Понедељак, Септембар 09, 2013

Три приче о узрастању

 

 

 

 

Од тренутка поласка у школу на њу се устремила другарица, дете богатих родитеља. Свему што је облачила или радила, она је налазила ману и разлог да је дира и пецка. Још је и публику за то тражила, па су јој се знале и неке друге девојчице придружити, али никад у толикој мери да на томе и устрајавају. А нападнуто дете је на све ћутало, не упуштајући се ни у какве свађе или расправе. Међутим, то њено ћутање је, за памет детета наклоњеног (из неког дечјег разлога) напастима, значило да је у предности, те се још више стаде шепурити својом обести.

Вређана девојчица о свему овоме није говорила никоме, па ни својим родитељима, али мати неким случајем сазна за ово насиље. Али шта урадити поводом тога, јер је реч о деци, а не одраслим људима? Коме се пожалити? Учитељици, психологу, родитељима дотичне девојчице склоне малтретирању или... коме? И у том размишљању нађе да би за почетак ваљало да разговара са својом ћерком.

На њена питања о томе да ли се та девојчица понаша недолично, те да ли је вређа и понижава, можда исмејава, дете је смирено потврдило. Али на питање мајке да ли јој то смета, она је одрично рекла:

- Не!

- Како не?! – зачуђено примети мајка.

- Ја не мислим да се мењам због ње, јер мислим да је она јадна.

Тако је мајка збринула са себе бригу, а овај девојчурак је сад велики порастао.

 

 

 

Приликом доласка на овај свет, на порођају је било доста компликација. Касније је утврђена преосетљивост црева на глутен и речено је да дете болује од целијакије. Међутим, његова мајка је од тренутка кад је за то сазнала реаговала тако што је гледала да о свему искрено прича са својим дететом. И дечак је слушао своју мајку. И где год би се појавио изазивао је дивљење својом смиреношћу. Када је долазио у госте, ако би били позвани на ручак, он би онако малецан обавестио домаћина шта сме а шта не сме да једе. Исто је било и кад је улазио у продавницу: знао је који слаткиши јесу за њега а који нису. И никад се није жалио нити са завишћу гледао на оно што није за њега. Међутим, све оно што јесте било за њега заправо је била здрава храна; друга деца су се хранила нездраво, без обзира што су, за разлику од њега, могла да једу хлеб и житарице. Он није јео хлеб, али је сво поврће из супе улазило у његов тањир. Због свега, његов отац га је једном приликом одвео у продавницу играчака, рекавши му да изабере шта год жели, не питајући за цену. Он је ушао, пронашао кантицу са лопатом (омиљене играчке деце на мору) и, узевши, рече:

- Тата, изабрао сам!

- Али, сине, од толико играчака...?! Погледај још! – примети отац, чудећи му се.

- Ако ми нећеш купити ово, немој ми купити ништа! – одлучно рече малишан.

Имао је само четири године тада.

Кренуо је и у школу, а омиљени предмет му је веронаука. Наравно, он је одмалена знао за себе рећи да ће бити свештеник. Приче о Богу биле су најпривлачније његовој душици. Када би мајка дошла по њега, он би је молио да је вози путем покрај цркве. На њено питање: „Зашто?“, одговарао је:

- Да се прекрстим и Богу помолим.

И премда не сме да једе хлеб – он се причешћује.

Учитељица је била њиме очарана. Међутим, деца ко деца, видевши да он себи доноси ужину у ташни (јер није могао да се храни у кухињи са осталима), почели су да му је краду.

Њега је то много растужило, али је знао да за то мора неком рећи, како се не би наставило. И рекао је учитељици:

- Учитељице, мени су украли ужину. То није лепо, јер бих и ја волео да могу да једем заједно са њима, али не могу, па морам да носим храну у торби. Није лепо од мојих другара што краду, па их ви замолите да то не чине.

Наравно, учитељица, дубоко дирнута и једва суздржавајући сузе, рече да ће урадити све да до тога више не би дошло.

Одмах након тога сазван је родитељски састанак, где је она обавестила све родитеље о немилом догађају, како би се заједно потрудили да деца одрастају у пријатељству и међусобном поштовању.

 

 

 

Почиње школска година и син богатог трговца се жали оцу:

- Тата, треба ми мобилни!

- Због чега?

- Па сва деца у школи имају мобилни, зар само ја да будем изузетак?

- Кад си у школи, онда си у школи и нема ко ни да те зове, ни ти да кога зовеш. Тамо си да учиш, а не да телефонираш. Уколико се и деси нешто, код директора постоји телефон па ће ми јавити.

- Али, тата, сви ће ме исмејавати.

- Сине, навикавај се да се носиш са ситуацијама, јер ће у животу бити и тежих ствари од тога.

Овако је једном текао разговор између оца и сина. Данас је син човек који се с осмехом сећа ове родитељске поуке.

 

 

 

[Одговори]

Sve tri priče su vredne pažnje.
Posebno mi se dopala prva zbog načina reagovanja, "odbrane" devojčice od onih koji je napadaju.
I na tebe se poneki posetilac bloga povremeno ustremi, kao da za svoje kritičko umeće treba da dobije diplomu.Ko zna, možda jednog dana i postane naš najpoznatiji kritičar.
A moj prijateljski savet mu je. Potraži blog gde ne lažu, gde ne podvaljuju tuđim tekstovima, gde ne filozofiraju. Tako reaguju ljudi kada im se ne dopada televizijski program. Pritisnu dugme na daljinskom, i to je sve.

Comment by Redovni posetilac bloga (09/11/2013 09:46)

[Одговори]

Нема нам друге него да истрајемо у узрастању :-) па ако нам се посрећи можда и сачувамо нешто детињег у себи.

Comment by Јанакис (09/11/2013 11:59)

[Одговори]

*Редовни посетилац блога
Да, чудесно реаговање девојчице, за које сазнадох баш од њене мајке. Али деца и јесу велики носиоци храбрости и смелости, то се много пута до сада показало тачним. Одрасли често побркају те појмове са силом и осионошћу, што свесно или несвесно пренесу и на децу.
Радујем се од срца редовном посетиоцу блога! :)

Comment by pricalica (09/13/2013 19:10)

[Одговори]

*Јанакис
Наше најбоље и јесте у дечјем узрасту. Ваљало би се томе враћати - почешће. :)

Comment by pricalica (09/13/2013 19:11)

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме