Петак, Септембар 09, 2016

Моћ књиге: Чланак 1

Портал „Православие.ру“ представља циклус чланака протојереја Андреја Ткачова „Моћ књиге“, посвећен улози књиге у цивилизацији, њеном утицају на људске судбине и књижевности као „локомотиви живота“.

За јунаком

Један мој познаник је у време нежне и осетљиве младости почитао трилогију Т. Драјзера. Управо ону у којој се говори о „финансијерима“, „титанима“ и „стоицима“. Пажљиво ју је прочитао. Гануле су га размере, позавидео је дубини страсти и начинима њиховог задовољења. Уплашиле су га тешкоће, али је позавидео смелости за превладавање тешкоћа. Наравно, пожелео је да се угледа на неидеалног лика који је идеално приказан на страницама – и временом је постао бизнисмен. Књига се, да тако кажем, оваплотила у читаоцу. Немојте мислити да је читао само Драјзера. Читао је много тога и његова знања нису била ограничена. Али је Драјзерова трилогија – трес! – учинила с његовим срцем исто оно што је сир учинио са Лисицом код И. Крилова.

Лисица мирис сира осети чак у утроби.

И угледа га, а он јој срце зароби.

Срце је заробљено. Зауставио се пређашњи ток живота. И срце које је једном заробљено „мирисом сира“ вероватно ће целог живота тражити оваплоћење својих снова из времена прве љубави. И наћи ће нешто, и у нешто ће се разочарати, и нечим ће се утешити (и то мора бити). Али ће то бити кретање воза за локомотивом, чак за машинистом, где ће улогу воза одиграти живот, а улогу машинисте – велика књига прочитана у младости с љубављу.

Други мој познаник је прочитао Ф. Достојевског. Пре него Драјзера. (Овде је важно шта човек пре прочита.) И није прочитао целог Достојевског, него само „Браћу Карамазове“. И није му се све тамо свидело. Али је прецизан убод у срце као потезом мушкете на њега оставила глава о руском иноку у првом делу романа. И то да треба пострадати; и то да треба благословити творевину, да треба доћи до љубави покајањем; и то да ће из тишине и непознатих крајева доћи свенародни помоћници, као што су раније долазили... У принципу и у целини ова глава га је натерала да плаче, да трчи код другова с отвореном књигом, да убеђује, да се свађа и да спори. Једни другови су ступали у спор, други су се смејали, а трећи једноставно нису отварали врата. Али нека другова. Не ради се о њима, већ о томе што је једна глава из једног романа временом довела (непредвидиво, што се каже – „потпуно случајно“) светског младића у манастир. Јер ако постоји појава као што је „руски инок“ и ако у њој могу бити решена сва питања руске и светске историје, човек не може бити поштен до краја ако плаче над романом, а не мења живот. Поштен човек обавезно мора да се ожени ако се нешто деси. И ако си већ заплакао над редовима који су ти се преко ока увукли у душу и обасјали је светлошћу, треба нешто да радиш. Треба чак да постанеш овај „руски инок“. А како другачије?

Своја мера

 Никако другачије. И на овај или онај начин књиге формирају човека. Или њихово одсуство. Човека обликују слова и странице, као што руке грнчара обликују глину. Тачније, не слова и странице, већ смисао, који у њима живи и кроз њих дише. Постоје и други путеви. Постоји Аврам који је разговарао с Богом и није читао књиге, зато што му није била дарована писменост. Постоји Антоније Велики, који је упитао философе: „Шта је прво – књиге ии ум?“ „Ум, - одговарали су философи. – Јер из ума настају књиге.“ „Онда, - рекао је Антоније, - ономе ко је очистио ум није потребан пергамент.“ Философи су заћутали, заћутимо и ми на неко време.

Поћутимо, па наставимо. Антоније је био у праву. Ради се само о људској мери. Један је дубок студенац, као што је био Антоније. О њему ће писати књиге и он ће постати узрок појаве велике литературе. Али да ли има много људи као што је Антоније? Опет ћемо поћутати. Такви су малобројни у историји, не само у једној епохи. Не сме се норма великих људи наметати малима као обавеза. Мали ће се под нормом великих повити и сломити, пашће у очајање и побуниће се. Не само да неће достићи светост, већ ће ризиковати да се лише и елементарне људскости. Малима је потребна књига. Добра. Правилна. И не само једна. Нека Аврам није читао књиге. Зато је Мојсије на фараоновом двору већ читао, а ниједна од ових књига није била божанског порекла. А касније је и писао, и диктирао, и заповедио је да се Књига Закона држи пред очима у све дане. Зато што сви имају различиту меру. И ако се спремите да идете у позориште (само у проверено, јер се у позориштима свашта даје), а неко вам с прекором каже да свети Серафим или Сергије нису ишли у позориште, будите мирни. Одговорите да се не мерите са свецима; да су оци у пустињи јели чврсту храну, а ми у граду и млечну једва можемо да сваримо. Реците да још увек не идемо у планину, него тек учимо да се одржавамо на ногама. За нас је морална храна разређена естетиком много кориснија од понекад претешке аскетике. За извесно време, наравно. Не заувек. Иста таква је и књижевност.

Пројекат „Робинзон“

Књижевност рађа читаве земље. Шта је, на пример, САД, ако не оваплоћење „Робинзона Крусоа“? Човек далек од светости и опседнут жељом за зарадом доспева на пусто острво. Мучи се, плаче, а онда се смирава. Постаје свестан да се све десило по дејство Промисла. Треба да се скући. На располагању има читав сандук алата из старог живота. Ту су и секира, и пушка, и суви барут, чак и зрна за семе. Робинзонова цивилизација се као кап семена искрцала на острво у њему једном. И почео је да крчи шуму, да копа земљу, да сеје семе, да шије одећу, да убија дивљач... Да чита Библију. Пре тога није био побожан, а на острву је неминовно постао. Код протестаната нема монаштва, па је Робинзон постао анахорета и против своје воље. А онда и проповедник. У хришћанској историји су управо монаси били најуспешнији проповедници и „културни посленици“. Такав је нужно био и протестант Робинзон. Он се сам каје, моли се и чита Свето Писмо, а онда проналази и локалну паству коју представља Петко.

Наизглед невина фантазија. Међутим, како је велика моћ идеја! Зар бели колонисти који су пресецали Атлантик бродом „Мејфлауер“ нису у нову земљу доносили и сву своју цивилизацију? Јесу. Ова цивилизација је била материјализована у Библији, и у оруђима рада, и у представама о животу, које су заједно с људима (у њиховим главама и сандуцима) пресецале Атлантик. А зар се бегунци и досељеници нису осећали као нови људи на новој земљи, као на известан начин нови колективни Адам или нови Израиљ? Јесу, осећали су се. Они су у историји кренули из почетка, свесно су чинили све како би је поново започели. А зар локални Индијанци у њиховим очима нису били дивљаци попут Петка или Филистимљана, које је требало или обратити у хришћанску веру или искоренити? Били су. Управо по оваквом мисаоном стандарду се развијала колонизација Нове Енглеске. И то уопште не значи да су Дефоову књигу колонисти сматрали својим бизнис-планом. То значи да књижевност предосећа кораке светске историје, да у честарима ума крчи мисаони пут пре него што овим путем крену ноге туђиноватеља или се отисну бродови с онима који траже авантуру и (или) верску слободу.


Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
Православие.ру

[Одговори]

„Човека обликују слова и странице, као што руке грнчара обликују глину. Тачније, не слова и странице, већ смисао, који у њима живи и кроз њих дише“.
Некада је “обликовање“ словима и страницама била свакодневица. Обликовали смо се по аутобусима, чекајући неког на клупи по парковима, обликовали смо се на мору у време распуста и годишњих одмора. Било је то време џепних издаља на јефтином папиру, која се разграбе у цик зоре са полица трафика. Није било неког масовног „обликовања“, али у односу на данас, и те како се примећивало, чак је једно време „обликовање“ био тренд.
И данас постоји „обликовање“ по аутобусима, парковима и стајалиштима. Зуре млади у телефоне и мада се ништа на њима не дешава, чекају нешто да се деси, вероватно незнају ни они шта !? Обликовање у највећој могућој, менталној тишини. Неки пут ми дође да у аутобусу првог приупитао каву то апокалипсу тако смирен и ћутљив чека, па се ућутим. Срамота ме, да се не осрамотим.

Comment by Лаки (09/09/2016 15:10)

[Одговори]

Лаки
Неколико дана сам на фејсу преко туђег налога и погледах децу из комшилука. Ту је само битно да си леп свима, пре свега самом себи.
Била сам и на градској слави, где родитељи седе, певају, играју, друже се, а деца се сликају и гледају слике са славе на фејсу - они се забављају виртуелно, не стварно.
Деци краду детињство, тиме и будућност, а родитељи гледају и ћуте. Или још горе - допуштају...

Comment by pricalica (09/09/2016 19:00)

[Одговори]

Јецо, вероватно сам постао старомодан. Можда то тако треба да буде.

Гледам на нету снимак пада девојчице са другог спрата зграде због селфија. Нико је није научио да постоји земљина тежа, није имао ко да јој објасни како само птице могу да лете.
Да су се такве ствари дешавале у наше време, родитељи би прво сачекали да се опоравимо а онда би следовале једне дебеле батине за памет. Неби ме чудило да родитељи подигну тужбу птотив немарног архитекте, што је пројектовао спратове толико високе.
Лепо ти написа како им је најбитније да су лепи сами себи.Све остало у животу је неважно и "сморно".

Comment by Лаки (09/09/2016 20:41)

[Одговори]

А замисли кад данашња генерација постане старомодна?

Ако неће родитељ, неко ће други батинати децу, то је несумњиво. Нас уче да су кривци увек други. А ретко ко од нас да се користи мозгом.
Али знаш како каже наш прота: ја знам све моје парохијане, и не само њих, знам им и родбинске везе. Ми и треба да деламо као заједница, то је суштина Православља. И да видиш нашу децу која долазе у храм: сви се групно друже, чак и ако где-год севне нека чарка или варница, дода се воде, жишка се угаси и живи се даље у добру, дао Бог. Јер мишљења нису истина.

Comment by pricalica (09/10/2016 18:30)

[Одговори]

Baćuška Andrej ima poseban stil izražavanja i dar pisanja

Comment by Marijana (09/11/2016 11:37)

[Одговори]

Маријана
Слажем се.

Comment by pricalica (09/11/2016 15:30)

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме