Син је дошао код оца.

– Разводим се. Уморан сам! Мајка је права, док је моја жена лења. Докле да себе повређујем?

– Опрости ми, сине – одговори му на то отац.

– За шта?

 – Зато што нисам увек био добар према твојој мајци. Моја је кривица што је у теби тамни кутак са мишљу о разводу.

– Да се не разводим?

– Не разводи се. И више о томе и не размишљај.

– Да трпим до краја живота?

– Не треба трпети... Њу не можеш да трпиш, а шта је са твојим лошим понашањем према њој? Промени себе – промениће се све.

– Како ће се променити?

– Пази на своју жену онако како Господ учи. Она је дар теби... Твоја радост... Твоја помоћница... Мајка твоје деце... Немоћни сасуд, који је Бог дао теби у руке, да би је држао нежно, пажљиво и брижно... Све остало је – ситница! Ако данас не уме нешто – научиће. Ти и сам не умеш све што си дужан знати...

Ако јој нешто и не пође за руком – покриј ту слабост својом снагом и љубављу. Ако нешто не зна, попричај са њом у вечерњим сатима уз чашу чаја, нежно јој грлећи рамена. Ваш пут је само ваш. Ваша је љубав само ваша. Ко на вас погледа очима зависти – непријатељ је вашег дома, па била то твоја мајка, твој брат, или најбољи друг.. Не суди им за то. Праштај! И свакоме од њих стави до знања да ћеш за своју жену, за своју љубав, ти, ако треба, умрети без оклевања, али нећете дозволити никоме да лошом речју дирне у вашу породицу.

– Да ли си и ти желео да се разведеш од мајке?

– Ми смо се и без „помоћника“ понекад јако свађали. Били смо глупи, горди. Ви имате свој живот. Вас од Бога нико не тера. Молите у Њега мудрост. Међусобно се испомажите. Пожалите и утешите једно друго. Љубав, ако не знаш, расте. Њену пуну и праву вредност видећеш у старости: кад је нежно загрлиш с вечери и кад ти притом не буду биле потребне речи...

(мој слободни превод приче са руског)