Петак, Јун 28, 2019

Ноћ у Горњаку

 

 

Као бедем тврди црна поноћ стоји,
Преко кога прећи пуст се живот боји.
Побожна обитељ светог манастира
Грешноме је телу давно нашла мира.
Онемеше стене, што неме бејаху,
Умукнупе звери у дивијем страху. —
Не миче се листак, шума не шумори,
Мрка поноћ прети мркој пустој гори...
Па и Млава пуста уздише потмуло,
Да се не би њено уздисање чуло.
Сама у свом страху природа се грози,
Страховите тајне нема понос носи...
Уздрма се кула, звоно се занија,
У цркви се чује молитвица тија,
Ужегу се саме погашене свеће,
Кроз немо двориште неки дух пролеће.
На челу се бледом, где је круна сјала,
Светитељска светлост дивно заблистала...
Тихим ходом прође кроз дворану стару,
Поклони се трипут светоме олтару,
Па ишчезне опет у поноћном мраку...
Тако царе Лазо доходи Горњаку.

 

Ђура Јакшић

 

[Одговори]

Дивна мисао Оца Ђога!
...Па ишчезне опет...
Поздрав Ј!

Comment by Препознавање (06/29/2019 22:10)

[Одговори]

Да, сасвим.
У том боју наш народ је постао целина. Како рече Шпенглер: велики догађаји праве народе, а не народи велике догађаје.
Жив је, Лазо, умро није!
Поздрав, Станимире!

Comment by pricalica (06/30/2019 16:07)

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме