Субота, Новембар 23, 2013
Моја земља Србија
Пред Вама је школски састав непознатог аутора на тему Моја земља Србија. За вас га преносимо са странице Башта Балкана, као показатељ да и данас постоје деца која инспирацију црпе из сопствених извора, а не као већина данашњих људи, из медија и мишљења других људи.
Моја земља Србија је место као ни једно друго на свету. То је јединствена земља јединствених људи, негде на граници Истока и Запада, у шареној и питомој природи умерене и лепе климе. Кад је гледаш са висина небеских, кад је гледаш са облака, она је тако љупка и шармантна, шарена и сва у малим нитима ткања ситних њива различите боје и лепоте. Брежуљкаста и питома, од равне Војводине до бреговите Шумадије, она одише једном умереношћу и лепом природом коју би свако пожелео.
Моја земља Србија носи лепу природу на себи и има лепе људе у себи. То је моја отаџбина, земља коју су ми оставили оци и њихови очеви у наследство.
Оставили су и нас да водимо земљу и живимо на њој. Оставили су нам и комшије и рођаке, и друге људе. А људи су овде лепи и згодни, али неумерени. Страсни и жељни свега губе своју физичку лепоту у сталној потрази за срећом у забави и брзини живљења. Моја земља Србија има лепе људе који живе напето и стресно у лепој природи око себе. Због тог немира који их прогони они не виде лепоту природе око себе.
Моја земља Србија има мале градове пуне људи и велика празна села. До јуче смо сви живели на селу а данас у граду. То је ипак и даље сељачка земља људи са села који живе хаотично по неуређеним градовима у потрази за личном срећом док им је душа остала на селу, уз поток над којим се нагнуо храст који чува песму славуја. Док мој земљак слуша популарну музику у градским кафанама и сплавовима његова душа чезне за појем славуја. И пресијавањем рибе у потоку. И за излежавањем по мирисном сену. И погледом на жито које је родило и овце по пашњацима. Очи не виде али душа и гени памте. Тако каже моја бака.
Моја земља Србија споља изгледа мирно али у себи живи немирно. У њој све ври и кува од људи и њихових ћуди. Она носи људе снажне воље и јаких страсти који изнад свега цене своју независност. Она је земља слободарске традиције и љубави за слободом у којој већина живи под стегом власти и околине. Зато је моја земља Србија тако напета и нестабилна земља. Ипак то је моја домовина, другу домовину немам, осим ако се не иселим.
Али моја земља Србија чува једну велику тајну. И благослов. То је скривено у оним малим невидљивим људима благе нарави и праведног живота, то је скривено у нашој традицији и нашим жртвама које смо дали кроз историју, у Косовском завету крви који смо положили за веру. Зато нас и нешто Велико чува кроз векове и одржава наспрам јачих и већих народа. Та велика тајна је записана у нашим манастирима и богомољама, у молитви, на гробовима крајпуташима, у камену међашу, у ручним радовима, на сликама и у народној музици. То је тајна коју ми откривамо по речима мога деде када остаримо и када схватимо да наши мали животи нису ништа наспрам великог живота једне нације.
То је тајна коју не разумеју нови народи и странци из земаља без историје. Народи који имају земљу али немају историју. То је оно што нас држи кроз векове историје, што нас води и кроз таму и кроз светлост, то је она дубока и трајна вера, то је наше родољубље, то је моја земља Србија којом се поносим и којој припадам.
Оливера Катарина - Сањам те
Сасвим сигурно да је дубоко укорењена та наша љубав за слободом, јер због ње смо много страдали, често потпуно нерационалне потезе повлачили, али је се никада нисмо одрекли. Нисмо питали за цену када смо се супротстављали разноразним освајачима и њиховим болесним идејама. Османлизам, нацизам, комунизам, и глобализам (као последња од сулудих идеологија) и када се чинило да су на трагу да нас потпуно сломе нису успевали јер је љубав према слободи увек и изнова васкрсавала. Како и зашто нам то успева, вероватно ће остати вечита тајна, тајна која је многима трн у оку - тајна којом се поносимо.
Eh, kako samo zavidim ovim riječima. Kako je lijepo imati svoju zemlju koju zoveš dom.
pozdravče
Ako je Vojvodina ravna, a Šumadija bregovita, ,,de mu se dede Kosovo,,? Kako on vidi Kosovo na svojoj geografskoj karti i gde ga izmesti, jer se i to ,,dete,, odreklo Kosova?
SRBIJA JE KOSOVO
,,Blagoslov Srbije su,,mali ,, ljudi pravednog života,onda to ne mogu da budu mali, već VELIKI ljudi.
Lep sastav...
Samo, od kako izbacismo odgovornost, duznost, rad, postenje... sve nekako vezasmo uz mit.
Pozdrav.
Da li smo sigurni da su korišćeni sopstveni intelektualni resursi, ili su u pomoć priskočili malo jači igrači?
Jer pojedine rečenice su prejake za nekoga koje u osnovnoj školi.
Tako da je podbacio, jer je odbacio automatski najlepši deo Srbije sa svojim manastirima i rudnicima bogatstva.
Na zadatak, nije odgovoreno u potpunosti, tako da ga ja ne smatram radom godine, a kamoli generacije
Слажем се са коментаром аутора М.Као просветни радник радо сам читала задатке које би наставник српског језика издвојио као најбоље.
Било је и тада оних који су својом садржином одскакали од задатака других ученика, али трба имати на уму ову чињеницу.
У моје време, а то давно беше,
наставник би само на табли написао тему, а нама је остало да покажемо шта знамо. Данас се за писмени задатак припрема, зна се неколико тема о којима ће се писати, па помоћ уследи са свих страна.
*Јанакис
Ја увек кажем да је у питању Дух. Као што човек у граду сања мирис села, тако се и Дух од духа разликује. То јесте Тајна над тајнама.
*мандрак
Верујем да јесте тако, приповедачу. Даће Бог, биће! :)
Поздравче!
*м
Не бих рекла, јер ево пише о Косовском завету као усисаном у саму крв. А мали и праведни човек је такав у очима "силних". Соломон лепо о томе пише. И ја волим тог малог човека, јер је у њему сила Божија. Он није велик собом, већ Богом. О томе овде пише.
*меркур
Не видим ја то тако. Напротив. Да јесте тако, разлика би била неупоредива. То је оно: на уснама нам да, да, а у срцу не, не.
Поздрав! :)
*м
Али овде пише само то да је у питању школски састав. Не мора значити да је основна школа. Мада, тај уводни део је преузет са сајта и нечије је лично мишљење, те подложно критици.
*Даца
Чули смо мишљења и уважили. И о томе проговорили. :)
Благодарим. :)
* Ali, ne primetih u tekstu živopisan opis Kosova, nešto nam nije dočarano kao Šumadije i Vojvodine,ostalo je nešto nedorečeno.
* Nije isto Kosovski zavet i Kosovo kao celina Srbija, zašto je zaboravi?
* Jasno je meni sve,
upravo sam o toj ,,velikosti, i progovorila, onoj u Božjim očima.
* Jasno je da nije precizirano,ne mora da znači da je u pitanju osnovna škola, ali može i biti da jeste. Uglavnom su pisale mlađe generacije.
*м
Мени се ипак више чини да је текст прожет Косметом више него другим, јер и како би другачије могло бити? Ако нема Космета, нема ни Војводине, ни Шумадије, ни Србије најпосле. Баш том духовном везом о којој се овде пише, дакле. Е сад зашто није нешто, не знам, али мени баш ово понављање придева говори у прилог чињеници да је састав писало дете.