- Хоћу да ми направиш ташну! - каже мени петогодишња Милица.
 
- Стварно? А какву ташну? - питам је ја озбиљно заинтересована.
 
- Црну... И да има два џепића: један овде и други овде - објашњава Мина и превлачи руком те по левој, те по десној бутиници. - И да има штрафте.
 
- Какве штрафте? - правим се ја зачуђеном.
 
- Па знаш оне црте...?
 
- Какве црте?
 
И ту Мина поново превлачи руком преко ноге, не бих ли се досетила.
 
- Мислиш ресе? - најзад јој помогох.
 
- Да... - потврди она.
 
- Аха! А зашто црна?
 
- Па волим црно.
 
- Немој црно. Ти си девојчица, за тебе су боље веселе боје.
 
- Може бела! - ускликну Мина и балтазарски подиже прст, на којем је само фалила сијалица да засветли.
 
- Може и бела, и роза, црвена...
 
- Може роза! Роза! - изјави Мина закључно.
 
- Добро, реци мами да купи конац и направићемо...
 
Оде Мина да наручи конац код мајке, а ја не одолех да је не питам потом:
 
- А шта ће теби ташна? За лутке?
 
- Не. Хоћу да видим како ће да изгледа.