Петак, Новембар 24, 2017
Слобода и љубав
„Када сам 2009.године радио један краћи интервју са Христом Јанарасом, најупечатљивији одговор који ми је дао тицао се питања слободе. Он је одговорио (по сјећању), нешто овако: „Проблем слободе данашњег човјека јесте у томе што је човјек поистовјетио слободу не са љубављу него са могућношћу избора. Слика слободе данас јесте супер-маркет: уђеш и бираш. Али са људима не можеш да бираш: са њима стојиш у односу и не можеш изабрати шта ћеш вољети из њихове личности. Волиш њих. Или не волиш.“
Стари философ је дотакао срж проблема. Срж свеколико наше кризе. Менталитет супермаркета, схватање да можеш да бираш само оно што ти прија - то је оно што нас убија као друштво, народ, што нас саплиће као Цркву. Нама је дјевојка добра - док не изаберемо бољу, јер сматрамо да људи стоје на свијету као на једној великој полици у супермаркету. Нама је професор добар само док нам даје десетке. Свештеник добар само ако одговара мојој представи шта свештеник има да ради (или: “верник добар само док се понаша како му се каже да има да се понаша“).
И тако даље. Метафора је велика и сјајна. Докле год бирам, као размажено дериште, а не схватам да је битан отац који те воли, а не чоколада коју ће ти купити, докле год имам привид слободе - немам слободу да волим, преко избора и преко укуса, преко тренутног хира или просто: преко сопственог егоизма... Тек кад се одрекнем избора - почињем да будем слободан...“
Протојереј ставрофор Дарко Ристов Ђого
Оде дјечак по киши
У музичку школу.
Тамо је хтио сам.
А јутрос смо устали обојица,
Сестре су још стискале плишане медвједиће.
Нас двојица смо били срећни
Што имамо вријеме за нас
за мушке приче
О алигаторима
О томе како је наше
да будемо одважни и јаки.
И оде дјечак
закопчавши јаче јакну.
Киша ће бити прва
Којој ће се супротставити.
Нема, каже, кишобран
„Довољна ми је јакна
Што си је ТИ, тата, купио.“
Ето, сине, сјети се тога
Усред кише и сваке олује
А штитиће те хљеб
поједен за овим столом
кишобрани се ломе
Ових дана.
Могућност избора било чега, чини човека несигурним и неодлучним. Било шта да купи или добије, у човеку се недуго након тога рађа кајање да је могао више, да је могао боље, лепше.
Песма ме је одушевила.
Чија је и ко је написао?
Око ње се може надуго и нашироко филозофирати.
Печат целој песми даје ломљиви кишобран на крају, који је по ветру и киши безвредна ствар.
Поздрав драга Причалице.
Лаки
Мени је све ово дивна филозофија. Уместо умножавања, имамо тезгарење. Продајемо врлине за мане, а мислимо купујемо.
И текст и песма су од истог оца. Мени је ишло једно са другим, баш због тих земаљских кишобрана и небескога хлеба.
И даље сам над овим замишљена...
Поздрав, Лаки, распричавачу! :)
Овог момента пажњу ми заузима реченица „Довољна ми је јакна што си је ТИ, тата, купио.“ Она нам говори колико су јаке везе у тој породици у свим правцима. Реченица пуна топлоте и љубави.
Сматрам да треба много знања и мудрости да би се у детету уњедрила та породична топлота и љубав које се константно гуше новотаријама (телефони смартфони, интернет и његове платформр фејзбук, твитер .....), које гаје и уздижу неке друге „вредности“, ако их тако смем назвати.
Бити родитељ више није проста и безбрижна игра. Закони који се доносе зарад наводне добробити деце, су управо уперени против родитеља. Сама пријава детета да му родитељи не дају коришћење телефона је дело, небрига о детету. Хвала Богу, те ме сви ови закони не дотичу.
Лаки
Прича један родитељ, који се оперисао од рака, да је крај његове постеље цело време седео млади син. Он ниједном свом детету није купио скупу одећу или играчку, већ обичну. Учио их је другим вредностима. А ако дете одмалена научиш на скупоћу, тада она траже спонзора а не родитеља, и чим родитељу нестане новца, она му окрећу леђа и одлазе за другим.
Нови присилни закони служе да се у наш народ уведе западни систем вредности. Зато севају казне са свих страна, да би се народ научио сагињати. Кад неће да се моли Богу, онда ће да једе од онога што преостане од свиња, каже се у Светом писму...