Лето, неку годину уназад. Из оближњег села један дека вози се бициклом ка нашем граду – лагано. Пут га је водио у радњу мога брата.

– Јергићу, да ли ме се сећаш? – пита стари домаћин.

Брат покушава да се сети, али муштерија је много.

– Био сам већ једном код тебе и наручио кревет на рате. И сад бих опет – објашњава дека.

Брат се полако поче присећати.

– Нема проблема! – изјави, јер са пензионерима никад и нема проблема.

Долазили би људи тражећи да им се дозволи да плаћају хиљаду динара на месец и добијали су такву могућност. А оног дана кад приме пензију одмах долазе да отплате дуг. Тако и овај домаћин оде задовољан условима.

Но, прође месец, два, година, а деде нема. Брат је већ скоро и заборавио на њега кад се једног дана ушета у радњу девојка.

– Добар дан! Да ли сте Ви власник радње? – упита она мог брата.

– Јесам – потврди он.

– Ја сам дошла да платим дуг мог деде! Он је купио код Вас кревет и остао је дужан.

Брат се сети.

– А где је деда?! – упита, најпосле, јер му је старац био драг.

– Деда је умро, али је пре смрти тражио да му обећам да ћу вратити Јергићу дуг. „Јергићу да вратиш дуг обавезно!“, говорио ми је. И ја сам дошла, чим сам нашла посао и добила примања – објашњавала је девојка.

На то ће мој брат:

- Нема потребе, у реду је.

– Не, ја желим да вратим дедин дуг! - инсистирала је она.

Брат погледа у свеску; цифра је била 15000.

– Деда је био дужан 6000 – одговори јој и затвори рачун.

„Ето, кад човек има карактер, а неко га изгуби за пишљивих хиљаду динара“, речи су мога брата данас, кад се деде сви радо сећамо и ове српске приче.

 

За споменар забележила причалица.