Свакога дана млади је човек из нашег града свраћао у продавницу и куповао неколико свећа. У почетку се то жени за касом није учинило чудно све док се није учесталило. Једног дана није одлолела а да га не пита:

- Извини, комшија, да теби није неко умро?

– Не – одговори млади човек помало збуњено.

– Због чега онда купујеш сваког дана свеће, ако смем да питам?

Укратко, то би била следећа прича:

За време грађанског рата, а док су овуда пролазиле и цуре из Русије, његов се отац оженио једном од њих. Ускоро су добили њега, али је отац био неозбиљан, па је мајка са сином отишла у Русију, оставивши га самог у кући. Отац се ускоро пропио, задужио и умро. У међувремену је син порастао и дошао је да живи у Србију на очевом имању. Ту се и запослио, а потом и оженио. Но, у кући није било струје, јер су очеви дугови довели до искључења. Његова плата није могла да подмири дуг, а он и младица су скоро добили и бебу. Те свеће које купује сваког дана су за осветљење и бригу о детету.

Кад је касирка за ово сазнала одмах је кренула у акцију сакупљања новчане помоћи за ову породицу. Ускоро је дуг за струју отплаћен.

Кад светло гори у људима тад тама пребива сама.