26.септембра 1892.године је рођена Марина Ивановна Цветајева -- руска и совјетска лирска песникиња и писац.

Из њене биографије је мало позната чињеница да је писала и за децу. Док се налазила у емиграцији, у зиму 1937-38.године, Цветајева је написала поуке за децу за дечји емигрантски часопис. Први број часописа није ни изашао, али "Отворено писмо деци" је ипак сачувано.

"Писмо деци"

Драга децо,

Никада о вама не размишљам одвојено: увек мислим да сте ви – људи или нељуди – као и ми. Али кажу: ви постојите, ви сте посебан сој који је још подложан утицају.

Стога:

– Никада не проливајте воду узалуд, јер у истој тој секунди, због недостатка воде, у пустињи умире неки човек.

– Али ако је ја не пролијем, он свеједно неће добити ту воду!

– Неће је добити, али ће на свету бити један бесмислени злочин мање.

Из истог разлога, никада немојте бацати хлеб, а уочите ли га на улици, да се не би газио, подигните га и ставите на најближу ограду, јер не постоје само пустиње у којима људи умиру без воде, него и ћумези, где умиру без хлеба. Можда ће тај хлеб приметити неко гладан, па ће га бити мање срамота да га узме одатле него са земље.

Никада се не плашите чега смешног и ако видите човека у смешној ситуацији: 1) потрудите се да га избавите, ако није могуће – 2) скочите и ви к њему, као у воду, удвоје се глупа ситуација дели напола: свакоме по половина – или у најгорем случају – правите се да не видите ништа смешно у томе!

Никада немојте говорити да тако раде сви: сви увек раде лоше, чим се тако радо позивају на њих! (НБ! низ је примера, које сада нећу наводити.) „Сви“ имају друго име – нико, а лице уопште немају – само празнина. Е, а ако вам кажу: „Тако нико не ради“ (не облачи се, не размишља итд.) – одговорите: „А ја сам – неко!“

Не обазирите се на „немодерно“, већ на: „непоштено“.

Немојте се превише љутити на родитеље, сетите се да су они били оно што сте ви сада и да ћете ви бити оно што су они сада.

Осим тога, они су за вас – родитељи, а за себе саме су – „ја“. Не исцрпљујте их њиховим родитељством.

Не осуђујте своје родитеље на смрт пре (својих) четрдесетих година. А онда вам се рука неће подићи!

Видите ли на путу камен – узмите га и замислите да то управо ви трчите и разбијате нос; из саосећања (чак и према себи – у другоме!) узмите га.

Не снебивајте се да уступите место старијима у трамвају. Снебивајте се да га не уступите!

Не истичите се по ономе што је материјално. Други – то сте такође ви, баш исти ви. (Сви без разлике желе да једу, спавају, седну итд.)

Не славите победу над непријатељем. Довољно је сазнање. После победе – пружите му руку.

Не говорите иронично о коме блиском пред другима (чак ни о омиљеној животињи!); други ће отићи – свој остаје.

Књигу листајте са горњег угла странице. Зашто? Зато што се не чита одоздо нагоре него одозго надоле.

Када довршавате супу, нагните тањир према себи, а не од себе према другоме: да у случају незгоде супу не проспете ни на столњак ни на оног преко пута вас, него себи у крило.

Када вам неко рекне: „То је романтизам“, питајте га: „Шта је то романтизам?“ – и видећете да то нико не зна; да људи узимају у уста (чак се деру! и пљују! и убацују вам у главу!) – реч, чији смисао заправо не знају.

Када се коначно уверите да не знају, одговорите сами, бесмртним речима Жуковског:

– „Романтизам – то је душа“.

 

Превела: Весна Смиљанић Рангелов

Руска књижара "Бакнига"