Портал „Православие.ру“ представља циклус чланака протојереја Андреја Ткачова „Моћ књиге“, посвећен улози књиге у цивилизацији, њеном утицају на људске судбине и књижевности као „локомотиви живота“.

За јунаком

Један мој познаник је у време нежне и осетљиве младости почитао трилогију Т. Драјзера. Управо ону у којој се говори о „финансијерима“, „титанима“ и „стоицима“. Пажљиво ју је прочитао. Гануле су га размере, позавидео је дубини страсти и начинима њиховог задовољења. Уплашиле су га тешкоће, али је позавидео смелости за превладавање тешкоћа. Наравно, пожелео је да се угледа на неидеалног лика који је идеално приказан на страницама – и временом је постао бизнисмен. Књига се, да тако кажем, оваплотила у читаоцу. Немојте мислити да је читао само Драјзера. Читао је много тога и његова знања нису била ограничена. Али је Драјзерова трилогија – трес! – учинила с његовим срцем исто оно што је сир учинио са Лисицом код И. Крилова.

Лисица мирис сира осети чак у утроби.

И угледа га, а он јој срце зароби.

Срце је заробљено. Зауставио се пређашњи ток живота. И срце које је једном заробљено „мирисом сира“ вероватно ће целог живота тражити оваплоћење својих снова из времена прве љубави. И наћи ће нешто, и у нешто ће се разочарати, и нечим ће се утешити (и то мора бити). Али ће то бити кретање воза за локомотивом, чак за машинистом, где ће улогу воза одиграти живот, а улогу машинисте – велика књига прочитана у младости с љубављу.

Други мој познаник је прочитао Ф. Достојевског. Пре него Драјзера. (Овде је важно шта човек пре прочита.) И није прочитао целог Достојевског, него само „Браћу Карамазове“. И није му се све тамо свидело. Али је прецизан убод у срце као потезом мушкете на њега оставила глава о руском иноку у првом делу романа. И то да треба пострадати; и то да треба благословити творевину, да треба доћи до љубави покајањем; и то да ће из тишине и непознатих крајева доћи свенародни помоћници, као што су раније долазили... У принципу и у целини ова глава га је натерала да плаче, да трчи код другова с отвореном књигом, да убеђује, да се свађа и да спори. Једни другови су ступали у спор, други су се смејали, а трећи једноставно нису отварали врата. Али нека другова. Не ради се о њима, већ о томе што је једна глава из једног романа временом довела (непредвидиво, што се каже – „потпуно случајно“) светског младића у манастир. Јер ако постоји појава као што је „руски инок“ и ако у њој могу бити решена сва питања руске и светске историје, човек не може бити поштен до краја ако плаче над романом, а не мења живот. Поштен човек обавезно мора да се ожени ако се нешто деси. И ако си већ заплакао над редовима који су ти се преко ока увукли у душу и обасјали је светлошћу, треба нешто да радиш. Треба чак да постанеш овај „руски инок“. А како другачије?

Своја мера

 Никако другачије. И на овај или онај начин књиге формирају човека. Или њихово одсуство. Човека обликују слова и странице, као што руке грнчара обликују глину. Тачније, не слова и странице, већ смисао, који у њима живи и кроз њих дише. Постоје и други путеви. Постоји Аврам који је разговарао с Богом и није читао књиге, зато што му није била дарована писменост. Постоји Антоније Велики, који је упитао философе: „Шта је прво – књиге ии ум?“ „Ум, - одговарали су философи. – Јер из ума настају књиге.“ „Онда, - рекао је Антоније, - ономе ко је очистио ум није потребан пергамент.“ Философи су заћутали, заћутимо и ми на неко време.

Поћутимо, па наставимо. Антоније је био у праву. Ради се само о људској мери. Један је дубок студенац, као што је био Антоније. О њему ће писати књиге и он ће постати узрок појаве велике литературе. Али да ли има много људи као што је Антоније? Опет ћемо поћутати. Такви су малобројни у историји, не само у једној епохи. Не сме се норма великих људи наметати малима као обавеза. Мали ће се под нормом великих повити и сломити, пашће у очајање и побуниће се. Не само да неће достићи светост, већ ће ризиковати да се лише и елементарне људскости. Малима је потребна књига. Добра. Правилна. И не само једна. Нека Аврам није читао књиге. Зато је Мојсије на фараоновом двору већ читао, а ниједна од ових књига није била божанског порекла. А касније је и писао, и диктирао, и заповедио је да се Књига Закона држи пред очима у све дане. Зато што сви имају различиту меру. И ако се спремите да идете у позориште (само у проверено, јер се у позориштима свашта даје), а неко вам с прекором каже да свети Серафим или Сергије нису ишли у позориште, будите мирни. Одговорите да се не мерите са свецима; да су оци у пустињи јели чврсту храну, а ми у граду и млечну једва можемо да сваримо. Реците да још увек не идемо у планину, него тек учимо да се одржавамо на ногама. За нас је морална храна разређена естетиком много кориснија од понекад претешке аскетике. За извесно време, наравно. Не заувек. Иста таква је и књижевност.

Пројекат „Робинзон“

Књижевност рађа читаве земље. Шта је, на пример, САД, ако не оваплоћење „Робинзона Крусоа“? Човек далек од светости и опседнут жељом за зарадом доспева на пусто острво. Мучи се, плаче, а онда се смирава. Постаје свестан да се све десило по дејство Промисла. Треба да се скући. На располагању има читав сандук алата из старог живота. Ту су и секира, и пушка, и суви барут, чак и зрна за семе. Робинзонова цивилизација се као кап семена искрцала на острво у њему једном. И почео је да крчи шуму, да копа земљу, да сеје семе, да шије одећу, да убија дивљач... Да чита Библију. Пре тога није био побожан, а на острву је неминовно постао. Код протестаната нема монаштва, па је Робинзон постао анахорета и против своје воље. А онда и проповедник. У хришћанској историји су управо монаси били најуспешнији проповедници и „културни посленици“. Такав је нужно био и протестант Робинзон. Он се сам каје, моли се и чита Свето Писмо, а онда проналази и локалну паству коју представља Петко.

Наизглед невина фантазија. Међутим, како је велика моћ идеја! Зар бели колонисти који су пресецали Атлантик бродом „Мејфлауер“ нису у нову земљу доносили и сву своју цивилизацију? Јесу. Ова цивилизација је била материјализована у Библији, и у оруђима рада, и у представама о животу, које су заједно с људима (у њиховим главама и сандуцима) пресецале Атлантик. А зар се бегунци и досељеници нису осећали као нови људи на новој земљи, као на известан начин нови колективни Адам или нови Израиљ? Јесу, осећали су се. Они су у историји кренули из почетка, свесно су чинили све како би је поново започели. А зар локални Индијанци у њиховим очима нису били дивљаци попут Петка или Филистимљана, које је требало или обратити у хришћанску веру или искоренити? Били су. Управо по оваквом мисаоном стандарду се развијала колонизација Нове Енглеске. И то уопште не значи да су Дефоову књигу колонисти сматрали својим бизнис-планом. То значи да књижевност предосећа кораке светске историје, да у честарима ума крчи мисаони пут пре него што овим путем крену ноге туђиноватеља или се отисну бродови с онима који траже авантуру и (или) верску слободу.


Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
Православие.ру