Све у причама бива

Экипаж 2016

Од режисера сјајног филма "Легенда број 17" стиже нам ново уметничко остварење "Посада". Главне улоге тумаче препознатљиви лик "легенде", Данила Казловски, и феноменални Владимир Машков (који год да сам филм погледала у којем је он глумио - хвале је вредан).

Талентовани млади пилот Алексеј Гушћин већ је неколико пута добијао отказ због самовоље и непотчињавања ауторитету. Таман кад је решио да одустане од даљег пилотирања, отац му проналази посао у малој тек основаној авиокомпанији. Иако са завидним летачким искуством, Гушћин започиње каријеру од почетка, као пилот-приправник. Његов наставник и колега у кокпиту, Леонид Зинченко, строго се држи летачких правила. Али катастрофа која се десила на удаљеном острву примораће их да прескоче правилнике и ослоне се искључиво на сопствене инстинкте за преживљавање.

Овај филм, који се гледа у даху, можете пронаћи на:

Руски филм

Ћутањем се издаје Христос

Тенденција да се ствари неједнаке прогласе једнаким никада није била јача него у ово наше време. Али, за разлику од неких пређашњих времена, данас се то чини нежно и неагресивно, са пуно лажне финоће и пристојности. Тако се отупљује оштрица наше расудљивости и моралности и стварају генерације неосетљивих који ће ћутањем, из тзв. политичке коректности, пристати на издају Христа и на сопствено понижење па и нестајање.

Прослављајући спомен Светих мученика, често смо склони да заборавимо да мученици нису тек само део историје Цркве. Они су, били и остали, вазда присутна снага и дивно светило Православља у свим протеклим временима. У сваком веку, у свакој деценији и у сваком дану хришћанског трајања, многи Христоносци су управо мучеништвом, као сведочењем вере, одговарали на изазове и искушења свога времена. Мученик, заправо, и јесте сведок. Мученици нису тек само неки нама непознати и далеки, храбри и одважни хришћани чија имена срећемо у календару. Мученици су огледало одбљеска небоземне љубави Спаситеља нашег и њихов пример је позив свакоме од нас на непрестано сведочење Христа. 

На Светој Тајни крштења, Светим уљем се свакоме од нас помазују сви делови тела. Приликом помазивања стопала, свештеник изговара речи: И да ходи по стопама заповести Христових. Те речи су недвосмислени позив, као и јасно назначење, сваком нашем кораку да буде усмерен и да крене у правцу где је Христос. Да ли ми данас, ваљало би се искрено запитати, заиста идемо по стопама заповести Христових? ... Има ли суштинске разлике између “оних времена” и овога времена које је нама подарено данас, у 21. веку, да бисмо и ми, ходивши по стопама заповести Христових, сведочили исту веру, наду и љубав? Осврнимо се мало око себе, пажљиво посматрајући шта се све дешава у друштву и средини где живимо, па ћемо на сваком кораку видети небројене изазове и искушења пред оним што нам је драгоцено и свето.

Не тражи ли се од нас данас да се веома често, али у перфидно закамуфлираним формама, одрекнемо Христа? Питате се - како? Тако што се од нас очекује да скрштених руку и мирних савести и даље дозвољавамо да нам рођену децу трују погубним идејама, а што је још горе, и из таквих идеја изниклим понашањем (врло често опонашањем), а све то у име назови “слободе мисли и изражавања”! Тако што ћемо мирно дозволити да нам уста затворе како ни једну једину реч не бисмо рекли против небивало безумних застрањивања! Тако што ћемо ускоро, као “сажежене жртве” на “олтару” политичко-друштвене коректности, и то са осмехом, носити букете цвећа којима ћемо поздравити нови “брачни пар” и нову “породицу”, али не више Адама и Еву, него сада Адама и Стеву, а када нас, било наша рођена, било њихова - законски усвојена деца, буду питала: Ко је ту “мама”, а ко “тата”, ми ћемо, брже-боље, звати доктора Фила, или Опру Винфри, или ћемо отрчати у студио код Xерија Спрингера, по неки већ “свима прихватљив” одговор! И, како вам се сада чини раздаљина или близина међу изазовима и искушењима из мученичких времена давних и недавних и овог нашег “времена незамерања”?

 Близина, али и сличност, јесте у невероватно подударним захтевима овога света да будемо што тиши, па да на крају и сасвим заћутимо када је Христос у питању, јер нам свет, не заборавите, овако поручује: Христос је ваша приватна ствар! А, колика је раздаљина? Огромна! Раздаљина, али и разлика је у томе што су хришћани прошлих времена, али и малобројни данас, постали страдалници и мученици јер су имали вере, љубави и одважности да сведоче Христа! Да Га сведоче речима, делима, а ако је било потребно, нису се либили ни страдања! Истина, страдамо и ми данас. Тачно је да нас не разапињу и не бацају пред дивље звери. Али, искрени да будемо, не разапињемо ли ми данас сами себе, и једни друге? Разапињемо и разапињу нас, али ипак нисмо мученици!

Проговоримо већ једном! Проговоримо не у “одбрану света”, јер свет има више него довољно својих “адвоката”, него у одбрану Истине, коју од нас и наше деце отимају и уместо ње нам “полуистине” намећу. Истина је и то да нас данас не бацају пред дивље звери, али зато чине нешто неупоредиво страшније и перфидније, покушавајући да нас, мало-помало, преобрате у “цивилизоване, широкогруде и нашминкане” звери! ... А, све то у име “одбране слободног мишљења”! 

А, Христос? Где је Он у читавој тој савременој причи? Ту је Он, драги моји. Увек је ту. Вазда присутан и чека. Чека када ће и да ли ће са нас спасти потковице којима нас је потковао “овај свет”, па да најзад на нама засија уље којим нас у Цркви Његовој помазаше, и да онда наша стопала, незазорно и с љубављу, заиста ходе по стопама заповести Христових! Уосталом, узмимо у руке Житија Светих и видећемо сјајне примере о томе како се тиховало док је гомила вриштала, како се говорило док је већина у страху ћутала, како се волело док је маса мрзела и како се сведочила Истина док је “свет” захтевао незамерање! 

О. Милош Весин, парох јужночикашки 
Извор: saborna-crkva.com

Преузето са: Пријатељ Божији

Други разговор

Слика са нета: Свети Апостол Петар држи кључеве од раја

Православни: Доста говорисмо о томе како сте покварили символ вјере и како је римска црква отпала од тијела Христова; сад је вријеме да разговарамо о поглаварству у цркви, које сте ви лажно присвојили својим папама.

Унијат: Кад смо говорили о промјени символа вјере, ти си побиједио мене, а овдје ћеш ти бити побијеђен, јер ми нијесмо измислили јеванђеоске ријечи: «Ти си Петар*), и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати. И даћу ти кључеве од царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима, и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима» (Мат, 16: 18 – 19).

Православни: Расправљаћемо о тим ријечима, али ћу ти најприје рећи, да су оне изречене Петру, а не римским папама.

Унијат: Али је Петар био епископ у Риму и сву је своју власт предао својим нашљедницима.

Православни: Он је био и у Антиохији, стога и антиохијски патријарси држе себе за његове нашљеднике и имају печат с ликом Петра и Павла. Ако ти чак хоћеш да убрајаш Петра у римске епископе, што је ипак сумњиво, ипак ничим нећеш доказати, да је он предао својим нашљедницима не само епископску власт, него и све своје дарове. Тако је Господ апостола Јована назвао сином Пресвете Богородице, али његови нашљедници у ефеској цркви нијесу имали тога звања; апостол Јаков је назван стубом Цркве, и он, а не Петар, претсједаваше на апостолском сабору у Јерусалиму, јер је тамо био епископ; он је изрекао као претсједник саборски закључак (гледај о томе у Дјелима 15, 13 – 22). Па ипак нико не тражи, да јерусалимски епископ буде претсједник свију сабора и да предлаже саборски закључак.

Унијат: Ја ти се врло чудим. Свагда су се наши сабесједници с нама слагали у теми о папском поглаварству над свом Црквом, кад год би се сложили с нашим учењем о Петрову поглаварству и о његову епископству у Риму.

Православни: Ја се не слажем ни о Петрову првенству, но о томе ћемо послије говорити, него ћу сад рећи, да су многих цркава епископи били апостоли, али њихови нашљедници, осим епископске власти, не добише њихових дарова. Господ је рекао Филипу и Натанаилу: «Отсада ћете видјети небо отворено и анђеле Божје гдје се пењу и силазе на Сина Човјечјег» (Јов, 1: 51). Па покрај свега тога њихови се нашљедници у азијским црквама тога не удостојише.

Унијат: Онда читај из Гаџегине књижице, да је сва Црква признавала власт римских епископа као Петрових нашљедника.

Православни: А ја знам, да није признавала. Читао сам код твога Гаџеге, да је «Петар учио у Риму као епископ. Тако исто и сваки његов нашљедник на престолу има, као што је он имао, првенство у цркви». Одакле је он то узео – ни ја не знам.

Унијат: А даље шта пише Гаџега: «И ово признаје сва црква».

Православни: То он пише, а затим наводи ријечи св. Отаца које то никако не потврђују, или наводи лажне ријечи, које св. Оци нијесу рекли ни писали, на пр. Св. Игњатије Богоносац није римског епископа називао главом свију цркава, а што је коринтска црква молила за савјет у црквеним пословима св. Климента римског, није то поглаварство, јер су и св. Василија Великог многе цркве питале о догматима и канонима и држале се његова ријешења, о чему можеш читати у Књизи правила, па и св. Атанасија Александријског.

Унијат: А затим је написано, да на четвртом васељенском сабору оци називају папу главом свију цркава.

Православни: То није говорио четврти васељенски сабор; ако су то клицали неки оци, то бијаху обични комплименти, који су хвалили мудрост св. Лава, папе римског, а не папску власт. Знаш ли од најстаријих времена каква је титула александријског и антиохијског патријарха?

Унијат: Не знам.

Православни: А кад би знао, ни ти ни твој Гаџега не би говорили глупости о папиној власти. Па слушај: у титули цариградског патријарха каже се: архиепископ Цариграда, Новог Рима, и васељенски патријарх, а у титули антиохијског: пастир пастира, архијереј архијереја, - у титули александријског патријарха исте ријечи, па шта више: - «тринаести апостол и судија васељене».

Унијат: Но таквих ријечи нема ни у папиној титули.

Православни: Зато ми је смијешно читати Гаџегу, кад он мисли, да ће доказати папску власт позивајући се на то, што се увријеђени епископи каткад обраћају његовој заштити. А знаш ли ко се је обратио суду васељенског судије, тј. александријском патријарху? Сам цар, кад се је завадио са цариградским патријархом Сергијем. Па кад су многи оци на четвртом сабору, саслушавши посланицу св. Лава, клицали, да на његова уста говори сам Петар, ту се хвалила мудрост св. Лава као побједиоца монофизита, а никако папина власт. За Златоуста су оци говорили и писали, да су његова уста – уста Христова, али ником није ни падало на ум да њега и његове нашљеднике у Цариграду назове јединим Христовим намјесницима.

Унијат: А кад је тако, зашто је Гаџега почео да гледа у тим поклицима првенство папе?

Православни: Јасно је зашто, он није могао наћи никаквих саборских изрека о папину поглаварству, па се је морало купити поклике и комплименте и надати се, да читаоци не знају како су исти поклици и комплименти били управљени не само папи, него и другим патријарсима и епископима.

Унијат: Но ако ти одбацујеш власт папа над свом Црквом и власт Петрову као њихово право, на чему се онда оснивало њихово првенство међу петорицом патријараха?

Православни: То већ није растумачено поклицима појединих светитеља, већ непосредним и јасним закључком другог, трећег и четвртог васељенског сабора, јер се овај ослања на прва два у свом 28. правилу: «У свему се држећи одредаба светих отаца, одређујемо и закључујемо о посебним правилима најсветије цркве истог Цариграда, Новог Рима: јер су престолу Старог Рима оци дали доста преимућства пошто је то био царски град. Руководећи се истом побудом и стопедесет богољубазних епископа (тј. други васељенски сабор) прописаше једнака права најсветијем престолу Новог Рима, праведно расудивши, да град, који је добио част да буде градом цара и државног вијећа и који има иста права као и стари царски Рим, и у црквеним стварима буде други за њим».

Унијат: Папа није потврдио то правило.

Православни: Није папа потврђивао саборе, него су сабори папе и дизали и збацивали и преклињали оне папе, који су били јеретици. Али није ствар у томе, него је то главно, што је овдје наведена свједоџба не само четвртог, него и другог сабора, који се осим тога, оснива «на учењу најстаријих отаца». Рим није уздигнут над друге архијерејске престоле зато што су папе сматрали за носиоце Петрове власти (што су латини такође послије измислили), него с тога што је он био царска престоница, а људи се састају у престоници због послова и одатле је згодније управљати својим подручјем, али никако свом црквом, којој је једина глава Христос.

Унијат: Зар се духовна власт мора управљати по грађанском поретку: где је цар, тамо су и већи јерарси?

Православни: Управо ваша духовна власт јесте власт епископова; он посвећује свештенике, освећује храмове, одлучује од Цркве непокајане итд., а митрополити и патријарси постављају се, да се очува поредак. Они сазивају саборе и претсједавају на саборском бирању и постављању нових епископа, на саборском расправљању о вјерским предметима, али све то раде сабори епископа, а не патријарси ни папа.

Унијат: Докажи ми саборским одредбама, да су права епископска у решавању таквих спољашњих послова и да се она зато постављају у престоницама и обласним градовима.

Православни: Ако је по вољи, - ево ти 9. правило антиохијског сабора, чије су закључке потврдили шести и седми васељенски сабор: «Треба да у свакој епархији епископи познају епископа, који је претстојник у митрополији и који води старање о свој области, јер се у митрополију са свију страна стичу сви, који посла имају». По томе права тих епископа над другима не оснивају се ни на чему другом, већ само на згодном саобраћају с главним градовима.

Унијат: И тако Рим и Цариград само су за то уздигнути?

Православни: Па разумије се. У осталом познато нам је једино уздизање града из духовних разлога. То се не тиче Рима, него Јерусалима, иако он није био ни главни град у држави ни у већој области, али је био мати цркава, стога ево шта су о њему одредили сабори: «Пошто се је учврстио обичај и древно предање, да се поштује епископ који станује у Елији, нека му се одаје част уз чување достојанства, које припада митрополији». (7. правило првог васељенског сабора). Исто се говори и у 36. правилу шестог васељенског сабора. Елија – јесте Јерусалим, који се тако назвао послије пошљедњег јеврејског устанка. Видиш ли, ту је епископ узвишен не због знаменитости града, него «по старом предању» ради његове светости.

Унијат: А има ли бар једно правило које доказује, да папе немају власт над осталим црквама?

Православни: А ти мислиш да нема? Ето се твој Гаџега позива на св. Тарасија, цариградског патријарха (у 8. вијеку), да је он писао папи Адријану као управитељу престола апостола Петра, али св. Тарасије не само што не признаје папи Петрових права, него у тој истој посланици, коју је осим тога потврдио 7. васељенски сабор, још тражи, да укине симонију. Још је јаче показао своју власт над папама картагенски сабор, коме су закључке потврдили 6. и 7. васељенски сабор; он је саставио и написао папи нарочиту каноничку посланицу са захтјевом, да се не мијеша у ствари картагенске цркве и, особито, да не прима тужаба на мјесне епископе, јер ће бити лишени свог чина, ако се нађу такви нагли људи, који се буду тужбама обраћали папи. Ето твој Гаџега наводи примјер, кад се ко тужио папама, али ћути о томе, да су за то тужиоце сабори врло кажњавали. Дакле ти су случајеви тужаба били или приватна писма или злоупотребе.
Каноничка посланица картагенског сабора Целестину римском папи, каже: «Молимо Вас, господине брате, да у напријед лако не слушате оне, који одавде долазе, и да више не допуштате себи примати у општење оне, који су од нас одлучени, јер ће твоје блаженство лако наћи, да је то тако установио и никејски сабор (тј. први васељенски)... И исти је никејски сабор разумно и праведно признао, да ма какви се послови појавили, они се морају свршавати у својим мјестима, јер оци признаше, да ни једној области неће бити ускраћена благодат Светог Духа, кроз коју свештеници Христови и виде правду и тврдо је чувају, а особито кад је свакоме допуштено, сумњајући у праведну одлуку најближих судија, обратити се саборима своје области и, шта више, васељенском сабору. «Зар има кога, који би вјеровао, да Бог наш може надахнути правицом у суду једнога, а многобројним свештеницима, који су на сабору скупљени, да ће то одрећи».
«Немојте дакле више да, на молбу неких, шаљете овамо своје клирике, да расправљају наше послове, и немојте то допуштати ради тога, да се не каже да ми уносимо ташту гордост свијета у Христову цркву, која онима, што желе видјети Бога, доноси свјетлост простоте и дан смирености.»

Унијат: Како било да било, али Црква на земљи мора имати видљиву главу, јер, иако се Христос сматра главом цркве, како пише Гаџега, али је Он «невидљива глава», па ма да је био с апостолима, али се је узнио на небо и од тада су апостоли управљали Црквом под вођством Петровим. А даље пише: «Црква је слична друштву, а друштво на земљи не може бити без једнога главног управника; тако и Црква мора имати једнога највишег управитеља, једну главу» (стр. 23 и 30).

Православни: Ти си одједанпут рекао двије неистине. Друштво је често без управника. Ђаци између се немају управитеља, него им управљају учитељи, који не улазе у то друштво, већ живе за се. Друга је ваша лаж у томе, што сте, јурећи за земаљским благом, ослабили у вјери, и не можете схватити да сам Спаситељ наш управља Црквом. «Ево Ја сам с вама у све дане до свршетка вијека. Амин», каже Он прије вазнесења на небо (Мат, 28: 20). Да ви читате св. Књиге, а не своје шизматичке бајке, знали бисте по књизи Дјелима, да сам Господ непрестано управља свом Црквом, а не апостоли. Он се јављао Петру пред обраћањем Корнелија, шаље анђела да изведе апостоле из затвора, преко анђела поручује Филипу да иде на проповијед ушкопљенику Арапину. Он сво вријеме води Павла јављајући му се и у Коринту и у јерусалимском храму. Много је таквих догађаја изнесено у Дјелима, а исто тако и у Петровим и Павловим посланицама, одакле знамо како треба учити и владати се. Зато кажемо да вјерујемо у једну свету, саборну и апостолску Цркву, треба вјеровати да је Господ Исус Христос у њој стално, мада и невидљиво, присутан и њоме управља, као што Господ и говораше апостолима полазећи на страдања: «Нећу вас оставити сиротне, доћи ћу вам.» ( Јов, 14: 18 ).

Унијат: Али у Старом Завјету био је првосвештеник, а Нови Завјет је важнији од Старога, па зашто смо лишени видљиве главе Цркве?

Православни: Није то одузимање него право, и све је то изнио апостол Павле у посланици Јеврејима тако јасно, као да је предвидио ваше латинске фантазије и доскочице. Сад слушај шта ти читам из једне архијерејске посланице:
« Ако вам опет кажу латини, како треба да буде у Христовој цркви један првосвештеник и намјесник Христа, који се је од нас вазнио на небо, као што је и у Старом Завјету један првосвештеник, и такав је говор против божанског писма; стога нас апостол Павле, који је унапријед видио и те латинске лагарије, учи у својој посланици Јеврејима, да нико други није нашљедник првосвештеника Старог Завјета, осим Господа Исуса Христа (Јевр. 4, 14-16 и 7, 23-28 ), јер каже да јеврејски «многи бише свештеници, јер им смрт не даде да остану. А овај, будући да остаје увијек, има вјечно (непролазно) свештенство». Али је и ово предвидио божански апостол, да ће латини овако говорити (као што увијек и говоре); потребно је да на земљи имамо Христова намјесника, јер је сам Христос отишао на небо, а нама треба жив првосвештеник, који посредује за нас. Стога на ту неистину апостол одговара настављајући овај говор о Христу: «Зато и може спасти оне, који кроз њега долазе Богу, будући да свагда живи, те може посредовати за њих (за људе)».
Зашто то дакле не разумију латини? Зашто траже и другог поглавицу и заступника своје васељенске цркве? Одговарамо: Због свог маловјерја, јер као маловјерни не могу дати, да Христос управља њиховим животом и свом црквом, нити знају наше свакидашње јектеније: «Сами себе, и друг друга, и вес живот наш Христу Богу предадим». Ради тога измислише ове лукаве ријечи: земаљској Цркви потребан је првосвештеник, а то је римски папа, који има тијело и може бити сапатник патницима. Али тако говорећи они се опет истичу као противници божанском Писму, јер Павле каже о Христу Богу: «Јер немамо архијереја, који не може пострадати с нашим слабостима, него који је у свачему искушан као и ми, осим гријеха. Да приступимо дакле, слободно престолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат на вријеме кад нам затреба помоћ» (Јевр. 4, 15-16).

Наставак читајте овде:

На камену вере

Апостоли

Абортус

Поводом смрти човека у присуству власти

Прво сам мислила да се шали, али кад чух одговоре и да ти утеривачи само што не носе визитке к`о Алекса Жунић - прогледах! 

Ми заиста живимо на бурету барута...

Послушајте укључење!

Све ово иде уз текст, јер нису Британци џаба сишли с брода.

Долази ли вријеме за Литургију у цркви Свете Софије у Цариграду?

Можда ћемо ускоро моћи служити литургију у Храму Свете Софије, као некада давно

„А када се ово почне збивати,
Усправите се и подигните главе своје,
јер се приближава избављење ваше“.

(Лк 21,28)

Једна од највећих прекретница људске историје, био је дан када су Турци успели да заузму Константинопољ, највећи и најпрестижнији град старога света. Ма колико наши савременици, махом са запада, покушавају да централним догађајем прогласе откриће Америке, проналазак штампарије или неки приближно сличног значаја догађај оног доба, дан пада Цариграда је централно збивање које је неповратно поделило историју на различите епохе.

Оно што нама данас упада у очи јесте равнодушност а можда и радост коју је човек ондашњег западног света осећао у том тренутку. Западна цивилизација, која је за свој успон много тога морала захвалити Византији и многим умним људима који су у масама долазили бежећи од турске сабље, изгледа да ову никада није разумела. Хуманизам и ренесанса, који тих година представљају, невиђени до тада културни полет, били су заправо суштинско кварење свести о Божијем човекољубљу и његовој бризи о свету, која је непрестано градила византијску цивилизацију.

Ромејски (византијски) цар и његова држава, по ондашњем схватању, били су у служби човековог спасења. Ово схватање је било идентично и у ондашњој српској држави, као и у другим државама православног света. Владар је бринуо о чистоти вере, као и о стварању услова за правилно морално изграђивање својих поданика. Човекољубље се није сводило на задовољавање свих људских потреба, него за припремање човека за живот вечни. Без обзира на спољашњу велелепност Цариграда и Византије, улога коју су имали није била у њиховој практичној вредности за своје поданике, већ у мисионарској и просветитељској служби. То би требало да значи да се човекољубље (превод на српски језик латинске речи хуманизам) остварује у припреми човека да се уподоби Богу, а не у давању могућности да упражњава своје страсти.

Тужна истина о западним хришћанима

Цариград је својом лепотом и узвишеношћу представљао символ призива човека на унутрашњи преображај. То су у свом срцу осетили посланици Кијевског кнеза Владимира, који су присуствовали светој литургији у Храму Свете Софије и по свом повратку у Кијев рекли кнезу да нису знали да ли су се налазили на небу или на земљи. Ту духовну силу коју је носио Цариград осећали су и наши свети преци када су свој народ чврсто везали за православље.

Нажалост, ово нису осетили западни хришћани, који су у Цариграду видели само злато и раскош, а према његовим духовним вредностима као и према његовим православним становницима осећали су само мржњу и завист.

Та тужна истина можда не би била тако трагична, да се у будућности овај презир смањио или ишчезао. Међутим, однос који западни хришћани, или сада већ само њихови потомци по крви, имају према Византији и њеном наслеђу, кроз историју је напредовао у злу. Мржња се пренела на све наследнике византијске традиције, а нарочито на Русију коју запад види непрестано као претњу за себе иако би потпуно нормално било да страх осећају према народима који мрзе Европу и који би у потпуности желели да виде њен крах.

Ово објашњава вековну незаинтересованост западног света за одлучну борбу против Турака. Европске краљевине су улазиле у озбиљније борбе тек оног тренутка када су биле саме угрожене. Временом, са падом моћи Отоманске империје, а са јачањем западних држава, оне у Турској све чешће виде савезника.

Можемо поставити следећа питања.

У каквим тренуцима су тражили услуге ових савезника? Против чијих интереса су се усмеравале савезничке услуге?

Уколико боље размотримо историју последња три века, схватићемо да је запад Турке подржавао онда када је Русија јачала. Све се ово, наравно, дешавало против интереса православних балканских народа, који су грцали под теретом све озлојеђенијих Турака. Европске краљевине, нарочито од времена Наполеона па до наших дана, једино страхују од Русије и све своје снаге употребљавају да је униште. Са друге стране, Русија нити било која друга православна земља никада није показивала према западу сличне тежње.

Страх од Русије и православља

Зашто је толико велики страх од Русије и православља, док према исламским земљама, које су често у историји представљале велику претњу, постоји чак и велико разумевање?

Одговор се може наћи у простој људској психологији. Чега се човек највише боји?

Очигледно онога што не разуме! Оно што не разуме човек не може ни да контролише. Оно што не контролише врло лако може бити опасно и надвладати га.

Међутим, о каквом је неразумевању овде реч?

Требало би одмах рећи да то није ни у ком случају страх од оружја, јер се оно може произвести или набавити. Страх од напредних технологија или од посебних школа за изучавање војне тактике, шпијунирања и сл. такође не постоји. Све се ово може направити, научити, купити.

Међутим страх безбожника од несхватљивих потенцијала које човек у себи носи је неразрешив. Страх од несагледиве духовне ширине коју пројављује православни хришћанин. То објашњава однос западног човека према Византији, који се кроз векове није променио, а пренео се према Русији, Србији…

Овде долазимо до суштинског апсурда.

Како могу западним хришћанима бити неразумљиви православни, а муслимани не бити?

Одговор се може наћи у чињеници да је свест управљачког дела западних народа остала у суштини варварска, а хришћанство је усвојено само као идеологија. Идеологија тражи послушност, а не срце. Ово се наравно не односи на све западне хришћане. Многи од њих нас често својом вером могу постидети. Ово се односи на њихов вековни управљачки апарат, који се у суштини није нимало променио од времена пада Цариграда. Некада су крсташи пљачкали, палили градове и села, убијали, силовали, а сада банкари такође пљачкају, незаконито одузимају људима имовину, идеолози новог светског поретка озакоњују хомосексуалне бракове, право изопаченика да могу усвајати децу и сл. На тај начин они својим страстима које су некада сирово испољавали данас дају законску санкцију и цивилизацијски оквир. Ови желе да држе свет под контролом, а он се не може држати уколико поданици нису робови страсти. Човек слободан од страсти не само да им је непожељан него суштински неразумљив и опасан.

Повратак Цариграда у руке православних

Све ово што говоримо а приписујемо западњачкој идеологији није далеко од нас. Православни људи данас у својој великој већини живе на исти начин као и човек на западу. Отуда потиче толика жеља да се у свакој ситуацији нагласи да смо секуларна држава и истакне магична формула која гласи да су црква и држава одвојене.

Страх од православне вере је заправо страх од духовног огледала; страх од виђења себе као бесмртног бића које треба да да одговор за своја животна дела.

Овај страх је једнако присутан код савременог обезбоженог света, као и код религијски опредељених мрзитеља православља: и западних и источних. Зато желе да униште оно што их плаши и тишти.

Управо због тог разлога западни свет не брине превише експанзија исламиста, као ни турски утицај у Европи. Пошто су се Турци у Европи појавили као пљачкаши са оријента, они су самим тим потпуно јасни крсташким умовима. Бомбаши-самоубице су секташки занесени људи, који стоје под потпуном контролом пљачкаша са истока. Ови последњи су, вероватно под потпуном контролом пљачкаша са запада, или, у најбољу руку, у партнерском односу са њима. Цариград у исламским рукама не брине ни једне ни друге.

Међутим, повратак Цариграда у руке православних итекако брине.

Уколико је пад Цариграда означио почетак нове епохе, епохе превласти запада, шта ће наговестити његов повратак под власт православних? Цариград нема само стратешки значај!

Цариград је симбол! Он је мост који спаја различите светове. Тај мост може бити мост безакоња, што од свог пада под Турке до данас сигурно представља, или мост победе Христове над тамом овога света. Западни хришћани и муслимани се заједно залажу да очувају садашње стање. Но да ли је то и Божји план?

Многи су прочитали пророчанство преподобног старца Пајсија о уништењу Турске од стране Русије и враћању Цариграда у руке Грка. После наглог заоштравања односа између Руса и Турака, ово пророчанство је добило актуелност и верујем да су га многи од нас неколико пута прочитали.

Но ја бих подсетио на једно веома старо пророчанство, многима непознато или заборављено, а које је написано убрзо после пада Цариграда. Оно је написано руком Нестора Искандара, који о себи сведочи да је био насилно преведен у ислам, а затим се вратио својој православној вери. Хроника коју је написао гласи Повест о заузимању Цариграда од стране безбожних Турака за време султана Мехмеда.

Пророчанство Нестора Искандра

Нестор тврди да је, заједно са турском војском, учествовао у освајању Цариграда. Ово његово сведочење је спорно пошто се многи његови наводи сукобе са историјским чињеницама. Међутим, сигурно је да је спис настао крајем XV или у првој половини XVI века. У нашој књижевности овај спис се појавио у преводу на српскословенски језик у склопу Студеничког цароставника 1575. године.

После препричане повести о освајању Цариграда, писац ове хронике каже следеће:

„…И знамења о граду овом испунише се до последњег. Али, онда, разумевајући проклете (Турке), као и све раније речено – неће дочекати до краја, већ тако окончати имају. Јер пише:

‘Руски род са ранијим саздатељима све Измаилћане ће победити и Седмобрди град (тј. Цариград) добити, са ранијим законима његовим, и у њему се зацарити.’“

Оволико је поменуто у преводу на српскословенски. На рускословенском оригиналу постоји још пар пасуса који ову тему разрађују, али сматрам да је и ово, сачувано на српском, довољно за нас.

Наведени текст је писан у време када Руси нису представљали никакву светску силу. Сигурно је настао пре времена Ивана Грозног, у чије време су Руси почели да излазе на светску позорницу као значајан чинилац. Настао је пре времена стварања руске патријаршије, што значи у време када Руси нису имали свест о својој духовној величини нити о Москви као о трећем Риму. То нам говори да ове речи нису написане у време кад је неко могао да сагледа будући успон Русије. Оно што је још интересантније, овај спис се позива на већ постојеће записано пророчанство за које не знамо колико је старо.

Да наведемо поново: „Јер пише: Руски род са ранијим….“.

Где пише?

Ове речи значе да је непосредно после пада Цариграда, или можда и пре, постојало записано пророчанство о руском ослобађању Цариграда, а на које се писац позива. Ранији саздатељи који се овде помињу вероватно су Грци, тј, потомци старих житеља Цариграда.

Ма колико да нам изгледа далеко и нестварно испуњење овог пророчанства, морамо да прихватимо да је историја људског рода увек била пуна неочекиваних обрта. Данашњи свет веома мало личи на онај од пре тридесет година, а скоро нимало на онај од пре сто. Како се људска историја ближи своме крају, време изгледа много краће, а промене чешће. Велико је питање у каквом ћемо свету живети кроз пар година. Без обзира на тежње цивилизација да будућност усмеравају у смеру који им одговара, Бог показује да делује у историји и немогуће чини могућим.

Шта бисмо могли да изнесемо као закључак?

Можда бисмо могли да закључимо да нас ово заборављено старо пророчанство упућује на то да је време владавине безбожних узурпатора у Цариграду дошло до свог краја? Можда и то да баш наша генерација може бити сведок новог догађаја који ће поново поделити историјске епохе?

Можда ћемо ускоро моћи служити литургију у Храму Св. Софије, као некада давно, и осетити како је Христос спојио светове и разагнао таму безакоња огњем своје свепраштајуће љубави?

Можда?

Бог зна!

Свештеник Арсеније Арсенијевић

(Аутор је старешина Вазнесењске цркве у Београду)

Извор: standard.rs / Митрополија црногорско-приморска

 

Тунел у Швајцарској

Само је Православље сметња

Протести правника норвешком премијеру због одузимања петоро дјеце ради „превенције“ њихове „индоктринације“ хришћанством

Преко 100 правника из Европе и Сједињених Америчких Држава, као и чланови Европског Парламента, упутили су писмо норвешком премијеру, тврдећи да је влада одузимањем петоро дјеце ради „превенције“ њихове „индоктринације“ хришћанством, прекршила домаће и међународне законе.

„Барневернет“, норвешка служба за заштиту дјеце, одвела је двије дјевојчице и три дјечака у новембру 2015, због „чврстих хришћанских увјерења“ њихових родитеља, православних Румуна Марија и Рут Боднариу.

Кошмар породице Боднариу отпочео је 15. новембра када су њихове двије ћерке Елијана и Наоми (9 и 7 година), без знања родитеља, изведене из школе и одведене на непознату локацију. Званичници су, затим, дошли у њихов дом, одвели дјечаке Матеја и Јована (5 и 2 године) и привели госпођу Боднариу, која је са собом повела и тромјесечног сина Језекиља. Истовремено, господин Боднариу је приведен са свог радног мјеста.

Након вишечасовног испитивања, родитељи су пуштени са Језекиљем, али без остало четворо дјеце. Наредног дана, званичници „Барневернета“ су одвели и маленог Језекиља, који је почетком априла ове године враћен родитељима.

Услиједиле су петиције и протести агенција за заштиту права хришћана са захтијевом да се дјеца неодложно врате породици, као и да се озбиљно преиспита рад „Барневернета“.

„Упознали смо се са детаљима овог случаја и дубоко смо узнемирени чињеницом да је мотив одузимања дјеце хришћанска вјера породице“, каже се у писму америчког адвоката Питера Косте, које је потписало преко 100 правника и парламентараца. У писму се даље наводи да „“Барневернет“ не одобрава васпитање које су спроводили родитељи, јер је “засновано на Библији““.

Како тврде потписници писма, власти су, према норвешком закону о заштити дјеце, обавезне да очувају вјерски идентитет дјеце које одведу из њихових биолошких породица, али то „није учињено“. Како се даље наводи, дјеца „више не иду у цркву, о њима се старају особе које не дијеле хришћанску вјеру или вјеру у Бога коју држе дјеца и њихови родитељи, и немају никаквог интересовања или поштовања према хришћанским вриједностима“.

Са енглеског: Александар Орландић

Извор: christianpost.com / Mитрополија црногорско-приморска

Фото: reteauadestiri.ro; pravoslavie.ru; tomisthecat.ro; bodnariufamily.org

 

Наследники 2015.

Од режисера филмова „Свештеник“, „1612 – Хроника смутног времена“ и серије „Достојевски“ стиже нам ново филмско остварење, које се, такође, бави историјским и религиозним темама.

„Наследници“ је ток-шоу емисија у којој јавне личности и експерти расправљају о прошлости и садашњости. Наизглед сасвим уобичајено снимање претвориће се у нешто сасвим друго оног тренутка кад водитељ сазна да се емисије укида. Схвативши да нема шта да изгуби, он у наставку покушава да разобличи цркву, власт и своје госте. Да ли ће и успети?

Заиста, филм над којим се дуго остаје замишљен. Режисер не даје одговоре, оставља сваком гледаоцу да их пронађе за себе. Али шта нам разоткрива?

За тему овог филма и ток-шоу емисије он је изабрао утицај Светог Сергија Радоњешког у данима прошлим као и његову важност за дане садашње и будуће. (Код нас би то могао да буде лик Светог Саве на исти начин.) А као госте довео је јавне личности, тзв. "хероје" наше данашњице: квази историчар, који своје радове објављује у виртуелном свету, патриота који проживљава личну драму, политиколог коме ништа није свето, оперска певачица у лику каквог канаринца, двојицу разбојника (један се каје, други не), лекар, и водитељ, либерал, сав окренут западним вредностима, а насупрот њих стоји монах.

Време диносауруса или Светог Сергија Радоњешког, које изабрати?

Филм можете скинути са сајта Руски филм

Недеља

Недеља – дан Христова Воскресенија

Христос Воскресе!

дан Христове победе

Христос победи!

дан Христове славе

Христос се прослави!

дан Христовог торжества

Христос торжествује!

дан пораза смрти

живот засија!

дан радости материнске

Богомати сузе убриса!

дан весеља дечјег

Пријатељ деце Воскресе!

дан вечних видика

Отворимо очи и видимо!

дан задовољења правде

Јача правда од неправде!

дан откривења истине

Заблиста се истина у тами!

дан познања божанства Христова

Бог се у Христу јави!

дан објаве људског порекла

Божија смо деца!

дан јављања анђела

Браћа смо анђелима!

дан откључања тајне

Небо нам је отаџбина!

дан славе љубави

Љубав јача од смрти!

дан васкрсења из мртвих!

Живе су сестре умрле.

Да воскреснет Бог и расточатсја врази јего.

– Васкрсао је Бог и расточени су врази Његови.

Свети владика Николај Велимировић (Седмоднев)

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Страшни суд над Богом

Никада није било мање Бога у човеку, драга браћо, него данас; никада мање Бога на земљи него данас. Данас се ђаво оваплотио у човека, да би разоваплотио Богочовека. Данас се све зло уселило у тело човека, да би Бога истерало из тела. Данас се сав пакао преселио на земљу. Да ли се ико сећа да је земља икада била рај? Данашњи пад човеков је неизмерно већи од првог пада; онда је човек отпао од Бога, а данас је распео Бога, убио Бога. Човече, како ти је име ако не ђаво? Но, шта ја говорим? То је увреда за ђавола. Ђаво никада није био тако зао, тако уметнички зао као човек. Господ Христос је и у пакао сишао, али Га тамо распели нису. А ми смо Га распели. Зар људи нису гори од ђавола; зар земља није пакленија од пакла? Из пакла нису протерали Христа; а људи су Га данас протерали са земље, протерали из тела свог, из душе, из града свог.

У зеницу душе моје, браћо, упило се као змија злобно питање, и злурадо ме пита: Зар је човек икада био добар кад је могао Христа распети? Ти верујеш у човека; хвалиш се њиме; оптимист си? Ох, погледај човека, погледај човечанство са зенита Великог петка, погледај човека како убија Богочовека и реци: Јеси ли сада оптимист? Не стидиш ли се што си човек? Не видиш ли да је човек гори од ђавола?

Заборавите све дане пре и све дане после Великог петка; сведите човека у границе Великог петка – није ли он зеница свију зала, тркалиште свију искушења, стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек, убијајући Богочовека, доказао да је он заиста – лудило земље?

Ни Страшни суд, браћо, неће бити страшнији од Великог петка. Не, он ће бити несумњиво мање страшан, јер ће онда Бог судити човека, а данас човек суди Бога. Данас је Страшни суд за Бога; суди му човечанство. Данас човек оцењује Бога; оцењује га са 30 сребрника! Зар је то последња цена? Зар је Јуда наша последња реч о Христу?

Данас је човечанство осудило Бога на смрт. То је највећи бунт у историји неба и земље. То је највећи грех у историји неба и земље. Ни пали анђели то учинили нису. Данас је извршен Страшни суд над Богом. Никада невинијег осуђеника, никада безумнијег судију свет видео није. Исмејан је Бог страшније него икад, „Јад всесмехливиј“ уселио се данас у човека, и исмејао Бога и све што је Божје. Исмејан је данас Онај Који се никада смејао није. Веле да се Господ Исус никада смејао није, а често су Га виђали где плаче. Посрамљен је данас Онај Који је дошао да нас прослави; мучен је данас Онај Који је дошао да нас избави од муке; предаје се данас на смрт Онај Који нам је донео живот вечни.

Човече, има ли краја твоме безумљу? Има ли дна твоме паду?

Крст – најсрамнији дар, даровали смо Ономе Који нам је даровао вечну славу. Губавче, Он те очистио од губе, зар му зато крст дарујеш? Слепче, Он ти је очи отворио, зар зато да би видео начинити крст и распети га на њему? Мртваче, Он те је васкрсао из гроба, зар зато да Њега сатераш у свој гроб? Благим вестима засладио је Сладчајши Исус горку тајну живота нашег, браћо, за коју Га од њих дарујемо таквом горчином?

Лудие мои, что сотворих вам? Не испуних ли Јудеју чудесима? Не васкрснух ли мртваце једном речју? Не исцелих ли сваку болест и недуг?… Шта ми ви дајете? За исцељења ране ми дадосте; за живот убијате ме и распињете на дрвету …

Велики петак је стид наш, браћо, и срам, и пораз. У Јуди Искариотском било је помало од свачије душе. Да није тако, били бисмо безгрешни. Кроз Јуду сви смо пали; сви смо Христа продали; сви смо Христа издали, и ђавола примили, сатану примили. Јер је у Светом Јеванђељу речено: И по залогају уђе сатана у Јуду. По каквом залогају? По залогају који му Христос даде; по причешћу, по Христу. Ах, има ли већег пада, већег ужаса? Среброљубље, ти си Господа Христа издало! Среброљубље, ти Га и данас издајеш! Јуду, који је био ученик Христов, који је три године био са Њим, који је присуствовао свима чудесима Христовим, који је именом Исусовим губаве чистио, болесне исцељивао, мртве васкрсавао, нечисте духове изгонио, тога Јуду среброљубље је учинило издајицом и Христоубицом; како онда мене и тебе да не учини издајицом и Христоубицом? Мене који нисам три године Бога у телу гледао, који нисам именом Исусовим ни губаве чистио, ни болесне исцељивао, ни мртве васкрсавао? Јуда је дуго био с Оним који није имао где главе склонити, с оним који је делима и речима учио да не треба носити ни сребра ни злата. А ја? А ти? Не умеш ли да се радујеш сиромаштву, брате, не умеш ли да си срећан сиромаштвом знај да си кандидат за Јуду. Не питај: Да нисам ја, Господе? јер ћеш несумњиво чути одговор: Да, Ти каза. Чезнеш ли за богатством, тиња ли у теби жудња за новцем, знај да се у теби зачиње Јуда. Брате и пријатељу, запамти на сав живот: среброљубље је распело Христа, убило Бога; среброљубље је од ученика Христовог створило непријатеља Христовог, убицу Христовог. Но не само то: оно је и Јуду убило. Среброљубље има то проклето својство да човека чини не само Христоубицом већ и самоубицом. Оно најпре убија Бога у души човековој; а убивши Бога у човеку, оно затим убија и човека.

Преподобни ЈУСТИН Ћелијски

(Одломак из беседе на Велики петак, изговорене у карловачком патријаршијском храму 1924.)

Путник за Франкфурт

Младост је, може да се каже, пробојац у свему томе. Али није то оно што забрињава. Они..., ма ко они били..., служе се младима за своје работе. Младима у свим земљама. Наводе их на то. Млади певају песме, извикују слогане који звуче заносно иако често не знају њихово значење. Ништа лакше но покренути револуцију. Младости је то природно. У младости су сви бунтовници. Побуниш се, свргаваш, желиш да свет буде другачији од дотадашњег. Али си и слеп, такође. Младост има повезе преко очију. Не могу да виде куда их ствари одводе. Шта је следеће? Шта је пред њима? И ко то стоји иза њих и гура их да то чине? Е, то је оно што у свему застрашује. Знаш, неко држи шаргарепу и мами магарца да је поједе, а иза магарца је неко други који га гони штапом да то уради.

—Бавиш се неким невероватним размишљањима.

—Нису то само моја размишљања, драги мој дечко. Тако су људи и за Хитлера говорили. Али тада је у питању дуга и пажљива припрема. Био је то рат разрађен до детаља. Пета колона била је размештена по свим земљама да их припреме за долазак натчовека. Натчовек је имао да буде цвет немачке нације. Тако су они мислили и страсно у то веровали. Неко други сада мисли можда на сличан начин. То је вјерују које би они здушно прихватили... ако им буде понуђено довољно паметно…

—Веома занимљиво.

—Застрашујуће је то што се иста идеја стално поново јавља. Историја се понавља. Млади херој, златни натчовек кога сви морају да следе. — Заста мало па рече: — Иста идеја, знаш. Млади Зигфрид.

***

Људима не може да се верује. Не преноси то ниједном од оних идиота из владе, оних повезаних с владом или оних који се надају да ће постати чланови владе чим ова гомила буде отишла. Политичари немају времена да пазе на свет у коме живе. Они на земљу у којој живе гледају као на једно велико гласачко тело. И то им сасвим замагљује видике. Раде оно за шта искрено верују да ће донети бољитак и онда се изненађују кад ништа добро од тога не испадне јер то уопште нису ствари које људи желе. А човек не може а да не закључи како политичари сматрају да имају божанско право да лажу за добру ствар. Заиста није прошло много времена откако је господин Болдвин рекао оно своје чувено: “Да сам говорио истину, не бих добио на изборима.” Председници влада и данас тако мисле. Ту и тамо добијемо понеког великог човека, Богу хвала. Али је то реткост.

***

Џејмс Клик се нагло окрену према лорду Алтамонту.

—Не знам да ли ту постоји веза, сер - рече — али једном сте ми испричали причу о особи из берлинске амбасаде. Жени.

— Ах, то? Да, сматрао сам у то време да је то занимљиво. Да, има то везе са овим о чему сада причамо. Била је то супруга једног амбасадора, паметна, интелигентна жена, веома образована. Није пропуштала да лично иде и слуша фирерове говоре. Говорим, разуме се, о времену непосредно пред рат од 1939. Била је страшно радознала да сазна шта то говорништво може да оствари. Зашто толико на све утиче? И тако је ишла. Враћала се и говорила: „Невероватно је. Не бих веровала да нисам била сведок. Разуме се да немачки не разумем баш најбоље, али ме је говор свеједно понео. И сада ми је јасно зашто се усхићују и сви други... Хоћу да кажем да су његове идеје прелепе... Распаљују вас. А како само говори. Просто осећате да не постоји други начин размишљања, читав нови свет биће створен само ако човек пође за њим. О, не могу то сасвим правилно да објасним. Записаћу све чега се сећам и кад вам то онда будем донела, биће вам јасније него кад вам ја причам о ефекту који то има.”

Рекао сам јој да је то добра идеја. Дошла је до мене следећег дана и рекла: „Не знам да ли ћете ово да верујете. Почела сам да пишем ствари које сам чула, ствари које је Хитлер говорио. Њихово значење... али... било је то застрашујуће искуство... уопште није имало шта да се напише, изгледало је да нисам у стању да се присетим ниједне подстицајне или узбуђујуће реченице. Сећала сам се неких речи, али оне нису имале исто значење кад бих их ставила на папир. Биле су... о биле су тако... безначајне. Ништа не разумем.

Ово вам указује на једну од великих опасности којих се човек не сећа увек, али оне постоје. Постоје људи способни да на друге пренесу дивље одушевљење, врсту визије живота и збивања. У стању су да то ураде иако то у ствари није на основу онога што говоре, нису у питању речи које чујете, није чак ни описивана идеја. Нешто је друго.

***

Сада се промовише, морате да схватите, нарастајуће подизање младежи против влада њихових земаља, и то на све стране; дизање младежи против родитељских обичаја, веома често и против религија у којима су васпитавани. Постоји злослутно приклањање вери да је све дозвољено, постоји стално нарастајуће обожавање насиља. Насиља које није алатка за стицање новца већ насиље насиља ради. Ово је посебно истакнуто, а разлози који доводе до тога заинтересованим људима најважнија су ствар и од врхунског значаја.

—Повлађивање младежи, ширење вере да је све дозвољено, да ли је то значајно?

—То је начин живота, ништа више. Доводи до одређених злоупотреба, али то није правило.

—Шта је с дрогом?

—Култ дроге намерно је осавремењиван и подстицан. На тај начин стицане су огромне суме новца, али није то, тако бар ми мислимо, покренуто ради зараде.

Сви они тада погледаше господина Робинсона, који лагано заврте главом.

—Не — рече он — само изгледа да је тако. Неки људи су ухапшени и изведени на суд. Растурачи дроге биће под присмотром, али овде у позадини не стоји само растурање дроге. Растурање дроге је средство, и то веома опако средство, за стицање новца. Али никако само то.

***

Кроз врата, пролазећи између два реда очевидно његових следбеника, уђе најзгоднији млади човек кога је Стафорд Нај икад видео. Златокос, плавоок, савршено грађен, зделан као руком мађионичара, појавио се као да је изронио из света мита. Мит, хероји, немири, поновно рађање, све је марширало с њим. Његова лепота, његова снага, његова невероватна самоувереност и надменост.

Ходао је кроз шпалир својих следбеника све док не стаде пред језивом планином женствености што је на свом трону седела на челу стола; клече на једно колено, диже јој руку до својих усана па онда, дижући се на ноге, избаци једну руку у знак поздрава и крикну поздрав који Стафорд Нај од осталих раније већ беше чуо. — Хајл! - Његов немачки није био сасвим чист, али Стафорду Нају учини се да је оно што даље изговори било нешто као: „Поздрав великој мајци!"

***

Они што раде с лујкама обично су то по струци. Уз мало среће пустиће га да завири у главе неких наших младих успаљеника који су пуни немачке филозофије, филозофије заговорника Црне моћи, филозофије мртвих француских писаца и тако даље. Вероватно је да ће га пустити да такође проучи и главе наших узданица из правосуђа, нарочито оних председавајућих, који нас опомињу да будемо пажљиви јер може да се учини ненадокнадива штета по его младих ако их потерамо да радом себи створе средства за живот. Безбеднији смо, кажу, ако живе од социјалне помоћи јер онда могу да се врате у своје собе, да не раде ништа и да читају још филозофских дела. Али, ја сам старомодан. Знам то. Не морате то ни да ми кажете.

***

Бриљантни политичари, без изузетака, били су одговорни за отприлике две трећине озбиљних криза у својим земљама. Преосталу трећину невоља изазивали су политичари који нису били у стању да прикрију чињеницу да, мада су их и саме изабрале демократске владе, код њих постоји значајно одсуство моћи здравог расуђивања, здравог разума и, у ствари, било каквих приметних квалитета мозга.

***

—Секс је у стању да уништи сам себе. У доба старих Римљана људи су, огрезли у порок, огрезли у претерано уживање у сексу, они који су злоупотребљавали секс све док у њима није замро и прерастао у досаду, понекад бежали у пустињу и постајали пустињаци као свети Симеон. Секс ће исцрпсти сам себе. За сада врши посао, али не може да влада личношћу онако као дрога. Као дрога и садизам, и љубав према власти и мржња. Жеља за болом бола ради. Задовољства у његовом наношењу. Они себе уче задовољствима које пружа зло. Кад вас једном захвате задовољства које зло пружа, повратка више нема.

Одломци из књиге „Путник за Франкфурт“ Агате Кристи

Христов печат

Печат Христов се појавио у свету након Његовог спасоносног подвига. Крст, који је био оруђе срамне казне, освештан је крвљу и благодаћу нашег Господа Исуса Христа, због чега је постао Христов печат неограничене силе против свега непријатељског.

Сада се само о броју 666 говори као о жигу антихриста. Зар је он већ задобио власт у свету? Зар су избрисане државне границе, зар мир и безбедност нежно уљуљкују наш слух? Зар се антихрист зацарио, од свих прихваћен као општесветски владар, који је тиме добио право на свој жиг? Међутим, још је св. апостол и еванђелиста Јован Богослов говорио да се у његово време појавило много антихриста. Њих је много – неверника, смутљиваца, заводника, расколника, насилника. То, међутим, још увек није јединствени антихрист, који ће по Божијем допуштењу током три и по године добити власт над целим светом и над онима што живе у свету. Требало би да сви ми имамо на уму, да сада још увек живимо у спасоносном времену, у времену благодати, када је Спаситељ света, Христос, спреман да прихвати и спасе сваког грешника који завапи ка Богу због свог спасења.

Тако ћемо се и спасавати у Цркви, ограђујући се страхом Божијим од свакога греха, од лукавства, лажи и преваре, од себичњаштва и самовоље. Било би добро да сада, кад се у народу буди хришћанска самосвест, сви ми схватимо коме су и зашто у овом тренутку потребни тако нехришћански методи борбе за „слободу”.

Од чега би, наводно, требало да будемо слободни?

– Од хришћанске црквене дисциплине, када саборни глас Цркве оспоравају лична мишљења?

– Од једне и саборне Цркве, чији расколнички део позива људе у катакомбе, да би се изродили у секту?

– Од плаћања пореза да, према речима Писма, ономе, који је много скупио не претекне, и да ономе, који је мало скупио не недостане (в. 2. Кор. 8; 15)? Зар чеда Цркве не узнемирава то што се ови борци, у жељи да достигну свој циљ, не гнушају ни коришћења метода оца лажи, ђавола – КЛЕВЕТЕ?

Откад се појавила ова пометња, написао сам велики број личних писама, која су се тицала ИНН. Једно од њих је, вољом Божијом, Сретењски манастир обнародовао путем Интернета, и оно је доспело у јавност. Међутим, то писмо су прогласили за фалсификат. Ја данас опет и опет потписујем то писмо својим именом.

Управо у том писму сам исказао своје схватање свега што се догађа, а не у оном анонимном писму, које су непознати клеветници објавили у часопису „Руски гласник“ („Русскии вестник“), бр. 4648. за 2000. годину, где су своје мишљење наметнули мом имену.

У вези с тим што моје име уплићу у своју клевету они, који се боре са Црквом, обавезан сам да сада кажем свима, који су увучени у ту психозу:

ПЛАШИТЕ СЕ ПОДЕЛА И РАСКОЛА У ЦРКВИ!

Плашите се да отпаднете од Мајке – Цркве, јер сада једино она задржава лаву антихришћанске разуларености у свету.

Плашите се осуђивања црквених старешина јер то и без антихристовог жига значи пропаст!

ПЛАШИТЕ СЕ ГРЕХА!

Ми ћемо из живота отићи много пре него што се појави она претња, од које сада сви страхују. Међутим, уколико отпаднемо од Цркве, у сваком случају ћемо наследити оно, од чега сада толико страхујемо.

Урежимо на таблице срца и ума оно, што чини основу нашег сједињења са Богом:

Сине, дај ми своје срце!

Срце и душу који су верни Богу, Господ неће предати непријатељу да их погази! Човека лако може да обмане и други човек. Шта онда да кажемо за непријатеља људског рода, с његовим многовековним искуством у лажи?!

Уз савремене техничке могућности, могуће је да се и јавно и тајно сви народи запечате и „бројевима“, и „чиповима“, и „жиговима“. Они, међутим, не могу да нашкоде људској души, уколико не буде свесног одрицања од Христа и свесног поклоњења непријатељу Божијем.

Нека нам животворне речи нашег Спаситеља буду руководитељ и путеводитељ по узбурканом житејском мору: Мир вам остављам, мир Свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји (Јн. 14; 27) и Верујте у Бога, и у Мене верујте (Јн. 14; 1).

Одломак из писма арх Јована Крестјанкина

Магистеријум

„Наука влада масом?

Њујорк, 5. марта. (ИТАР-ТАС). ФБИ је намеравао да против поглавара секте „Лоза Давидова“, Дејвида Кореша, у време прошлогодишње опсаде ранча, који је секта заузела, примени психотронско оружје разрађено у СССР-у...

О тајанственом руском удружењу за „управљање свешћу“, причао је један сарадник „америчке тајне службе“, који је желео да сачува анонимност и који је у марту 1993. године присуствовао представљању тог удружења у Вашингтону. „Вилиџ Војс“ именује Игора Смирнова са московске медицинске академије као једног од руских научника, који су у Вашингтон донели апаратуру и показивали је „десетинама америчких званичника, који су представљали Пентагон-агентуру и државно-безбедоносне органе“. По тим новинама, научници су утврдили „да се уз помоћ ових инструмената, на подсвесном нивоу, могу сугерисати људима мисли и на тај начин контролисати њихово делање“.

Дакле, посредним начином потврђује се истинитост чудновате информације о томе да су још 1991. године америчка тајна служба и КГБ потписали документ о заједничким истраживањима у области психотронског наоружања. Сасвим недавно, ту информацију, објављену својевремено у „Независним новинама“, потврдило је и писмо руководиоца руског одбрамбеног завода објављено у „Московским новостима“. У том заводу, уз заједничку сагласност, а по техничкој документацији америчке фирме „HGY Co. Ltd.” било је одлучено да се произведе резонансни апарат „Миранда“. Ти апарати засновани су на високим фреквенцијама зрачења. Разуме се, они су предвиђени у медицинске сврхе. (Познато је да тајна служба само о томе и брине!)

Подсетимо: именовани уговор се појавио још за време постојања СССР-а. Да ли то значи да жречеве новог времена уједињују мотивације, које се налазе изван поља идеолошких, геополитичких и других разногласја?

У разговору са мном, Игор Смирнов је тврдио да је он већ у САД регистровао научно-истраживачку фирму, у којој се, као један од оснивача са америчке стране, јавља саветник председника Клинтона за глобалну стратегију господин Морис.

У последње време лабораторију Смирнова посетило је мноштво новинара. Цитираћемо неколике.

„Пацијента посађују пред компјутер, на екрану промиче графика, а у наушницама - пријатан шум. Шум није једноставан: уњему су скривена питања, која продиру у саму „душу“, о ономе главном - породица, рад, новац, секс, политика, алкохол, криминал и слично. Сарадници уносе у компјутер реакције пацијента на слична бешумно постављена питања. При том, одговори иду из подсвести. Човек и не сумња о својим реакцијама... То је прва половина рада – дијагноза. Друга је – корекција: негативна асоцијална стремљења треба угасити, чак укинути, а позитивна појачати. Омогућили су човеку да послуша свог омиљеног Вивалдија, а у музику су убацили, не питање, већ... нешто слично „савету“. Пацијент савете не чује, али их усваја.“

„Вама се допада да називате наше пацијенте речју „зомби“? Па у реду“, осмехује се Смирнов, „ми сами их тако називамо само у шали. Бавимо се најобичнијом психоанализом, истина, појачаном уз помоћ компјутера. Не заборавите да при својој клеветничкој примедби објасните наше циљеве – лечити и учити.“

Ја сам такође боравио у тој лабораторији. За 15 до 20 минута пацијенту задају неколико хиљада кодираних нечујних питања. Бесвесни одговори на њих не лажу, тврди Смирнов. Он то назива „детектором истине“. И још - огледалом, у којем човек, по први пут, може да угледа своју душу.

„Ми видимо како се на екрану монитора врти бесмртна људска душа“, говори научник. „И можемо да остваримо пресађивање дела сагњиле душе. Ми користимо термин психо-катарзис - очишћење уз помоћ наших метода.“ (Напомена: Из свог „црног огледала“ господин Смирнов добија информацију, која му дозвољава да изведе, на пример, овако чудне закључке: „Код Руса, за разлику од Американаца, идеја Бога одсуствује“.)

Добивши податке о пацијенту, Смирнов их изговара у микрофон „уређаја“. Звук се пропушта кроз компјутер и претвара се у онај лако шуштећи магички концентрат. Тај концентрат убацују у пријатну музику и ево - психотронска „миса“ је спремна.

Уосталом, сам научник назива технологију „каменом мудраца“. Амбиције су управо такве! Ево још неких од тежњи сарадника лабораторије: „Треба утицати на друштвену свест.“ „Размотрићемо те проблеме ради преображаја менталитета нације.“ „Неопходно је обавити психосондирање политичара у односу на предмет њиховог понашања у екстремним ситуацијама.“

Фројдизам и лик звери

Дакле, имамо посла са комјутерским фројдизмом. Сигмунд Фројд је темељио своју теорију несвесног и на сличним питањима која данас убацују у подсвест пацијената, при лабораторији Игора Смирнова. Трансфузија крви, канибализам, крвожедност... Наводно поставши свестан тих својих комплекса, човек се може ослободити неурозе.

Међутим, по философу Рене Генону, знаменити психијатар је, под видом терапеутске праксе, учинио својином милиона људи страшни сатански ритуал, који је ослобађао све најниже у човеку (Генон је знао о чему говори, јер је у младости био члан једне масонске ложе. У окултним круговима је позната прича о томе како су 1908. године, током спиритистичке сеансе мартинистичког реда, његовом старешини, Папусу, духови наредили да обнови ред Темплара и да његовим главним мајстором именује баш Генона)...

Дотична технологија веома подсећа на смисао црномагијских радњи у обичајима самих сатаниста. Они тврде да сатанизам, наводно, испуњава празнину између религија и психијатрије. Храмови сатане морају бити створени за људско опијање слободом, безграничном природом звери. У ритуалима, сатанистима је неопходно да опробају своју јарост, суровост и осветољубивост, да би затим волели оне који заслужују љубав.

Током својих хипнотичких експеримената, Фројд је истакао „хипотезу завођења“. Практично, све његове пацијенткиње су се „сећале“ да су у детињству биле подвргаване сексуалној агресији. То се признање (а најчешће су за сексуално злостављање оптуживани родитељи) одвијало током ритуала сатанског разговора, при чему су се сећале једино под хипнозом.

У наше време, када је један од канадских психијатара путем штампе објавио сличан случај, у САД се догодила буквално експлозија психоза на ту тему.

Хиљаде људи захтевају сада статус жртве тог подземног култа. Притом, они се стално сећају да су у детињству били очевици вампирских оргија, да су видели ђавола и слично. Од 1983. до 1992. године пред судовима Америке је претресано око 2.000 случајева ритуалног насиља над децом.

Да ли је реална тајна сатанске завере, чији учесници користе децу, а затим специјалним методама „отклањају из њих сећање“? О томе се тренутно воде велики спорови. Међутим, чињеница је да страшни џин, којег је Фројд испустио из подсвести многих људи, убрзава пустошно кретање по душама.

Сам корен речи „подсвесно“ јасно указује на порекло онога о чему говоримо. Порекло најниже, адско. Православни људи знају: подсвесно у терминологији и практици сличних људи је - хранилиште страсти и бесова.

Светитељ Игнатије, истински аскета и подвижник, који је живео у XIX веку, писао је да је виђење ђавола за човека Промислом забрањено - да људи не би претрпели насилну привученост злим дусима! Авај, увек је било опседнутих, који су се трудили да отворе тај бездан на било који начин.

Занимљиво је и да је по злу познати Алистер Кроули разумевао сваки обред призивања духова као начин блокирања свести и извлачење из подсвести демона који станују у њој. Слични обреди су подробно описани делимично у „Књизи Самех“, коју је Кроули превео. Многобројна „имена силе“, која призива црни маг, могу да се призивају монотоно ниским гласом.

Судећи по свему сам Фројд је одлично познавао изванмедицински смисао психоанализе. Не случајно, епиграф својој књизи, „Тумачење снова“, узео је из Вергилија: „Ако не могу да додирнем небеса, Ахеронт ћу покренути“ (Ахеронт је - паклена река грчке митологије, која дели свет живих од света мртвих).

У својој књизи „Увод у хришћанску психологију“, отац Борис Ничипоров скреће пажњу на још један моменат у Фројдовим делима. Поставши богоборац, он је увиђао само „судбински“ демонски аспект у односима оца и сина.

Отац Борис пише: „Ако следи Фројда у потпуности, син је обавезан да, или убије оца, или да се супротстави оцу. Тако се догодило и са Кроном, Зевсовим оцем, тако је било са Лајем, Едиповим оцем. Ту демонску предодређеност, психологија познаје под именом Едиповог комплекса. Али Фројд, будући неопаганин, у својој привржености јелинистичкој митологеми намерно не примећује да Син Божји, Исус Христос, надвладава те судбинске односе. То нам објављује, пре свега, Његова молитва у Гетсиманском врту уочи страдања, где се Он моли Оцу: „Оче мој! Ако је могуће да ме мине чаша ова; уосталом, нека буде не како Ја хоћу, већ Твоја воља...“

Умесно је овде навести и следећи закључак Православног психијатра Дмитрија Авдејева: „Схватљиво је да сваки правац у медицини и психологији има своју идеологију, своју светоназорску базу. На пример: јога-хиндуизам, акупунктура-будизам, окултизам-сатанизам, психоанализа-богоборство...“

Веза савремене научне традиције са окултном традицијом испољава се у самој Фројдовој личности. Године 1985. он је посвећен у бечко одељење јеврејске масонске ложе - Бнај брит. У њој је очито и добијао главну идеју психоанализе.

У сваком случају, истраживач Давид Мелкам пише да је Фројд увек остајао захвалан „Бнај Бриту“, јер му је, захваљујући тој организацији, пошло за руком да скочи у седло и да започне широко експлоатисати тему, која се у тој епоси сматрала скандалозном“.

У том контексту немогуће је не оценити глобалну Фројдову мисију, о којој пише философ В. Тростњиков. „У предговору руском преводу Вителсове књиге о Фројду, која је изашла 1925. године, совјетски психолог, М. Рајснер, писао је: „Ми не желимо да будемо неправедни. У области психоанализе религије фројдизам је учинио веома много. Могуће је рећи чак, да смо тек захваљујући психоанализи и њеној сексуалној теорији одиста дошли до тог основног психолошког момента, који дозвољава да се заобиђу све институције религијског мишљења и култа.“ Зато је, наравно, било могуће опростити фројдизму такве ситнице као што је мистицизам и посебно противречење фактима. Вреди ли обраћати пажњу на детаље, када је теорија у целини извршила тако одговоран задатак? Дарвин је „доказао“ да је тело човеково само од себе настало од тела мајмуна. Али остала је још душа, о којој Дарвин није рекао ништа. Сад Фројд „доказује“ да је душа човекова прост продужетак његовог полног органа. На тај начин је велики труд напокон био завршен!“, завршава Тростњиков.

Од богочовека до зверочовека

Са чињеницом да се развој психотронике нуди под веома хуманим, међу њима и медицинским паролама, не сусрећемо се први пут. (Напомена: Занимљиво је да се у пројекту закона о биоетици, који је припремила парламентарна група крајем 1997. године, експертима владе најмање допао члан, који гласи да „методи и средства окултно-мистичног и религијског порекла“ не треба да се примењују у циљу оздрављења. Заменик начелника кабинета председника владе руске федерације, Е. Арефјев, писао је о томе директно председнику Думе господину Селезњову.)

О томе говори и А. Н. Кочуров. (Он је свој портативни психогенератор мирно, ради демонстрације, пронео кроз милицијске кордоне директно у телевизијски центар. Пронео га је у обичној „дипломатској“ ташни). Тај мој сабеседник био је отворенији него многе његове колеге.

„Наравно, медицински генератори се лако преуређују у убилачке. Разуме се, могући су утицаји све до промене структуре ткива организма на молекуларном нивоу.

Зашто вам говорим о томе? Заинтересован сам да моје колеге и потенцијални наручиоци сазнају за сличне могућности.

Ако дође до наруџбине, она ће бити испуњена. Што се тиче бојевих постројења, они могу бити пуштени у серијску производњу за годину или две... Ограничења на моралном плану? Практично сви воде трку у наоружању. По чему је психотронско оружје горе од атомског?“

... Идеју о власти лекара излагао је још Платон. Лекари и судије ће „бринути о грађанима вредним и телесно и духовно, онога, ко је способан једино телесно, лекари ће оставити да умре: што се тиче људи са неизлечиво порочно душом, лекари ће их уморити.“

Сада, када се подаци о „порочним душама“ могу унети у компјутер, остварење „благородног“ задатка се веома упростило. Хтео си да престанеш да пушиш? Врло просто! Из тебе ће елиминисати сувишну агресивност, непотребне политичке пристрасности и остала асоцијална стремљења. Упросечени и упрограмирани људи, у погледу штетних навика, образују сасвим погодну биомасу за управљање. Добар апетит, добро владање, добра потенција... И - амерички „пластични“ осмех на лицу човеко-манекена унутра потпуно празног.

О спремности човека да се преда у руке различитих психотехнолога треба рећи нешто посебно. Лишивши се духовне свести својих предака, наш савременик прихвата, у суштини, магијске операције над собом, као ремонт некаквог механичког будилника. „Зашто човек, отворен свим својим слојевима, види у себи само материјални слој и зашто се, не само са чудном покорношћу, већ и са некаквом невеселом гордошћу, саглашава са онима који га третирају као механичку играчкицу на навијање, то јест, проглашавају подобијем не Бога, већ ђавола?“, пише философ В. Тростњиков.

Вектор кретања хомосапиенса неодољиво се заокреће: од Богочовека Христа ка - човекозвери. Према антихристу, којем служе бића, којим управља страх или сувише биолошке страсти. Послушна биомаса груди и стражњица је спремна!

Није ли час да се иступи против технотронске експанзије у дубину нестабилне човекове свести. Против њене унификације, ма какве саблазни се нудиле у замену за њу.

... Тако постепено долазимо до схватања: међу психотронским жречеством нашег времена, поред неортодоксних физичара, писаца фантастике, истраживача космоса, несумњиво морају бити присутни и лекари.

Магистеријум за нови миленијум

Недавно је у нашој земљи на енглеском језику изашла књига под називом „Магистеријум“. Уистину, окултно значење у њој се придаје броју „2000“. У чланцима се ставља акценат на превратни карактер тог датума у историји човечанства. Књига је штампана у тиражу од 2.000 примерака, а сваки примерак кошта 2.000 $ (што више личи на плаћање некакве чланске карте).

„Часопис-клуб-форум“ узима на себе труд да погоди свеобухватну концепцију XXI века. Текстови чланака су писани веома китњасто, узвишено и замагљено. Занимљив је списак аутора и чланова редакције. У њему су - поред познатих руских и иностраних политичара - представници оних истих дисциплина о којима смо толико говорили. Очито, вожди и жреци технотронског века су се ујединили ради извесног „великог посла“.

Овде је психолог И. Кон, ту је и већ нам познати Хосе Делгадо. (Напомена: На том списку, свака личност је - феномен. На једној од недавних конференција академик Кон је иступио са веома занимљивим извештајем: „Једнополни бракови: правни и морални аспекти.“ Негодујући, он је прекорио Православну Цркву зато што не дозвољава сексуалним мањинама да се у пуној мери користе својим правом на слободу.

Мрежа „Интернет“, на екрану компјутера, даје портрет седокосог господина задовољног собом. Текст гласи: „Кон Игор Семјонович, професор. Главни научник консултант пројекта „Полно васпитање руских школараца“, активни учесник покрета за права хомосексуалаца, добитник награде Фонда Џона Д. и Кетрин Т. Мекартурових за 1995. годину на тему „Сексуалне мањине у међудисциплинарној перспективи“. Физичар, Нобеловац Прохоров, напоредо стоји поред мистичних писаца Умберта Ека и Јеремеја Парнова. Аутор теорије порекла космичких зрака, Виталиј Гинзбург, напоредо са космонаутом Григоријем Гречком и вајарем Ернестом Неизвесним. Представљајући структуру Уједињених нација, ту је шеф секте „исмаилита“ (историјски повезане са асасинима), Ага Кан - заједно са руководиоцем јеврејског центра у Бечу Симоном Визенталом. Консултант RAND Corporation-a, футуролог Фукујама - ту је са лидерима некаквих хиндуских и тибетанских секти.

Дакле, научници, свештеници, политичари, људи из уметности. Друштво се чини разноврсним само на први поглед. У древна времена, када је један од жречева приносио жртве Молоху или Валу, други је свирао на бубњевима да би загушио крике несрећних жртава.

Ево њих, садашњих жречева трочланог бога „слободних зидара“ Јах-Бул-Она! Лажног Јахвеа савременог јудаизма, чије око тако оштровидо гледа са сваког америчког долара, за свима који происходе из делте масонских храмова. Вала, који се претворио у телевизор и обмањује милионе. Древног Озириса, који је после своје смрти породио Хоруса, покровитеља свих савремених сатаниста.

Међу ауторима „Магистеријума“ је и - милијардер Сорош, који по ко зна који пут понавља своју омиљену сентенцу: „Историју стварају велике паре.“

Уводни чланак часописа писао је Едуард Шеварнадзе. Он љубазно дешифрује: „Магистеријум је - камен мудраца.“ Едуард Амбросијевич пише о томе да га човечанство данас потребује далеко више него у Средњем веку.

Да, камен мудраца упорно су тражила још друштва алхемичара. Гоњени својим експериментима, управо су они формирали пралик савремених тајних друштава. Једно од тих друштава су Розенкројцери. Њихов тајнопис је - оваплоћење тајномишља. Испоставило се да је у њиховим посебно мудроносним текстовима необично лако прозрети политичке идеје. А у њиховим симболима - скривене тежње.

... На корицама „Магистеријума“ је – Уроборос. Змија која гризе сопствен реп. На окултном језику прстен змијског тела означава власт над светом људи. Камен мудраца, наводно, и даје свом власнику апсолутну моћ.

Уза све ограде према Данилу Андрејеву, тешко је не подсетити се овог његовог пророштва: „... развој средстава веза, техничка достигнућа која дозвољавају полицијском режиму да контролише интимни живот и скривене мисли сваког човека, удариће гвоздени темељ под вампирске небодере диктатура.“

Занимљиво је како изгледа „Магистеријум“ технотронског века. Можда личи на скромни биогенератор.

Да, психотроника је - магија преоденута у инжењерску кошуљицу. Црна магија!

Постепено се наметнуо следећи закључак: да је потрага за конкретним координатором тих сатанских поступака, која нас је и одвела до, рекло би се, супротстављених институција (ЦИА и КГБ) - јако наивна. Супер-координатор психоистраживања је онај исти невидљиви шеф свемирског масонства - и налази се изван људске сфере. То је ђаво – човекоубица од искони.

Управо он убацује „нове“ идеје из хиљадугодишње древности. Преношене „духовима злобе поднебесне“, оне „лете у ваздуху“ и истовремено их „људи-антене“ лове у различитим земљама. Управо он заражава компензаторском похлепом за влашћу оне који су највреднији у људском роду. Управо његова подземна канцеларија предлаже малодушнима да потпишу уговоре крвљу. Управо за њега је сваки Хришћанин - риба идеална за адски тигањ.

Само постојање друштва „Магистеријум“ сведочи: да магови и психотроничари, редитељи и политичари не спавају. Они брижно, само у различитој мери, извршавају поверени им задатак - не допустити човеку да се пробије до Христа.

Преузми књигу:

Западни пут у апокалипсу

Јуриј Воробјовски

Др Јована Стојковић говори о: психотерапији, Фројду, Јунгу и окупацији Србије

Време је за мудрост

Народе мој, ако овако наставимо нећемо далеко стићи. Не само то, већ ћемо сами себе још више укопати. Овако, извесно је, нећемо сачувати ваљевску Грачаницу – не пљујући по Цркви и патријарху. Ко вас тамо вуче, завлачи вас.

Како смо народ који слабо памти онда, на основу чињеница, вратимо се уназад кад је Грачаница, која је и пре тридесет година такође била објекат од националног државног значаја, продата Колубари али је Црква добила место да је измести. Дакле, у време наших отаца је продата и нико се тад бунио није.

Па што нико не пљује по своме роду, него по данашњем патријарху?

Зар у то време није било: дајте нам фабрике у замену за Бога? Тако је било тада, али и пре десет година су у нашем граду викали Срби зашто се подижу две нове цркве, а не отварају се фабрике, на шта им је наш мудри прота одговорио: „Имате фабрике али ниједна вам не ради, јер немате Бога!“ 

Црква је тада, на морање или добру вољу, направила шта је направила, уговор је склопљен и то поглавље је остало затворено. Али вас сада Вучић провоцира позивајући се на патријарха и тиме иде на руку непријатељима који желе да ви вичете на Цркву! Они желе да разделе Цркву на хрватску, војвођанску, шифтарску... Већ имају тзв. македонску и црногорску. И ви, вичући на патријарха и пљујући чините им услугу, јер што се више Црква блати и провлачи кроз медије, њима боље, а наша деца све ускраћенија за веру и Бога. Зар желите да Црква лаже и краде? Ако је нешто потписано, вољно или невољно, она не може то порећи и прећи преко чињеница. И Вучић то зна; ви не желите да знате.

То није пут за враћање Грачанице, већ управо оно што је рекао и написао владика Милутин: да ли је или није добијен валидан сертификат и испуњени сви услови за безбедно пуњење бране Ровни? Ту тражите кваку, јер ту је проблем. Тражите међу собом квалитетне људе који могу овај проблем да реше правним путем. Гледајте чињеницама у очи. А чињенице су да, како рекоше мудри међу нама, да ће напрасно пасти цена некретнина у Ваљеву, да ће почети исељавање. Друго, како рече економист Драган Радовић, у Колубари већ килаве са угљем, јер је стављен под браву, будући да постаје све извесније како се чува за продају Немцима, заједно са ЕПС-ом. Размислите: хоћемо ли ми имати од тога користи?

Срби из Ваљева су увек бранили Србе где год је требало, сад је време да ми бранимо њих, а бранећи њих, бранићемо и Србију и Грачаницу.