Сам свој камен
„Прочитао сам пре неку годину књигу о момку који одлази на небо и тамо среће Светог Петра па га упита:
- Шта се десило највећем генералу свих времена? Ко је, заправо, био највећи генерал у војсци икад?
– Заиста желиш то да знаш? – упита Свети Петар.
– Да“ Да ли је то био Патон? Наполеон? Александар? Ко?
– Какво глупо питање си поставио.
– Зашто је питање глупо?
– Највећи генерал у војсци требало би да си ти али сваки пут кад треба да донесеш одлуку ти тражиш лакши начин да се извучеш. Да си отишао у војску и дао најбоље од себе у историји би остале записане књиге о теби и томе како си био најбољи генерал. Али си ти забрљао.“
(мој слободни превод испричане приче са енглеског, коју сам пронашла на јутјуб каналу где људи причају о просперитету)
Повампирене алге
Ако приметите на риби лишај – немојте је јести, дирати, куповати, бити у њеној близини или води из које је извађена
1995. године два рибара из Нове Каролине отишла су на реку да пецају. Али су одједном почели да губе памћење и требало им је неколико сати да се оријентишу најпре, а кад су коначно стигли до обале требало им је неколико сати да се усидре, што је иначе лако „попут облачења панталона кад устајеш из кревета“ (рутина, објашњава један рибар). Када су на рукама почели да се појављују лишајеви и отворене ране, жена је предложила мужу да потраже савет лекара. „Сваки пут кад би отишао на реку враћао се болеснији“, рекла је лекару који их је примио. Али лекар није имао појма о чему је реч, јер се са тиме није сретао ни у теорији, па је за савет позвао научнике из одређене области.
https://www.youtube.com/watch?v=6uJWCUAdiHE
Лекарка, која их је примила, већ је имала слично искуство, али тад још није знала о чему је реч. Наиме, док је испитивала неке заражене рибе у лабораторији, руком је захватила заражену воду и моментално је почела да губи меморију и једва да је могла да дише. Изашла је напоље на свеж ваздух али је морала да проведе извесно време на боловању, током којег је могла да прати губитак неких функција и њихов делимичан опоравак. Али болест се проширила у институту и морали су и њега да затворе на извесно време. Кад су се научни радници вратили тестирали су вентилационе системе и увидели су да они не раде како треба, због чега се болест и раширила међу лекарима. За њих је то значило да се болест преноси како преко воде, тако и путем ваздуха. А онда су почели да стижу извештаји и из других градова о милионима угинулих риба на површини и још више заражених рибара са сличним симптомима. Алга (Pfiesteria), иначе безопасна у нормалним околностима, наједном се повампирила. Њеном апетиту пријала је рибља кра, а под микроскопом се показало да јој још и више прија људска крв. Влада је донела указ о томе да се реке затворе. Научници су били мишљења да је узрок овом дивљању алге у нитратима који фармери користе у близини ових река где се узгаја стока и живина. Без нитрата нема њеног цветања а без тешких метала нема токсина. Да, овде је реч о нервном гасу, који изазива парализу. Међутим, у једном тексту репортер наводи и ово: „Научници, који и данас раде на овом истраживању, користили су се много чиме у прехрањивању ове алге али до дана данашњег нису пронашли ништа што би узроковало стварање токсина (отприлике)“.
https://www.baltimoresun.com/news/environment/bs-md-pfiesteria-20-years-later-20170717-story.html
Један градски лекар одлучио се да у третману оболелих користи следећи лек Cholestyramine што се показало веома ефикасним (он у видеу објашњава и због чега).
Многи гледаоци овог видеа жале се доле у коментарима због чега они нису знали за ово раније. Али текст који прилажем уз видео је много занимљив, јер се у њему открива и како се цела ствар одразила по фармере, екологију и таксе.
Поп култура
(ретроспектива једног слушаоца радија "2М")
„Суноврат цивилизације се може погледати кроз поп културу. 1960. године Елвис Присли краде од црнаца рокенрол па преко Битлса то постаје нека бунтовничка култура, која је имала значајну улогу на западу, нарочито у време вијетнамског рата. Кад је Никсон послао оне ликове да угуше побуну у Стејт Охају та Национална гарда (која тренутно обучава нашу војску) их је побила као зечеве. Онда су Јанг, Крозби, Стилс и Неш направили песму „Tin soldiers and Nixon coming“.
https://www.youtube.com/watch?v=TRE9vMBBe10
Или Џон Фогерти гледа на тв како Ајзенхауер, Никсонов унук избегне одлазак у рат (драфт) и пребегне у Канаду и направи песму “Fortunate Son”.
https://americansongwriter.com/creedence-clearwater-revival-fortunate-son-behind-the-song/?nab=0&utm_referrer=https%3A%2F%2Fwww.google.com%2F
А драфт је као негативна лутрија: кад те ставе у бубањ и неки пуковник окреће бубањ и извлачи бројеве. Онда се појавио и Вудсток са Хендриксом и другима. И онда се нађу одређени људи да проучавају колико је потребно LSD-ија и других дрога да надрогирају нацију. Након тога се сав тај бунтовнички рокенрол претвори у једну досаду и мртвило, Grateful Dead и осталих бендова који само бескрајно малтретирају народ својим џемалдима. И 70-их година се појави панк, опет се неки социјални револт појавио. Јер он се није појавио у Енглеској или Њујорку како људи мисле, већ баш у Калифорнији у оном субурбу. То би било нешто као Бежанијска коса: предграђе великих градови, попут Њујорка, Лос Анђелеса и других, где је јако скупо грађевинско земљиште, тако да би људи имали неки привид живота беже из градова и путују по сат-два. То ти је најбољи пример из филма „Повратак у будућност“ кад Мајлл Џеј Фокс долази у неки ресторан - то ти је типичан субурб - где има један ресторан у који могу доћи млади људи, где могу попити кафу и да се друже, и да чују неку песму из џубокса и то им је све. Они пре навршене 21. године нити могу попити легално једно пиво, нити попушити цигарету. Субурбија је убиство за младе људе, тинејџере. Једна меланхолија, жабокречина. И у гаражама те мало богате субурбије се појављује панк - гараж бенд. Клинци, који немају појма о музици само су почели да тандрчу по гитарама и бубњевима и да вичу и деру се: бес, бес, бес... без разлога. Онда је то прешло у Њујорк и појављују се Рамонси у СиБиЏиБи клубу (скраћеница за кантри, блуз, џез клуб), где су кренули и Talking Heads, Iggy Pop, Мадона, Синди Лопер, а сад је то купио неки модни дизајнер. Најпре су се појављивали по 15 минута 30 дана у месецу. Само су се дерали да би их узео под своје Малколм Мекларен са својом женом Вивијен Вествуд и прешли су у Лондон и тамо се појавило (потом и Секс пистолс и Клаш и остали). И тај панк је био одличан: он је бес, он је анархија, он је безвлашће. Све је то лепо али и анархија, и комунизам, и безвлашће и све те идеологије имају један проблем код себе (анархија је безвлашће у којем није потребан ауторитет због тога што сви имају свест): то је она типична подвала и превара свих идеолога те и комунизма и анархије: да се ослони на људску свест. Значи и комунизам каже: социјализам је прелазно друштво у ком ће, кад израсте људска свест, да се да сваком према потребама а рад према могућностима и онда ћемо ми сви бити комунисти. Ко рачуна на људску свест тај је пропао у старту. Хтео- не хтео увек је моћ на крају свега и онај ко има батину тај влада. И сад дођосмо до оног што сам хтео да кажем: да је кроз поп културу све пропало. Тај панк се појавио као револт према оним досадним хипицима, хашишарима који су само давили са оним „љубав, срећа...“. Појавио се бес и он је био врло озбиљна ствар. Нарочито у Енглеској где су се побунили против режима у којем си ти роб цео живот: радиш за плату да би добио неку пензију и то ти је то. Шта су онда урадили? Онда ти се појави МТВ и он уништи све! Оне претходне су купили са лсд-ом, хашишем, марихуаном, ове су купили са хероином и сад долази кокаин који је сасвим друга дрога и долази МТВ и све је лова – све се претвара у паре. И не само паре, већ је врло важна и пацифизација омладине. Појавила се Мадона (material girl), Синди Лопер (Girls Just Want To Have Fun). Ту се нешто огласио реп али су то врло лако решили тако што су се ови поубијали између себе, тако да није оставило неки значај у култури. Ово све говори како је култура пропала. Читав свет је пропао кроз нека баљезгања о љубави. Јер ако нема добре поезије, а нема је одавно, нема ни песама на естради које ваљају. Свет је отишао у тандарију. Свако се продаје и купује за ситну лову.“
Богати отац, сиромашни отац
Богати отац појасни своје гледиште неколико пута, те то назвах лекцијом број један: „Сиромашни и средња класа раде за новац. Богати држе новац да ради за њих.“
Тог сунчаног суботњег јутра научио сам о потпуно другачијем гледишту од онога које је имао мој сиромашни отац. Са девет година разумео сам да оба оца желе да учим. Обојица су ме храбрила да студирам, али не исте ствари.
Мој високо школовани отац саветовао ме је да радим исто што и он. „Сине, желим да учиш јако, да имаш добре оцене како би нашао сигуран посао у великој компанији. И увери се да има одличне бенефиције.“ Мој богати отац желео је да ме научи како новац ради да би могао тај новац да ради за мене.
Ове лекције научићу кроз живот под његовим руководством, никако учећи из клупе.
Мој богати отац је наставио са првом лекцијом:
- Драго ми је да си се наљутио због 10 центи које ти плаћам за твој рад по сату. Да се ниси наљутио већ просто прихватио, рекао бих ти да те не могу учити. Видиш, право учење захтева енергију, страст и горућу жељу. Љутња спада у велики део те формуле, јер страст је комбинована љутња и љубав. Кад је реч о новцу већина људи жели да игра на сигурно и да се осећа заштићено. Они се не предају страсти. Предају се страху.
- Значи зато пристају на лоше плаћен посао? - упитао сам.
– Да - рече богати отац. - Неки људи говоре како их ја израбљујем јер не плаћам као они на плантажама шећера или влада. Ја кажем да они израбљују сами себе. То је њихов страх, не мој.
- Али зар не осећате да треба више да их платите?
- Не морам то да радим. Осим тога више пара неће решити њихов проблем. Погледај само твог оца! Он зарађује доста новца али и даље не може да плати све рачуне. Многи људи, имајући више пара, само упадају у веће дугове.
– Значи, због тога је 10 центи по сату – рекох осмехујући се. – То је део учења.
- Тако је – насмеја се богати отац. – Видиш, твој отац је ишао у школу и добио је одлично образовање како би могао да нађе високо плаћен посао. Али он и даље има новчаних проблема јер о новцу никад није учио у школи. Поврх тога он верује у посао за паре.
- Ви не?
- Не, не баш. Ако желиш да учиш да радиш за новац онда остани у школи. То је одлично место да то тамо научиш. Али ако желиш да научиш како да новац ради за тебе, онда учи код мене. Али само ако желиш да учиш.
- Зар не желе сви то да науче?
- Не, јер је лакше да се научи како да радиш за паре, поготово ако је страх твоја примарна емоција онда кад је реч о новцу.
- Не разумем.
- Остави то засад. Нека је само пред тобом сазнање да много људи ради из страха: страхују да неће моћи платити рачуне, страхују од отказа, од мањка новца и могућности да морају кренути испочетка... Већина људи постане роб новца...
(Неколико одломака из занимљиве књиге коју почех да читам „Богати отац, сиромашни отац“, али је на енглеском па нешто мало преведох да поделим. Два дечака нису позвана на журку школског друга, јер су окарактерисани као сиромашни а журка је за богату децу. И та два дечака постају ортаци у потрази за послом који би их обогатио. Књигу је написао један од дечака и он нам говори о свом одрастању кроз ставове свог оца и оца ортака. На почетку богати отац његовог друга пристаје да их научи о новцу и даје им посао од три сата суботом и то им плаћа по 30 центи. Након извесног времена дечаци почињу да се буне, што богати отац унапред зна да ће се десити. Овде је део иначе одличног разговора, који се завршава тиме да тај што се бунио да му је мало 30 центи сад креће да ради за џаба како би научио другу лекцију. У суштини, овде је реч о капитализму и социјализму.)
Избегавање једне од највећих животних замки
(Људски живот је могуће контролисати страхом и грамзивошћу)
- Дакле, момци, почните да мислите. Сада сте део једне од највећих животних лекција. Ако је научите, уживаћете слободу и сигурност. Ако не научите, завршићете као госпођа Мартин која ради за мене или већина ових људи која у парку игра софтбол. Они раде веома напорно, ослоњени на илузију сигурности посла и радују се због три недеље годишњег одмора и солидној пензији након 45 година службе. Ако вас то узбуђује, повећаћу вам плату на 25 центи по сату.
– Али они су добри радници. Да ли се ви то исмевате са њима?
– Госпођа Мартин ми је као мајка. Никад не бих био тако суров. Можда звучим безосећајно зато што покушавам нечему да научим вас двојицу. Желим да вам проширим видике како бисте могли да видите бенефите онога што други не могу да виде услед скучености њиховог погледа. Већина људи не види замку у којој се налази... Зар 25 центи не звучи добро? Зар вам срце не лупа брже?
Климнух главом одречно, али је стварно било тако.
– У реду, плаћам долар на сат.
Сад је моје срце отпочело с трком. Мозак је вриштао. „Узми то. Узми то.“ Нисам могао да верујем шта чујем. Ипак, оћутах.
– У реду, два долара на сат.
Мој мали мозак и срце умало не експлодираше. Најпосле, била је то 1956. година и бити плаћен два долара по сату учинило би ме најбогатијим дететом на свету. Нисам могао да замислим толику суму зарађеног новца. Хтео сам да пристанем. Хтео сам договор. Могао сам да замислим нови бицикл, нову бејзбол рукавицу и дивљење вршњака кад покажем готовину. Поврх тога Џими и његови богати другари не би ме могли назвати сиротињом више никад. Али сам некако наставио да ћутим.
Сладолед се топио и цурио ми је низ руку. Богати отац је посматрао двојицу дечака која су зурила у њега широм отворених очију и празног мозга. Тестирао нас је, знајући да један део нашег емотивног бића жели да се нагоди. Разумео је да свака особа има слабости и да је угрожена страна бића поткупљива, као и да постоји део људског бића који је отпоран и непоткупљив. Само је питање која је страна јача.
– У реду, пет долара на сат!
Наједном занемех. Нешто се променило. Понуда је била превисока и увредљива. Није било те године много одраслих који су то зарађивали, па је моје искушење у трену сменила смиреност... Моја слаба страна бића била је ућуткана. Преузела је непоткупљива страна. И ортак је стигао до исте тачке поимања.
– Добро је – рече богати отац. – Већина људи има цену. А имају је због страха и грамзивости. Прво, страх од немања новца мотивише нас да радимо јаче, а потом кад нам стигне исплата грамзивост или похлепа терају нас да мислимо на све оно што се може купити новцем. И шаблон је постављен...
- Шта незнање има са грамзивошћу и страхом? – упитах га.
– Незнање је узрок грамзивости и страху – рече богати отац. – Дозволи да ти наведем неколико примера. Доктор, који жели више пара да би боље опскрбио своју породицу, наплаћује своју услугу више. Подижући цене услуге, он повећава и цену здравства за све. Од тога највише страда сиротиња и она добија лошију негу неголи они који имају новца. Кад доктор повећа своје услуге, повећава их и адвокат. То сад повлачи и професоре да и они траже повишицу, што надаље повећава таксе и тако редом. Ускоро почиње да зјапи велика провалија између богатих и сиромашних из чега излази хаос и још једна велика цивилизација се руши. Историја то потврђује. Нажалост, Америка је на истом курсу јер нисмо то научили из историје. Ми само памтимо датуме и имена, али не и лекције.
– Зар цене не треба да расту?
– У образованом друштву са добром влашћу цене заправо падају. Наравно, ово је тако обично у теорији. Цене иду горе због грамзивости и страха узрокованим незнањем. Ако би школе училе људе о новцу било би више новца и нижих цена. Али школе се фокусирају само на учење људи да раде за новац, али не и како да овладају новцем.
– Зар ми немамо пословне школе? – упита Мајк (син). – Ти си ми сам саветовао да се упишем на МБА.
– Да, али све те пословне школе пречесто обучавају запослене да постану статистичари. Не дао Бог да статистичари преузму посао. Они само гледају бројке, деле отказе и убијају посао. Знам то јер их и ја запошљавам. Они само мисле на смањење трошкова и подизање цена што повећава проблем. Желео бих да то зна више људи, али то све није комплетна слика.
– Постоји ли одговор на то? – упита га син.
– Да. Научи своје емоције да мисле, немој да мислиш емоцијама. Кад сте ви, момци, прешли преко емоција и пристали да радите џаба – знао сам да има наде. И кад сте одолели емоцијама док сам вас искушавао са више новца, поново сте учили да мислите упркос емотивном набоју. То је први корак.
– Зашто је он толико битан? – упитах.
– То је сад на вама да сазнате. Уколико желите да учите. Водим вас у трњак, место које скоро свако жели да избегне. Уколико пођете са мном, напустићете идеју о раду за новац и научићете како да новац ради за вас.
– И шта ћемо добити ако пођемо са тобом?
– Исто што и Брер Ребит (прича афричких Американаца о зецу који је умео довитљивошћу и интелектом да премости баријере, рађе него ауторитетом и провокацијом, отприлике).
– Има ли овде трњака?
– Да. То су страх и грамзивост. Суочите се са страхом, слабостима и потребама бирајући сопствене мисли за излаз.
Богати отац је наставио да нам објашњава како је новац илузија и налик је шаргарепи за магарца. И само захваљујући страху и грамзивости илузија новца држи у власти билионе људи који верују да је новац стваран. Новац је заправо направљен. Захваљујући илузији поверења и незнању маса ова кућа од карата још стоји.
Говорио је о златном стандарду на којем је Америка почивала и да сваки долар у ствари има сребрни сертификат. Оно што га је бринуло јесте шапат о томе да ће тај златни стандард ишчезнути и да се долар више неће моћи везати за нешто опипљиво.
– Уколико дође до тога, момци, све кочнице пакла ће отказати. Сиромашни, средња класа и неуки упропастиће своје животе верујући да је новац стваран и да ће компаније за које раде бринути о њима.
Нисмо знали о чему нам то прича али како су године пролазиле све нам је постајало јасније.
Кад год причам са групом људи обично ме питају шта им саветујем да раде. „Како да почнем?“, „Коју књигу бисте ми препоручили?“, „Шта да урадим да спремим своју децу?“, „Која је Ваша тајна успеха?“, „Како да зарадим милионе?“.
Кад чујем неко од тих питања присетим се следеће приче:
„Најбогатији пословни људи
1923. године група наших челних људи и најбогатијих бизнисмена одржала је скуп у Еџвотер Бич хотелу у Чикагу. Међу њима су били: Charles Schwab, директор највеће независне железаре, Samuel Insull, председник највеће светске компаније, Howard Hopson, директор највеће гасне компаније, Ivar Kreuger, председник међународне компаније за производњу шибица, највеће у то време, Leon Frazier, председник интернационалне банке за нагодбе, Richard Whitney, председник њујоршке берзе за размену, Arthur Cotton и Jesse Livermore, два велика берзанска шпекуланта и Albert Fall, члан кабинета председника Хардинга. Двадесет пет година касније деветорица из ове дружбе титана завршила је свој живот на следећи начин: Schwab је умро без цвоњка и живећи пет година од позајмљеног новца; Insull је умро без цвоњка у страној држави; без цвоњка су такође умрли и Kreuger и Cotton; Hopson је полудео; Whitney и Albert Fall су пуштени из затвора, а Frazier и Livermore су починили самоубиство.
Сумњам да би ико могао да каже шта се заиста десило тим људима. Ако погледамо датум, а то је 1923. година, то се десило непосредно пред 1929. годину кад је уследила економска криза и Велика депресија, што је, верујем, имало великог утицаја на животе ових људи. Поента је следећа: ми данас живимо у временима далеко већих и бржих промена неголи је то било у њихово време. Многи ће доживети ово што и они. Забринут сам да је превише људи загледано у новац далеко више него у своје највеће добро, своје образовање (мисли се на финансијско пре свега). Уколико се људи спреме да буду флексибилни, држе отворен ум и наставе да уче, постајаће богатији и богатији без обзира на тешкоћу у променама. Уколико буду мислили да ће новац решити проблеме, имаће тешку вожњу. Интелигенција решава проблеме и производи новац. Новац без финансијског образовања брзо ће да испари...
Богати људи стичу имовину; сиротиња и средња класа стичу обавезе за које мисле да су имовина.
Укратко: писац налази да је потребно понекад и од одраслих тражити да постану деца и да им сложене ствари треба представити на дечје глуп начин како би разумели. Из тог разлога је вероватно и написана ова књига, која се сматра једном од најбољих из области финансијског образовања и обраћа се – деци. Тако, цртајући им, он им објашњава да имовина (посед, акције, обвезнице, белешке, интелект, имовина (можда злато)) доносе принос (изнајмљивање, дивиденда, интерес, богатство), док обавезе празне буџет (посао – плата – трошкови: таксе, рента, храна, превоз, одећа, хипотека, поправка аута, кредитна картица, школарина).
Укратко: имовина вас чини богатим, обавезе вас сиромаше.
То је лекција број један која не престаје да важи.
1974. године Реј Крок, оснивач Мекдоналдса, замољен је да прича ученицима МБА на Остин универзитету у Тексасу. Мој пријатељ је био тамошњи студент. Након моћног и инспиративног говора одељење се сабрало и студенти су замолили Реја да им се придружи на једној од омиљених забава и попије са њима неколико пива. Реј љубазно прихвати позив.
– Који је мој бизнис? – упитао је Реј након што су сви имали пиво у рукама.
„Сви се насмејаше“, рече ми пријатељ. „Већина студената мислила је да се Реј шали са њима.“
Нико није одговорио па је Реј поновио питање:
- Којим бизнисом мислите да се бавим?
Студенти се поново насмејаше али се најзад јави једна храбра душа вичући:
- Ко, за име света, не зна да се бавиш хамбургерима, Реје!
Реј се засмеја.
– То сам и мислио да ћете рећи.
Направивши малу паузу он одмах потом додаде:
- Даме и господо, ја нисам у послу са хамбургерима. Ја сам у послу са имовином (земљиштем).
Како ми је даље испричао мој друг, Реј је провео прилично времена објашњавајући им то. У његовом пословном плану, он је знао да ће главни фокус бити на продаји хамбургера на одређеним локацијама, али он никад није сметао с ума на којим локацијама да отвара хамбургерије. Знао је да су земљиште и локација од пресудног значаја за успех у продаји. У основи, онај који купује франшизе купује и земљиште за Реј Крок организацију.
Две видео лекције из истоимене књиге
Кад или како
Сећам се приче у време ерупције вулкана Сент Хелен. На терен су изашла двојица стручњака: један, који је радио за науку и други који је од политичара примао плату. Први, научник, дошао је да каже народу да се склони на време, а други, политичар, да остану и не плаше се. Њих двојица се нису разумела и овај научник је могао без бојазни другом да гледа у очи; али тих очију није било, јер су пред њим продане очи гледале у земљу. Сећам се шта је рекао научник; „Умрећу свакако - данас или сутра, али ово могу да видим само једном у животу.“ Он је остао да гледа ерупцију и да сазна новости из прве руке, али, на његову несрећу, одрон је пошао у његовом смеру. Али човек је умро у служби оног што је радио.
Како се ово може пренети на наше дане? Лако. Ми не можемо одредити кад ћемо умрети али је за нас битно како ћемо умрети.
Храмови су готово празни, јер више нема бака у њима. Кад оду баке, шта ће остати? Каква вера? Млака; ни студена, ни врућа; непотребна и клетве близу.
Данас гледамо слику Страшног суда: пред нашим очима раздваја се кукољ и жито. Открива се лицемерје овог света. Откривају се мисли многих срца. Скидају се маске. Показује нам Господ светло, оно мало, танушно, кроз уска врата и води нас у сусрет са Њим. Открива нам знаке, прави путоказе и разоткрива времена. Учи нас да је већа правда у помијама већ у белом хлебу: од помија се живи и светост задобија, од белог хлеба се урани стока за клање.
И како не благодарити на дивним лекцијама. Рекосмо: умреће се и тако и свак` ће добити праведну плату. Али једна је плата за сина а друга за изрод.
А није потребно ни умрети да би се познао пакао. Нечиста савест итекако испомера човека. Или, што кажу: дело мења душу делатника. Било на добро или на зло.
Наши су преци давали живот за слободу, а ми данас дајемо слободу за... живот?!
Пре би се рекло - духовну смрт.
А од ње нема горег.
Сад кад су послали зомбиленд кући и тако им поручили да су вишак у систему (школство, администрација, банкарство), сад корона прави узлет за нови период. Наиме, најпре је речено да корона напада само жуту расу, али у Америци, ето, напада, црну. И то гојазне. Дакле, оне што имају лош имунитет, што су порасли на фаст фуд храни, коју су им белци наменили као сиротињи. А у Кини се сад забрањује једење паса и мачака. Видите, само пратите како корона и Грета раде заједно. Имате свињски грип, корона је керећи, па птичји, а сад нећете моћи више ни супу од шишмиша да једете. Али не брините. ЕУ дозвољава да једете бубе.
Па драги дизниленде, који си се преко ноћи премаскирао у зомбиленд (маске и лактање), мисли док још можеш шта ћеш и куда ћеш. Бежи из града и спасавај душу. Доћи ће брзо време кад то нећеш моћи да урадиш, а они који буду отишли на време неће ти бити таоци.
Нека је на радост, здравље и спасење Свето причешће свима који се не причешћују кашичицом већ Христом!
И срећан нам празник Благовести!
Иза брда
За интелигентне: Да ли сте се загледали у назив вируса? Која година стоји? 2019. А кад је званично кинески председник објавио појаву вируса? У јануару 2020. Знате ли колико је света проциркулисало туда-свуда? И још нешто: ви можете бити сигурни да се нећете заразити само ако не једете. Зашто? Па погледајте продавачицу: она са једним паром рукавица пипа све, и артикле и новце, које је неко, сасвим извесно, пре ње дотакао као заражен. Зато немојте да мислите да неко жели да вас побије, јер, како рече британски премијер, како рече Меркелова: они се спремају да са здравим и отпорним на вирус уђу у нови свет. То не значи да слабији и мање имуни не треба да се пазе, али извесно је да је у свему акценат на нечем другом.
И ево о томе размишљам цео дан, кад стиже пројекат!
"DA LI JE NORMALNO DA CELA DRŽAVA BUDE U KARANTINU SAMO DA BI VAŠ DEDA ŽIVEO DAN DUŽE?!"
Ово је, иначе, изјава Ивана Пернара, хрватског политичара. Али то је небитно ко је и одакле је. Битно је да сами пензионери, свесно или несвесно, подржавају систем који подржава еутаназију. Млади не могу да мрдну и почеће да презиру старе, а стари, закључани, све који су слободни. Почеће, и већ јесу, оптужбе међусобне. Зато мислите главом и искористите време да своје духове смирите и обуздате, и кренете једном да размишљате нормално. Иначе ћемо се сви поубијати између себе.
Не заборавите: након вируса стиже Грета.
Два баунтија за један ролекс
Прича се догодила у јуну-јулу 1991. године.
Шта је систем вредности?
Шта је поредак?
И шта је логистика?
„Лето је `91. године, мислим да је био 26. јун, мада није ни битан сад тачан датум: Словенија проглашава независност од Југославије у чијој федерацији је она била конститутивни елемент. Ја се налазим на служењу војног рока у Загребу са многим другим момцима. Једна група, по одлуци, мислим, тадашњег премијера Југославије друга Анте Марковића, бива послата да заузме граничне прелазе у Словенији. У склопу знаних и незнаних догађаја, да не идем сад у развлачење приче, једна група момака долази на гранични прелаз између тадашње Југославије (данас Словеније) и Италије. Међутим, како већ ствари крећу да се крећу, долази се до следеће ситуације: с обзиром да Словенци не желе да им неко спречи пут за Европу, почињу да ове јединице нападају, блокирају (то нека буде на образ свима који су се играли). И ова група људи остаје одсечена од света. С једне стране стоје Италијани који радознало гледају шта се дешава, с друге стране Словенци јер их они спречавају да иду у Европу. И како креће развој догађаја ствари изгледају овако: с обзиром да снабдевање није могуће, храна и друге ствари не могу да дођу до њих, они остају препуштени сами себи. Испоставља се да старешине, који су обучавани да воде своје људе независно од политике, користе сваки изговор да се изгубе. Остане неких тридесетак момака самих са собом. У читавој ситуацији искључе им и струју и воду.
Већ први дан кад је дошло до тога да нема шта да се једе, неко се сети да је ту фри-шоп остао и да је релативно добро попуњен. Без неке велике координације и убеђивања они одлуче да ослободе фри-шоп. Поразбијају се стакла и улети се у фри-шоп. Креће да узима ко шта стигне, слободно тржиште. Неки се затрче на цигарете, неки на чоколаде, неки на телевизоре, неки, који је деловао најпаметнији, затрчи се на сатове – углавном, свако оствари приход на слободном тржишту. И док има свега креће весеље, креће социјализам. Први дан, други ту се пуца, ту се игра и чекају да виде шта ће да се дешава.
Већ након дан-два, у ситуацији која је описана, полако постаје извесно да баш нема довољно да се једе уз разне друге ствари. Међутим, премда још увек има свега доста, ту се братски дели ко шта има. Након следећих дан или два испоставља се да нико не зна колико ће то да траје и већ нису вољни да све међусобно деле па почињу то нешто новчаних папирића да размењују за разну поменуту робу. Ни то није дуго трајало, јер су после новог дана укапирали да с тим папиром, који није калорично богат да би могао да се једе, а сами се налазе у некој апокалиптичној сцени између радозналих Италијана и љутих Словенаца, не могу ништа да ураде и креће се у дословну размену робе за робу. (Да направим једну малу дигресију: чак и кад вам искључе струју телевизор може да послужи за забаву: сонијев тв од 27 или 30 инча ко погоди с најмање метака на даљину од двеста метара добије награду а успут се сви забављају.) Овај момак, који се машио за сатове (тајмекс, мада тврде да је било и ролекса, што нешто баш и не верујем) већ долази у проблем јер док се сви са неким јефтиним баунтијима, или које су већ чоколадице биле, или разним вискијима около шире, он баш остаје ускраћен за поменуте производе и покушава да дође и он до које чоколадице, које су, успут, имале и неки превазиђени рок трајања. У покушају да дође до чоколадице, он објашњава да је ред да њему за сат, који је у тадашњем дизниленду био доста скупоцен (не знам сад тачно колико хиљада марака), већ неко да адекватну количину чоколаде или вискија. На то добија одговор да он поједе тај тајмекс или ролекс, а да може да добије два баунтија. У том моменту то је био паритет, то је био систем вредности.
Шта је такође интересантно у читавој причи?
Најкрупнији и најјачи од њих, који није био много вредан, или није био вољан да ослобађа фри-шоп, можда и лењ (да не откривам сад одакле је), углавном није био вољан да учествује на тржишту и он, кад му је понестало чега, а будући најјачи и највећи међу њима и још је приде од свих замољен да води ред, што он није нешто хтео да им се замера у почетку, међутим, и он је у једном моменту израчунао да није ред да ни он нема ништа, а с обзиром да је волео да се са свима другарски и братски поздравља њему кад нешто зафали он дође тамо где нечега има, потапше по рамену: „Ђе си, брате?, и брат одмах да то што треба.
Из ове приче не можете наћи поуке о европским вредностима, хришћанству, али ћу вам рећи које сам закључке сам из ње извукао за себе.
Први закључак је да логистика увек може да закаже.
Други закључак је да може и струје да нестане, није то нешто што ћете увек имати.
Трећи закључак је да старешине, командири и поредак најчешће нестану онда кад су вам потребни; обично треба некој тетки да однесу лек.
Наредни закључак је да се људи и народи са разним стварима, ма колико они бесмислено деловали, могу забављати.
А кључни закључак је да алкохол, који нема рок трајања и дуже траје, сигурнија је инвестиција од чоколадице.
За ролекс и тајмекс видите сами.
И наравно, још битнији закључак: онај, који је довољно јак или најјачи увек ће моћи братски са вама да подели то што имате а њему треба.
Ако коме није јасно због чега су оволики војни буџети, због чега одређене земље имају толико разних агенција како год се оне паковале за ширење демократије, братство и јединство широм света, можда сте ви у праву а ја све ово погрешно гледам. Ову сам вам причу испричао да схватите да долази време универзално.“ (Космополитика)
Десоцијализација
Вирус за порођај новог света који отпочиње социјалним инжињерингом - десоцијализацијом.
И не заборавите: вирус се преноси и новчаницама, зар не?
Гледајте чињеницама у очи, јер ће све теже бити не само пронаћи нормалне људе, већ и састајати се са њима.
Карантин је једна врста затвора
Католичка црква отказује мисе због корона вируса
Уведене мере карантина на одређеној територији, где, и поред наводне смртне опасности, постоје службе које не престају да раде, заједно са Гретом и мишљу да има превише људи на планети, треба да разумете овако: сада се на делу експериментално утврђује колико је заправо потребно чега за опстанак и одржавање неке заједнице, племена, државе - како год. Будите крајње озбиљни према себи самима, јер и они који воде систем озбиљно мисле о себи и својим потребама.
*
„Самољубље или страх од смрти почиње да истиче себичност. Христос нас не жели овакве већ ђаво. Ђаво жели да сте кукавице, себични, хладни и далеки. Останите мирни и наставите са својим животом! Благословен пост и што више прилазите мајци Цркви јер вас нико не може одвојити од Христа чак и ако се чини да жели.“ (Румунија)
Врли нови свет
Коме се није свиђао свет какав је био, не брините, он ће сасвим да се сруши.
„У системима у којима има довољно енергије они не морају да буду репресивни и ригорозни. Сада, када је енергије све мање, поставља се питање како ће се социјални системи понашати и у земљама које се труде да буду савршеније по том питању. А још је веће питање: како ће се понашати и уклапати они који нису желели да буду део система који управља масом (или део масе која управља системом), и како ће појединац моћи да опстане и буде слободно мислеће и слободно економско биће. Најбољи пример тога јесте тренутно Италија (да пустимо Азију на тренутак). Људе само информишу са тв дизниленда: појавио се вирус, појавило се то и то и 99% посто становништва, као по команди, или се закључа у кућу, или улети у први супер-маркет и покупују шта им треба за изолацију. Ово се дешава и у Калифорнији, где још нико није ни прогласио епидемију али хистерија ради своје. У Тајланду, одмах други дан после појаве вируса у Кини, формирана је километарска колона пред тамошњом неком апотеком ради куповине брњице.
Дакле, са променом монетарног система иде и информативна промена и стога се овај моменат контроле дизниленда не сме сметнути с ума. Социјални проблем је жестоко угрожен у свом производном делу и сад је питање како ће се сва ова прича манифестовати и практиковати и на нивоу политичких слобода, елементарних људских слобода и економских (карбонска такса, дигитална такса... биће тих такси и тамо где их нисте очекивали и плаћаће их и они који мисле да неће морати већ да ће стално добијати). Они су већ смислили како ће то да иде а нас ће, с месеца у месец, да о томе извештавају. Ова маса ће бити постепено преваспитавана, навикаваће се да због планете - и да не плаче мала Грета - неке ствари треба мање да се троше, да се пази од вируса, од терориста, разних екстремиста – све док неко не одлучи да су неки народи не истребе или им се смањи број. Поента свега јесте да ће се у свакој од наредних фаза слободе, које се остављају појединцу за било шта (па и да се заштити од остатка друштва или заједнице), простор за њих бивати све мањи, могућности да се изађе са овог курса којим иде стадо све теже и ограченије. А да ли постоји алтернатива – сами размислите...“ (Космополитика)
Корона вирус
„Информација долази са доста озбиљних места да овај вирус и није баш случајан ни спонтан. Постоји теза да је неких седам година уназад у Саудијској Арабији доктор изоловао један чудан вирус код пацијента; тај вирус је послат на проучавање у Холандију, потом у једну специјалну институцију у Канади а онда је, гле чуда, пре једно четири-пет година, у склопу нечега што се назива индустријска шпијунажа, завршио у Кини, и то баш у Вухану где постоји лабораторија за проучавање најопаснијих патогена. Колико је ово тачно и поуздано остаје питање, али ето тек да се нотира.
У свему овоме се појавила и једна добра вест и, ма колико на први поглед она изгледала шаљиво и неозбиљно, информације долазе из сасвим озбиљних научних центара. Ја сам често говорио да ракија чува и штити од дизниленда и европских вредности, а ево, надамо се, и азијских, и изгледа, када је у питању овај вирус, да му баш јачи алкохол не прија уз пар других ствари од којих је једна висока температура (чини ми се 73 или 67 степени Целзијуса – на тој температури вирус, по подацима, угиба); стога мислим да је свима боље да попију једну ракију него да иду у рерну, да не кажем фуруну.“ А.С.
Да, ради се о смртоносном вирусу за оне преко 60 година старости и евентуално малу децу, за оне који евентуално болују од дијабетеса или високог крвног притиска. Подсећа на грипу и тешко је препознати симптоме. Отежано је дисање и подсећа на упалу плућа или бронхитис.
Али ви нигде, сем у Вухану, не видите да су границе затворене, да нема летова и томе слично. Сем тога не знамо у граду Вухану, који је већи од Лондона, колико је људи за ово време умрло од срчаних тегоба, грипе или неке сличне болести, али знамо да је умрло 80 старих људи од корона вируса.
Епидемије и пандемије не користе мртвацима и болесницима, али итекако погодују политичарима. Оне служе да вас вежу за власт. За систем. Кина је прошле године изгласала своје комунистичко опредељење и позвала народ на социјални програм. За време птичјег и свињског грипа у градовима где је такође дошло до карантина направљене су две огромне болнице. Сад се то ради и у Вухану. За десет дана мора да буде готова!
И сад видите кинеске политичаре како одлазе у посету болесницима са све брњицом преко носа и уста. Али у исто време ви видите здравствене раднике покривене сасвим у заштитно одело. И тачно видите да пропаганда ради своје. За кратко време на улицама Кине се број људи са брњицама попео готово на стопроцентни број.
Али, то није довољно за праву заштиту. Зашто су лекари и сестре у заштитним оделима? Зато што вирус улази и на очи и тако су се први лекари и сестре заразили. Сем тога, улази и преко гениталија и тура.
Али границе су и даље отворене за саобраћај...
А паника је потребна да се влада...
Пијте све вруће и помало ракије.
Сад је добро време да шљивовица добије своју рекламу.
у.п.: За који дан очекује се и вакцина...
Ново лето Господње
„Пожелети нешто у Новој години – веома је тешко. Потребно је пожелети оно чега нема. Зато желим да свака особа дефинише своје празнине.
Желим вам оно што немате и што стварно хоћете. Али уз услов: да вам то користи.
Нека ваша празнина, ако је заиста празнина коју треба испунити, буде испуњена Божјим даровима.“
Протојереј Андреј Ткачов
Нека је Богом благословено ново лето Господње!
Форензика безбедности здравља
У болницу је донета беба која је имала крварење у плућима. Лекари нису нашли узрок томе али су успели да спасу дете. Након одређеног времена беба се вратила кући а неколико дана касније је враћена са још већим крварењем. Ова мушка беба има и сестру близнакињу али која је сасвим здрава. Родитељи су одмах стављени под лупу, међутим заједно са овом бебом у том крају примљено је у болницу још 116 беба са истим симптомима. Лекари нису никако налазили узрок и за решавање мистерије позван је тим истражитеља. Утврђено је да су све ове породице имале проблем са буђи у кућама, тачније подрумима, мада је било неких и где буђи није било у толикој мери.
Тамо где вода капље ствара се буђ и шири. А сва ова буђ се налазила одмах поред уређаја за климу и вентилацију те сусе све споре буђи проносила директно кроз вентилациони и клима систем. Форензичарима још увек није било јасно због чега је дечак болестан а његова сестра близнакиња не. Погледали су где деца спавају и видели су да дечак спава одмах поред вентилационог система док је девојчица даље.
Мајчино млеко може да заштити дечји имунитет док сисају.
У једној другој кући од утицаја буђи, која је била далеко опаснија од ове, дечак је добио астму, а муж је оболео у толикој мери да је његов централни нервни систем уништен и он сам онеспособљен: може да хода, али једва може да мисли и ради.
Мислите о томе и чувајте се од буђи.
у.п.: Ова друга породица је купила кућу преко агенције која се бави некретнинама, а који су знали да је кућа болесна. Она чак не може ни да се лечи, мислим на кућу. У њој не сме нико да живи. Људи су изгубили све и тражили су од агенције накнаду од мислим 6 милиона долара. Агенција није пристала, а кад је случај доспео на суд порота је донела одлуку да добију 32 милиона долара. Жена је од новца наставила да издржава мужа и отворила је фирму за борбу против буђи како у научном смислу тако и путем обавештавања јавности.
И проба се рачуна али зависи ко суди
У једном месту у Орегону у септембру 1984. године народ тог града почео је да се разболева у толиком броју да болнице нису имале готово места. Сви су били оболели од салмонеле након једења у ресторану. Али не у једном ресторану, већ у свим ресторанима тог града. Тим истраживача није могао да дође до другог закључка већ да је за салмонелу криво прљаво особље и нехигијена. Наиме, салмонела може да се пренесе ако радник у ресторану не опере добро руке након нужде.
У том градићу је почео да заживљава религиозни култ и како је камп растао, то су и амбиције ових миграната расле. Духовни вођа кампа сопавао је, кажу, са више жена него било ко у историји. Култ је неговао медитацију, узгој органске хране, сви су били наоружани и имали су био-клинику. Политичар култа била је жена која је јавно говорила како ће култ да преузме град.
Ближили су се избори. Чланови култа добили су спреј са салмонелом како би по граду прскали браве на вратима да би се људи разболели. Кад то није уродило плодом кренули су да шприцају храну по ресторанима. резултат је ово са почетка приче. Зашто су то радили? Ако су људи болесни у време избора они неће моћи да гласају. Култ би добио власт.
Вођа култа је протеран јер није имао визу, а политичарка био терориста је побегла са парама и наставила своју каријеру по Европи.
Један камп љубави, медитације и здраве хране ниче на Фрушкој гори, а ту се и мигранти досељавају. Плодна земља се продаје и праве се викендице. Марихуана ниче на све стране... Мени се чини да се пројекти понављају где год је то некоме потребно...
*
Најважнија веза овог форензичког истраживања и новинарства са нама лежи у чињеници да се слично десило на Космету. Мигранти су створили свој систем и престали да буду део нашег: имали су своју школу, адвокате, лекаре, оружје и америчког савезника за рат са Србима. Сад такве кампове имате по Фрушкој гори и у Рашкој. А са тв дизниленда вас притом уче да будете пацифисти. Само пратите културу и уочићете повезаност: један је садржај кад сте у ратној опасности, а други кад је на делу тзв. пацифизам. Исто је и пред изборе, било овде, било у региону.
*
„Ми живимо у времену тзв. социјалног инжињеринга, то јест хипи фашизма. Размислите о следећем и сами ћете доћи до закључка: да ли људи управљају системом или систем људима? Можете ли, у оквиру данашњих поставки ствари, да утичете на промену било чега?...
Италијански фашизам потекао је из социјализма, то јест социјалистичке партије, а такође и немачки нацизам из национал-социјализма. А тај немачки нацизам настао је са појавом лумпенпролетеријата, који, гле чуда, сада поново почиње да се рађа у Немачкој. Лумпенпролетеријат долази након нестанка радничке класе. Мислите и о томе, јер еколози тврде да су свету потребни азили за псе, закони за заштиту фока у Србији, али да нам стока не треба. Ко разуме - схватиће...
Људи одустају од својих политичких, људских, моралних, народних, државних права само зато што им неко обећава и омогућава учешће у расподели и потрошњи у друштву. Али ако преживимо време пред нама једна домаћица која музе краву и прави килу-две сира биће потребнија систему више од целе скупштине људи који се такмиче у пљувању у даљ и у вис, или десет бирократа који цео дан раде за већу плату од лекара и медицинских сестара који спасавају животе, и нису у стању да саставе најпростији текст на једном листу папира.“ (Космополитика)
Место појединца у глобалном селу
"Све оне земље, које немају капацитет да се бране из космоса, треба схватити за потрошене и све приче у оквиру истих о војној моћи треба подвести под локалну жандармерију одређену за одржавање реда у одређеним деловима света, односно властитој територији (првенствено).
Кључно име у разумевању нове поставке света припада једном Русу, Маршалу Николају Огарковом, који је током седамдесетих година (једно време је био и начелник генерал-штаба СССР-а) био пионир, водио је одређене службе, које су се бавиле технолошким развојем наоружања а поготово предвиђањем у којем правцу да се тај развој обавља. Он је у неколико својих есеја, који чак нису били ни тајни, описао нешто што се тада звало „Војна технолошка револуција“. Ма колико ово звучало компликовано, заправо је једна логичка поставка ствари. Већ у седамдесетим и осамдесетим годинама дошло је до развоја информатичких могућности, које су још како могле да се искористе у разне војне сврхе – и о томе је писао маршал Огарков. Он је у својим предвиђањима и томе како да се реформише совјетска армија једноставно отишао толико далеко да је постало јасно да та трансформација мора да трансформише и друштво. 1984. године је због тога и смењен са позиције на којој је био, јер су тадашње власти нашле да је то опасност и за СССР и за цео свет. У једном интервјуу маршал је изјавио да већ тада у Америци свако дете има рачунар, а да у СССР-у ни у просторијама за војну одбрану не постоји нити један. Ако постоје балистичке ракете, систем за навођење и прецизност у гађању, па на то још додате и нуклерана пуњења ви знате у ком правцу војска мора да се развија. Али то би у том тренутку урушило систем и многи индустријски сектори би били непотребни, а то је све тад била увертира и оцењено као радикализам те је остављено по страни. Зашто? Требало је најпре уредити формат и смањити трошкове које је имала земља (отуда промене у самом источном блоку и СССР-у) и да се исфинансира једна оваква трансформација војске за нешто што је било јасно и извесно да је будућност.
Највећи поборник и симпатизер ове идеје руског маршала био је један Американац, који је по презимену Маршал – Ендрју Маршал, који је још од председника Никсона, па све до пензионисања пре неких четири-пет година (недавно је умро), водио у Америчком министарству одбране службу под називом „Одељење за мрежно повезивање“. Повезивање информативне мреже је само један део ове приче, а Андреј Маршал је заправо цело време пролонгирао ову идеју руског маршала. Да се не би назвало исто као у Русији и Русима исплаћивала ауторска права то је у Америци названо „Револуција у војним пословима/пословању“ Све ово довело је до дисбаланса у целом свету.
У оваквом поретку привредне и индустријске гране више нису потребне. Зато ово одржавате само на силу, да не бисте добили озбиљне и крупне ломове у земљи. Зато све што нам причају о заосталој војној опреми за обнову војске – сматрајте фарсом.
Кинески генерал-мајор Чен Џу, који је био импресиониран Ендрјуом Маршалом, и сам је написао неколико „белих“ књига по којима је и Кина у последњих двадесетак година направила трансформацију у оквиру своје војске и технологије. И отуд ова конеска војна парада и показивање свету да је то војска са којом треба рачунати." (Космополитика)
У овом свету моћних једини начин да се заштитите и останете своји јесте морал. Али не морал који прописује држава, јер она није ни творац ни власник исте. Стога унапред размишљајте како ће тек да тону земље које су кренуле путем неморала пре нас. Код нас се геј параде одржавају још увек на силу и са довођењем неморала из света. Јер задатак ових није да штите геј права, већ су они део дубоке државе (НВО сектор и разне агенције а не министри и министранства; важнија је Брнабићка од Вучића). Ако се пажљиво загледате видећете да они не дају гејевима да буду ни национално оријентисани, већ стриктно морају да љубе запад а земљу из које су да је блате. У њиховим редовима морате бити пуни мржње и гнева. А притом се неће либити да вам спонзоришу народне обичаје, традицију. И одлично нас познају и то користе у психолошком рату. Ми чак и не примећујемо како нас и на који начин раде, већ саучествујемо у томе. И тако нас везују за пропаст.. (Обратити пажњу на рад Етно мреже).
Ко се чува и Бог га чува...