Све у причама бива

Фаренхајт 451

У своје време ова књига Реда Бредберија, и филм који је снимљен по њој, можда су изгледали чудно; данас ми то живимо. Ватрогасци су наши политичари, који се на сваки начин труде да нам деца расту што необразованија. Стање у Србији је такво да стручњака нестаје. Колубара почиње да кука како нема ко да замени педесетогодишњаке на Ђердапу, железница са своје стране такође. Сад више није проблем што деца са дипломом одлазе преко, већ што овде нема бравара, механичара, занатлија. Ови са дипломом ће махом отићи преко да седе на споредној клупи или да перу суђе, улице, али људи од било које струке увек могу наћи посао - било где!

Међутим, нови закони који нам се намећу о родитељском оцењивању учитеља и наставника, те плаћање казни за дечје изостанке, само су наставак хајке на родитеље. Ниједан други преступ повлашћене касте неће бити решен, али родитељи ће бити моментално кажњавани!

Е сад, има у овој књизи, или филму, један добар део, који је, врло могуће, у своје време и народу под комунистима помогао да се репресалије почну смањивати. Када разговарају учитељица у бекству и ватрогасац који се премишља о томе како ће се он извући због тога што крши закон и чита забрањене књиге, он је теши тиме да је нашао начин како да им доскочи:

- Потурићу књиге у кућу сваког ватрогасца и све ћу их пријавити.

Драги моји, упамтите, ово: кад крену прогони, ништа тако не руши систем од затрпавања! Оставите им децу! То неће моћи да траје дуго. Јер вам они одузимају право да их васпитавате.

Може и другачије: ако вам желе одузимати децу, ви терајте децу да буду генијалци у оном што им је од Бога дато, показујући им серију "Сиви дом". У инат!

Јер ако почну читати, постоји велика вероватноћа да ће бити мудрији од ватрогасаца на власти.

Иван Лисков, бивши неопаганин

О кажњавању злих

Крштење Светог Кнеза Владимира и све Русије

Свети Владимир беше толико милостив и милосрдан, да не хиташе са кажњавањем и окорелих злочинаца. Због тога се умножише разбојници, лопови и остали разноврсни злотвори. И упита митрополит са старцима кнеза Владимира:

- Зашто, кнеже, не кажњаваш зле?

Он одговори:

- Бојим се греха.

На то му митрополит и старци рекоше:

- Ти си од Бога постављен владар да кажњаваш зле а милујеш добре; зато треба да извиђаш кривице злих и кажњаваш их. Јер ако не кажњаваш зле, знај, ти зло чиниш добрима, пошто се због твог наређења умножавају зли на зло добрима. Но ти кажњавај зле, да би добри живели у миру.

Из житија Светог Равноапостолног Владимира великог кнеза Кијевског

+ + +

На сајту посвећеном руском филму и кинематографији погледајте филм о крштењу Свете Олге, прве Рускиње и бабе Светог Владимира:

Легенда о кнегињи Олги

"Ја идем кући..." - Филм о о.Данилу Сисојеву

Истина о баба Ванги

Мој пут к Богу - Елена Смирнова, бивша врачара

Мој пут к Богу

Экипаж 2016

Од режисера сјајног филма "Легенда број 17" стиже нам ново уметничко остварење "Посада". Главне улоге тумаче препознатљиви лик "легенде", Данила Казловски, и феноменални Владимир Машков (који год да сам филм погледала у којем је он глумио - хвале је вредан).

Талентовани млади пилот Алексеј Гушћин већ је неколико пута добијао отказ због самовоље и непотчињавања ауторитету. Таман кад је решио да одустане од даљег пилотирања, отац му проналази посао у малој тек основаној авиокомпанији. Иако са завидним летачким искуством, Гушћин започиње каријеру од почетка, као пилот-приправник. Његов наставник и колега у кокпиту, Леонид Зинченко, строго се држи летачких правила. Али катастрофа која се десила на удаљеном острву примораће их да прескоче правилнике и ослоне се искључиво на сопствене инстинкте за преживљавање.

Овај филм, који се гледа у даху, можете пронаћи на:

Руски филм

Ћутањем се издаје Христос

Тенденција да се ствари неједнаке прогласе једнаким никада није била јача него у ово наше време. Али, за разлику од неких пређашњих времена, данас се то чини нежно и неагресивно, са пуно лажне финоће и пристојности. Тако се отупљује оштрица наше расудљивости и моралности и стварају генерације неосетљивих који ће ћутањем, из тзв. политичке коректности, пристати на издају Христа и на сопствено понижење па и нестајање.

Прослављајући спомен Светих мученика, често смо склони да заборавимо да мученици нису тек само део историје Цркве. Они су, били и остали, вазда присутна снага и дивно светило Православља у свим протеклим временима. У сваком веку, у свакој деценији и у сваком дану хришћанског трајања, многи Христоносци су управо мучеништвом, као сведочењем вере, одговарали на изазове и искушења свога времена. Мученик, заправо, и јесте сведок. Мученици нису тек само неки нама непознати и далеки, храбри и одважни хришћани чија имена срећемо у календару. Мученици су огледало одбљеска небоземне љубави Спаситеља нашег и њихов пример је позив свакоме од нас на непрестано сведочење Христа. 

На Светој Тајни крштења, Светим уљем се свакоме од нас помазују сви делови тела. Приликом помазивања стопала, свештеник изговара речи: И да ходи по стопама заповести Христових. Те речи су недвосмислени позив, као и јасно назначење, сваком нашем кораку да буде усмерен и да крене у правцу где је Христос. Да ли ми данас, ваљало би се искрено запитати, заиста идемо по стопама заповести Христових? ... Има ли суштинске разлике између “оних времена” и овога времена које је нама подарено данас, у 21. веку, да бисмо и ми, ходивши по стопама заповести Христових, сведочили исту веру, наду и љубав? Осврнимо се мало око себе, пажљиво посматрајући шта се све дешава у друштву и средини где живимо, па ћемо на сваком кораку видети небројене изазове и искушења пред оним што нам је драгоцено и свето.

Не тражи ли се од нас данас да се веома често, али у перфидно закамуфлираним формама, одрекнемо Христа? Питате се - како? Тако што се од нас очекује да скрштених руку и мирних савести и даље дозвољавамо да нам рођену децу трују погубним идејама, а што је још горе, и из таквих идеја изниклим понашањем (врло често опонашањем), а све то у име назови “слободе мисли и изражавања”! Тако што ћемо мирно дозволити да нам уста затворе како ни једну једину реч не бисмо рекли против небивало безумних застрањивања! Тако што ћемо ускоро, као “сажежене жртве” на “олтару” политичко-друштвене коректности, и то са осмехом, носити букете цвећа којима ћемо поздравити нови “брачни пар” и нову “породицу”, али не више Адама и Еву, него сада Адама и Стеву, а када нас, било наша рођена, било њихова - законски усвојена деца, буду питала: Ко је ту “мама”, а ко “тата”, ми ћемо, брже-боље, звати доктора Фила, или Опру Винфри, или ћемо отрчати у студио код Xерија Спрингера, по неки већ “свима прихватљив” одговор! И, како вам се сада чини раздаљина или близина међу изазовима и искушењима из мученичких времена давних и недавних и овог нашег “времена незамерања”?

 Близина, али и сличност, јесте у невероватно подударним захтевима овога света да будемо што тиши, па да на крају и сасвим заћутимо када је Христос у питању, јер нам свет, не заборавите, овако поручује: Христос је ваша приватна ствар! А, колика је раздаљина? Огромна! Раздаљина, али и разлика је у томе што су хришћани прошлих времена, али и малобројни данас, постали страдалници и мученици јер су имали вере, љубави и одважности да сведоче Христа! Да Га сведоче речима, делима, а ако је било потребно, нису се либили ни страдања! Истина, страдамо и ми данас. Тачно је да нас не разапињу и не бацају пред дивље звери. Али, искрени да будемо, не разапињемо ли ми данас сами себе, и једни друге? Разапињемо и разапињу нас, али ипак нисмо мученици!

Проговоримо већ једном! Проговоримо не у “одбрану света”, јер свет има више него довољно својих “адвоката”, него у одбрану Истине, коју од нас и наше деце отимају и уместо ње нам “полуистине” намећу. Истина је и то да нас данас не бацају пред дивље звери, али зато чине нешто неупоредиво страшније и перфидније, покушавајући да нас, мало-помало, преобрате у “цивилизоване, широкогруде и нашминкане” звери! ... А, све то у име “одбране слободног мишљења”! 

А, Христос? Где је Он у читавој тој савременој причи? Ту је Он, драги моји. Увек је ту. Вазда присутан и чека. Чека када ће и да ли ће са нас спасти потковице којима нас је потковао “овај свет”, па да најзад на нама засија уље којим нас у Цркви Његовој помазаше, и да онда наша стопала, незазорно и с љубављу, заиста ходе по стопама заповести Христових! Уосталом, узмимо у руке Житија Светих и видећемо сјајне примере о томе како се тиховало док је гомила вриштала, како се говорило док је већина у страху ћутала, како се волело док је маса мрзела и како се сведочила Истина док је “свет” захтевао незамерање! 

О. Милош Весин, парох јужночикашки 
Извор: saborna-crkva.com

Преузето са: Пријатељ Божији

Други разговор

Слика са нета: Свети Апостол Петар држи кључеве од раја

Православни: Доста говорисмо о томе како сте покварили символ вјере и како је римска црква отпала од тијела Христова; сад је вријеме да разговарамо о поглаварству у цркви, које сте ви лажно присвојили својим папама.

Унијат: Кад смо говорили о промјени символа вјере, ти си побиједио мене, а овдје ћеш ти бити побијеђен, јер ми нијесмо измислили јеванђеоске ријечи: «Ти си Петар*), и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати. И даћу ти кључеве од царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима, и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима» (Мат, 16: 18 – 19).

Православни: Расправљаћемо о тим ријечима, али ћу ти најприје рећи, да су оне изречене Петру, а не римским папама.

Унијат: Али је Петар био епископ у Риму и сву је своју власт предао својим нашљедницима.

Православни: Он је био и у Антиохији, стога и антиохијски патријарси држе себе за његове нашљеднике и имају печат с ликом Петра и Павла. Ако ти чак хоћеш да убрајаш Петра у римске епископе, што је ипак сумњиво, ипак ничим нећеш доказати, да је он предао својим нашљедницима не само епископску власт, него и све своје дарове. Тако је Господ апостола Јована назвао сином Пресвете Богородице, али његови нашљедници у ефеској цркви нијесу имали тога звања; апостол Јаков је назван стубом Цркве, и он, а не Петар, претсједаваше на апостолском сабору у Јерусалиму, јер је тамо био епископ; он је изрекао као претсједник саборски закључак (гледај о томе у Дјелима 15, 13 – 22). Па ипак нико не тражи, да јерусалимски епископ буде претсједник свију сабора и да предлаже саборски закључак.

Унијат: Ја ти се врло чудим. Свагда су се наши сабесједници с нама слагали у теми о папском поглаварству над свом Црквом, кад год би се сложили с нашим учењем о Петрову поглаварству и о његову епископству у Риму.

Православни: Ја се не слажем ни о Петрову првенству, но о томе ћемо послије говорити, него ћу сад рећи, да су многих цркава епископи били апостоли, али њихови нашљедници, осим епископске власти, не добише њихових дарова. Господ је рекао Филипу и Натанаилу: «Отсада ћете видјети небо отворено и анђеле Божје гдје се пењу и силазе на Сина Човјечјег» (Јов, 1: 51). Па покрај свега тога њихови се нашљедници у азијским црквама тога не удостојише.

Унијат: Онда читај из Гаџегине књижице, да је сва Црква признавала власт римских епископа као Петрових нашљедника.

Православни: А ја знам, да није признавала. Читао сам код твога Гаџеге, да је «Петар учио у Риму као епископ. Тако исто и сваки његов нашљедник на престолу има, као што је он имао, првенство у цркви». Одакле је он то узео – ни ја не знам.

Унијат: А даље шта пише Гаџега: «И ово признаје сва црква».

Православни: То он пише, а затим наводи ријечи св. Отаца које то никако не потврђују, или наводи лажне ријечи, које св. Оци нијесу рекли ни писали, на пр. Св. Игњатије Богоносац није римског епископа називао главом свију цркава, а што је коринтска црква молила за савјет у црквеним пословима св. Климента римског, није то поглаварство, јер су и св. Василија Великог многе цркве питале о догматима и канонима и држале се његова ријешења, о чему можеш читати у Књизи правила, па и св. Атанасија Александријског.

Унијат: А затим је написано, да на четвртом васељенском сабору оци називају папу главом свију цркава.

Православни: То није говорио четврти васељенски сабор; ако су то клицали неки оци, то бијаху обични комплименти, који су хвалили мудрост св. Лава, папе римског, а не папску власт. Знаш ли од најстаријих времена каква је титула александријског и антиохијског патријарха?

Унијат: Не знам.

Православни: А кад би знао, ни ти ни твој Гаџега не би говорили глупости о папиној власти. Па слушај: у титули цариградског патријарха каже се: архиепископ Цариграда, Новог Рима, и васељенски патријарх, а у титули антиохијског: пастир пастира, архијереј архијереја, - у титули александријског патријарха исте ријечи, па шта више: - «тринаести апостол и судија васељене».

Унијат: Но таквих ријечи нема ни у папиној титули.

Православни: Зато ми је смијешно читати Гаџегу, кад он мисли, да ће доказати папску власт позивајући се на то, што се увријеђени епископи каткад обраћају његовој заштити. А знаш ли ко се је обратио суду васељенског судије, тј. александријском патријарху? Сам цар, кад се је завадио са цариградским патријархом Сергијем. Па кад су многи оци на четвртом сабору, саслушавши посланицу св. Лава, клицали, да на његова уста говори сам Петар, ту се хвалила мудрост св. Лава као побједиоца монофизита, а никако папина власт. За Златоуста су оци говорили и писали, да су његова уста – уста Христова, али ником није ни падало на ум да њега и његове нашљеднике у Цариграду назове јединим Христовим намјесницима.

Унијат: А кад је тако, зашто је Гаџега почео да гледа у тим поклицима првенство папе?

Православни: Јасно је зашто, он није могао наћи никаквих саборских изрека о папину поглаварству, па се је морало купити поклике и комплименте и надати се, да читаоци не знају како су исти поклици и комплименти били управљени не само папи, него и другим патријарсима и епископима.

Унијат: Но ако ти одбацујеш власт папа над свом Црквом и власт Петрову као њихово право, на чему се онда оснивало њихово првенство међу петорицом патријараха?

Православни: То већ није растумачено поклицима појединих светитеља, већ непосредним и јасним закључком другог, трећег и четвртог васељенског сабора, јер се овај ослања на прва два у свом 28. правилу: «У свему се држећи одредаба светих отаца, одређујемо и закључујемо о посебним правилима најсветије цркве истог Цариграда, Новог Рима: јер су престолу Старог Рима оци дали доста преимућства пошто је то био царски град. Руководећи се истом побудом и стопедесет богољубазних епископа (тј. други васељенски сабор) прописаше једнака права најсветијем престолу Новог Рима, праведно расудивши, да град, који је добио част да буде градом цара и државног вијећа и који има иста права као и стари царски Рим, и у црквеним стварима буде други за њим».

Унијат: Папа није потврдио то правило.

Православни: Није папа потврђивао саборе, него су сабори папе и дизали и збацивали и преклињали оне папе, који су били јеретици. Али није ствар у томе, него је то главно, што је овдје наведена свједоџба не само четвртог, него и другог сабора, који се осим тога, оснива «на учењу најстаријих отаца». Рим није уздигнут над друге архијерејске престоле зато што су папе сматрали за носиоце Петрове власти (што су латини такође послије измислили), него с тога што је он био царска престоница, а људи се састају у престоници због послова и одатле је згодније управљати својим подручјем, али никако свом црквом, којој је једина глава Христос.

Унијат: Зар се духовна власт мора управљати по грађанском поретку: где је цар, тамо су и већи јерарси?

Православни: Управо ваша духовна власт јесте власт епископова; он посвећује свештенике, освећује храмове, одлучује од Цркве непокајане итд., а митрополити и патријарси постављају се, да се очува поредак. Они сазивају саборе и претсједавају на саборском бирању и постављању нових епископа, на саборском расправљању о вјерским предметима, али све то раде сабори епископа, а не патријарси ни папа.

Унијат: Докажи ми саборским одредбама, да су права епископска у решавању таквих спољашњих послова и да се она зато постављају у престоницама и обласним градовима.

Православни: Ако је по вољи, - ево ти 9. правило антиохијског сабора, чије су закључке потврдили шести и седми васељенски сабор: «Треба да у свакој епархији епископи познају епископа, који је претстојник у митрополији и који води старање о свој области, јер се у митрополију са свију страна стичу сви, који посла имају». По томе права тих епископа над другима не оснивају се ни на чему другом, већ само на згодном саобраћају с главним градовима.

Унијат: И тако Рим и Цариград само су за то уздигнути?

Православни: Па разумије се. У осталом познато нам је једино уздизање града из духовних разлога. То се не тиче Рима, него Јерусалима, иако он није био ни главни град у држави ни у већој области, али је био мати цркава, стога ево шта су о њему одредили сабори: «Пошто се је учврстио обичај и древно предање, да се поштује епископ који станује у Елији, нека му се одаје част уз чување достојанства, које припада митрополији». (7. правило првог васељенског сабора). Исто се говори и у 36. правилу шестог васељенског сабора. Елија – јесте Јерусалим, који се тако назвао послије пошљедњег јеврејског устанка. Видиш ли, ту је епископ узвишен не због знаменитости града, него «по старом предању» ради његове светости.

Унијат: А има ли бар једно правило које доказује, да папе немају власт над осталим црквама?

Православни: А ти мислиш да нема? Ето се твој Гаџега позива на св. Тарасија, цариградског патријарха (у 8. вијеку), да је он писао папи Адријану као управитељу престола апостола Петра, али св. Тарасије не само што не признаје папи Петрових права, него у тој истој посланици, коју је осим тога потврдио 7. васељенски сабор, још тражи, да укине симонију. Још је јаче показао своју власт над папама картагенски сабор, коме су закључке потврдили 6. и 7. васељенски сабор; он је саставио и написао папи нарочиту каноничку посланицу са захтјевом, да се не мијеша у ствари картагенске цркве и, особито, да не прима тужаба на мјесне епископе, јер ће бити лишени свог чина, ако се нађу такви нагли људи, који се буду тужбама обраћали папи. Ето твој Гаџега наводи примјер, кад се ко тужио папама, али ћути о томе, да су за то тужиоце сабори врло кажњавали. Дакле ти су случајеви тужаба били или приватна писма или злоупотребе.
Каноничка посланица картагенског сабора Целестину римском папи, каже: «Молимо Вас, господине брате, да у напријед лако не слушате оне, који одавде долазе, и да више не допуштате себи примати у општење оне, који су од нас одлучени, јер ће твоје блаженство лако наћи, да је то тако установио и никејски сабор (тј. први васељенски)... И исти је никејски сабор разумно и праведно признао, да ма какви се послови појавили, они се морају свршавати у својим мјестима, јер оци признаше, да ни једној области неће бити ускраћена благодат Светог Духа, кроз коју свештеници Христови и виде правду и тврдо је чувају, а особито кад је свакоме допуштено, сумњајући у праведну одлуку најближих судија, обратити се саборима своје области и, шта више, васељенском сабору. «Зар има кога, који би вјеровао, да Бог наш може надахнути правицом у суду једнога, а многобројним свештеницима, који су на сабору скупљени, да ће то одрећи».
«Немојте дакле више да, на молбу неких, шаљете овамо своје клирике, да расправљају наше послове, и немојте то допуштати ради тога, да се не каже да ми уносимо ташту гордост свијета у Христову цркву, која онима, што желе видјети Бога, доноси свјетлост простоте и дан смирености.»

Унијат: Како било да било, али Црква на земљи мора имати видљиву главу, јер, иако се Христос сматра главом цркве, како пише Гаџега, али је Он «невидљива глава», па ма да је био с апостолима, али се је узнио на небо и од тада су апостоли управљали Црквом под вођством Петровим. А даље пише: «Црква је слична друштву, а друштво на земљи не може бити без једнога главног управника; тако и Црква мора имати једнога највишег управитеља, једну главу» (стр. 23 и 30).

Православни: Ти си одједанпут рекао двије неистине. Друштво је често без управника. Ђаци између се немају управитеља, него им управљају учитељи, који не улазе у то друштво, већ живе за се. Друга је ваша лаж у томе, што сте, јурећи за земаљским благом, ослабили у вјери, и не можете схватити да сам Спаситељ наш управља Црквом. «Ево Ја сам с вама у све дане до свршетка вијека. Амин», каже Он прије вазнесења на небо (Мат, 28: 20). Да ви читате св. Књиге, а не своје шизматичке бајке, знали бисте по књизи Дјелима, да сам Господ непрестано управља свом Црквом, а не апостоли. Он се јављао Петру пред обраћањем Корнелија, шаље анђела да изведе апостоле из затвора, преко анђела поручује Филипу да иде на проповијед ушкопљенику Арапину. Он сво вријеме води Павла јављајући му се и у Коринту и у јерусалимском храму. Много је таквих догађаја изнесено у Дјелима, а исто тако и у Петровим и Павловим посланицама, одакле знамо како треба учити и владати се. Зато кажемо да вјерујемо у једну свету, саборну и апостолску Цркву, треба вјеровати да је Господ Исус Христос у њој стално, мада и невидљиво, присутан и њоме управља, као што Господ и говораше апостолима полазећи на страдања: «Нећу вас оставити сиротне, доћи ћу вам.» ( Јов, 14: 18 ).

Унијат: Али у Старом Завјету био је првосвештеник, а Нови Завјет је важнији од Старога, па зашто смо лишени видљиве главе Цркве?

Православни: Није то одузимање него право, и све је то изнио апостол Павле у посланици Јеврејима тако јасно, као да је предвидио ваше латинске фантазије и доскочице. Сад слушај шта ти читам из једне архијерејске посланице:
« Ако вам опет кажу латини, како треба да буде у Христовој цркви један првосвештеник и намјесник Христа, који се је од нас вазнио на небо, као што је и у Старом Завјету један првосвештеник, и такав је говор против божанског писма; стога нас апостол Павле, који је унапријед видио и те латинске лагарије, учи у својој посланици Јеврејима, да нико други није нашљедник првосвештеника Старог Завјета, осим Господа Исуса Христа (Јевр. 4, 14-16 и 7, 23-28 ), јер каже да јеврејски «многи бише свештеници, јер им смрт не даде да остану. А овај, будући да остаје увијек, има вјечно (непролазно) свештенство». Али је и ово предвидио божански апостол, да ће латини овако говорити (као што увијек и говоре); потребно је да на земљи имамо Христова намјесника, јер је сам Христос отишао на небо, а нама треба жив првосвештеник, који посредује за нас. Стога на ту неистину апостол одговара настављајући овај говор о Христу: «Зато и може спасти оне, који кроз њега долазе Богу, будући да свагда живи, те може посредовати за њих (за људе)».
Зашто то дакле не разумију латини? Зашто траже и другог поглавицу и заступника своје васељенске цркве? Одговарамо: Због свог маловјерја, јер као маловјерни не могу дати, да Христос управља њиховим животом и свом црквом, нити знају наше свакидашње јектеније: «Сами себе, и друг друга, и вес живот наш Христу Богу предадим». Ради тога измислише ове лукаве ријечи: земаљској Цркви потребан је првосвештеник, а то је римски папа, који има тијело и може бити сапатник патницима. Али тако говорећи они се опет истичу као противници божанском Писму, јер Павле каже о Христу Богу: «Јер немамо архијереја, који не може пострадати с нашим слабостима, него који је у свачему искушан као и ми, осим гријеха. Да приступимо дакле, слободно престолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат на вријеме кад нам затреба помоћ» (Јевр. 4, 15-16).

Наставак читајте овде:

На камену вере

Апостоли

Абортус

Поводом смрти човека у присуству власти

Прво сам мислила да се шали, али кад чух одговоре и да ти утеривачи само што не носе визитке к`о Алекса Жунић - прогледах! 

Ми заиста живимо на бурету барута...

Послушајте укључење!

Све ово иде уз текст, јер нису Британци џаба сишли с брода.

Долази ли вријеме за Литургију у цркви Свете Софије у Цариграду?

Можда ћемо ускоро моћи служити литургију у Храму Свете Софије, као некада давно

„А када се ово почне збивати,
Усправите се и подигните главе своје,
јер се приближава избављење ваше“.

(Лк 21,28)

Једна од највећих прекретница људске историје, био је дан када су Турци успели да заузму Константинопољ, највећи и најпрестижнији град старога света. Ма колико наши савременици, махом са запада, покушавају да централним догађајем прогласе откриће Америке, проналазак штампарије или неки приближно сличног значаја догађај оног доба, дан пада Цариграда је централно збивање које је неповратно поделило историју на различите епохе.

Оно што нама данас упада у очи јесте равнодушност а можда и радост коју је човек ондашњег западног света осећао у том тренутку. Западна цивилизација, која је за свој успон много тога морала захвалити Византији и многим умним људима који су у масама долазили бежећи од турске сабље, изгледа да ову никада није разумела. Хуманизам и ренесанса, који тих година представљају, невиђени до тада културни полет, били су заправо суштинско кварење свести о Божијем човекољубљу и његовој бризи о свету, која је непрестано градила византијску цивилизацију.

Ромејски (византијски) цар и његова држава, по ондашњем схватању, били су у служби човековог спасења. Ово схватање је било идентично и у ондашњој српској држави, као и у другим државама православног света. Владар је бринуо о чистоти вере, као и о стварању услова за правилно морално изграђивање својих поданика. Човекољубље се није сводило на задовољавање свих људских потреба, него за припремање човека за живот вечни. Без обзира на спољашњу велелепност Цариграда и Византије, улога коју су имали није била у њиховој практичној вредности за своје поданике, већ у мисионарској и просветитељској служби. То би требало да значи да се човекољубље (превод на српски језик латинске речи хуманизам) остварује у припреми човека да се уподоби Богу, а не у давању могућности да упражњава своје страсти.

Тужна истина о западним хришћанима

Цариград је својом лепотом и узвишеношћу представљао символ призива човека на унутрашњи преображај. То су у свом срцу осетили посланици Кијевског кнеза Владимира, који су присуствовали светој литургији у Храму Свете Софије и по свом повратку у Кијев рекли кнезу да нису знали да ли су се налазили на небу или на земљи. Ту духовну силу коју је носио Цариград осећали су и наши свети преци када су свој народ чврсто везали за православље.

Нажалост, ово нису осетили западни хришћани, који су у Цариграду видели само злато и раскош, а према његовим духовним вредностима као и према његовим православним становницима осећали су само мржњу и завист.

Та тужна истина можда не би била тако трагична, да се у будућности овај презир смањио или ишчезао. Међутим, однос који западни хришћани, или сада већ само њихови потомци по крви, имају према Византији и њеном наслеђу, кроз историју је напредовао у злу. Мржња се пренела на све наследнике византијске традиције, а нарочито на Русију коју запад види непрестано као претњу за себе иако би потпуно нормално било да страх осећају према народима који мрзе Европу и који би у потпуности желели да виде њен крах.

Ово објашњава вековну незаинтересованост западног света за одлучну борбу против Турака. Европске краљевине су улазиле у озбиљније борбе тек оног тренутка када су биле саме угрожене. Временом, са падом моћи Отоманске империје, а са јачањем западних држава, оне у Турској све чешће виде савезника.

Можемо поставити следећа питања.

У каквим тренуцима су тражили услуге ових савезника? Против чијих интереса су се усмеравале савезничке услуге?

Уколико боље размотримо историју последња три века, схватићемо да је запад Турке подржавао онда када је Русија јачала. Све се ово, наравно, дешавало против интереса православних балканских народа, који су грцали под теретом све озлојеђенијих Турака. Европске краљевине, нарочито од времена Наполеона па до наших дана, једино страхују од Русије и све своје снаге употребљавају да је униште. Са друге стране, Русија нити било која друга православна земља никада није показивала према западу сличне тежње.

Страх од Русије и православља

Зашто је толико велики страх од Русије и православља, док према исламским земљама, које су често у историји представљале велику претњу, постоји чак и велико разумевање?

Одговор се може наћи у простој људској психологији. Чега се човек највише боји?

Очигледно онога што не разуме! Оно што не разуме човек не може ни да контролише. Оно што не контролише врло лако може бити опасно и надвладати га.

Међутим, о каквом је неразумевању овде реч?

Требало би одмах рећи да то није ни у ком случају страх од оружја, јер се оно може произвести или набавити. Страх од напредних технологија или од посебних школа за изучавање војне тактике, шпијунирања и сл. такође не постоји. Све се ово може направити, научити, купити.

Међутим страх безбожника од несхватљивих потенцијала које човек у себи носи је неразрешив. Страх од несагледиве духовне ширине коју пројављује православни хришћанин. То објашњава однос западног човека према Византији, који се кроз векове није променио, а пренео се према Русији, Србији…

Овде долазимо до суштинског апсурда.

Како могу западним хришћанима бити неразумљиви православни, а муслимани не бити?

Одговор се може наћи у чињеници да је свест управљачког дела западних народа остала у суштини варварска, а хришћанство је усвојено само као идеологија. Идеологија тражи послушност, а не срце. Ово се наравно не односи на све западне хришћане. Многи од њих нас често својом вером могу постидети. Ово се односи на њихов вековни управљачки апарат, који се у суштини није нимало променио од времена пада Цариграда. Некада су крсташи пљачкали, палили градове и села, убијали, силовали, а сада банкари такође пљачкају, незаконито одузимају људима имовину, идеолози новог светског поретка озакоњују хомосексуалне бракове, право изопаченика да могу усвајати децу и сл. На тај начин они својим страстима које су некада сирово испољавали данас дају законску санкцију и цивилизацијски оквир. Ови желе да држе свет под контролом, а он се не може држати уколико поданици нису робови страсти. Човек слободан од страсти не само да им је непожељан него суштински неразумљив и опасан.

Повратак Цариграда у руке православних

Све ово што говоримо а приписујемо западњачкој идеологији није далеко од нас. Православни људи данас у својој великој већини живе на исти начин као и човек на западу. Отуда потиче толика жеља да се у свакој ситуацији нагласи да смо секуларна држава и истакне магична формула која гласи да су црква и држава одвојене.

Страх од православне вере је заправо страх од духовног огледала; страх од виђења себе као бесмртног бића које треба да да одговор за своја животна дела.

Овај страх је једнако присутан код савременог обезбоженог света, као и код религијски опредељених мрзитеља православља: и западних и источних. Зато желе да униште оно што их плаши и тишти.

Управо због тог разлога западни свет не брине превише експанзија исламиста, као ни турски утицај у Европи. Пошто су се Турци у Европи појавили као пљачкаши са оријента, они су самим тим потпуно јасни крсташким умовима. Бомбаши-самоубице су секташки занесени људи, који стоје под потпуном контролом пљачкаша са истока. Ови последњи су, вероватно под потпуном контролом пљачкаша са запада, или, у најбољу руку, у партнерском односу са њима. Цариград у исламским рукама не брине ни једне ни друге.

Међутим, повратак Цариграда у руке православних итекако брине.

Уколико је пад Цариграда означио почетак нове епохе, епохе превласти запада, шта ће наговестити његов повратак под власт православних? Цариград нема само стратешки значај!

Цариград је симбол! Он је мост који спаја различите светове. Тај мост може бити мост безакоња, што од свог пада под Турке до данас сигурно представља, или мост победе Христове над тамом овога света. Западни хришћани и муслимани се заједно залажу да очувају садашње стање. Но да ли је то и Божји план?

Многи су прочитали пророчанство преподобног старца Пајсија о уништењу Турске од стране Русије и враћању Цариграда у руке Грка. После наглог заоштравања односа између Руса и Турака, ово пророчанство је добило актуелност и верујем да су га многи од нас неколико пута прочитали.

Но ја бих подсетио на једно веома старо пророчанство, многима непознато или заборављено, а које је написано убрзо после пада Цариграда. Оно је написано руком Нестора Искандара, који о себи сведочи да је био насилно преведен у ислам, а затим се вратио својој православној вери. Хроника коју је написао гласи Повест о заузимању Цариграда од стране безбожних Турака за време султана Мехмеда.

Пророчанство Нестора Искандра

Нестор тврди да је, заједно са турском војском, учествовао у освајању Цариграда. Ово његово сведочење је спорно пошто се многи његови наводи сукобе са историјским чињеницама. Међутим, сигурно је да је спис настао крајем XV или у првој половини XVI века. У нашој књижевности овај спис се појавио у преводу на српскословенски језик у склопу Студеничког цароставника 1575. године.

После препричане повести о освајању Цариграда, писац ове хронике каже следеће:

„…И знамења о граду овом испунише се до последњег. Али, онда, разумевајући проклете (Турке), као и све раније речено – неће дочекати до краја, већ тако окончати имају. Јер пише:

‘Руски род са ранијим саздатељима све Измаилћане ће победити и Седмобрди град (тј. Цариград) добити, са ранијим законима његовим, и у њему се зацарити.’“

Оволико је поменуто у преводу на српскословенски. На рускословенском оригиналу постоји још пар пасуса који ову тему разрађују, али сматрам да је и ово, сачувано на српском, довољно за нас.

Наведени текст је писан у време када Руси нису представљали никакву светску силу. Сигурно је настао пре времена Ивана Грозног, у чије време су Руси почели да излазе на светску позорницу као значајан чинилац. Настао је пре времена стварања руске патријаршије, што значи у време када Руси нису имали свест о својој духовној величини нити о Москви као о трећем Риму. То нам говори да ове речи нису написане у време кад је неко могао да сагледа будући успон Русије. Оно што је још интересантније, овај спис се позива на већ постојеће записано пророчанство за које не знамо колико је старо.

Да наведемо поново: „Јер пише: Руски род са ранијим….“.

Где пише?

Ове речи значе да је непосредно после пада Цариграда, или можда и пре, постојало записано пророчанство о руском ослобађању Цариграда, а на које се писац позива. Ранији саздатељи који се овде помињу вероватно су Грци, тј, потомци старих житеља Цариграда.

Ма колико да нам изгледа далеко и нестварно испуњење овог пророчанства, морамо да прихватимо да је историја људског рода увек била пуна неочекиваних обрта. Данашњи свет веома мало личи на онај од пре тридесет година, а скоро нимало на онај од пре сто. Како се људска историја ближи своме крају, време изгледа много краће, а промене чешће. Велико је питање у каквом ћемо свету живети кроз пар година. Без обзира на тежње цивилизација да будућност усмеравају у смеру који им одговара, Бог показује да делује у историји и немогуће чини могућим.

Шта бисмо могли да изнесемо као закључак?

Можда бисмо могли да закључимо да нас ово заборављено старо пророчанство упућује на то да је време владавине безбожних узурпатора у Цариграду дошло до свог краја? Можда и то да баш наша генерација може бити сведок новог догађаја који ће поново поделити историјске епохе?

Можда ћемо ускоро моћи служити литургију у Храму Св. Софије, као некада давно, и осетити како је Христос спојио светове и разагнао таму безакоња огњем своје свепраштајуће љубави?

Можда?

Бог зна!

Свештеник Арсеније Арсенијевић

(Аутор је старешина Вазнесењске цркве у Београду)

Извор: standard.rs / Митрополија црногорско-приморска

 

Тунел у Швајцарској

Само је Православље сметња

Протести правника норвешком премијеру због одузимања петоро дјеце ради „превенције“ њихове „индоктринације“ хришћанством

Преко 100 правника из Европе и Сједињених Америчких Држава, као и чланови Европског Парламента, упутили су писмо норвешком премијеру, тврдећи да је влада одузимањем петоро дјеце ради „превенције“ њихове „индоктринације“ хришћанством, прекршила домаће и међународне законе.

„Барневернет“, норвешка служба за заштиту дјеце, одвела је двије дјевојчице и три дјечака у новембру 2015, због „чврстих хришћанских увјерења“ њихових родитеља, православних Румуна Марија и Рут Боднариу.

Кошмар породице Боднариу отпочео је 15. новембра када су њихове двије ћерке Елијана и Наоми (9 и 7 година), без знања родитеља, изведене из школе и одведене на непознату локацију. Званичници су, затим, дошли у њихов дом, одвели дјечаке Матеја и Јована (5 и 2 године) и привели госпођу Боднариу, која је са собом повела и тромјесечног сина Језекиља. Истовремено, господин Боднариу је приведен са свог радног мјеста.

Након вишечасовног испитивања, родитељи су пуштени са Језекиљем, али без остало четворо дјеце. Наредног дана, званичници „Барневернета“ су одвели и маленог Језекиља, који је почетком априла ове године враћен родитељима.

Услиједиле су петиције и протести агенција за заштиту права хришћана са захтијевом да се дјеца неодложно врате породици, као и да се озбиљно преиспита рад „Барневернета“.

„Упознали смо се са детаљима овог случаја и дубоко смо узнемирени чињеницом да је мотив одузимања дјеце хришћанска вјера породице“, каже се у писму америчког адвоката Питера Косте, које је потписало преко 100 правника и парламентараца. У писму се даље наводи да „“Барневернет“ не одобрава васпитање које су спроводили родитељи, јер је “засновано на Библији““.

Како тврде потписници писма, власти су, према норвешком закону о заштити дјеце, обавезне да очувају вјерски идентитет дјеце које одведу из њихових биолошких породица, али то „није учињено“. Како се даље наводи, дјеца „више не иду у цркву, о њима се старају особе које не дијеле хришћанску вјеру или вјеру у Бога коју држе дјеца и њихови родитељи, и немају никаквог интересовања или поштовања према хришћанским вриједностима“.

Са енглеског: Александар Орландић

Извор: christianpost.com / Mитрополија црногорско-приморска

Фото: reteauadestiri.ro; pravoslavie.ru; tomisthecat.ro; bodnariufamily.org