Среда, Август 02, 2017
Мала монденка
- Хоћу да ми направиш ташну! - каже мени петогодишња Милица.
- Стварно? А какву ташну? - питам је ја озбиљно заинтересована.
- Црну... И да има два џепића: један овде и други овде - објашњава Мина и превлачи руком те по левој, те по десној бутиници. - И да има штрафте.
- Какве штрафте? - правим се ја зачуђеном.
- Па знаш оне црте...?
- Какве црте?
И ту Мина поново превлачи руком преко ноге, не бих ли се досетила.
- Мислиш ресе? - најзад јој помогох.
- Да... - потврди она.
- Аха! А зашто црна?
- Па волим црно.
- Немој црно. Ти си девојчица, за тебе су боље веселе боје.
- Може бела! - ускликну Мина и балтазарски подиже прст, на којем је само фалила сијалица да засветли.
- Може и бела, и роза, црвена...
- Може роза! Роза! - изјави Мина закључно.
- Добро, реци мами да купи конац и направићемо...
Оде Мина да наручи конац код мајке, а ја не одолех да је не питам потом:
- А шта ће теби ташна? За лутке?
- Не. Хоћу да видим како ће да изгледа.
Све Милице су изузетно паметне девојчице.Понекад знају бити зановетала, али исто тако знају да изненаде са чудним питањима и још чуднијим одговорима.
Comment by
Лаки
(08/03/2017 11:50)
Слажем се. И моја бака је Милица. А и са осамдесет је имала исту дечју вољу да се вере по најтањим гранама дрвета. :) Сем тога родила се и натрашке. А ја свима, који девојчици дају име Милица, кажем унапред да се припреме на непредвиђености. :)
Comment by
pricalica
(08/03/2017 12:07)