Све у причама бива

Кад спаљују књиге

Кад спаљују књиге: Циклус „Моћ књиге“. Чланак 3

Да су књиге небитне људи их не би спаљивали. Овако их спаљују. Спаљују их редовно и аргументовано. Калиф Омар је спалио Александријску библиотеку пропративши паљење сакраменталном реченицом: „Ако је у свим овим књигама исто оно што и у Курану,чему оне? А ако у њима нема онога што је у Курану, тим пре нису потребне.“ Хитлер је спаљивао књиге. Спаљивао је марксисте и лењинисте, али и Брехта, Ремарка и многе друге за које је сматрао да су се изродили и да изражавају бесмисао.

У принципу, свуда где постоји завршен и искристалисан поглед на свет људи са задовољством штампају једне књиге, и са задовољством спаљују друге. Штампаће Нови Завет и спаљиваће сановнике и хороскопе. Или ће штампати Куран и спаљивати Јеванђеље. Или ће штампати „Мајн Кампф“ и палити све остало. Штампаће документа Пленума и спаљиваће све у чему се говори о Богу. Не ради се о прогонима људи. Ради се о одбацивању непријатељских идеологија. Ватра и вода су непомирљиве.

Замка сваштаждерства

Ми, хришћани, нисмо изузетак. У књизи Дела апостолских се описује како су људи који су се покајали захваљујући проповеди апостола спаљивали окултне књиге. То није варварство. То је добровољни акт људи који су темељно размислили о својој прошлости. И сад бисмо радо предали ватри приручнике за идолске требе, разноразне магијске књиге, свакакве изворе разврата и саблазни – све оно што квари душе, скрнави умове и умножава саблазни. Данас, као и увек, ако се неко покаје и упита: „А шта да радим с оном демонском литературом коју сам сакупљао и коју сам жудно читао?“ – одговарамо: „Спали је.“ Никад немој спаљивати људе, али спали књигу која садржи отров и која више не делује на тебе, јер си се исцелио. Управо тако и никако другачије.

А шта бисте хтели? Хтели бисте, у духу најновије свеопште моде, да хришћани воле све без разлике и да буду некакве мазе? Тако некакви хрчци, симпатични, али безопасни? Било би лепо, али хришћанин не треба да воли грех. Може да се љути на грех. И киоск са штампаном порнографијом за њега нипошто није исто што и киоск са сладоледом. А оно што је заиста чудно и неприродно јесте кад се „Playboy“ и Житија светих налазе на истој полици у књижари. Сваштаждерство није нимало боље од једностраног фанатизма. Реч се више ценила у време „самиздата“ и цензуре него у време слободе и књижара препуних глупости. Сваштаждерство и равнодушност су симптоми духовне анемије. То је беживотност. И ако је данас све могуће: да се порно часопис и Јеванђеље с тумачењем светих отаца налазе једно поред другог – колико сутра то неће бити могуће. Односно, нипошто неће моћи, зато што се крајности срећу. То је својство крајности. Јуче је све могло, а данас ништа не сме. Управо тако бива.

Сећање не гори

Оне године кад је умро Стаљин – 1953. – у Америци је објављен Бредберијев роман „451 степен Фаренхајта“. Знате, Американци су баш конзервативни. Баш их брига за наше литре и километре. Они имају своје пинте, галоне, бареле, миље и сл. Код њих ни термометри нису по Целзијусу. По Фаренхајту су. Температура која је наведена у наслову је температура на којој гори папир. А папир је управо онај чврсти материјал на којем се утискују мисли, за које се испочетка чини да су ефемерне, али се на крају испоставља да су свемоћне.

У Бредберијевом роману људи спаљују књиге. Све се десило некако изненада. Људи су градили и градили срећно друштво, давали су добра, олакшавали су доступ уживању. И онда се десило оно о чему је у цртаном говорио Чебурашка: „Ми смо градили, градили и на крају смо саградили!“ Саградили смо друштво зомбираних идиота који живе у виртуелној стварности великих кућних екрана (још 1951. године у САД је било 10 милиона кућних телевизора!). Књиге не само да су постале непотребне, већ просто опасне. Зар је мало тога што може да смисли и да изведе човек који чита... Књиге нису потребне. Прво су престали да их штампају. А онда су почели да их спаљују. За спаљивање су ангажоване ватрогасне бригаде. За оне који не знају, у свести Американаца то су хероји. Хероји-добровољци. И ови хероји-добровољци су почели да обилазе градове с резервоарима пуним керозина. Немају више шта да гасе. Технологија је толико напредовала да више ништа не гори. Техника је престигла етику и ватрогасци сад пале, а не гасе. Пале књиге.

Даље се радња захуктава. Ватрогасац односи с пожара (ломаче) пар књига, чита их и... прогледа. Затим следи сукоб са системом, унутрашња истрага, опасност од смрти, бекство... Али живог главног јунака доводи у известан гето, или извесне катакомбе. Тамо живе људи који су побегли од „новог уређења света“. И они у сећању чувају главне текстове цивилизације на умору. Један човек не може све да запамти. Али могу да научим 40 псалама (могу), а ти још 40. Неко може напамет да научи „Хамлета“, а неко други „Оњегина“ (код нас је и Мајаковски знао „Оњегина“ напамет). Тако се памти Јевнђеље по Јовану, Проповедник, Јов, Соломонове приче, Толстој, Достојевски и тако даље. Пред нама је катакомбно човечанство из времена новог варварства. Недостаје само апостол Петар, као у „Quo vadis“ Сјенкевича. Али одсуство апостола у потпуности надомешта апостолски дух оних који се супротстављају (без крви и устанака) новој безбожности са свемоћи телевизије.

Ову књигу треба прочитати. И још треба (чак и ако не читамо Бредберијеву књигу) да учимо напамет Давидове псалме и Шекспирове сонете. То спасава. А ако неке и не спаси (које више ништа неће спасити и који неће читати), многима ће помоћи да остану људи. Или да то постану. Не може се тек тако бити човек. Човек прво треба постати. А без књига то није могуће.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић  

Православие.ру

 

Грчки јерарси позвали на бојкот

    

 

Јерарси Јеладске православне цркве позвали су учитеље и родитеље да бојкотују и протестују против новог школског програма, који има за циљ „искорењивање полних предрасуда“, преноси агенција Agionoros.

Митрополит Идри Јефрем је истакао да се Православна Црква не слаже са директивом министарства образовања и да се противи увођењу предмета „Искорењивање хомофобије и трансфобије“ у грчке школе.

По речима владике, родитељи треба да изразе своје неслагање по том питању и да не пуштају своју децу на часове из тог „предмета“.

Митрополит Глифадски Павле објаснио је да увођење „часова содомије“ у грчке школе нипошто није случајност и подсетио на пређашњу изјаву заменика министра образовања Грчке на геј паради у Солуну, када је он рекао: „Ђаци морају да знају, да је разноврсност сексуалних оријентација благо и не смеју тога да се стиде.“

Владика тврди да се у школском програму, које предлаже министарство образовања, поред разговора о хомосексуализму, налазе и теме „фалусних симбола“, а деци се препоручује да у школске свеске записују ружне речи које су им биле упућене. Министарство образовања још саветује и да се деци приказују филмови, који одговарају побројаним темама.

Митрополит Павле такође позива учитеље и родитеље да одбаце тај предмет и протестују против њега.

Митрополит Пирејски Серафим се обратио својој пастви преко посланице, која ће бити прочитана у свим храмовима Пирејске митрополије у недељу, 29. јануара 2017. године.

У својој посланици владика, познат као ревносни традиционалиста, позива родитеље ученика да јавно изразе свој протест и да школама предају писмене изјаве да њихова деца неће посећивати часове у оквиру тематске недеље „Деконструкција родних стереотипа“. Поменути часови треба да буду одржани у свим средњим школама широм Грчке у складу са меморандумом министарства образовања.

Агенција Ромфеја преноси и део посланице митрополита Серафима у којој стоји: „Данас сатана опет подиже главу и дрско прети да уништи све оно што је добро, узвишено, морално, духовно, хришћанско, што је у складу са Јеванђељем и предањем светих отаца, све што је већ у прошлим епохама и својим трудом изградила Православна Црква. Он покушава да заведе човека, чији је једини циљ постојања да потчини своју плот духу, да се продухови и Божијом благодати обожи, уместо да подчини свој дух плоти. То је свргавање плана Тројединог Бога, намењеног човеку. Сатана жели да човек постане роб плоти, ужитка, греха, да од духовног постане материјално створење, попут немуште животиње.“

Митрополит Серафим у својој посланици истиче да: „Православна Црква уважава приватни живот сваког човека, као и његову одговорност за слободу избора.“ По његовим речима, Црква нема никакву намеру да се меша у ту слободу. Истовремено, Црква не може да не реагује на активности које „Злочиначки подривају онтологију и физиологију човека и распирују његове најниже пориве, пропагирају хомосексуализам, педофилију и содомију, те чудовишне, неопростиве злочине против вечнога Бога и људске личности, које су у потпуности једнаке гресима Содоме и Гоморе.“

Митрополит подсећа да Библија, изражавајући вољу Божију, вољу Творца човека: „Осуђује хомосексуализам као страст и срамоту, који су били кажњени огњем и сумпором у Содоми и Гомори. За све свете оце, хомосексуализам је одвартни и прљави грех, презрење Бога Творца.“

„Јавно испољавање хомосексуализма, поред тога што вређа јавни морал и наша верска осећања, шаље младима пример изопаченог сексуалног понашања и руши темељ грчке породице и друштва, у време беле куге. Такође, деца коју васпитавају хомосексуалци пате од психопатолошких поремећаја“ – истакао је митрополит Серафим у својој посланици.

С руског Александар Ђокић

01 / 02 / 2017

Исцељење

Домаћи филм "Исцељење" погледај на нету.

Исцељење

Ледоломац

За љепшу Српску

Полажајник

Божићна печеница

Не би било лоше да погледамо ову драму Стевана Сремца, те да обратимо пажњу на хумор који је писац провукао кроз Божићне обичаје у малограђанској средини како нам се не би десило оно на крају приче.

Др Лазар Милин - Црква и секте

Прогон (2007)

Написах давно ово након гледања: "Још једно мајсторско дело Андреја Звјагинцева, режисера филма „Повратак“. Чак је и овде за носиоца главне мушке улоге ставио истог глумца, али и сама радња филма поново обрађује исту тему – пољуљани породични односи. Међутим, први филм је рађен према писаном сценарију, док је овај настао према књизи јерменско-америчког писца Вилијама Саројана (William Saroyan, 1908-1981) „The Laughing Matter“, с тим што редитељ прави извесна одступања. За разлику од филма „Повратак“, где се описују односи између деце и оца, овде је у средишту радње однос мужа и жене. Сем тога, ово је такорећи филмска слагалица, у којој нема толико дијалога – заправо га је, сем пред крај, изузетно мало, али филм обилује сликама и симболима у толикој мери да вам држи будном пажњу свих два и по сата колико траје, и то без секса и вулгарности. Иако урађен као савремена прича, библијски мотиви су феноменално провучени, тако да ће код познавалаца Светог писма несумњиво тражити дубоко филозофско размишљање. Већ самим тим да породица (отац Александар, мајка Вера, ћерка Ева и син Кир) живи негде у руској забити, упућује на изгнанство Адама из Раја. Понтијевско прање руку видимо кад Александар вади метак из руке брата Марка, итд. Али наоко идиличан живот породице почиње да се приказује у правом лицу оног тренутка кад Вера, након што су деца отишла на спавање, саопштава Алексу: „Трудна сам, дете није твоје.“ Доживевши психички и душевни шок, Алекс тражи помоћ од брата, човека који, премда имајући породицу, живи без икакве обавезе према њој. Овде има једна занимљивост: на питање да ли да убије своју жену, или да јој опрости, Марк му одговара: Ако је убијеш – у реду је, ако јој опростиш – у реду је. Треба рећи да је Марк човек коцкар, а да су оба брата свога оца познавали тек преко фотографије. Е сад зашто ми је ово било занимљиво? Слобода коју је човек добио од Бога не огледа се у избору између овог и оног, добра или зла. Јер те двојности у Богу нема. Бог је слободно Биће у којем је једино добро. Човек је грешно биће у коме се боре небо и земља. Тако се мени учинило да је овим речима једног коцкара заправо разоткривено наше коцкање са животом и смрћу, а не да се у томе огледа човекова слобода. Али, да не разоткривам цео филм, оно што ми је најупечатљивије у филму јесте део кад деца слажу слагалицу (добро је погледати), а потом одлазе на спавање са читањем „Химне љубави“ из Светог писма.
И иначе је у свим филмовима овог режисера посебан акценат на деци, која су наша будућност.

„Монах и демон“

Господе, не знам шта да тражим од Тебе. Ти Сам знаш шта ми треба. Волиш ме више него ја што умем да волим чак самог себе. Дај рабу Твојему оно што сам не смем да замолим. Не смем да молим ни крста, ни утехе; само стојим пред Тобом. Срце је моје откривено. Видиш потребе за које ни не знам. Погледај и учини по милости Твојој. Ради са мном шта Ти је воља. Ћутим пред светом Твојом вољом, пред несхватљивим за мене промислима Твојим. Приносим себе у жртву Теби. Научи ме да се молим, Сам се кроз мене моли. Амин.

Молитва јуродивог из филма „Монах и демон“.

Филм можете скинути овде, а превод ту. 

„Крилата прича“ – обавештење

Остало нам је још да средимо цип и књига креће у штампу, дао Бог. Позвала бих све оне који желе свој примерак да се јаве. Књига је, захваљујући прилозима добрих људи - који су нашли слуха и духа да подрже овакав пројекат,  и продаји радова, потпуно бесплатна (плаћа се само поштарина). Дакле, ако има заинтересованих, нека се јаве преко поште:

јezerska.princeza(at)yahoo.com

(at) - замена за @ 

Или преко сајта "Све у причама бива" 

Наследници (2015)

12 (2007)

Режија: Никита Михалков
Глумци:
Сергеј Маковецкиј … поротник
Сергеј Гармаш … поротник
Алексеј Петрењко … поротник
Никита Михалков … поротник
Роман Мадјанов … поротник
Михаил Јефремов … поротник

Место дешавања – спортска сала локалне средње школе. А у сали 12 поротника треба да донесе одлуку на питање: да ли је млади Чечен крив за убиство свог очуха, руског официра у пензији, ветерана чеченског рата. Сва сведочења, и сви докази говоре против младића. И сви поротници, осим једног, спремни су да га прогласе за кривца. Наредних сати они ће поново прочешљати све доказе који су изнети на суду, и како сати буду одмицали, тако ће се ситуација све више мењати у корист младог Чечена.

"Монах и Бес" 2016

Ако бих те волео