Сатани смета Татјана
Пише: Андреј Ткачов
Лукави се озбиљно наоружао против жене. Назовите то феминизмом или како год, речи нису важне. Важно је да „Мајка“ и „Верна жена“ нестану из света.
Стална брига и несебична љубав уско су повезане са појмом Мајке, светим појмом.
Извлачити жену из породице, завртети јој главу идејама „еманципације личности“, усадити у њено срце мржњу према свим мушкарцима и према браку, као својеврсном „ропству“ – одавно је приоритет за кнеза таме. Деветнаести век у Европи обележен је овим ратом. А у 21. веку резултати су већ очигледни. Убрано је неколико плодова.
Идеја о срећи, трајној и неотуђивој, у суштини је људе учинила несрећним. У оквирима земаљске стварности, срећа је релативна и привремена, рањива и нестална. А људима је наметнута управо идеја велике и вечне земаљске среће. Човек са таквом идејом у глави никада неће имати оно што жели, јер оно што жели једноставно не постоји. Дакле, особа ће бити раздражена, огорчена и несрећна.
Није узалуд Апостол Петар жену назвао „најслабијим сасудом“, односно скупоценом, али крхком чашом. Она је прва која упија непријатељске идеје, што се већ једном догодило у Рају. И њу је много лакше сломити до стања немогућности опоравка него мушкарца.
Дакле, напад је прастар, само појачан „јавним мњењем“ и техничким средствима ширења менталне инфекције.
Не тражите три шестице да сазнате да ли је близу крај. Погледајте пажљивије – да ли је жена развратна или чедна. Рађа или избегава мајчинство? Убија у материци или носи и рађа? Своју срећу види у кући или ван куће? То ће најпрецизније сведочити о моралном стању универзума.
Тумачећи одломак из Светог писма где жена Египћанина тражи интимност са Јосифом, Златоуст каже да је то била слика краја васељене. Кад жена тражи свог мужа, жели га и јури више него што муж жели и жуди за женом, то је крај. Јосиф је био посебан случај. На крају ће то бити масовна појава.
Неће одбити задовољства, али ће одбити трудове материнства и породице. Њене ноге више неће живети у њеној кући. Желеће „на ваздух“, међу људе, да се покаже... Да ли ће то бити горда бизнис вумен (самостална, да тако кажемо), или домаћа раскалашница, или феминистичка активисткиња, то је ствар укуса и детаља. Дух у њима ће бити исти.
Мајчинска молитва, несебична брига и јака породица су мрски ђаволу. А све ово живи и постоји кроз жену. Дакле – њу треба изопачити и уништити!
*
Русија је преживела на женским плећима не само зато што су мушкарци страдали у ратовима. Још раније, кад су се образовани мушкарци занимали просветитељством и револуцијом, масонеријом и волтеризмом... жене су наставиле да се моле. Јевгениј Оњегин је уништио живот, Татјана Ларина је живот сачувала и створила.
И управо Татјана Сатани није потребна. Она му смета. Потребна му је Ана Карењина, страствена и горда природа, способна да унесрећи све наоколо: себе, свог мужа, сина и љубавника. И војску (Вронски), и државни апарат (Карењин), и себе саму квари блудна Ана. Успут сакати свог малог сина. И већ се приближава воз. То је њен природни крај.
У 19. веку само племкиња је могла бити Карењина. А данас сви: и сељанке, и буржујке, и студенткиње... То и јесте крај историје.
Немојте се изненадити кад млада жена после годину дана напусти мужа, јер се „разљубила и разочарала“ (иначе, лавовски део развода у Русији је ствар женске иницијативе). Немојте се изненадити ако се промовише лезбејски живот (тј. истинска смрт) или „право“ на абортус. Просто, ђаво је пожелео и осетио да би коначно могао да уништи жену. То је најкраћи пут до уништења свега што је свето.
(Телеграм-канал о. Андреја; превео Ж. Никчевић (преузето))
Шта је жена
Кад те питају зашто постиш
Радите на себи док је дан
Да ли ће бити у наредних годину дана укинуте бирократија и администрација илити има и горих ствари од хиперинфлације
Пре двадесет година, Естонија, која има око милион и по људи, њена укупна администрација државе (а шта је сад додатно и интернет урадио) имала је 13 запослених на издавању личних и саобраћајних карти и докумената. Само да схватите да је технички (дигитализација) све ово могло да се уради давно.
Међутим, ако бисте пустили људе да живе од социјале и да седе код куће, то би, у вишку некорисног времена, могло да буде контрапродуктивно и да они почну да мисле и буне се. Зато се држе на измишљеним пословима и да би гласали за систем. Али ми смо сада у добу повећане инфлације, коју неко зауздава да пређе у хиперинфлацију. Зашто? Зато што одржавање инфлације на 20-40% служи кувању жабе. За годину-две дана посисаће сав ваш новац, уштеђевину и могућу зараду по белом свету и ако нисте себи нашли посао са којим ћете да производите вредност - ви сте готови. А овде смо упозоравали да купујете алат и улажете новац на време и док се могло, а сад ће то бити све теже и скупље.
Јер ево шта следи: ако сте запослени и имате плату, а узмете кредит, ви то и можете да отплаћујете. Али ако вашу економију локално и глобално гасе да би направили нову, а ви у тој новој економији немате продуктиван посао, вама кредит, без обзира на камату (може и да је нема) ви морате да плаћате чак и ако тај новац пропадне због инфлације. Како ћете то да отплаћујете? У новој економији где се утврђује шта ће да се ради, ко и колико, решава се и судбина кредита.
Значи, морате да радите да бисте могли трошити.
*
Преко санкција Ирану заправо се дозира колико ће нафте да иде у међународну размену (а доминантно иде у Кину). Слична је ситуација и око Венецуеле. То значи да нафта иде где треба, небитно ко разуме или не.
Кад је Трамп увео санкције Ирану, тад је дошла и директива савезницима у Европи да повуку све компаније из те земље, поготово француски "Тотал". Он је напустио уговор са Иранцима, а тиче се највећег гасног поља на планети. Морала је да се послуша команда. Није прошло пар месеци а те су пројекте наставили Руси и Кинези.
Исто је и са Ираком: кад је Америка ту ушла, а и даље је тамо, гро концесија на експлоатацију нафте у Ираку добише Руси и Кинези.
Моћне силе су направиле план и низом дистракција морају причу да продају другима.
Боја пелена и пој канаринаца
"Не чине костур друштва философи, него љубитељи канаринаца и скупљачи марака."
"„А сад донесите децу.“
Оне журно изиђоше из собе и вратише се кроз минут-два, свака је гурала по једна колица на четири спрата, ограђена жичаном мрежом и натоварена осмомесечним бебама које су све биле потпуно једнаке (једна иста група Бокановски, очигледно) и све (пошто је њихова каста била Делта) одевене у сивомаслинасто.
„Ставите их на под.“
Децу истоварише.
„Сад их окрените да виде цвеће и књиге.“
Окренуте, бебе сместа ућуташе, а онда почеше да пузе према површинама јарких боја, према тим шареним и ведрим облицима који су их гледали с белих страница. Док су се примицале, из тренутног замрачења иза једног облака, појави се сунце. Руже плануше као да их је изненадна страст одједном осветлила изнутра; сјајне странице сликовница као да испуни неко ново и дубоко значење. Из редова беба које су пузале зачу се узбуђено пијукање, гугутање и цвркут задовољства.
Директор протрља руке. „Одлично!“ рече. „Ово је као поручено.“
Најокретнији пузавци већ беху стигли на циљ. Ручице су се несигурно пружале, дотицале, грабиле, круниле листиће преображених ружа, гужвале илустроване странице сликовница. Директор сачека да се све бебе занесу у свој радосни посао. Онда рече:
„Пазите добро“ и, подигавши руку, даде сигнал.
Главна неговатељица, која је стајала поред разводне табле на супротном крају сале, притисну једну полужицу.
Зачу се жестока експлозија. Поче да завија сирена, све продорније и продорније. Лудо зазвонише звона на узбуну.
Деца се тргоше, завришташе; лица су им била изобличена од страха.
„А сада“, заурла директор (бука је била загушена), „сада им ово тувимо у главу путем благог електричног удара.“
Он поново махну руком, а главна неговатељица притисну другу полужицу. Вриштање беба наједном доби нови тон. У оштрим грчевитим крицима које сад почеше да испуштају било је нечег очајничког, готово суманутог. Мала тела су им се грчила и кочила; удови се цимали као да их повлаче невидљиве жице.
„Можемо да пустимо струју у цео тај појас пода“, дрекну директор објашњавајући. „Но, доста је и оволико“, и он даде знак болничарки.
Експлозије умукнуше, звона престадоше да звоне, урлик сирена замуче, тон по тон. Тела која су се кочила и трзала опустише се, а малопређашња писка и цик малих манијака нарасте још једном у нормалну дреку обичног ужаса.
„Сад им поново понудите цвеће и књиге.“
Неговатељице послушаше; али чим им се руже принесоше, чим им поглед паде на ведре слике цица-мица, вау-вау и у шумици зеке, бебе се престрашено повукоше; дрека наједном постаде гласнија.
„Посматрајте“, тријумфовао је директор, „посматрајте.“
Књиге и продорна бука, цвеће и електрични удари—ови парови су у детињој свести већ били повезани; а после две стотине поновљених лекција, истих или сличних, биће нераскидиво спојени. Што човек сједини, природа је немоћна да растави.
„Рашће са ‘инстинктивном’—како су то психолози некад звали—мржњом према књигама и цвећу. С неизменљиво условљеним рефлексима. Целог ће живота бити безбедни од књига и ботанике.“ Директор се окрете сестрама. „Однесите их.“
Оне натоварише на колица децу у сивомаслинастим пеленама, која су и даље плакала, и одвезоше их; за њима остаде мирис прокислог млека и тишина, више него добродошла.
Један студент подиже два прста; он је сасвим лепо схватао зашто се нижим кастама не сме допустити да време које припада Заједници траће на књиге и да би увек постојала опасност да прочитају нешто што би им непожељно могло пореметити неке рефлексе, али ипак… па ето, није могао да схвати зашто цвеће. Зашто настојати на томе да се Делтама психолошки онемогући да воле цвеће?
Д. Ц. стрпљиво објасни ствар. То што се деца терају да вриште чим виде ружу, има своје разлоге у вишој привредној политици. Не тако давно (пре једног века или тако нешто), Гаме, Делте, чак и Епсилони, били су обрађивани тако да заволе цвеће—цвеће посебно, а природу уопште. Сврха која се тиме желела постићи је била: навести их да иду у природу кад год им се пружи прилика и тако их нагнати да користе саобраћајне услуге.
„А зар их нису користили?“ упита студент.
„И те како“, одговори Д. Ц. „Али ништа сем тога.“
Јаглике и пејзажи, истаче он, имају један велики недостатак: бесплатни су. Љубав према природи не даје посла ниједној фабрици. Стога је било решено да се љубав према природи укине, макар у најнижим кастама, али да се задржи тенденција ка коришћењу саобраћајних услуга. Јер, наравно, било је неопходно потребно да они и даље одлазе у природу, макар је и мрзели. Проблем је, дакле, био у томе да се изнађе повод за коришћење саобраћајних услуга који би био економски здравији од голе љубави према јагликама и пејзажима.И пронађен је.
„Обрађујемо масе да мрзе природу“, закључи директор. „Али паралелно с тим, обрађујемо их да воле све спортове под ведрим небом. У исто време, удесили смо да бављење сваким од тих спортова повлачи употребу компликованих справа. И тако сад они постају потрошачи како индустријске робе, тако и саобраћајних услуга. Отуда ови електрични удари.“
„Сад ми је јасно“, рече студент и ућута, ван себе од дивљења.
"Врли нови свет"
Неће нас оставити на миру
Неко мора и да копа
"До прије стотињак година, док се индустријски, техничко-технолошки развој није убрзао, колико је људи у европским земљама живело на селу? Причамо о западу Европе, не о Балкану, јер су нас убедили да смо ми нешто заосталији што је посебна прича. Између 60 – 70 %. Ово је податак фактички до Првог светског рата. И шта вам то говори? Ако три човека желе да једу, два морају да раде у пољопривреди. А знате ли како тај размер изгледа задњих деценија? Причамо о Европи, а ми смо сад нека Европа, а што не значи да ко живи на селу да се бави сељачким пословима, већ се користи услугама светских ланаца. Дакле, размер је 1,5 – 1,7 % становништва који тренутно ради у том сектору. А то значи следеће: данас један човек ради да би седамдесет њих могло да једе. У том простору се ствара велики простор „слободе“, па тамо постоји и један који мора да их лечи, па постоји и неко ко мора нешто и да сашије, па један који мора да их „чува“ и ви сад видите да у овом времену техничко-технолошког напретка имате међу тих седамдесет људи пет оних који нешто раде, па их пребаците у Кину а код вас не мора нико да ради (причам сликовито, да бисте боље разумели, јер је тренутно Кина та која ради за цео свет, будући да има најбољу технологију и најјефтинију радну снагу). И сад дођете до тога да вам ових шездесет и пет људи и не треба и морате наћи начина да их некако забавите, јер ако их не забавите, они могу да буду незадовољни. Ако постану незадовољни, они могу да уруше читав систем. Да ли је онда случајно да вам у последњих педесет година, разни спортисти, или певачи и певачице небитно којих профила, зарађују више него доктори, професори или неке професије које су прије биле боље плаћене? Ви преко естраде и медија контролишете широке народне масе."
* * *
У Енглеској је од 480 робних кућа остало тренутно 79.
Уведен је и нови порез на здравство, који је највећи од Другог светског рата.
Гледајмо Енглезе и спремајмо се, јер нам из Колумбије стиже нови сој вируса "ми" или "му".
Кад нам није потребна дрога, нису нам више потребни ни навијачи. Само пратите урушавање потрошачког друштва.
Нови банкарски режим од данас
Нови национални сојеви короне од јесени – предвиђају „видовити“ лидери
Прелазак на дигитални новац обележиће и случајеви нових „Дафина“, нарочито у сфери криптовалута
У Руској Федерацији су, од 1.јула, на снази мере које обавезују све продавце електронске опреме (од паметних телефона па до чега се све сетите), да су сви продавци такве опреме у обавези да продају опрему која ће имати руске оперативне системе. Када су Руси, пре годину и по дана, тестирали свој интернет и тада сменили премијера и довели новог, који се не појављује (а можда је и холограм или његово време тек долази), тада је дата и директива којом брзином званични органи морају да уклоне сву опрему стране производње која се нарочито тиче хардвера и софтвера; све мора да буде домаће производње. То је будућност монетарне реформе.
Украјина за свој промашај у геополитици добија неке безвредне папириће као компензацију за то што руски гас неће доминантно ићи преко њене територије.
Ми смо у мини шенген зони и овде се за пар дана очекује укидање роминга, што многима неће значити много (док им за неких 50 или сто година не крену да објашњавају), али би народи овог простора могли да се припреме за најтеже сојеве короне (ако разумете).
„А ево мало вести и од стране једног номада капиталисте: Америка је кренула да убира таксе, што очекује и у ЕУ да се деси. Пред нама је време Велике Депресије, коју неће толико обележити мањак новца или робе, већ политизација проблема. Људи већ сад не могу да плате кредите и хипотеке, међутим, кад време хиперинфлације прође дуг ће морати да се отплати без обзира на све. Многи ће остати без свега. Истовремено, Италија и земље ЕУ иду путем Југославије и ускоро се може очекивати распад земаља готово идентично времену кад су то све били региони пре него што су постале државе. Ту је Италија, Енглеска, Шпанија, Немачка... (Поготово сад кад им се Русија измакла из фокуса и не могу да прете народу њоме, већ ће морати да се унутар тих држава решавају заостала нерешена питања из историје). И кад то време Велике Депресије буде готово, тад ће овај исти народ, који сад излази да гласа за ове и овакве владе у свету (и који у њима виде очински лик, а не интересну групу људи која по много чему подсећа на мафију), изаћи ће на улицу да тражи одговорне. У том тренутку, а што је свет већ прошао, појавиће се нови Мусолини или Хитлер.“
А у Берлину
Лудак (2020)
О вакцинама
Forbrydelsen
Након дужег времена наиђох на серију вредну пажње и, што ми би још интересантније, снимљена је у Данској. За љубитеље трилера и криминалистике, одличне глуме биће ово дело које ће несумњиво многе америчке и енглеске серије превазићи. Овде пратимо детективку Сару Лунд како, радећи свој посао и преврћући сваки камен, наилази на ствари које и није добро откривати у систему, који је сав спрега злочина, криминала, судског вештачења, политике и полицијске истраге. Психолошка дубина ликова, духовност са алиекспреса и то да је у таквом систему човек човеку вук само показује смер којим друштво, зависно од новца којег нема, у том систему иде. И, остајући дуго замишљен над том спознајом, која је дубоко реалистична, човек мора да се запита: има ли уопште невиних?
Нешто се дешава
„Мој сиромашни отац учио ме је да идем у добру школу и нађем себи добро плаћен посао. Али са таквог посла увек можете добити отказ. А мој богати отац ми је дао посао и за то ми није платио ништа. Овим његовим поступком хтео је да ме научи нечему. „Ако ти дам плату, мислићеш попут свих запослених. Али кад ти не плаћам, ја те учим не како да радиш за паре већ како да новац ради за тебе.“ Ово не зовем финансијском едукацијом већ финансијском трансформацијом.“
"Ближе се избори у Америци и то су важне вести. Ковид је присутан и ту имамо важне вести. Али далеко важнија вест од тих и многих других јесте да је Ворен Бафет (Warren Buffet) продао своје акције у авио-компанији, продао своје акције банке и окренуо се копању злата (Barrick Gold Corporation). Зашто је ово најважнија вест? Јер Трамп и Баден немају моћ да спрече оно што долази. И зашто је то вест пре свих вести? Јер је он увек био против злата а сад је купио компанију која копа злато. Нешто се дешава и на то треба обратити пажњу."
Роберт Кијосаки, аутор књиге „Богати отац, сиромашни отац
Нашла сам на његовом каналу интервју са Ендрју Хендерсоном (Andrew Henderson) и за познаваоце енглеског језика може бити веома интересантно. Ово је човек који има свој сајт под називом „Номадски капиталиста“. У овом интервјуу сазнаћете ко су они, зашто је сад дозвољена куповина неколико пасоша, као и могућност живљења и стварања на разним локацијама, а са тим уједно и омогућена штедња у више земаља. Уједно, чућете причу и о Балкану, тачније о шенген републици. Слушаоцу се препоручује да не пада на сентимент већ да чињенично и са разумевањем послуша емисију на корист своју и своје заједнице.
Сам свој камен
„Прочитао сам пре неку годину књигу о момку који одлази на небо и тамо среће Светог Петра па га упита:
- Шта се десило највећем генералу свих времена? Ко је, заправо, био највећи генерал у војсци икад?
– Заиста желиш то да знаш? – упита Свети Петар.
– Да“ Да ли је то био Патон? Наполеон? Александар? Ко?
– Какво глупо питање си поставио.
– Зашто је питање глупо?
– Највећи генерал у војсци требало би да си ти али сваки пут кад треба да донесеш одлуку ти тражиш лакши начин да се извучеш. Да си отишао у војску и дао најбоље од себе у историји би остале записане књиге о теби и томе како си био најбољи генерал. Али си ти забрљао.“
(мој слободни превод испричане приче са енглеског, коју сам пронашла на јутјуб каналу где људи причају о просперитету)
Повампирене алге
Ако приметите на риби лишај – немојте је јести, дирати, куповати, бити у њеној близини или води из које је извађена
1995. године два рибара из Нове Каролине отишла су на реку да пецају. Али су одједном почели да губе памћење и требало им је неколико сати да се оријентишу најпре, а кад су коначно стигли до обале требало им је неколико сати да се усидре, што је иначе лако „попут облачења панталона кад устајеш из кревета“ (рутина, објашњава један рибар). Када су на рукама почели да се појављују лишајеви и отворене ране, жена је предложила мужу да потраже савет лекара. „Сваки пут кад би отишао на реку враћао се болеснији“, рекла је лекару који их је примио. Али лекар није имао појма о чему је реч, јер се са тиме није сретао ни у теорији, па је за савет позвао научнике из одређене области.
https://www.youtube.com/watch?v=6uJWCUAdiHE
Лекарка, која их је примила, већ је имала слично искуство, али тад још није знала о чему је реч. Наиме, док је испитивала неке заражене рибе у лабораторији, руком је захватила заражену воду и моментално је почела да губи меморију и једва да је могла да дише. Изашла је напоље на свеж ваздух али је морала да проведе извесно време на боловању, током којег је могла да прати губитак неких функција и њихов делимичан опоравак. Али болест се проширила у институту и морали су и њега да затворе на извесно време. Кад су се научни радници вратили тестирали су вентилационе системе и увидели су да они не раде како треба, због чега се болест и раширила међу лекарима. За њих је то значило да се болест преноси како преко воде, тако и путем ваздуха. А онда су почели да стижу извештаји и из других градова о милионима угинулих риба на површини и још више заражених рибара са сличним симптомима. Алга (Pfiesteria), иначе безопасна у нормалним околностима, наједном се повампирила. Њеном апетиту пријала је рибља кра, а под микроскопом се показало да јој још и више прија људска крв. Влада је донела указ о томе да се реке затворе. Научници су били мишљења да је узрок овом дивљању алге у нитратима који фармери користе у близини ових река где се узгаја стока и живина. Без нитрата нема њеног цветања а без тешких метала нема токсина. Да, овде је реч о нервном гасу, који изазива парализу. Међутим, у једном тексту репортер наводи и ово: „Научници, који и данас раде на овом истраживању, користили су се много чиме у прехрањивању ове алге али до дана данашњег нису пронашли ништа што би узроковало стварање токсина (отприлике)“.
https://www.baltimoresun.com/news/environment/bs-md-pfiesteria-20-years-later-20170717-story.html
Један градски лекар одлучио се да у третману оболелих користи следећи лек Cholestyramine што се показало веома ефикасним (он у видеу објашњава и због чега).
Многи гледаоци овог видеа жале се доле у коментарима због чега они нису знали за ово раније. Али текст који прилажем уз видео је много занимљив, јер се у њему открива и како се цела ствар одразила по фармере, екологију и таксе.