настојала да га се ослободи. Борила се свом снагом својих крила. Данима и ноћима је померала свој ланац. Након неког времена, услед многих удараца, једна карика се сломила. Али заробљени орао то није уочио... Уморан од многих покушаја престао је да помера ланце.
Ах! Каква штета! Бар да се нашао неко и рекао му да се карика поломила и да би са свега једним, последњим ударцем, био слободан да полети у небеско плаветнило.
И ти си, брате мој, заробљен ланцима греха, свезан за ову земљу. Орао си, који је створен да лети високо. Зашто си још увек роб греха? Христос је дошао и сломио карику твога ропства. Замахни крилима своје душе и бићеш слободан. Христос је сломио твоје ланце. Зашто остајеш и даље заробљен? „Ево сад је време најбоље, ево сад је дан спасења“. (2.Кор.6;2)
Са грчког превела А. М.
Неке "слатке" замке
игурно си читао у старогрчкој митологији о
Орфеју: када се, заједно са својим морнарима, приближио острву Сирена, да не би
подлегли њиховој очаравајућој музици и тако заувек остали заробљени, чега се
Орфеј досетио? Он сам је почео да свира музику коју је научио од Муза. И била
је то музика далеко мелодичнија од оне коју су свирале сирене. Тако су успели
да прођу и да избегну њихову замку.
Дете моје, колико подмуклих замки се поставља на твој пут! Њихов једини циљ је да те заробе у њих. Да ти униште снове и стремљења, карактер и будућност. Па још са каквом их вештином постављају! Са маестралном извештаченошћу приказују грех угодним, свирајући по нотама неке опојне музике, а све то да не би чуо речи нас који те истински волимо:
Буди опрезан и не упадај у постављене замке.
Мудрије је спречити, него лечити.
Постоји начин да се супротставиш: свирајући музику засновану на Христовим заповестима, која је заиста очаравајућа.
Да, дете моје!
Кад је твоја душа испуњена Божјим
присуством,
кад су твоји идеали и циљеви постављени на највише врхове,
кад глад и жеђ твог младалачког срца заситиш у чистим изворима Речи Божије,
кад сваки дан започнеш у расположењу да начиниш у себи и око себе један свет препун љубави, врлине и истине.
Тад снага музике, која долази из света греха, неће моћи да те превари, јер ћеш ти певати своју песму, начињену од складних звукова неба.
Колико је само сирена на твоме путу!
Сваки дан оне те пресрећу са својом музиком: песмом о лаком богаћењу, песмом о слатком животу, песмом о потпуној слободи, песмом о непотребности саосећања.
Ако је твој сан да ти живот буде успешан, затвори своје уши за ту музику која спутава и поробљава и пусти да се твоја душа испуни хармонијом љубави Христове.
Христова љубав даје радост, снагу и надахнуће. Само тако ће твој живот постати и у делу и у речи једна прелепа песма стваралаштва, борбености и врлине.
И немој заборавити да ће иста, својим слатким звуком, призвати и друге у близину Онога Који је извор истинског живота.
Такав начин живота приличи младости, дете моје.
И једини је.
Превод са грчког А. М.
Јапан Србији
О јакима...
Магарац је ишао путем, кад наједном поче да пада киша. Велике капи добошаху по његовим леђима. “То боли”, помисли магарац. И сакри се под кишобран. Капи удараху по кишобрану, те магарац помисли: “Сада повређују кишобран.” И заједно са кишобраном уђе у кућу. И чу како капи кише падају по крову. Сада је кућа повређена. Ту се магарац попе на кров и закрили кућу.
- Шта то радиш, магарче? – упита га медвед. – Зар те не боли?
Магарац одговори:
- Некога увек мора да боли. Но ја сам јачи и од кишобрана и од куће. Зато онога ко је јачи мора и да боли…
Штраус у србској ношњи
„Најмузикалнија глава 19. века”, како је Вагнер називао Јохана Штрауса Млађег, с оркестром којим је дириговао, кренула је 1847. године на велику турнеју која га је, преко Новог Сада, Земуна и Београда, водила у Румунију и Русију и утврдила му славу једног од највећих светских уметника.
Штраус је у Београду извео и композиције „Александрова четворка” (кадрил посвећен кнезу Александру Карађорђевићу), „Словенску спеванију” и „Србски марш”. После концерта, у „Србским новинама” од 10. октобра 1847, појавио се текст: „Ком Србину неће срце од милине заиграти кад чује песме, које наше просте сељанке певају, художествено изведене, којима се сада први синови у Европи славе?”
Остаје упамћено да је Штраус цео концерт дириговао обучен у србску народну ношњу коју му је, за ту прилику, извезла супруга домаћина код ког је становао. Поводом његовог „Србског кадрила” посвећеног „младим Србкињама”, Аристид Николић (1820-1874) испеваће оду захвалности: „Хвала т’ Немче што виспреним умом / Србске песме у музику слажеш / Изводећи игре благородне / Беч се с њима а и даљни Париз / Наслаждава на пиру весели / Јошт кад б’ реко одкуд ти та мисо?”
Јохан Штраус Млађи, на врхунцу славе, написао је србску оперету „Јабука” и њоме на најсвечанији начин у Бечу обележио педесет година уметничког рада, 12. октобра 1894. године.
Штраус у једном писму каже: „У ‘Јабуци’ користим истинске србске народне мотиве” (Штраус мисли на „Србске народне песме” Корнелија Станковића, штампане у Бечу 1859.) Та оперета у којој се бесмртни творац тог жанра бави нашим људима и обичајима, код нас до јануара 2007. године никада није изведена. После толиких година, напокон је доживела премијеру 13. јануара 2007. у Новом Саду, на стошездесетогодишњицу гостовања Штрауса у „србској Атини”.
У оперети Јабука (1894.), радња се одиграва у јужној Угарској, у србским крајевима како стоји у либрету, и описује народне обичаје Срба и прати двојицу племића, Мирка и Васу из Градинца.
"Тајна стаза" поглавице Владимира
Када је једне вечери професор Јанис Хаџиниколау присуствовао Вечерњој служби у полумрачној руској цркви у Монтреалу, пажњу му је привукла једна силуета која се разликовала од осталих. Био је то средњовјечни индијанац чија је коса, везана у реп, досезала до појаса.
Након службе професор није могао да одоли, пришао је незнанцу и представио се.
- „Владимир“, одговорио је незнанац.
- „Ја сам Грк“, а ви?
- „И ја сам“, одговорио је.
- „Говорите ли грчки?“, упитао је запрепаштени професор.
Услиједило је неколико тренутака тишине, а онда је индијанац на грчком цитирао први стих Јовановог Јеванђеља: „У почетку бјеше Логос, и Логос бјеше у Бога и Логос бјеше Бог“. Професор је остао без ријечи, а онда је његов саговорник прснуо у смијех: „Ја сам индијанац“, рекао је, „али некако, осјећам се и као Рус и као Грк и као Србин и Румун, јер… ја сам православан“.
Ратник
„У његовом оку појавио се бљесак“, присјећа се професор, „као и у мом срцу…“. Тако се професор Хаџиниколау упознао са Владимиром. Из његове приче сазнајемо да је Владимир, или Франк Натаве, како је био познат свом народу, рођен у Индијанском резервату Когнавага надомак Монтреала. Резерват је подигнут 1600. године и данас броји 5000 индијанаца из три племена, од којих су већина, као што је то био и Владимир, из племена Мохавк.
Индијанци из племена Мохавк
„Наше село је“, причао је Владимир професору, „као и остали индијански резервати, у 18. вијеку у суштини претворено у римокатолички протекторат. Католички мисионари су на све могуће начине покушавали да обрате цијелу нашу заједницу. Не љубављу, него омчом око врата. Газили су нашу вјековну традицију и искориштавали нас за своје циљеве. Ја сам се до своје 32. године држао утабане стазе. Као што је моја мајка, која је била једна од старица у племену, говорила “Дању римокатолик за очи свијета, а ноћу индијанац за очи душе“. Али када сам напунио 32 године нисам више могао трпјети то спутавање, ту омчу око врата, и побунио сам се на свој начин. Почео сам да истражујем наше корјене, учим наше језике, студирао сам на универзитету бијелих људи, што је за индијанца моје генерације било веома неуобичајено. Годинама су ме водили као путујећег предавача упоредне лингвистике. Често сам био кловн у њиховим академским играма, за њих сам био ријетка, егзотична врста. Упоређивао сам наше ријечи са француским и енглеским еквивалентима, наше навике са њиховим. Понекад сам, ипак, осјећао да ме посматрају као што археолози посматрају фосиле.
Моја стаза до Православља била је, како ми кажемо, “тајна стаза“. Догодило се то кроз лингвистику, предмет који ме увијек интересовао. Учећи лингвистику био сам импресиониран када сам прочитао житије светих Кирила и Методија, који су познати и као Апостоли Словена. Посебно ме заинтересовало ћирилично писмо и словенски језик. Питао сам професора гдје бих могао чути како се говори словенски. Он је предложио да посјетим неку руску цркву. Позвао сам једну од њих, и пријатељски глас ме обавијестио да Вечерња служба почиње у 7 сати увече, а Литургија у 10 ујутро. Упитао сам да ли могу да присуствујем и одговорио је да наравно да могу. Тако, скупио сам храброст и отишао у суботу вече. На тој Вечерњој служби у цркви светих апостола Петра и Павла искусио сам нешто што никада раније нисам. Посматрао сам иконе, слушао појање, гледао људе како се клањају, мирис тамјана је испуњавао ваздух, све то ми је говорило да сам пронашао “тајну стазу“.
Нећете вјеровати, али с времена на вријеме, уочавам паралеле између индијанске и православне традиције. Негдје унутра, ово откриће испуњава мој индијански етос и допуњује га. У почетку сам се осјећао као на облацима. На првој Литургији упитао сам да ли могу да останем и после отпуста оглашених и рекли су да могу. И тако, сјео сам, као индијански пас! Од тада, почео сам чешће да долазим у цркву. У почетку само недељом, онда и суботом, затим и радним данима, кад год је био неки празник. Након неког времена примјетио сам да се после вечерње обавља исповјест. Стао сам у ред, али су ми рекли „Ти не можеш, ниси православан. Ово је Света Тајна“.
„Али цијели наш живот је Света Тајна“, рекао сам.
Онда сам мало размислио и упитао: „Како могу да постанем православан?“.
Предложили су да поразговарам са свештеником.
Недуго затим, донио сам одлуку да постанем православан. На дан када је то требало да се деси, снијежна олуја ми није дозволила да изађем из села. Одложено је за празник Ваведења Пресвете Богородице. И тако је и било… Добио сам име Владимир.
Много касније, сјећајући се свог пријема у Православну Цркву, из сјећања ми је изронила импозантна фигура српског свештеника који је посјетио наше село када сам био мали. Његова појава и његово опхођење оставили су дубок утисак на мене. Сјећам се како је моја мајка коментарисала: “Ево једнога који од своје истине не прави пропаганду“.
Мом народу су досадили мисионари. Годинама долазе, углавном не да би давали, него да би узимали… Никад нису показивали интересовање за оно што ми имамо.
Али тај Србин је био другачији. Он је једини нешто дао, својим присуством… а од нас није узео ништа, осим нашег срца.”
Када се професор Хаџиниколау, након извјесног времена, поново срео са Владимиром, било је то у његовом селу. Договорено је да се нађу у радио станици у којој је Владимир већ годинама радио. Затекао га је са слушалицама на ушима како чита јутарње молитве на свим индијанским језицима, затим на француском и енглеском. Наравно, слушаоци нису могли да виде како се Владимир крсти на православан начин.
Владимир Натаве је био поглавица свог племена, био је духовни вођа. Он је сахрањивао и вјенчавао, био им је нека врста свештеника. Увече, сјео би прекрштених ногу слушајући проблеме свог народа и давао им савјете. Био је пјесник и преводилац, био је и философ. Знао је њихове проблеме боље него било ко, а знао је и строге племенске законе. Они који порекну предачка начела и постану хришћани могу да остану у селу, али не и да врше било коју функцију. Нико у селу, до његовог упокојења, није знао да је њихов поглавица православни хришћанин. А Владимир, који је за њих био Френк, је радио са њима, за њих, стално страхујући да ће сазнати.
„Кад год бих га видио обученог у стихар и са свијећом у руци“, прича професор Хаџиниколау, „како испред епископа и свештеника излази из олтара малене цркве Знамења Пресвете Богородице, нисам могао да се не запитам какво је то срце у том индијанском вуку који је стално понављао “Бог зна“. А он је непрестано правио поклоне, молећи Господа да га просвети да води свој народ кроз буре и искушења и да му да снаге да до краја понесе свој тешки терет.”
„Једног јутра“, наставља професор, „јављено ми је да се Владимир упокојио у свом селу. Питање које ми се наметнуло било је: Ко ће га сахранити, шта ће бити с њим?”
Испоставило се да је Владимир оставио детаљно писано упутство да буде сахрањен по индијанским обичајима, али и да га православни свештеник опоје. Наравно, индијанци нису имали појма шта је то православни свештеник, али Владимир је оставио неколико бројева телефона. Позван је свештеник и ту у сред индијанског села одслужено је опело над тијелом уснулог слуге Божијег Владимира.
Нажалост, професор није могао да присуствује сахрани. Два дана после, у селу је читан Владимиров тестамент у коме је наведено коме ће шта припасти од његове имовине. Владимир је имао 75 година, имао је дјецу, унуке и праунуке, и сваком члану породице оставио је понешто.
Након неколико дана професор је добио пакет. У њему је била књига – Света Литургија на грчком и енглеском језику, коју је прије много година поклонио Владимиру. Унутра је била посвета: Јанију, а испод на грчком – док се поново не сретнемо.
Кад је даље окренуо страну, професор је остао без текста; изнад сваког реда, руком је био исписан превод. Владимир је цијелу Литургију светог Јована Златоустог превео на Мохавк језик. „Ако Бог да“, каже професор, „једног дана овај превод биће објављен“.
О канадском геноциду:
Енглез о Србима
Света Литургија и Причешће србске војске
Енглески новинар о србској војсци
Да ли се Христос икад насмејао? И
Да ли се Христос чему год зачудио?
(Одломак из текста)
У време Првог светскога рата један енглески књижевник и новинар обишао је савезничке фронтове, па је био и на србском фронту баш о Васкрсу.
Оно слободне војске што је било, постројило се у парадни строј на дан Христова Васкрсења, и србски Владар изашао је, окружен официрима, пред строј и поздравио је: “Христос васкрсе, јунаци!” На овај поздрав војска громогласно одговори: “Ваистину васкрсе!”
Овај догађај, који је за нас обичан, утицао је на Енглеза силом грома.
„Ја ништа величанственије нисам доживео ни на једном фронту”, говорио је он после на једном предавању у Лондону. “Замислите, да један Владар објављује своме оружаном народу, да је Христос васкрснуо, и да сав тај народ једнодушно одговара потврдно, да је Христос заиста васкрсао! И то се, господо моја, није догодило у некој катедрали или у неком салону, него на пољу смрти, јада и ужаса. И још уз то Владар ван престола и народ ван отаџбине, обоје на крвавој голготи! То је тако нешто узвишено, да се не може језиком изразити. Ја сам се осећао као да присуствујем самом факту Христова Васкрсења у Јерусалиму пре деветнаест векова. Тај народ је непобедив. И немојте се чудити што ћу вам рећи, да сам ја тек тада и на том фронту стекао непоколебљиво уверење, да ће Савезници победити. Победићемо – због силне вере онога маленог народа“.
Из сабраних дела Светог Владике Николаја Охридског и Жичког,
књига Х, Химелстир 1983., стр.,58.
