Све у причама бива

Синоћ сам, захваљујући мојој Ви, љубим је ја, открила неке невероватности, које су ме у толикој мери замислиле, да ја сад не знам како да испишем овај рад, који је требао да послужи као одговор на Патосову задату тему „Уради сам“.

Све је почело са отварањем мејла, у коме ми је драга песникиња послала један видео прилог. Како ми се исти много допао, то сам кренула да га пронађем на нету. Жеља ми је била да га поделим са другима. Међутим, како није имао наслов – бар не такав да га се могло одмах пронаћи – то сам морала да се довијам. И дао Бог, након пар словних покушаја – нађох га! Ради бољег праћења догађања, стављам га на увид и вама.

Елем, кад се видео завршио, ја хтедох да се вратим претходно започетом послу. Брат ми је донео неке нацрте из фирме, које сам требала да, цртајући, уобличим, а због којих сам баш била радосна, будући да волим црткање. До тада сам успела да нацртам скицу табуреа, коју, такође, прилажем.

Напомињем да ми је за израду исте требало више од 8 минута, али то није било нимало битно. Важно је било да сам ја уживала у спознаји да умем да цртам! Таквог размишљања сам била и кад сам, прегледајући друге видео прилоге, наишла на онај због кога и започех ову исповест, а на кога наиђох, као што рекох, захваљујући мојој Ви. И док га гледах, спознах праву истину, а кад га одгледате и ви, разумећете је и сами.

За крај ми само преостаје да се захвалим Виолети на инспиративном мејлу.

Moon Represents My Heart

My love is real.
The moon represents my heart.

You ask me how deep my love for you is,
How much I really love you…
My affection does not waver,
My love will not change.
The moon represents my heart.

* Just one soft kiss
is enough to move my heart.
A period of time when our affection was deep,
Has made me miss you until now.

* You ask me how deep my love for you is,
How much I really love you.

* ** Go think about it.
Go and have a look [at the moon],
The moon represents my heart.

Repeat *

Repeat **

Hanyu Pinyin

ni wen wo ai ni you duo shen
wo ai ni you ji fen
wo de qing ye zhen
wo de ai ye zhen
yue liang dai biao wo de xin

ni wen wo ai ni you duo shen
wo ai ni you ji fen
wo de qing bu yi
wo de ai bu bian
yue liang dai biao wo de xin

* qing qing de yi ge wen
yi jin da dong wo de xin
shen shen de yi duan qing
jiao wo si nian dao ru jin

* ni wen wo ai ni you duo shen
wo ai ni you ji fen

* ** ni qu xiang yi xiang
ni qu kan yi kan
yue liang dai biao wo de xin

Repeat *

Repeat **

Moon Represents My Heart

слика са нета

Погледај, Теодуле, како се шарени свет око нас. Како се све шарени у разним бојама и облицима и мерама и размерама. И доле на земљи и горе на своду небесном. Шта је све то до прашина, исто као и моје и твоје тело, и моје и твоје очи, и моје и твоје срце?

Ваистину овај свет је Шарен град. Ко га сагради? Како га сагради? Због чега га сагради? То су три мучећа питања, и четврто не постоји. Ми знамо једино да га сагради из прашине.

Висине и низине су од прашине и прашина, венци планински и равнине подпланинске, шуме и стене, траве и цвеће, градови и дворови - све је од прашине и све је прашина. И људи; да, и људи. Седећи на овој прашини, ко зна на чијем лицу седимо, или на чијим очима, или на чијем срцу. Ветар је могао дићи прашину од мртвих тела и развејати по свету. И то је свакако учинио; и непрестано чини. Ветар је једна сила, која ни живе ни мртве не оставља на миру. Ветар спољашњи и - ветар унутрашњи.

И прашина је сила. Управо све силе природне налазе се у прашини. У њој је и земља и ветар и огањ и вода. У њој је и магнетизам и електрина. У њој су и молекули и атоми и електрони и протони, и још привлачна и одбојна снага. Неприметно она прима зраке из васионских светила, и неприметно сама зрачи. Као да прима дар и даје уздарје; или прима поздрав и отпоздравља. Кажу, ко би разумео једну трун прашине разумео би васиону.

До сад нико није разумео. Да ли ће ко икад разумети? Дељењем и уситњавањем људи су хтели разумети прашину. Но што год су долазили до мањих делова, наилазили су на већу тајну, на веће чудо. Најситнији делови једне труни прашине исто су тако велико чудо као и највеће звезде у васиони. Оно што људи виде кроз телескоп и микроскоп подједнако запрепашћује. Кад испитивачи мисле да су на крају, они су на почетку. Раздаљина између знаног и не знаног не смањује се никако; не, него расте. На лавиринту живота и бића људи нису могли сами од себе досад напипати ни врата ни прозор. Наилазе непрестано на нове окуке и превоје и вијуге; овде у овом лавиринту светском, али никако на врата или прозор.

Да ли Шарен град има врата и прозоре? Да ли има кључеве, и ко држи кључеве Шарен града у рукама? То су прастара питања, која ни у једном покољењу нису излазила из ума нити силазила са језика људских. Једно је само било за све јасно: да се из прашине дижемо и у прашину сручујемо. Колевка никад није могла заситити гробље; нити се гробље могло одупрети ветру, да његову прашину дигне и употреби за нова тела.

Сунце показује различитост; мрак уједначује све. Облачна ноћ уједначује све као гроб. И у таквој ноћи Шарен град се не шарени. Тако и будан човек види различност, док човек успаван све уједначује као ноћ, као гроб. Зар не слутиш, Теодуле, да и у човеку има нешто и као сунце и као мрак? Како би иначе човек имао и особину сунца да разликује и особину ноћи да уједначује?

Шта је то прво а шта друго у човеку? И ово је прастаро питање житеља Шарен града и путника у лавиринту. Питање глодано но несварено; решавано но нерешено. То питање збуњује све који, као ја и ти до сад, говоримо о човеку само као о прашини. Јер изгледа да прашина бића људског није све прашина, и да она скрива нешто у себи што није прашина. Нешто што се малко диже изнад прашине као дављеник изнад потопа; што контролише прашину, што чак и влада над прашином.

Ај, Теодуле, морамо поћи у неку старију прашину. Ова на којој седимо сада изгледа да је млада, да је ветром скоро навејана, и да су људи на њој мало размишљали, те мало њених тајни докучили. Пођимо дакле у Индију, у земљу мајку свих философија, свих мисаоних напора и свих заблуда пре очекиваног Месије света.

Из књиге Светог Владике Николаја "Теодул"

Једино је мени матушка подробно говорила о јављањима Владичице. Данас, када схимонахиње Макарије више нема међу живима, неопходно је све открити и другима у нади да речено многим душама може послужити на спасење. „Још док сам тамо становала, - сећала се матушка, - Владичица ме је посећивала. Није пролазила кроз врата (нису јој ни била потребна), него онуда где народ није улазио. Са истока дође, приђе зиду, а он као да се развали, отвори се, па Пресвета уђе. А кад треба да оде, додирне зид и он се опет састави. Куда она прође, цвеће цвета, и где она проборави, цвеће никне. А у овој кући где смо сада сва врата јој се покоравају. Улази преко терасе. Дође она тако, обиђе ме“.

Налазећи се у матушкином дому, одавно сам приметио да су баш та врата, окренута ка истоку, кроз која дуго нико није прошао, била обојена плавом Богородичином бојом, док је читава кућица била обојена златастим окером и црвеним минијумом. Довратници су се у позадини шарено белели.

Царица Небеска се у својој слави јавила матушки када се после двогодишњег животарења на улици доселила к матери Наталији. Тада се Владичица појавила у пратњи седамдесет и четири девојчице и дуго разговарала са малом Теодосијом. „Била сам сва у грозници“, сећала се схимонахиња Макарија. „Она метну руку своју на моје тело, и ја оздравих. Бојала сам се Мајке Божије“. Узрок оваквог страха могао би се можда схватити уколико се подсетимо речи старца Силуана Атонског: „... Приликом јављања Мајке Божије, будући испуњен благодаћу Духа Светога, преподобни Сергије Радоњешки стајаше, док ученик његов Михеј паде ничице, не могући посматрати њен лик. И код Серафима Саровског беше обиље благодати Светог Духа у тренутку јављања Мајке Божије, док искушеница паде ничице, пошто беше обдарена мањом благодаћу“ (Архимандрит Софроније, Старац Силуан, Париз, 1952, стр.181). И схимонахиња Макарија је, нарочито у последње две деценије свога живота, била обдарена преизобилном благодаћу, те је не само лицем у лице гледала Владичицу, него се удостојавала и беседе са њом.

Сведок једног јављања Царице Небеске искушеници Тихȏбеше стара мати Наталија, која је касније више пута казивала:“Читав живот сам провела као монахиња, а Мајка Божија ме није ни погледала“. „Када сам била у оној кући, Пресвета ми се јавила двапут“, сећала се матушка. „Једаред тај разговор трајаше дуго. Други пут она ми само закрсти леђа и главу. Мене као да је сунце обасјало. Мајка Божија ми се тада није често јављала пошто бејах још млада. А сада, када сам остарила, она ме посећује много чешће“.

Матушка је приповедала и како Владичица снисходи на земљу: „Она силази по једној небеској лествици. Скоро сваки дан у три сата силази Владичица наша са небеса, и одмах се осети миомир неисказане красоте. Мирише као некакав прекрасан плод. Свако може да осети тај миомир, нарочито ако изађе напоље“. Пресвета Богородица се јављала и другачије, особито када ју је схимонахиња Макарија за нешто усрдно молила. „Када Владичица лети, чини ти се да је упаљено мноштво свећа – све се купа у чудесној светлости. А какав се само миомир од ње излива“.

На иконама одежда Царице Небеске се вазда приказује на исти начин: боја њеног дугог огртача разликује се од боје покривала за главу. Једном упитах матушку и о томе. Она ми исприча како је изгледала Владичица када јој се последњи пут јавила: „Била је одевена у дугачку одежду светлоплаве боје, а лице јој беше покривено“. Из каснијих прича схимонахиње Макарије закључих да се Владичица људима јавља на разне начине. „Ако хоће, може се јавити у свој слави својој“, говораше матушка. „О, како је дивна и светлозарна! Као булка је раскошна. Весела је, радосна, урешена, сва у цвећу, а на глави јој венчић. А одећу мења. Јавља се у различитим бојама“.

Другом приликом од матушке сазнадох ово: „Мајка Божија покаткад дође сва у белом, кадикад у црном. А у црвеном – ако је нека велика служба. Она се одене како јој Спаситељ вели. Понекад стави венчић на главу. Одмах би је препознао, макар и у хиљаду људи. Ја сам се већ привикла“.

Спољашњи изглед Владичице наше схимонахиња Макарија описиваше на следећи начин: „Тамнопута је, загасита лица, а коса јој дуга и црна“...

Али, последње године Царица Небеска се јављала схимонахињи „врло жалосна“. „Само што не зарида и не заплаче. А сузе јој крупне, попут бисера. Дође ти да их сабираш“.

„Матушка, да ли те Владичица често посећивала и да ли је код тебе дуго остајала“, упитах је једаред. „Одавно није била“, жалосно уздисаше мати Макарија у доба када је имала великих непријатности од жена које се стараху о њеном домаћинству. „У кући су ми враџбине све оскрнавиле, а она не пребива на нечистим местима“. Али, када је најзад матушка одлучила да прекине да корсити услуге злобних „кућних помоћница“ и када јој је дом опет освећен, Мајка Божија је поче изнова посећивати барем једаред недељно, а понекад и чешће. Обично би свраћала накратко: „Махне ми: „Матушка, сада журим“, и већ је не видиш. Понекад прозбори две-три и одлети“...

„Све у свему, Мајка Божија не говори много. Тек када се на неког навикне, стане са њим дуже беседити“, говораше матушка. „Чим спазим да Мајка Божија долази, сва уздрхтим“.

„Ето видиш, опет ме се плашиш“.

„Па како се не бих плашила, Царице Небеска? Сви смо ми људи грешни“, одговарала би матушка.

Последњих година свога живота схимонахиња Макарија више пута узношаше молитве Царици Небеској за своје болесне ноге, просећи: „Мајко Божија“ Подигни ме са постеље“. Међутим, као и раније зачула би исти, добро јој знани, одговор: „Још није време“. Још би је упитала: „Владичице, зашто си ме оставила без ногу?“. Царица Небеска би одговорила: „Потребна си ми баш таква. Друга би побегла, а ти нећеш“.

Причала је матушка и ово: „Загрлила сам Мајку Божију, и говорим јој:

„Рођена моја.“

А она се осмехује:

„Зашто си ме загрлила?“

„Води ме кући. Води ме к себи“.

„Али, твој подвиг још није довршен“.

„А касније?“

„Касније ћемо видети“.“

Матушка је говорила, а осмех јој је озаравао лице. „А ја јој говорим:

„Ноге су ми непокретне. Болесна сам. Па ипак ћу под Покров твој допузати“.“

А Мајка Божија само ћути и смешка се. Једаред, трпећи велике муке и болове, матушка се стаде тужити Богородици:

„Постадох твоја изабраница, али немам више снаге да носим бремена свију болесника и паћеника, свих пијаница и свих богоодступника“...

И зачу ове речи:

„Издржи још мало. Знам да си се много намучила, али још ниси испунила подвиг свој. Још те не могу узети к себи“.

Јуна 1989. године схимонахиња Макарија казиваше: „Сада ми се често јавља. Скоро сваки дан. Каже ми: „Сада ћу обилазити куће, како би се тише живело“.“ По сведочењу матушке Макарије, Царица Небеска посећује болеснике, страдалнике и све који ишту њену помоћ. Она често обилази наше градове и села. „Идем да обиђем куће: неке ћу записати за смрт, а које оставим живеће тише“.

Схимонахиња Макарија преношаше и друге речи Царице Небеске: „Земља руска никоме не сме бити продата. Мајка Божија то забрањује. Земљом се не сме трговати! Иако није освећена, ипак је ограђена. Мајка Божија говори: „Овде ја стражим“. Она чува Русију и нашу земљу никоме неће дати.

Могу ли се избројити све топле молитве које узношаше мати Макарија Господу и Царици Небеској за спасење земље руске. Када наступише зла и тешка времена, која су претила целокупној земљи, матушка се мољаше особито усрдно. Казивала је како је са душевним трепетом питала Владичицу:

„Шта ће бити са Русијом? Да ли ће опстати?“

„Русија је веома православна“, одговори Богородица. „Русија неће пропасти“.

Схимонахиња Макарија се удостојила најнепосреднијег општења са Царицом Небеском. Често су беседиле „очи у очи“. Владичица јој беше блиска попут рођене мајке. То је матушки давало снаге да истраје на свом подвигу. Много је пута Владичица матушки даривала утеху, радост и блаженство.

Из књиге „Сила се Божија у немоћи показује – Схимонахиња Макарија“

* * *

Нека је свима који славе срећан и Богом благословен Празник Успенија Пресвете Богородице - Велика Госпојина! 

Постоји ли идеја сеобе душа у Библији?

Ђакон Андреј Курајев

са руског:
Владимир Димитријевић

Нека нам је срећан и Богом благословен Празник Преображења Господњег.

(слика са нета)

1. На врх Јерихона, кога облак пере,
2. Живио је Пророк прије нове Ере,
3. И велики гласник истините вјере;
4. Да ће доћи Онај да грехове пере.
5. Молитвом и постом заслужи код Бога
6. Те је Јордан штапом раздвојити мога.
7. Васкрсава мртве, облак га је слуша,
8. Да му пушти кишу, да завлада суша.
9. Зна је кад ће ђаво да Господа куша.
10. Од племена Аронова,
11. Тесвићанин из Тевида,
12. С израилским цар Ахавом
13. Слагао се није нигда,
14. Нит' с проклетом Језавељом,
15. Због идола и због лаже -
16. Он је смио да им свашто
17. У четири ока каже.
18. Ахаву је прорекао
19. Пси да ће му крв локати,
20. А царици Језавељи
21. Пси да ће је оглодати.
22. На Хориву разговара
23. Са великим Створитељем,
24. На Тавору са Мојсијем
25. И са Христом Спаситељем.
26. Небо му је слало храну
27. По гаврану, црној тици,
28. И тако је састарао
29. На гредама у литици.
30. Бог ватрена кола посла
31. Те привати слугу свога,
32. Што никакав живи чоек
33. Залужити није мога;
34. И назва га над-пророком
35. И Илијом Громовником
36. Да управља облацима
37. И са силом оноликом...

Свима који славе нека је срећна и Богом благословена слава.

Молитвама Светог пророка Илије, Господе Исусе Христе,

помилуј нас и спаси. Амин.

Једног зеленог дана

оног зеленог лета

када је Бела рада

одлучила да цвета.

Неко је неком рекао

најлепши сан сам стекао

поделимо га на двоје

сад пола сна је твоје.

Спавајмо, сањајмо,

спавајмо, сањајмо

и довиђења...

Пробаћу тајну да вам одам

ја себи у главу снове додам. 2х

Кафену кашику, ни трунке више,

па онда зинем и ветар дишем,

даљину дишем, близину дишем,

онда сам слободан и ходам, ходам.

Сањајте, сањајте,

то је дивно и лако.

Сањајте, сањајте,

то бар може свако.

Лаку ноћ вам сву ноћ

сада снови ће доћ`

и лагани сан

јер нестаће дан.

Лаку ноћ, снивај сне,

слушај песмице те.

Снивај сан, лаку ноћ,

сада снови ће доћ`.

 Beautiful Child Lullaby

The Green Island Lullaby

Goodnight My Angel

Sleep Well Little Children

Russian children lullaby

Never Alone (Eeyore's Lullaby)

Bellmans Vaggvisa 

Oror Eem Palas

п.с.: слика је позајмљена са нета

Благовести, Григорий Гагарин

Тумачи се да су анђели служитељи Божији, по написаноме: Који чиниш Анђеле Своје духовима, и служитеље Своје пламеном огњеним (Пс 103, 5). Анђели су ти који нама помажу у невољама, у страдањима /жалостима/ и у искушењима, и они се свагда радују онима што узрастају у врлини, и свагда их жалосте који падају у грехе, и овима помажу да се подигну из грехова и тешкоћа. Анђели служе спасењу људских душа и никада нас не напуштају, (служе) до изласка нашег из овог живота и до времена наше кончине. Анђели сачињавају чин најближи нама; њима је дата на чување ова земља, и они служе ближе нама за спасење људских душа. Зато је велики апостол Павле рекао: Нису ли сви они духови за служење, који се шаљу да служе онима који ће наследити спасење (Јев 1,14).

И људска душа има од Бога то делање као и анђео. Она има веру и љубав према Богу и служи Богу са страхом и трепетом. Људска душа има и сама моћ да служи, да помаже својој браћи, да их теши у невољама и огорчењима, да их утврђује речју и да увек хита на помоћ браћи својој разним средствима; зато је, дакле, и човек нека врста анђела састављеног од две природе, како га назива Св. Јован Дамаскин (Догматика).

Анђео лети као муња кроз небеса и кроз поднебесје; за трен силази у пакао, за трен обилази земљу, и не спречава га ни литосфера, ни атмосфера, ни стратосфера, ништа га не спутава (Св. Јован Дамаскин, Догматика, Књига II, гл. 3).

Исто тако и душа човекова са својим умом. Душа својим созерцателним делом, који је ум што за трен ока пропутује небо, силази у пакао, ствара себи представу о тамошњим мукама, хита куда жели, и нико је не може спречити, јер куда жели онамо иде.

Ето сличности наше душе с анђелом. Што анђео има у телу човек једва својим умом има. Зато велики духовни философ Св. Григорије Нисијки каже: "Човек је брат с анђелом по словесности" (Коментар на Мојсијево житије, стр. 831).

Све силе, особине и дарови сваке чете описани су по Слову на Сабор архистратига анђеоских чета Михаила и Гаврила, из Житија Светих, 8. новембра.

Али треба да знамо да је савршено бестелесан једино Бог, јер сви анђели имају своја тела. Али су њихова тела претанка и претанана, од огња небеског, и називају се "бестелесним" у списима Цркве.

Арханђели

Ова је чета друга из најниже јерархије, и арханђели имају следећи задатак од Бога: примају наређења од Бога и откривају пророштва од Бога и на време благовесте тајне Божије људима и свим народима на земљи (Св. Дионисије Светогорац, тв. дело, гл. VII, стр. 28; гл. 9, стр. 37).

Знате како су благовестили Арханђео Гаврил и други анђели из ове чете послати од Бога на рођење Светог Јована Крститеља и на Рођење нашег Спаситеља, на Благовести Богомајке.

Дакле, Арханђели имају тај задатак од Бога, који им се открива посредством виших чинова, и они чувају та наређења до трена када мислено /духовно/ приме заповест да их донесу на земљу, свакој души понаособ. Наша душа није ни сама туђа арханђелском делању. Она има памћење, које јој је Бог дао, све памти, а њен ум, ако је озарен Пресветим Духом поверава и благовести људима Јеванђеље и Реч Божију и сва за душе спасоносна учења, да би их привела на пут спасења. Као што знамо да је велики апостол Петар проповедао у Јерусалиму, и за један једини дан поверовало је око 3.000 људи, а следећег дана број људи просвећених речју Апостоловом нарастао је до 5.000, тако су Свети апостоли благовестили Реч Божију до свих крајева васељене, као што је написано: По свој земљи изиђе глас њихов, и до крајева васељене речи њихове (Пс 18, 4). Ето да су Свети апостоли, благовесници Христовог Јеванђеља, били и арханђели у телу.

Ето, дакле, као и Арханђели, људи имају и благодат благовештења и пророштва. Јер су врло многи од Светитеља Божијих имали дар да унапред знају шта ће се догодити њима и другима. Такви су били свети патријарси, пророци, апостоли, јерарси, мученици и преподобни оци из пустиња. Ето, дакле, да и човечија душа силом Божијом прима и дар Арханђела.

Човек може да благовести, да проповеда, да учи и да разјашњава неупућенима и да умножава веру Божију на земљи на славу Божију.

Начела

Власт ове чете јесте да чува све границе светских царстава, све земље, све градове, сва села и пределе, све области света. Начела имају велику власт од Преблагог Бога да не бивају ратови међу људима. Или, ако Бог допусти да бивају, онда они чувају сваки народ и сваки језик под небом (Св. Дионисије Ареопагит, нав. дело, гл. 9, стр. 41).

И људска душа има то својство, како показују Свети Оци. Човеку је Благи Бог дао да има поимање, да саставља законе којима може да влада великим царствима и снажним државама, да саставља војне законе, грађанске законе, управне законе, законе о поретку и дисциплинске законе. Ето мноштва сила које (људска душа) има слично Начелима. И човек влада градовима, земљама и царствима и пределима; те силе су дате човеку од почетка, када је Бог рекао: Растите и множите се и владајте земљом и птицама небеским, рибама морским и осталим (Постање Г, 28).

Дакле, ову силу владања и царовања има и човечија душа и уопште човек, узет заједно са душом.

Власти

Ова пресилна чета, будући изнад прве тријаде, има задатак да влада над ђаволима. Веома много би штете ђаволи наносили људима, када не би било овог чина, обдарене великом силом од Свемогућег Бога да влада над њима. Милијарде ђавола има у поднебесју, на земљи, у води и под земљом и у ваздуху који окружује земљу и свеколику васељену, како је речено и у Књизи о Јову: Обиђох земљу и свеколико поднебесје и ево ме ту (Јов 1, 7), или као што каже и велики апостол Павле, да ...ратујемо против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф 6,12); дакле, на сваком месту се налазе ђаволи, и они би веома наносили штету саздању Божијем, јер сатана има толико силе, да - ако би му Бог допустио - ноктом би обрнуо земљу на другу страну, као што каже Св. Серафим Саровски. Али је сила сатане и његових служитеља ограђена и омеђена безграничном силом Божијом, и Бог овом четом, четом Власти, влада њима, не дозвољавајући им да творе какво зло људима или другим Његовим саздањима.

А вољом и допуштењем Божијим, могу да творе велико зло. Видимо у светом Јеванђељу, да ни у свиње нису смели да уђу, док им Бог није допустио (Мт 8,12; Јов 1,12).

Дакле, чин Власти има овај задатак да влада над ђаволима и да их не пушта да повреде које саздање Божије (видети: Св. Дионисије Ареопагит, нав. дело, гл. 8, стр. 32). Дакле, нека се зна да и човечија душа има тај дар од Бога да влада над ђаволима и да влада над страстима тела и душе, јер Св. Јефрем Сиријски вели: "Колико страсти има човек, толико ђавола има у себи".

Дакле, душа чиста и озарена даром Божијим /благодаћу/ влада над овим ђаволима и неће да твори њихову вољу и особито се не даје да буде поражена од страсти тела и душе, јер има у себи дар Божији да се супротстави ђаволима када је нападају (Мт 10,18; Мк 3,15; Лк 9,1).

Силе

Изнад чете Власти јесте чета Сила, која је друга чета из Друге тријаде. Та чета има следећи задатак: велику силу има од Преблагог и Свемогућег Бога да твори велика чудеса на свој земљи; али тим даром од Бога су обдарени и људи које је Бог изабрао и којима Он жели да да тај дар /благодат/. Сви Светитељи чудотворци удостојавају се да кроз ову чету Сила приме од Бога дар чудотворства. Чета Сила има још и други задатак: она управља и покреће небеска тела, планете сунчевог система и небеске звезде, тако прецизно, веома задивљујуће, и неисказиво тачно.

Ова иста чета Сила управља поднебесјем и мења дување ветрова, мери њихову јачину и тежину, да не би дошли с превеликим налетом на коју земљу и повредили људе, њихове градове и села. Или ако допусти Свемогући Бог, шаље на поједина места урагане, циклоне, тајфуне са сваковрсним опасностима, и тако посредством ове чете Бог кажњава људе грешнике са појединих делова земље.

И сам човек има од Бога дар који има ова чета Сила, јер човек, молећи се Богу, са даром /благодаћу/ и силом коју прима од Њега, може да твори чудеса. Колико ли је Светих пророка творило велика чудеса и васкрсавало и мртве, као Илија и Јелисеј! Колико ли је апостола творило велика чудеса и васкрсавало и мртве, као Петар, Павле и Свети Јован Јеванђелист! Колико ли је Светих јерараха и мученика творило велика чудеса и васкрсавало и мртве, као Св. Великомученик Георгије и други!

Значи, човек има од Бога дар да твори велика чудеса, и уместо да управља ветровима и променама времена, он управља удовима свога тела, управља врлинама и страстима свога тела и све ставља у поредак на службу и на славу Божију, по ономе што је написано: Нека твоје око право види и твоје ухо чује што је право (Приче 4,27-27).

Господства

Ова се чета назива Господствима, јер она господствује над ђаволима и такође над свим земаљским царствима и над свим земљама које јој је Бог поверио. Такође ова чета Господстава влада над свим четама које су ниже од ње, и којих је пет на броју. Они су Господства и служе Господу Богу не због страха, него из љубави и слободне воље, али особито су из љубави сасвим одбацили из себе ропски страх. Друге чете служе од страха, имајући непорочан страх, по ономе што је написано: "Непорочни страх Господњи који пребива у векове векова" и опет: "Страх Господњи који озарује очи" (Рим 8, 15; Јн 4,18); и Господства имају велику силу да владају над силама сатаниним и над силама земаљских народа и над силама стихија, као и над осталим силама које су ниже од њих.

Дакле, човек има Богомдану силу да влада или царствује над једним градом, над једном државом или над више држава. Ко мислите да поставља цареве и владаре на земљи, владаоце и судије, ако ли не сам Бог.

Чујте шта каже Божанско Писмо: Чујте који владате мноштвима и који се гордите међу незнабожачким народима да вам је сила дата од Господа и власт од Свевишњега (Премудрости Соломонове 6,1-8).

Дакле, посредством чете Господстава Бог поставља цареве, краљеве, вође народа на свој земљи. О тој истини говори и велики апостол Павле када вели: Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога (Рим 13, 1-6). Дакле, све власти које су на управи народа, сви државни вођи постављени су од Бога преко чина Господстава; они имају, дакле, тај задатак да владају над ђаволима и да постављају владаре и цареве на земљи.

Чети Господстава много је подобна и човечија душа, која благодаћу Божијом достиже да влада над страстима свога тела и душе. Чули сте за Светог Симеона, Христа ради јуродивог, који иђаше наг улицама града Емесе и носаше ловоров венац на глави, а беше блатњав, претварајући се да је луд, и викаше: "Празник је цара победоносца и града његовог"; и упитан од ђакона, који је знао тајну његовог живота, зашто казује тако, он је рекао: "Милошћу и даром Христа мога мој ум царствује над страстима, и душа је моја постала град Божији" (Житија Светих, 21. јул), и тако Јуродиви Бога ради, као што вели велики апостол Павле (1. Кор 1,19,25) беше мудрији од целога света, јер царствоваше над свим људским страстима. Он иђаше наг, са овешталом подерином на себи и није марио за оне који су му се смејали, јер вели велики апостол Павле: Кад би још људима угађао не би био слуга Христов (уп. са Гал 1,10). Ето, дакле, примера да човек са даром Божијим може постати владар и царствовати над страстима, и владајући над страстима, царствује и над ђаволима и над свим што је светско, јер је он тада ваистину постао по Божијем лику и подобију (Постање, 1, 26-27).

Престоли

Назива се тако, пошто на овој чети почива Преблаги и Пресамилосни Бог, не Суштином, јер је Суштином сасвим необухватан, него Благодаћу. Дакле, Благи Бог почива на посебан начин, Својом Благодаћу, на том чину Престола; зато се они и називају, по Светим богословима, "Богоносни" (Св. Дионисије Ареопагит, нав. дело, гл. 7, стр. 31).

И човечија душа има тај дар од Бога, који имају Преблажени Престоли, те и она може у врло великој мери да прима и носи Бога, по ономе што је написано: Ово говори Свевишњи, који живи на висини вавек, Свети у Светима, име му је Господ Свевишњи, који у Светима почива (Исаија 57,15); и на другом месту вели: Какав ће те ми дом сазидати, говори Господ, небо ми је престо и земља подножије, и које је место мога одмора? Није ли их Моја рука створила, и све је то Моје, говори Господ, и на кога ћу погледати, до само на смиренога и кроткога и који стрепи од мојих речи (Исаија 7, 1-2); и Св. Јефрем вели: "Два престола има Благи Бог: необухватно небо и други - срце смиренога". Ето, Бог почива и на срцу смиреног човека, као на Свом Престолу. Али и велики апостол Павле нам казује: Ви сте Црква Бога живога и Дух Божији почива у вама (1. Кор 6, 15; 12, 27; Еф 5, 30). Чујеш ли шта вели? Ми носимо Духа Божијег, ако очистимо своје душе од грехова. Дакле, ето како човек може да постане словесни престо и да носи Бога у себи, имајући делом онај задатак који имају Преблажени Престоли с небеса и носећи Бога у својој души делотворењем свеколиког доброг дела, али особито љубављу и смирењем свог срца.

Херувими

Херувим се на јеврејском језику тумачи као "обиље познања и изливање мудрости" (Св. Дионисије Ареопагит, нав. дело, гл. 7, стр. 25).

Дакле, човечија душа има делом то својство, јер је и њој Бог дао ум, којим може да сабере врло много знања.

Говори се да Херувими имају најдубља духовна созерцања, и толико је мудрости у уму Херувима, да сви словесни умови анђела, који су ниже од њих, не могу проћи поред њих, а да они не знају; још имају неизрециви и дубоки вид, због чега се још називају и бдиоцима, то јест са много очију имају прозорљивост мудрости у свим правцима.

Дакле, и човек прима то делање по мери дара Божијег / благодати/, којим може бити мудар и бдилац над страстима, и испунити ум божанским познањем. Пошто може да излива мудрост од онога што је сабрао у памћењу благодаћу Божијом и трудом проповедања речи Божије, он излива разумност и мудрост хиљадама душа, учећи и саветујући. Ето, дакле, и човек може у малој мери да има мудрост и изливање познања према другима.

Али Херувими имају и друго име: "као деца", то јест велику меру невиности. Они имају највећу невиност и непорочност од свих чета анђеоских.

Одређена мера невиности и незлобивости налази се и у човечијој души, особито код невине деце. По Речи Божијој, ко буде имао мудрост змије и кротост голуба, тај постаје невин као дете, тога можеш назвати Херувимом у телу, земаљским Херувимом. И затим, човечија душа и човек узет уопште, може у одређеној мери да се уподоби и Херувиму многим сабирањем знања, учењем мудрости, невиношћу и непорочношћу и незлобивошћу деце, о којој је Господ рекао: Док се не обратите и не будете као деца, нећете наследити Царство небеско (Мт 18,3; Мк 10,15; Лк 16, 2-16).

Серафими

Серафим се на јеврејском језику тумачи као "ужарен" или иначе речено "пламени" или "горући", и то зато што они имају велику љубав према Богу и удвострученим пламеном љубави, више но остале чете /чинови/, пламсају љубављу према Свемогућем Богу (Св. Јован Златоуст, Беседа о Серафимима, Кладенац), будући најближи Престолу Божанства. Они не само да горе несамерљивом љубављу према Благом Богу, него имају и силу да загревају и жаре и остале чете љубављу служења Благом Богу са много ревности. То је задатак који има чета Серафима, која се налази, као што сам рекао, најближе Пресветом и Пресвемогућем Богу.

Али су и поједини од изабраних Божијих људи постали серафими, у одређеној мери, даром Божијим, горећи великом љубављу да изврше заповести Божије и да Му служе пламеним срцем, као Лука и Клеопа, који иђаху са Спаситељем према Емаусу, када им је он путем тумачио Писма. А након што су га познали, рекли су: Не гораше ли срце наше у нама док иђаше с нама путем и објашњаваше нам писма? (Лк 24,32). Видите ли, браћо моја, како пламсаху даром /благодаћу/ Пресветог Духа, који беше уз њих? Не познадоше Га, док Он није благоизволео да им се открије при ломљењу хлеба. А Св. Игњатије Богоносац, који носаше у свом срцу Христа, и због Његове горуће љубави, жељаше у свако време да буде поједен од звери и да пропати највеће муке, Његове љубави ради. И како се пламеном љубављу Божијом разгорео Свети велики првомученик и архиђакон Стефан, да му је у том божанском разгоревању лице сјајило као лице анђела Како је вођен пламеном љубављу према Богу пропатио муке до смрти, будући убијен камењем, и молећи се Богу да не урачуна онима што га убијаху тај грех (Дап 7, 60). А колико је ужарен љубављу Божијом био велики апостол Павле када је рекао: Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим 8, 35-39).

Толико је жара било у апостолу Павлу, да је горео од љубави Исуса Христа Бога нашег, и није узимао у обзир ни ђаволе, ни анђеле, нити било које ино саздање Божије, и био је уверен да га нико неће раставити од љубави Исуса Христа. Дакле, човечија душа, када стигне у такву божанску топлину и пламен, има толико пламене љубави према Преблагом Богу, да је - право речено - "серафим" у телу, "земаљски серафим". Зато и канони Свете Цркве потврђују то, када поједине Светитеље називају Серафимима, говорећи: "Свети јерарше Игњатије, био си словесни Серафим" (Канон Светог Игњатија, 20. децембра).

 Преузето

(Слика са нета)

Swan

by Secret Garden


Lonely swan in the silver lake
You are drifting alone
Oh you know how a heart can break
When love has flown
When to some distance ocean crossed
Some mysterious sea,
Though a lover be ever lost
Love can not be
Silver swan by the shore
Lift your wings up and fly
Will you wait evermore
Let life pass you by?
You belong to the sun
You belong to the sky,
You have more than one song
To sing before you die
To the edge of the moon youll go
I would fly there with you
Where the tides of heaven flow,
Above the blue,
You are destined for highest ground
Not to linger with me
To the earth I am ever bound, eternally
We belong to the sun
We belong to the sky,
We have more than one song
To sing before we die

Илларион ПРЯНИШНИКОВ (1840-1894). Крестный ход. 1893. Холст, масло.

"Управо сад ми паде на ум једна мисао; једно поређење... видите, то је од речи до речи тако као с нашом Русијом (Србијом). Ти зли духови, те нечисте силе, што су изашле из болесника и ушле у свиње – то су отрови, мијазме, сва нечистота, све нечисте силе, сотоне и дрекавци, намножени у нашем великом и драгом болеснику, у нашој Русији (Србији), вековима намножени!... Али велика мисао и велика воља благосиља је са висине, исто онако као и онога лудога бесомучника, и изићи ће сви ти нечастиви, сва нечистота, сва та гадост, која се на површини нагнојила... и нечисте силе ће саме молити да уђу у свиње... Али болесник ће се излечити, и «сести крај ногу Исусових»... и сви ће га гледати са чуђењем и дивљењем..."

Ф.М.Достојевски, "Нечисте силе" - Степан Трофимовић
Трећи део, Глава седма - поглавље друго