На камену вере
слика са нета
Православни: Не смијем одрицати Христових ријечи, али ни теби нећу допустити да их јеретички тумачиш. Реци, јесу ли те ријечи казане само Петру?
Унијат: Све су оне казане Петру, али пошљедње је ријечи по васкрсењу Господ казао свима апостолима, а о кључевима и оснивању цркве само Петру.
Православни: Какви су то кључеви?
Унијат: Власт отварати и затварати царство небеско.
Православни: Ако је у томе Петрова власт, онда он нема никаква посебног права мимо остале апостоле, јер је њима заједно с Петром речено нешто више: «Примите Духа Светог. Којима опростите гријехе, опростиће им се, а којима задржите, задржаће се» (Јов. 20, 22-23).
Унијат: Али Петру је та власт дата раније, као главном апостолу, јер је он први признао Христа за Сина Божјег.
Православни: У то мало ријечи ти каза двије неистине, али ћу ти опростити, јер си се од дјетињства научио говорити лажно, као што пише и у римокатоличким уџбеницима и у Гаџегиној књизи. Никако није први апостол Петар, него апостол Натанаило, признао: «Рави*)! Ти си Син Божји, ти си Цар Израиљев», а за то је од Христа добио велико обећање: «Отсад ћете видјети небо отворено и анђеле Божје гдје се пењу и силазе на Сина Човјечјег» (Јов. 1, 49 и 51). Да је Господ рекао Петру, ви бисте и из тих ријечи доказивали његово поглаварство. У осталом може бити да ће се некад наћи и такви јеретици, који ће Натанаила и Филипа држати за поглавице апостолске и све цркве. Дакле по јеванђељу ап. Натанаило је први признао Христа Сином Божјим, а други опет не ап. Петар, него сви апостоли, који се Господу послије Његова хода по води и стишавања буре, кад им је ушао у лађу, поклонише и рекоше: «Заиста си Ти Син Божји». То је описано у 24, глави Матејева јеванђеља, а о Петрову исповиједању у 16. глави. Ни ти ни твој Гаџега никако не знате јеванђеља.
Унијат: Али ипак је власт везати и дријешити Петру дата прије, него осталим.
Православни: Није истина. Она му је дата послије Христова васкрсења као и осталима, као што пише у 20. глави по Јовану, а по Матејеву јеванђељу она је Петру само обећана у будућности, као што су још раније Натанаилу обећана небеска виђења.
Унијат: Покрај свега тога ја те не растављам од ових Христових ријечи: «на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати». Ко је камен и темељ? Петар.
Православни: Да је и Петар, не би то ништа користило вашим папама. Ја сам ти растумачио о кључевима и о везивању и дријешењу, да је то свима дано, а ево шта ми пјевамо при освећењу нове цркве: « Ти, Благи, који си саградио цркву своју на камену вјере, прими у њој наше молитве». Твој Гаџега и сам наводи ријечи Писма, из којих се види да је камен од угла Цркве Христос, а друго су камење – апостоли и пророци (Ефес. 2, 20-21); а апостол Петар пише о томе (1. Петр. 2, 4 – 8 ), - да су сви синови Цркве живо камење, које се наслања на крајеугаони камен – Христа.
Унијат: Ако је Петар исти камен као и сви, зашто га је Господ назвао каменом?
Православни: Господ га је тако назвао не ради власти, коју ће тобоже добити, него због његове ревности за вјеру, као што је и разјаснио у бесједи на Гори, да онај који чује Његову ријеч и извршује је наличи на онога, што гради своју кућу на камену, а малодушни је као онај, што гради на пијеску: његова ће се кућа срушити, ако буде бура и поплава (Мат. 7: 24-27). А Петра је Господ тако назвао по његовој одлучности, да одмах изврши оно, у што је вјеровао: тако он два пута скакаше у море, да што прије дође до Христа кад се јавио (Мат. 14: 29 и Јов. 18, 10) и уопште био је човјек одлучан и нагао.
Христос Спаситељ даваше називе својим ученицима не према оној власти коју ће они добити у будућности, него по њиховим душевним особинама, као зналац срдаца. Тако рече за Натанаила: «Ево правога Израиљца у коме нема лукавства" (Јов, 1: 47), а Јована и Јакова, синове Зеведејеве, назвао је због њихове ревности за вјеру: синови грома, Воанергес (Мар, 3: 17).
Унијат: Па ипак је на Петру, као на камену Господ обећао основати Цркву, и ваша га црква назива темељем.
Православни: Не на њему, него на камену вјере, као што сам ти већ разјаснио: Ти си Петар (Петрос) и на овоме камену (петра), а не на Петру, тј. на камену вјере сазидаћу Своју Цркву.
Унијат: Петра и Петрос то је грчки, а јеврејски је – једна ријеч – Кифа. Спаситељ је говорио јеврејски.
Православни: Није истина. Спаситељ тада као и сви Јевреји, говораше арамејски и кад је тада с крста повикао јеврејске ријечи: «Или, или лама савахтани*)" (Псал. 21, 1), не разумјеше га војници и рекоше: Он зове Илију. – То је једно; а друго је – зашто твој Гаџега нагађа какве је ријечи Господ говорио на источном језику и каква јеврејска ријеч одговара грчкима: Петрос и Петра. Ако се сва ваша вјера оснива на нагађању, шта она вриједи?
Унијат: Та и ваша Црква назива Петра темељем вјере и Цркве.
Православни: А апостола Јована «најчистијом основом наше вјере» (служба 26. септембра), Андрију – «најбољим од апостола» (служба 30. новембра). Али и то је још мало. Знаш ли кондак св. Василију Великом?
Унијат: Не знам.
Православни: Зато не знаш, јер као и сви ваши унијати не читаш молитава благодарења послије св. Причешћа. Послије литургије Василија Великог и молитава причешћа читамо св. Василију: «Показао си се непоколебљив темељ Цркве». Апостол Павле пише о томе Ефесцима, да су «назидани на темељу апостола и пророка» (2, 20).
Унијат: Нек буде тако, али је Петар главни темељ послије Исуса Христа.
Православни: Ето то нико од вас неће никада доказати, да два дана непрекидно говори.
Унијат: Али докажи ти, да се апостоли у истом смислу називају темељи Цркве.
Православни: А ако докажем, хоћеш ли се покајати због свог папизма?
Унијат: Покајаћу се..
Православни: Није истина, нећеш се покајати, јер у Св. Писмо слабо вјерујете, већ као стари незнабошци Римљани вјерујете само у то, како бисте цио свијет покорили папи и Риму, а ни данашњи Рим не признаје папе, него се дигао против њега и изабрао је себи свјетске краљеве.
Унијат: Наведи де ми доказе.
Православни: Доказаћу ти, да се ријечима Апокалипсиса у истом смислу свих дванаест апостола називају темељем Цркве. Ево како нам се описује Христова Црква: Анђео одведе ме у духу на велику и високу гору и показа ми велики град Свети Јерусалим, гдје силази с неба од Бога... Градски зид има дванаест темеља и на њима имена дванаест апостола Јагњета (Открив. Јов. 21, 10-14). – Слично томе и у јеванђељу је Господ претсказивао својим апостолима, кад Му Петар рече: «Ето ми смо оставили све и за тобом пошли: шта ће дакле бити нама?», не обећа никаква посебна права Петру, него је казао: «Заиста вам кажем, да ћете ви који идете за мном, у другом животу, кад сједе Син Човјечји на престолу славе своје, сјешћете и ви на дванаест престола и судити над дванаест кољена Израиљевих» (Мат, 19, 28 ). Сви су апостоли – судије, сви су темељи, сви су камење црквене зграде, али је само један крајеугаони камен – Христос: «Јер другога темеља нико не може поставити осим онога који је постављен, који је Исус Христос» (1. Кор. 3: 11).
Унијат: Ти љуљаш главни догмат наше цркве, без њега се руши католичка права црква.
Православни: Да је ваша црква истинска црква, тако би Спаситељ и казао апостолима: «Ето вам оца и поглавице Петра. Слушајте у свему њега, а послије његове нашљеднике». А шта им је Он рекао? – «А ви се не зовите учитељима, јер је у вас један учитељ Христос: а ви сте браћа» (Мат, 23: 8 ). Видите ли лудост свог учења?
Унијат: Сад ћу и ја тебе осрамотити. Ово је Спаситељ говорио о Петру послије Свог васкрсења: А кад обједоваше, рече Исус Симону Петру: «Симоне Јонин! Љубиш ли ме већма него ови?" Рече му Петар: «Да Господе! Ти знаш да те љубим». Рече му Исус: «паси јагањце моје»! Рече му опет други пут: «Симоне Јонин! Љубиш ли ме?» Рече му Исус: «паси овце моје». Рече му трећи пут: «Симоне Јонин! Љубиш ли ме?»... И рече Му: «да, Господе! Ти све знаш, Ти знаш да Те љубим». Рече му Исус: «паси овце моје» (Јов, 21: 15-17).
Православни: Ти лажеш и на јеванђеље. Зашто испушташ ријечи: «А Петар поста жалостан што му рече по трећи пут: љубиш ли ме?» Или може бити у вашим унијатским јеванђељима те ријечи испуштају? Ето и твој Гаџега не наводи тих ријечи, кад говори о три питања.
Унијат: Ми јеванђеље штампамо без испуштања, а ја испустих те ријечи, јер се оне не тичу нашег Разговора.
Православни: Не, врло се тичу. Гаџега по Христовим ријечима пише оно, што им пришивате сви ви латини: «Исус Христос даје власт Петру да пасе не само јањце, него и овце. Другим ријечима Исус Христос поставио је Петра за врховног пастира не само простих вјерних, него и самих апостола! (стр. 23).
Унијат: А зар није било тако?
Православни: Да је било тако, зашто би онда Петар био жалостан? Зар су ваше папе жалосне, кад их бирају на ту дужност? А Петар са сузама увјерава Христа да га љуби, јер зна да га та три питања не уздижу као главу апостола, као што је Гаџега измислио без икаква доказа, већ га само кори због троструке издаје, кад је рекао: «Не знам тога човјека» (Марк, 14: 71). Опраштајући му због његових суза и љубави Христос га изједначује с другим апостолима, а не узвишује га над њима. Наша Црква и пјева тако: «Троструким питањем: «Љубиш ли ме, Петре?» Христос је поправио троструко одрицање (стихира 29. јуна)
Унијат: Ти си ме сасвим помео, али чим доказујеш да се Господ није задовољио сузама Петрова покајања кад запјева пијетао, него је још тражио, да се поврати у апостолско достојанство?
Православни: Добро. Понови Христове ријечи на мору Тиверијадском.
Унијат: Симоне Јонин! Љубиш ли ме?
Православни: Видиш, Господ га више не зове Петром и чак не просто Симоном, него Симоном Јониним, као да привремено предаје забораву Своје присно дружење с њим и као да се поново упознаје с њим. И још прије, на исти дан васкрсења Христова, анђео говори женама мироносицама: «Идите и кажите Његовим ученицима и Петру, да је пред вама отишао у Галилеју» (Марк, 16: 7). Дакле Петар се није више сматрао као један од Христових ученика све дотле, док га васкрсли Господ није повратио у њихово друштво «троструким питањем: љубиш ли ме, Петре?».
Унијат: А зар га послије питања није поставио над свима? Зашто је прије говорио: «паси јагањце моје», а затим «паси овце моје»?
Православни: Ако хоћеш разумијевај под јагањцима свјетовњаке, а под овцама ђаконе и свештенике, а не апостоле, као што Гаџега лажно пише, нити управу свом Црквом. Из чега се то види? Одмах иза тих ријечи Господ одазва Петра, да му открије каква га мученичка борба чека: «Видјевши Петар гдје за њим иде онај ученик кога Исус љубљаше – рече: Господе! А шта ће овај?». Али Господ му није допустио да улази у живот другог апостола: «Исус му рече: Ако хоћу да он остане док ја не дођем, шта је теби до тога? Ти хајде за мном» (Јован 21: 20-22).
Унијат: Дакле по твоме Петар није био глава Цркве, већ само њезин учитељ, један од њезиних виших дванаест пастира?
Православни: Потпуно је тако. Он се и сам о себи тако изражава: «Ваше пастире молим који сам и сам пастир и свједок Христових страдања» итд. «И кад се јави Поглавар пастира, примићете вијенац славе који неће увенути» (1. Петр. 5: 1-4), а грчки овако: «Пресвитере ваше јер сам и сам пресвитер». Своју посланицу завршује ријечима: «Поздравља вас црква с вама изабрана у Вавилону, и Марко син мој» (1. Петр. 5: 13).
Унијат: Ето тај је Вавилон Рим, гдје је св. Петар био епископ, али није волио да га именује Римом, да га не би убили непријатељи дознавши за његово мјесто живљења.
Православни: Ја нарочито споменух Вавилон чекајући, да ли ћеш рећи исту глупост, коју је написао Гаџега у својој књизи. Апостоли нијесу крили своје пребивалиште, па и Петар је свакојако убијен у Риму, а по томе мало би их и дознало гдје се налази, све да је и написао да је у Риму, јер тада не бијаше штампарија и апостолска писма полако су се предавала из руке у руке.
Унијат: Па зашто је св. Петар Рим назвао Вавилоном?
Православни: Он никако и није писао у Риму, него у Александрији, гдје је становао с Марком у предграђу које се звало Вавилоном, што смо дознали из житија египатских пустињака. Послије су Марка тамо ухватили незнабошци и предали на мученичку смрт, а Петар је свој живот свршио у Риму, што ми православни не одричемо као што то чине лутерани говорећи, да Петар није никад био у Риму.
Унијат: Значи, да говорећи о Петру католици не лажу све?
Православни: Али лажу врло много и не стиде се. Ето твој Гаџега каже: «Св. Оци на првом васељенском сабору у Никеји и на трећем у Ефесу св. Петра називају великим поглаварем апостола». Ништа није тако било, а дјела (записници) првог сабора нијесу ни дошла до нас. У служби 29. јуна Петар се не назива поглаваром, него прваком.
Унијат: Но видиш, ти католицима сам чиниш уступку.
Православни: Неће вам помоћи такав уступак. Поглавар у црквеном језику није то исто што је у нашем свјетовном. Поглавар значи онога који започиње... «Возопитим вјернии Гавриила имушче чиноначалника». Гаврил је први прославио Богородицу и ми кличемо: «Радуј се, благодатна, Господ с Тобом».
Унијат: То је словенски, а како је грчки?
Православни: А грчки – корифеа, корифеонта. Тако се назива најбољи пјевач у кору другова који су му једнаки, најбољи ученик у школи, али не начелник у оном смислу као што је грчки архон. Ето архијереј је – старјешина јереја, архиђакон је био старјешина ђакона.
Унијат: Па је ли могуће да наши католички богослови могу тако хотимично и бестидно лагати?
Православни: Па Гаџега може, надајући се, да читаоци његове књиге немају појма о ономе што он измишља. Он се узда да ће тим лакше стећи повјерење простака уколико дрскије буде лагао. Познато је, на примјер, да су унијати укинули проскомидију: код њих кувар изреже просфоре, а свештеник сложи комадиће на дискос и више ништа; православни свештеници читају све што је наштампано у Службенику на проскомидији. Међутим Гаџега пише: «Наш је обред тачнији него грчки, јер се на пр. у грчкој цркви мало гдје у служби врши проскомидија, а у нас је све задржано». Та то је исто као кад би Јуда рекао Јовану Богослову: «Ја сам увијек био вјеран Христу, а ти си га издао».
Унијат: Многе си ми опоре рекао у своме разговору. Зар је могуће да је сва наша католичка црква до краја огрезла у лажи?
Православни: Лаж је, да Св. Дух излази од Оца и Сина, лаж је и кршити црквену заповијест – не кварити символа вјере, лаж је да је ап. Петар био глава апостола, глава све Цркве. Лаж је да је он свима римским епископима предао не само епископску власт, него потпуно и све своје дарове, које је заиста имао и које сте ви измислили, да је те епископе стара Црква признавала за своје врховне поглаваре.
Унијат: А догмат папске непогрјешивости? Безгрешног зачећа Пресвете Дјеве од њених родитеља Јоакима и Ане, о индулгенцији и чистилишту – зар је и то лаж?
Православни: Папска непогрјешивост је грешна и ружна лаж: познање Божје истине даје се праведности, (Мат, 5: 8, Премудр. Сол. 1: 45), а не дужности.
Унијат: Али и ваша црква 9. децембра прославља зачеће Пресвете Дјеве.
Православни: Још се више слави зачеће Претечево 23. септембра, али их ни једно ни друго није избавило од прародитељског гријеха, већ само ваплоћење и искупљење Сина Божијег. Ако желиш говорићу и о свима осталим вашим јересима, али је засада доста. Ако волиш да знаш истину, да ти је душа дража од лажи, у којој ви одрастате и старите, ако се бојиш Бога, ако љубиш Исуса Христа, тада добро размисли о свему што си од мене чуо и покај се због својих јереси и замоли да те приме у св. Православну Цркву.
Издање: Српско-православног Братства Св. Саве, Сарајево 1930. године
Мали принц
Француски часопис „Прованса“ открива:
Оборио сам Сент - Егзиперијев авион!
Париз: Један бивши немачки пилот од 88 година, Хорст Риперт, признао је да је срушио, 31. јула 1944. године, авион француског писца Антоана де Сент – Егзиперија на југу Француске. Тело аутора „Малог принца“ никада није пронађено, а остаци авиона којим је управљао пронађени су код Марсеја.
Признање француском часопису „ Прованса“ открива тајну о последњим тренуцима живота тог аутора. Изврстан пилот, Сент – Егзипери, полетео је из базе Борго, на Корзици, у оквиру извиђачке мисије ка Лиону. Риперт, бивши пилот Луфтвафе, у то време двадесетчетворогодишњак, прича како је тог дана угледао, на око 3000 м изнад себе француски авион који је летео ка Марсеју и да га је гађао „не у пропелере већ испод крила“ пуцајући све док га није видео како је пао у море. „Нико није изашао напоље“ - рекао је Риперт – „нисам видео пилота. Надао сам се, и још увек се надам да то није био он. Још у детињству сви смо га читали“ – наставља бивши немачки пилот – „обожавали смо његове књиге. Умео је чудесно да описује небо, мисли и осећања пилота“ – наставља. – „Његово дело је у многима од нас пробудило жељу да будемо пилоти. Много ми се допадала његова личност. Да сам знао, не бих пуцао, не у њега“.
По завршетку рата, Риперт је постао новинар и радио на Zdf -у, немачком другом програму, где је касније постао уредник спортске рубрике. Године 1972. био је део организације Игре у Монаку. „Замислите како би изгледала моја каријера да је обелодањено оно што сам учинио у Другом светском рату“, - поверио је Риперт Лину фон Гарцену, коаутору истраживања о смрти француског писца.
Према књизи Антоана де Сент Егзиперија, овај бајковити мјузикл почиње када пилот (Richard Kiley) присилно слети у Сахару и упозна Малог принца с планете Астероид Б-612. Кроз следећих неколико дана, пилот сазна све о животу малог дечака и путовању по планетама, на којима је срео Краља, пословног човека, историчара и генерала. Када дође на Земљу, Мали принц научи шта је важно од лисице (Gene Wilder), змије (Bob Fosse) и пилота.
Пријатно гледање!
Избор је ваш
Пуно ведро
Један човек купи себи нову кућу, бољу и лепшу од претходне. Уз њу је ишао и воћњак – уређен и богат плодовима. А поред њега, живео је много завидан комшија, који је на све начине покушавао да озлоби човеково расположење: бацао му је смеће пред врата или чињаше какву другу гадост. Пробудивши се једног јутра изузетно доброг расположења, човек изађе на веранду, а кад тамо стоји ведро с помијама.
Човек узе ведро, просу помије, ориба га да се сија и, набравши у њега најлепше, најсочније, најукусније јабуке, оде до комшије.
Комшија, чувши куцање на вратима, злурадо помисли:
- Најзад ми је пошло за руком!
И отвори врата с надом да ће избити свађа, али му човек пружи ведро са јабукама, говорећи:
- Ко је чиме богат, он то и дели!
Мукотрпан посао
Једном, преподобног Исихију упита игуман манастира какво му је здравље. Исихије одговори да се осећа изморено.
- Радим један болан и напоран посао. Дан и ноћ се борим да обуздам два сокола, да образујем два зеца, укротим два орла, бдим над једним змајем, борим се са лавом и бринем о једном болесном човеку. То је моја борба.
Чудне ствари је говорио преподобни Исихије. Али шта све то значи, приупита радознали игуман.
- Два сокола су моје очи; оне не треба да виде ништа што ће им нанети штету. Два зеца су моје ноге, које морам научити да ходају путем Божјим. Два орла су две моје руке, које никада не треба да чине насиље и неправду. Змај је мој језик, који морам обуздавати док говорим, али и поучити да ћути - кад је потребно. Лав је моје срце, које се свако мало противи и неће да се приклони Оном Ко га је начинио. Болесник је моје ЈА, које не може да стоји на својим ногама.
Напорна је борба преподобног Исихије, али је нама допадљива. Битка јесте силна, али је победа светла. Мукотрпно је дело посвећења удова нашег тела, али је и божанско.
Са грчког превела А.М.
Књига мајстора
Позната холивудска компанија "Волт Дизни" први пут снима у Русији филм по мотивима руских бајки у којем учествују само руски глумци. "Књига мајстора" је филм са мотивима класичне руске бајке, која дочарава митске ликове: баба јагу, вилу и незаобилазног "чувара Дизни традиције" - принца. Филм је режирао Вадим Соколовски, чија је, како је изјавио, била давна жеља да сними добру бајку испричану савременим језиком...
О томе где и како скинути филм и превод погледајте овде.
Разбијено стакло
Разбитое окно - Екатерина Пастернак
Један наставник упита тројицу својих ученика:
- Због чега пуца прозорско стакло, када се на њега баци камен?
- Због тога што је камен тежак – одговори први.
- Зато што је стакло крхко – рече други.
- Због сигурне руке, јаког и прецизног ударца – изјави трећи.
- Нико од вас није дао тачан одговор, драги моји. Стакло пуца јер је прозор - затворен!
Научите да идете Путем отвореног срца, и ниједна непријатељска стрелица га неће разбити пролазећи кроз танану тканину душе.
"Учење"
После извесног времена видиш суптилну разлику између дати руку и заробити душу.
Неко схвати да љубав не значи спавати са неким и да дружење не значи сигурност,
да пупољци нису одговор и поклон није обавеза и почињеш прихватати грешке
уздигнуте главе и широм отворених очију.
И научиш планирати данас јер сутра је несигурно,
а будућност се може распасти на пола пута
и после извесног времена схватиш да, ако претераш, Сунце пече до бола.
Тако неко засади цвет у своме врту и украси властиту душу уместо да чека да му
цвет буде поклоњен
И схватиш шта заиста можеш поднети, колико си заиста јак, колико вредиш...
и тако учиш, учиш… и сваким даном учиш…
С временом увиђаш ко је у стању волети те са свим твојим манама, без жеље
да те мења, и ко ти може пружити сву срећу коју желиш.
С временом научиш да реч изговорена на растанку може повредити за цео живот…
С временом научиш да се свако може извинити, али опростити могу само велике душе.
С временом схватиш да је време проживљено са неким непоновљиво.
Научиш да онај који не поштује и понижава друге, прије или касније, буде и
сам вишеструко понижен.
С временом научиш градити свој пут данас, јер сутра ко зна шта ће бити…
С временом научиш да нема ни будућности ни прошлости; постоји само
садашњост која се догађа баш у овом тренутку…
С временом ћеш видети да, без обзира на то што си срећан са особом која је поред тебе, очајнички желиш оне који су до јуче били са тобом, а отишли су.
С временом ћеш научити опростити, молити за опроштај, рећи да волиш,
рећи да желиш, рећи да ти је потребно и рећи да желиш бити пријатељ,
јер пред крај живота је за то касно и нема више смисла.
Нажалост, само с временом…
Хорхе Луис Борхес
Благо са тавана
Изгубљеним лепотама:
детињству и мајци Ангелини
Испод црвоточне греде под пауковом мрежом у похабаном картонском коферу на тавану становале су старе књиге.
- Ах, ах, остариле смо! - вајкале су се. - Нико нас већ годинама не узима у руке, а стан нам је тако запуштен и прашњав да једва дишемо.
- Благо ли се нашим сусеткама што станују испод нас, у топлој и светлој соби! Младе су, одевене по последњем књижарском модном журналу у кожне, платнене и лаковане корице, а пелерине су им омоти шарени као цветне баште. По цео дан уживају у сјају полица на којима се огледа чак и сунце када ускочи кроз прозор.
А за то време у блиставој полици туговале су нове књиге:
- Ето, већ две године како станујемо на овим удобним полицама, а ни газда ни газдарица, ни њихов дечак ни девојчица никако да нас узму у руке.
- Седети овако данима, а не доживети радост да будемо читане, то је грозно.
- Чак нам ни странице нису исекли.
- Чудан некакав свет!
- А гости су им још чуднији, драге моје, — зацвркута књижица у златном повезу. - Када дођу у посету, на нас уопште не обраћају пажњу. Обично се диве регалу и кажу: "Тако скупоцен регал још нигде нисмо видели".
Док су се незадовољне књиге једна другој жалиле, дечак и девојчица пуштали су са прозора папирне ласте и тако се забављали. Ласте су лебделе, изводиле лупинге и напослетку се меко спуштале. Али, једна не стиже до асфалта. Накриви се и у бришућем лету закачи за рекламни пано пред кућом. Ту и остаде. А на паноу је писало:
Дан писане речи. Поклоните књиге Народној библиотеци. Биће вам захвална. Завирите у подруме, на таване, можда се тамо крије велико благо.
- Јао, па и ми имамо књига на тавану! - сети се дечак.
- Да их поклонимо, ионако су старе? - рече девојчица.
Мало их обрисаше од прашине и тако учинише. Али, ни девојчица ни дечак не помислише да ће због тога постати славни.
Као прве дародавце лично их поздрави управник Библиотеке и предаде им захвалнице. Сутрадан су о свему томе писале новине, а што је било најважније за девојчицу и дечака чак их је и учитељица похвалила пред целим разредом.
Тако заборављене старе књиге са тавана постадоше веома поносне када сазнадоше да ће убудуће бити запослене у Библиотеци. Корице су им сијале од радости. Али, праву радост доживеће тек после извесног времена. Пошто их библиотекари умише, дотераше, уписаше у централни каталог и на једној од вишеспратних полица доделише стан, дозволише им и да се друже са људима. То је тек био живот. Почеше да посећују градове, варошице и села, вишеспратнице, солитере и чобанске колибе; да путују таљигама, лађама, на самарима брдских коњића, аутомобилима, железницом, тролејбусима, а неке чак и авионима. И свуда су их пажљиво узимали у руке, превртали им листове и говорили:
- Добре старе књиге. Мудрост је у њима вечита.
- Благо ли се старим књигама! - позавидеше им тада неисечене и непрочитане књиге са луксузног регала.
И би им жао што за време празника писане речи и оне нису становале у старом картонском коферу иза паукове мреже, испод црвоточне греде на прашњавом тавану.
Драгиша Пењин (1925 – 2000)
Кад је деда лумповао (оригинална верзија), за коју је текст написао писац, песник и романсијер Драгиша Пењин.
Пуцањ у Христа
Дворска капела Светог Андреја Првозваног
Из историје затварања храмова у Русији (ХХ век)
Једном, за време бољшевичке власти, у селу затворише цркву. Мрачна и тиха гомила људи гледала је разарање светиње. Из ње избацише иконе.
Један од комесара викну сељацима:
- Нема Бога! Бог не постоји! Ево, погледајте!
И стаде пуцати из пушке у иконе.
- Видите!? Видите!? Па, где је ваш Бог? Зашто ме не казни?
- Већ си кажњен – зачу се глас из гомиле.
- Како сам кажњен? Када?
- Сишао си с ума...
Траг од куршума на фресци Христа Сведржитеља
Приликом дочека Нове 1945. године, Марко Месић, командант Југословенског батаљона који је дошао из ССР на предлог Коминтерне примљен је у КПЈ. Приликом шенлучења у знак оданости партији, Месић - из састава 369. усташке пуковније под Стаљинградом - ушао је у цркву Свети Андреј поред Краљевог Двора на Дедињу и пуцао Исусу Христу у чело. Ова рана на челу фреске Исуса Христа може се видети и данас 60 година после, на куполи цркве.
Марко Месић (братанац Стјепана Месића) је био заробљен са још 360 усташа подно Стаљинграда, НКВД их је "преваспитао" и све их укључио у новоформирани југословенски батаљон који се касније нашао у Београду. Занимљиво је да је приликом доделе Титовог одликовања Месићу том пријему присуствовао и Едвард Кардељ који је политичком комесару батаљона Ђури Лончаревићу рекао да се "у Београду накупило много усташа и ми то морамо рашчистити".
Иначе, поред одликовања Јосипа Броза, Месић је раније добио и одликовања од Хитлера, Мусолинија, Анте Павелића и НКВД-а.
у.п.: Слике су са нета.
Тајни врт
Мери, млада енглеска девојчица која је одрасла у Индији, остаје сироче након што јој родитељи страдају у земљотресу. Немајући где, она се враћа у Енглеску, код свог ујака, на велико викторијанско имање. Међутим, како ујак још увек жали за својом рано преминулом супругом, девојчица се и овде осећа запостављеном, те почиње с истраживањем имања. На своје одушевљење, проналази предиван врт, који је годинама био закључан и напуштен. Када, уз помоћ слугу, уђе у њега, открива да врт има чудновате моћи, и она почиње да верује како ће се у њему моћи излечити и њен болесни рођак...
Филм, у којем ће, без сумње, уживати и младо и старо, можете скинути овде, а превод на овом сајту.
Љубав до гроба
Живео једном човек, који је силно желео да доживи љубав – ону искрену. Он је веровао да је права љубав она која траје до гроба. И молио се Богу за такву љубав.
Једнога дана, срео је жену и заљубио се у њу, као и она у њега. И поче он Бога испитивати да ли је то његова невеста и хоће ли са њом спознати праву љубав.
И Бог му одговори:
- Да, то је твоја жена и љубав ће ваша до гроба трајати и ви ћете умрети у истом дану.
Човек је био веома срећан и заблагодари Богу.
Њих двоје се венчаше и децу изродише. А након седам година умреше. Обоје у исти дан.
Човек, дошавши на небо и сревши се са Богом, упита:
- Зашто си нас тако рано узео са земље?
Бог одговори:
- Ја сам само испуњавао твоју жељу. Но, твоје срце је могло да воли само толико, не више.
СветоТрифунска бајка!!!
Драги моји бајкољупци,
Ево, на радост свих нас, баш данас, када прослављамо Светог Трифуна, из штампе је изашла нова сликовница, већ најављена, „Бајка о Сејачу“. Радост је утолико већа, јер је она настала из једног разговора са мени веома драгим бићем, коме сам је и посветила, а који, о чуда, баш слави овог Светог угодника Божијег. Заиста, нисам очекивала, али јесам прижељкивала да се ово чудо деси, и даде Господ, слава Му и милост! Том миленом ми момку и његовој породици од срца честитам Крсну славу, са жељом да их молитве Светог Трифуна увек чувају и прате и у Царство Небесно узведу. Амин.
А сада неколико речи и о самој сликовници. На њој је, као и на прошлој („Језерска принцеза“), радио исти тим у саставу: Виолета Милићевић, Ненад Живковић, Александар Божић, Зоран Живојиновић. И не само да су радили, већ су се у њу и уградили и тиме омогућили да жељено постане и оствариво; баш као и људи, који су својим добровољним прилозима и сами саучествовали у подухвату: да сликовница не буде продавана, већ да сав тираж буде подељен, деци најпре, као и библиотекама. Свима њима велико хвала у име моје и свих оних који ће имати прилику да у својим рукама држе сликовницу.
Желећи да направимо нешто препознатљиво и Српству примерено, а по узору на Русе и њихову традиционалност - заступљену како у екранизацији, тако и у илустровању бајки, то смо се мој илустратор и ја договорили да од ове сликовнице почнемо да обраћамо пажњу на детаље. Тако је, као узор, за одећу Сејача на корицама послужила одора Орловића Павла са слике Уроша Предића „Косовка девојка“. Ово је тек почетак, са надом да ће он условити још квалитетнију сарадњу.
Велико хвала и свима вама који свраћате на овај блог и својим коментарима и сами доприносите овом пројекту, али и онима који тек читају, не оглашавајући се. Наравно, захвалност иде и критичарима, јер се и њихов глас рачуна.
Уколико неко жели да наручи за себе „Бајку о Сејачу“, може да се јави на следећи мејл:
jezerska.princeza@yahoo.com
Она је, као што рекох, на поклон, једино се плаћа поштарина, о чему бисмо се договорили накнадно. Такође, на исту адресу је могуће поручити и „Језерску принцезу“ (остало је још неколико комада, а цена је иста – 100 динара), као и збирку „Причом да ти кажем“ (150 динара).
После Васкрса сликовнице неће бити!
Воли вас и поздравља ваша причалица.
